PROFESOR DR RADIVOJE DINULOVIĆ, ARHITEKTA
ZA POZORIŠTE NEKE NOVE REALNOSTI
PROFESOR FAKULTETA TEHNIČKIH NAUKA JEDAN JE OD AUTORA PROJEKTA SUBOTIČKOG NARODNOG POZORIŠTA ČIJA REKONSTRUKCIJA ZPOČETA 2007. GODINE UPRAVO JE ZAVRŠENA OVIH DANA.
Izgradnja pozorišta poduhvat je koji obeležava svoje doba. Savremenici tog pregnuća svedoci su jedinstvenog trenutka kada se pred njima pomalja zdanje koje i svojom pojavom i sadržajima ima moć da formira, utiče i preobražava sredinu. A oni koji imaju priliku da oblikuju pozorišna zdanja dobijaju svoje posebno mesto u istoriji kulture.
Pre nekoliko sedmica završeni su građevinski radovi na zgradi Narodnog pozorišta u Subotici, kao najstarijoj zgradi teatra u našoj zemlji čiji temelji su postavljeni 1854. godine. Radovi su počeli 2007. godine, označeni kao rekonstrukcija, u okviru koje je sačuvano originalno pročelje sa stubovima, njegova adaptacija i dogradnja. To su ujedno i najopsežniji radovi koji su izvedeni na ovom pozorištu od njegovog podizanja.
Posao rekonstrukcije, adaptacije i dogradnje rađen je po projektu koji je, nakon konkursa na kome su dodeljene dve ravnopravne nagrade, ponudio tim okupljen u OISTAT centru za Jugoslaviju, odnosno Srbiju (najpre, od 1995, u Justat-u, a, od 2006, u Centru za scenski dizajn, arhitekturu i tehnologiju Fakulteta tehničkih nauka) koji su činili vođe oba nagrađena tima – Zorica Savičić i Radivoje Dinulović, prof. dr Ranko Radović, kao i Ištvan Hupko, inače stalni scenograf subotičkog pozorišta. Značajno učešće u koncipiranju projekta imao je i reditelj Ljubomir Draškić kao glavni pozorišni savetnik, kao i tim inženjera iz različitih oblasti. Kao konsultanti, bili su angažovani vrhunski svetski eksperti, poput Pamele Hauard, Majkla Remzora, Tomaša Žiške ili naših Ognjenke Milićević i Todora Lalickog.
Pozorišna zgrada sada čeka upotrebnu dozvolu, i uprkos osećanju olakšanja u javnosti što su okončani dugotrajni radovi na tako velikom objektu, prof. dr Radivoje Dinulović za „Politiku“ kaže da sa njegove tačke gledišta, pozorišnu zgradu ne možemo smatrati završenom sve dok u funkciju ne bude dovedena i izvorna pozorišna sala.
„Novi deo zgrade Narodnog pozorišta je završen. Ali, bez takozvane Koncertne dvorane, odnosno stare pozorišne sale, ne možemo reći da je pozorište do kraja realizovano, jer se čitav koncept scensko-gledališnih prostora zasniva na ta tri različita ambijenta koji funkcionišu kao sasvim specifična vrsta kompleksne prostorne strukture. Bez obnovljene stare dvorane, kako god je mi nazivali, radovi su samo delimično izvedeni. Kvantitativno – najvećim delom. Može da se kaže da je zgrada završena spolja, da je jedna funkcionalna celina definisana i zaokružena, ali da bi to bila celina u punom smislu reči nedostaje deo koji je, po mom mišljenju, srce te kuće. Bez tog tradicionalnog građanskog pozorišta koje je u Subotici nastalo, na koji je Subotica navikla, i na koje smo, na kraju krajeva, svi navikli kao pozorišna publika, prostorni koncept nije do kraja sproveden, zgrada nije završena. Taj koncept se zasniva na ideji o trojnom prostoru, na sistemu linearne pozornice koja povezuje tri različita gledališta, od kojih je samo jedno stalno, nepromenljivog oblika, a to je gledalište u staroj sali.“
Ipak, u pozorištu su završene dve sale, eksperimentalna i mala, kamerna scena.
„Centralna sala, nova velika dvorana, potpuno je fleksibilan studijski prostor velikih dimenzija, izvanredno tehnički i tehnološki opremljen, jedna vrsta pozorišne laboratorije. Kamerna scena ima deo fiksnog gledališta, ali i delove koje je moguće dodavati. Mi smo se zalagali za istovremenost različitih koncepata korišćenja scensko-gledališnih prostora, sistem koji je moguće i potrebno čitati u kontekstu vrlo raznorodnih savremenih pristupa organizaciji i korišćenju prostora igre u pozorištu. Ta tri prostora, suštinski različitih karakteristika, namenjenih različitim stvaralačkim potrebama i različitim shvatanjima pozorišta, mogu da funkcionišu potpuno nezavisno, kao jedan, ili kao dva prostora koji se šire na susedne, ili kao celina. Za mene je izuzetno važna tema bila objedinjavanje prostora, taj trenutak u kom se čitav prostor aktivira, pa i širi van same zgrade, ako je to za neku predstavu potrebno, što viđamo danas kod mnogih savremenih autora, ne samo onih koji dolaze iz sveta, već i iz Srbije i regiona. Dakle, prostor shvaćen kao pretpostavka, nešto što zatičemo i od čega polazimo, ali i prostor kao ishod, na nivou mesta gde se realizuje predstava, najzad, unutarnji prostor gledaoca koji sve to doživljava. Današnja situacija u savremenom pozorištu regiona i Evrope je dala puni legitimitet tom konceptu koji smo davno postavili, da arhitektonski prostor postaje izazov i pokretač, a ne samo okvir unutar kog se nešto dešava. Prostor je sagovornik, mesto od kog se kreće, koje se oseća, doživljava i potom interpretira. Za mene je, od kada smo počeli da razgovaramo o tom projektu, do danas to ostala centralna problemska tema. Stiven Hoking definiše događaj kao osnovni element prostor-vremena uopšte, i time postavlja osnov za temeljno razumevanje prirode pozorišta kao događaja, odnosno – jedinice prostor vremena. U pozorištu se to oduvek, ali danas i u arhitekturi dobro razume i vidi – da su prostor i vreme ravnopravni i nerazdvojivi činioci.“
U Vašoj biografiji upisano je da ste autor više projekata rekonstrukcije pozorišta – Atelje 212, Pozorište na Terazijama, subotičko Narodno, učestvovali ste u adaptacijama različitih teatara, a projekat u Subotici pratile su brojne negativne reakcije.
„Rad na rekonstrukciji Ateljea takođe je bio praćen suzama i tugom zbog dela zgrade koja je morala biti srušena, jer se smatralo, i to nije bilo neosnovano, da je kuća Bojana Stupice spomenik, iako nikada nije bila zaštićena formalno i nije imala status kulturnog dobra. Međutim, temeljna razlika između situacije u Beogradu i u Subotici bila je u sledećem: u vreme rekonstrukcije Ateljea212, Muci Draškić je bio upravnik sa ogromnim autoritetom u pozorištu, ali i kulturnoj sredini, javnosti, Gradu, pa i Republici, i mogao je bitno da utiče na donosioce odluka, i, što je još važnije, da animira i pokrene čitav front za rekonstrukciju Ateljea, ne samo u Beogradu. Imali smo niz javnih događaja, predstava, košarkaških utakmica, revija, koncerata, gde su učestvovali umetnici raznih vrsta i orijentacija – pevači, pisci, glumci, slikari, plesači, pa i vrhunski sportisti. To se u Subotici nije desilo. Jožef Kasa, koji je tada vodio Grad, i čiji se rad danas vrlo različito vrednuje i tumači, imao je, iz mog ugla gledanja, vrlo jasno artikulisanu ideju o tome kakvo je pozorište Subotici potrebno, kao i snagu da sa svojim vrlo kompetentnim saradnicima tu ideju sprovede. Nakon njegovog odlaska, ta je snaga iščezla i nije se pojavila nova ličnost koja bi rekonstrukciju pozorišne zgrade videla kao vlastiti zadatak, pa i poziv. U Subotici je, naprotiv, bila razvijena platforma (čini mi se, pre svega dnevno-politička) za razne javne istupe koji su često bili isuviše lični, pa i privatni, a premalo utemeljeni u stvarnom poznavanju, razumevanju i analizi projekta i programa na kom se zasnivao. Nikada nisam imao problem da na sve to odgovaram, jer sam stajao iza koncepta koji se zasnivao na činjenicama, argumentima, višegodišnjim istraživanjima, raspravama i učešću velikog broja vrhunskih stručnjaka iz različitih oblasti. Napadi su, najčešće, bili obojeni emocijama, što je lepo, ali nije dovoljno. Emocije mogu da budu od koristi ako se oslanjaju na činjenice, znanje, dokumente, na druge koncepte. Nije legitimno osporavati nečiji koncept jer vam se ne dopada ili ga ne razumete, treba pitati, razgovarati, razmišljati – pa ponuditi drugi, ako ga imate. Nisam nikada čuo da je neko predložio bolji koncept, utemeljeniji, savremeniji, provokativniji… Mi smo se oslonili na različite pozorišne tradicije Subotice, od konvencionalne, građanske, istorijske, do savremenog nasleđa poput onog koje je ostavio Ljubiša Ristić sa svojim saradnicima. Ako je tada Subotica mogla čitavu deceniju da bude pozorišni centar jedne relativno velike zemlje – zašto ne bi mogla ponovo? Šta se to tako dramatično promenilo u našim životima? Promenio se, naravno, ekonomski, politički i društveni kontekst, ali verujem da je ovaj kontekst, kakav god da je u širem smislu, za pozorišni život Subotice povoljniji. Subotica je bila periferija Jugoslavije, ali dok gledate snimke predstava iz tog vremena vi vidite nešto monumentalno. Ne ulazim u druge aspekte rada Ljubiše Ristića, ali je pozorište tada davalo Subotici ogroman značaj, i Kasa je mislio (a ja sam delio to mišljenje) da bi rekonstruisano pozorište moglo da uspostavi sličan značaj, sada na kulturnoj mapi srednje Evrope. Uvek sam verovao da je trojnost (ili, sada, četvorostrukost) službenih jezika, a time i kultura u Subotici izuzetna vrednost i potencijal, a ne problem.
- Imamo novu zgradu, hoće li sa njom doći i novo pozorište?
„Ukoliko to ostane zgrada u kojoj će se i dalje raditi onako kako smo navikli, kako radimo decenijama, onda će projekat nove zgrade ostati suštinski neutemeljen i biti nedovoljno iskorišćena mogućnost. Za mene je to centralno pitanje, ne samo danas, već ono koje postavljam svima više od dve decenije: da li ćemo da se uselimo u neku zgradu i naučimo ljude kako da pritisnu koje dugme, a nastavićemo da radimo kao što smo radili, ili ćemo reći sebi, dobro, možemo da imamo istinski kulturni, edukativni i društveni centar nekih novih vrednosti ili koncepata ili, ako hoćete, i neke nove realnosti. Ja sam levičarsko dete, ostao sam komunista i Jugosloven, i duboko verujem da ta nova realnost mora da dođe, kao što je realnost mog detinjstva i mladosti morala da nestane. Realnost u kojoj sada živimo mene ne određuje (iako ja, kao i svako drugi, moram da se odredim prema njoj), mene zanima realnost koja će doći. Šta treba – da i dalje povlađujemo ovoj realnosti i dozvolimo sebi da budemo saučesnici u razgradnji sveta koja traje decenijama – ne pristajem na to, mene to ne zanima. Bavim se obrazovanjem i mene zanimaju mladi ljudi kojima se obraćam, a koji će generisati neke nove vrednosti i suprotstaviti se onome što je dominantno i predstavljeno kao jedino moguće. Nije jedino moguće, alternative uvek postoje, pitanje je da li mi imamo snage, volje i hrabrosti, da li smo spremni na odricanje i žrtvu da se za to nešto vrednije izborimo. Meni se čini da se bližimo toj prelomnoj tački, nekakvom zglobu, kritičnoj situaciji, koja mora da bude prepoznata kao put u budućnost bolju od sadašnjosti. Inače, te bolje budućnosti neće biti. Ako prihvatimo rutine i inerciju kao determinante – iz njih nikada nećemo izaći. Pred današnjim svetom je provalija i svako mora da se odredi, da li će da skače u tu rupu, ili da pravi most kako bi preko nje prekoračio. Ko hoće da skače – imaće život potpuno određen zakonitostima tržišta, radom sa premalo radosti i posvećenja, a koji potpuno iscrpljuje, gde nema takozvane nadgradnje, nema prostora za lični razvoj, život je usmeren ka sužavanju prostora i specijalizacijama svih vrsta, gde beskrupulozna eksploatacija rada postaje opšte mesto. Svom snagom se borim protiv toga, i nikoga ne ohrabrujem da takvu stvarnost prihvati kao nešto u čemu mora da učestvuje. Uvek su u pozorištu, kroz istoriju, postojale alternative, kao što su postojale i postoje u svim drugim oblastima života. Pozorište je vrlo pogodno za to da se izrazi drugost, neki drugačiji pogled na stvari. Ali to drugo, za druge, nije i ne može da bude zasnovano na sistemu vrednosti i ideologiji kojoj ja pripadam, a koja je kompromitovana pogrešnim politikama ili lošim namerama. To je sistem vrednosti koji treba da artikulišu generacije koje odrastaju i formiraju se u ovom okruženju, ekonomskom, političkom, socijalnom, privrednom, ekološkom, pa, ako hoćete i emocionalnom. I oni prema tome moraju da ustanove svoj, autentični odnos. Moje je uverenje da to treba da bude odnos aktivnog učešća i preuzimanja odgovornosti. Nekada je to otpor, subverzija, pa i rušenje onoga što postoji, nekada je modifikacija, nekada je razvoj – ali je svakako promena. Time se bavimo i moramo se baviti, ne znajući da li će, kada i kakav ishod doneti. Pouzdano znamo, međutim, da, ako se ne budemo time bavili, nikakvog ishoda neće ni biti.“
Antrefile
Dr Radivoje Dinulović redovni je profesor scenske arhitekture i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Autor je preko 100 urbanističkih i arhitektonskih projekata, autor preko 30 izložbenih postavki, objavio je kapitalnu monografiju „Arhitektura pozorišta XX veka“, učestvovao u realizaciji sedam Bijenala scenskog dizajna. Glavna oblast njegovog interesovanja je scenski prostor, a kao član autorskih timova radio je na pozorišnim predstavama u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Italiji.
