Antun Rudinski o novom projektu Narodnog pozorišta
Bodiš, 11.04.2007. Razgovor – više monolog u stvari, sa jednom od legendi Subotice.
Antun Rudinski, dipl. ing. arhitekture magistrirao 1984. na specijalnom kursu za zaštitu graditeljskog nasleđa, Radio na poslovima planera, urbaniste, zaštitara i projektanta. Svojevremeno direktor Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika on je relevantan izvor informacija o tome šta se dešavalo oko zgrade Narodnog pozorišta u dužem periodu - periodu od tridesetak godina. Trenutno zaposlen u Zavodu za urbanizam.
Ante: Moja priča o pozorištu je stara tri decenije od kada aktivno pratim taj problem kao arhitekta. Nebitno je što sam bio direktor zaštite i radio na njemu kao zaštitar i urbanista u više navrata. Pomno pratim šta se dešava u štampi šta se piše, iznose razna mišljenja...
Po mom ličnom uverenju ovom i zapravo sve liči na jednu veliku pozorišnu predstavu kao na primer čitav grad je postao globalni teatar u čijem je centru zbivanja sam objekat pozorišta. Pri tome ja razlikujem pozorište kao instituciju i pozorište kao objekat. Svi imamo tu neke uloge, neki kao scenaristi, neki kao reditelji, neki glumci, glavni, sporedni, statisti i onda sam razmišljao kako bi ja to stavio u neki žanr. Može biti komedija, može biti tragedija, može biti maskenbal, loša predugačka holivudska serija gde se stalno nešto novo novo ubacuje.
Na kraju krajeva mislim da je u suštini ovaj problem ispolitizivan i ne znam ko se iza svega krije i nije mi jasna ovakva dramska situacija kada je u osnovi koncept novog – rekonstrukcije zgrade pozorišta sasvim jasan, nedvosmislen i opravdan.
Ono na šta se nostalgično pozivaju i građani i neki stručnjaci, mislim da ne stoji jer se ovim novim projektom čuva identitet gradskog jezgra i za sve što na starom objektu vredi to je i sačuvano. To su ti stubovi ulazni foaje i iznad njega u više navrata devastirana ta balska dvorana.
O nekom vraćanju nekog cagera i rekonstrukciji - to su sasvim po meni neosnovane priče i razmišljanja. Ono što se jedino može pokušati vratiti u doba klasicizma kada je pozorište građeno to je ta balska dvorana čija je sudbina na žalost bila dosta nesretna jer nakon požara 1915. i 1922. ona je adaptirana i pretvorena u pozorište, jer to je bilo pozorište koje je Nušić otvorio 1922. godine. Dok velika je sala koju mi pamtimo kao pozorišnu, tek 1927. bila renovirana i urađena tako kako ju i mi pamtimo danas. S tim da je ona bila dvonamenskog karaktera. Bioskopska i pozorišna. I ta sala kako i sada izgleda samo oronulo, nema funkcionlane niti stilske i estetske vrednosti jer pripada nekom dekadentnom romantizmu - klasicizmu između dva svetska rata koji nikakve vrednosti nema. A nam ona od detinjstva predstavlja neki simbol tearta. Međutim ona nema nikakvu vrednost kao graditeljsko nasleđe. Jer prvobitna sala ja bila klasično kalsicističko potkovičasto gledalište sa parterom balkonom i dve glaerije. Isto tako i 1905. u stilu secesije.
Vratio bih se na ovaj stil secesije U tom periodu, 1905. grad je bio u svom najvećem svom procvatu graditeljstva ukupno i intersantno je napomenuti, kao što je svoje vreme pozorište nadvisilo tadašnju gradsku kuću, tako je u prekretnici vekova, oko nje su iznikli predivni objekti kao što je Vojnić palata, takozvana zgrada Putnika (Komor i Jakab) isto tako pred sam prvi svetski rat, ugaoni objekat pored biblioteke (Ravel). Svi ti predivni objekti su nadvisili svojim masama tadašnje pozorište (svi su oni dvosprati a negde ima i potkrovlje) tako da je ono ostalo maleno i niže od ostalih objekata što govori o jednom normalnom kontinutetu gradogradnje koji ide u visinu. Ubrzo je i nova Gradska kuća izgrađena.
Ljudi su zaboravili kako se u tom kontinutetu vremena, kako se taj prostor menjao, kako se graditeljstvo menjalo, kao i pogled na graditeljstvo. Upravo je ta 905a kada je adaptirano uticala da bude urađeno u stilu secesije. Tim nostalgičnim razmišljanima.... To građani i ostali ...o nekom vraćanju u šta, je sasvim besmisleno razmišljanje što se tiče čitavog kompleksa teartra. To bi značilo recimo u početku ono je bilo u blatu... Onda bi trebalo vratiti sav trotoar oko njega, treba staviti gasnu rasvetu i prastaru elektrifikaciju. To je sasvim neosnovano negiranje sadašnjeg projekta.
Ovo nije prvi projekat. Ja ih znam mnogo, već tamo od 80 bilo je više idejnih projekata. Jedno je činjenica - nijedan od njih nije stigao do ove faze realnosti i optimalnosti za rekonstrukciju, svaki od njih je nosio u sebi greške. Ovaj ne nosi nikakve.
Ono što vredi na objektu, ovaj projekat čuva.
Što se tiče kubusa, koji se stavlja iza scene, tzv mizanscenijum, on mora da ima svoju masu. To je jedna mašina koja mora da prati svaki teatar, i mora da se usaglasi sa tehničko tehnolškim zahtevima savremenog pozorišta. I ja ne vidim nikakvu smetnju da se to ispuni. Mislim da grad sa tim dobija jako puno i da to nije tako rogobatna masa kojoj se pokušava dokazati da će biti.
Što se građana tiče - simbol! Taj simbol će ostati i vraća se ovim projektom restauriran. Tu balsku dvoranu treba uistinu vratiti, koja je nažalost dva puta devastirana (sadašnja mala scena pozorišta – gde sada gledamo predstave). Ona je 1985. urađena da bi nešto funkcionisalo. Ona je isto 1922. godine, od balske pretvorena u pozorište koja se posle rata zvala mala sala. Na osnovu arhivske građe taj prostor se može vratiti u stvarno izvorno stanje. Godine 1985. je bilo predviđeno da se zatvore prozori zbog sale, pa ja nisam onda dao. Bio sam u toj situaciji da sam mogao kazati: E ne može. Ako se radi iznutra neka se radi ali fasada neka ostane sa tim prozorima i tako nijedan centralni prozor i otvoren nije zazidan.
Balska dvorana i fali ovome gradu i treba učini da se ona vrati konačno. Jer trenutno nemamo odgovoarajući prostor i čitav dvadeseti vek mi baratamo sa prostorima za okupljanje primerenim događanjima u gradu pa Veliku većnicu korisitmo za ne znam šta. Pa smo pokušavali i sa sinagogom. Sve veće sale posle drugog svetskog rada su pretvorene u bioskopske dvorane. Jadran, Zvezda, potonja Lifka, no da ne pričam o tome.
Ljude jako mnogo interesuje kako će izgledati gornji deo kako će to izgledati u sklopu gradskog jezgra?
Vrlo dobro će izgledati po mom dubokom uverenju. Međutim, da bi to sve moglo pravilno da funkcioniše, pored tog mizanscenijuma niko ne spominje potrebe parkiranja, za pozoriše prevashodno, pa onda i za samo najuže gradsko jezgro. Trajno uži centar ne može da funkcioniše bez parkiranja. Znači tamo bi trebalo pored jednog podzemnog nivoa koji je u funkciji pozorišta i scenske tehnike, treba sići sasvim dole, zemlja je zdrava, i obezbediti podzemu garažu bar za dvesta vozila. To nije potreba samo pozorišta nego gorući problem grada preko čitave godine. Recimo za premijere otići u podzemnu garažu i liftom doći u foaje, po zimi, kiši, snegu, iz toplog u toplo.
Da je to moguće imamo primer ovog hotela koji je izgrađen u Vuka Karadžića (Galeria) koji je isto bio građen na obali Rogine bare kao i pozorište.
U daljem razgovoru je spomenuta hronologija izgradnje pozorišta...
Takva pozorišta su građena u doba klasicizma sredinom XIX veka. Prvo je u Budimpešti, a ovo je subotičko drugo po starosti, iz tog perioda na teritoriji Austorugarske. Treće je osiječko, gde sam radio restauraciju. Osiječko pozorište je spašeno zahvaljujući tome što nije imalo požar ali je isto i ono renovirano i osavremljeno. Tamo sam bio nadzorni organ dve godine.
U čemu je razlika, zašto je recimo to spašeno a ovo ne bi bilo spašeno?
Ono je bilo građeno u drugom stilu – pseudobarok i daleko je manjih dimenzija. Naše je gledalište pre 1905. bilo mnogo veće. Samo gledalište je restaurirano a mizanscenijum je bio osavremenjen.
Naše pozoriše na teritoriji potonje ex-Jugoslavije je najveće pozorište i jako je tužno da upravo zahvaljujuci subotičkoj gradskoj upravi unazad tri decenije, zbog raznorazih nesloga, nikad nismo došli na red da učestvujemo kao grad u finansiranju obnove pozorišta. Jer, još dok je pokrajina imala ingerencije u finansiranju pozorišta ona je nudila 50% a grad je uvek imao neke Azotare, neke Severe i nikada nije mogao da obezbedi paritet, prvo sa pokrajinom posle sa republikom i tako prođe mnogo godina, političara i politike. U svim tim pregovorima lokalna samouprava je kočila stvar.
U ovom momentu nije i ipak, opet je nastao problem.
Na kraju. Ljubiša Ristić ? Da li je on započeo devastirao objekat? Uvek se njemu pripisuje početak propadanja.
Nije! On je samo jedno svojom predstavom (rečeno je da je to bila samoincijativna nadgradnja glumca - op.a) "uvredio" sakralni objekat Sinagoge. Drugo ne.
