- Močkoš otišao u London, javio mi se preko Fejsa. Radi u pekari! - reče mi Dino prošle godine u septembru, dok smo tipkali izveštaje u City press roomu.
- Tibika? Radi tamo? - bio sam iznenađen - Ode man, znači. Sećam se, pričao mi je da mu je sin otišao tamo svojevremeno. Ja pomislio da je otišao da vidi kako se sin snašao - malo porodičnog turizma možda.
Vreme je ovde prolazilo nekim svojim tokom...
- Vratio se Močkoš!
- Kad, zašto ? - opet zbunjivanje. Odlučim da se vidim sa njim, da mi objasni ovaj poduži izlet do Engleske.
Rado je pristao na razgovor. Ideja je bila da čujem od nekoga lično iskustvo odlaska i rada na zapadu u ovo vreme. Vreme slobodnog protoka rada za građane sa pasošem EU.
Petak 14, jun, 2013.
- Gde ćemo se videti? - pita, - dolazim biciklom.
- Nađemo se ispred Denisa - ja pešaka, blizu mi je.
Stigao sam pre njega, ušao, seo, osvrnuo se, zaključio da ovog puta terasa neće biti dobro mesto za razgovor, i izišao da ga sačekam napolju.
Stiže Tibika, razgleda okolinu, vezujući bicikl. Novi momenti su ovde, očigledno nije dugo bio u ovom kraju. Stari deo Denisa je davno zatvoren i delimično srušen, bar zabat sa delom krova koji se obrušio dok su počinjali radovi na susednom placu.
Mašem da me primeti...
Prilazi, nasmejan kao i uvek, u majici kupljenoj u Londonu i omiljenim Levi’s farmerkama. Seli smo preko puta, na betonsku ivicu zapuštenog stepeništa ka ulazu u nekadašnji Sinalco braće Đorđević ili ranije što je bio objekat starog subotičkog građevinskog giganta Integrala.
Seli smo na deo gde je grejalo sunce, bilo je oko 11.00.
- Ovde niko ne prolazi i neće nas uznemiravati. Posle ćemo popiti kafu na terasi Denis picerije.
Dakle, Nađ Tibor, čovek star 54 godine i sa 35 godina radnog staža počinje svoju priču o odlasku na zapad:
- U Severu sam pre dve godine dobio otkaz. Na poslednjem radnom mesto sam radio kao kontrolor električnih mašina, SSS - elektrotehničar. (Inače hobi i dodatni posao mu je bilo snimanje svadbi i uopšte rad sa kamerom, godinama Dinov saradnik na mnogim poslovima)
- U tom momentu sam postao slobodan čovek. Mogu da odem bilo gde i kada hoću. Freeman. I tako odlučio da odem u London.
- Trebali su ti neki papiri za Englesku ?
- Ništa, samo avionska karta i naravno pasoš. Ja imam mađarski, to je dovoljno. Let je bio iz Budimpešte za Luton gde sleće Wizair. Doleteo sam uveče, snajka me dočekala i odvezla kod njih na stan. Odmah, sutradan jutro, ja sam išao u biro, agenciju za posao “Response”, da se prijavim da tražim posao. Sin mi je to već ranije najavio, preko Skypa, da ću kada dođem verovatno brzo dobiti posao. Znači, tamo sam se registrovao, dao podatke, ko sam, šta sam, odakle, starost, šta sam radio. Dobio formular da ispunim, upoznao se sa nešto kao HTZ-om (higijensko tehnička zaštita kod nas)
- Posao sam dobio u nekoj pekari. Posao na jedan dan u Perivaleu.
- Možeš li malo detaljnije ?
- Ko nema stalan posao u Londonu, ide preko te agencije. Pojaviš se tamo ujutro i čekaš dok ti ne saopšte da ima nešto da radiš toga dana. Tako sam se ja vratio u 13.00 i oni su rekli da imam posao u 14.00 u toj pekari, i oni su me odneli tamo. Radio sam jedan dan, više nije trebalo. Pakovao sam zemničke, kifle, hleb u najlone pa u sanduke... i tako, u 22.30 sam izišao na ulicu završivši svoj prvi posao koji se trajao osam sati. Javio se sinu koji mi objasnio kako da se vratim do njega autobusom do “Bushi”-ja. To je van Londona.
- I kako je prošao taj prvi dan. utisak, kako si se sporazumevao, sa kim si radio?
- Interesantno, jer to mi je bio izazov. Hteo sam da vidim koji je tempo rada, da li tamo ljudi “umiru” na poslu. Tamo sam radio sa ljudima koji su 30 do 35 godina, a ja 54, i bilo mi je zadovljstvo da sam odradio kao oni. Satnica je 6.19 funti (deo za agenciju Response je već oduzet iz toga).
- Uspeo si da komuniciraš sa njima?
- Jesam. Tamo u Perivaleu je bilo pet Mađara, pa smo se razumeli :)
- Što znači da si tog prvog dana zaradio ?
- Radiš osam sati plaća ti se 7.5, pola sata je pauza i to je 7.5x6.19 = 46.42 funte (1.18 trenutni kurs danas, što znači 54,78 eura)
- I tako, kada sam otišao rekli su da ako me ne zovu sutra neka se javim ponovo u Response, za neki novi posao. Tako je i bilo nisu zvali i ja sam za nekoliko dana dobio novi posao od agencije, ovog puta u nekoj čokolateriji. U ovom slučaju ta fabrika je bila u blizini agencije u nekom biznis parku. Posao cleanera je bio u pitanju. Da li bi prihvatili posao, bilo je pitanje. Zašto da ne - rekao sam. Otišao sam. To je bio posao čišćenja kontejnera gde se drži čokolada, pranje sudova, tacni, čišćenje poda, i pakovanje minjona.
- Ko su bili ljudi zaposleni tamo ?
- To je firma od četrdesetak ljudi a tu su Poljaci, Litvanci, par Mađara, šefica je bila Nemica.
- Imali u ovoj priči uopšte Engleza ?
- Vlasnici su bili Englezi. Možda je u officu radilo par Engleza koji su poreklom Indijci.
Tu sam proveo oko sedam meseci sa prekidima kada sam došao kući za Božić. To radno mesto, cleaner, je inače zbog tempa veoma teško radno mesto. Pre mene su ljudi, mnogo mlađi od mene, davali ili dobijali otkaz od nezadovoljne šefice, već posle par nedelja.
- Da li je taj napor i dobar rad bio nagrađen nekako, možda dodatno?
- Ne. To je bilo samo da sam zadržao to radno mesto. I kada sam najavio odlazak, kući iz Londona, šefica je rekla da mogu da se vratim na ovo radno mestu u slučaju ponovnog dolaska u London na rad i dala mi njen mobilni, što nije mala stvar.
- Šta je bio razlog da se vratiš nazad ?
- Razlog je to što mi je žena ovde. Stan i konfor mi je u Subotici. Rođaci prijatelji su mi ovde. To je jedna stvar. Druga je vreme - weather. Vreme je užasno. Bilo je sada u aprilu da je tamo tri nedelje bilo oblačno ili je padala kiša. Tri nedelje nisam video sunce! Tamo je uvek jedno desetak stepeni manje nego ovde. Od septembra do aprila samo sam jednom skinuo kaput u aprilu kada sam išao na posao. A evo ovde sada me prži sunce. :)
- Gde si u međuvremenu stanovao ?
- Kod sina, tri meseca. Tamo su troškovi stanovanja veliki i ja sam participirao u njihovim troškovima da bi kasnije otišao u, kako ja kažem, kuću Velikog brata. Pošto je Bushi prilično udaljen od Wembly-a, morao sam putovati skoro sat ipo vremena do posla i nazad, odlučio sam naći “krevet” bliže radnom mestu. I našao sam ga sa time da sam prostor delio sa cimerom i cena za taj smeštaj je bila 70 funti/nedeljno. Smeštaj se sastoji od male sobice sa dva ležaja.
- Znači garosenjera. Soba sa kupatilom i to je to?
- A, ne,ne! Ti tamo stanuješ kao Való Világ, odnosno kao Farma. Jedna velika kuća sa jedanaest osoba. Kupatilo jedno na spratu i jedan umivaonik sa toaletom na prizemlju. To je to, Való Világ, odnosno, tamo su verovatno bolji uslovi nego naši u Londonu. Imaš jednu veću kuhinju sa trpezarijom i dve mašine za veš. Ali to nije iznenađujuće, jer tako stanuju najamni radnici u centru Londona - skup nepoznatih ljudi koji žive zajedno. No u ovom slučaju, tu je većina bila Mađara, što mi je mali minus, jer nisam imao prilike da vežbam engleski jezik.
Imaš stanodavca, odnosno onog koji je iznajmio objekat - obično kuća, od Indijca ili Engleza i on menadžuje - uzima kiriju unapred za dve, plus za tekuću nedelju.
- I kakav si stekao utisak o takvom životu u Londonu?
- Pa, da je to za mlađe ljude, one na početku životnog iskustva. Koji zagrizu, da vide kako to izgleda. Život je težak tamo. Od prvog do zadnjeg minuta radiš. Znači, devet sati sa pola sata pauze, govorim o mom radu u čokolateriji. Ima tu i sezonskog rada. Pred Božić se radi i više. Tako da sam tada dobio još jednog kolegu, mog druga Trevora sa Jamajke.
- Nedeljom se valjda ne radi?
- Ne, ne radi se. Pet dana, ali subotom su me nekada zvali. Želim da radim? Želim.
- Znači devet plus 3 sata putovanja na posao, to je pola dana, duže spavanje-odmor i ode dan.
- Ne ostaje ništa vremena da baciš pogled?
- Da, ali kada sam se preselio u Wembley onda sam išao peške na posao 40-tak minuta pored Grand kanala, svraćao u ASDU (ASDA - hipermarket) po doručak, a vraćao se noću autobusom u kojem sam ponekad bio jedini beli putnik. London je velika mešavina ljudi iz čitavog sveta, s time da Wembley nastanjuju uglavnom indijci i pakistanci.
- I koliko se može uštedeti na ovaj način nedeljno?
- Pa ovako 240 je zarada nedeljno a troškovi su sledeći - 70 funti krevet, prevoz 25 funti nedeljno i 50 - 60 funti hrana. Ostaje oko 80 funti bez ostalih izdataka (oko 100 eura nedeljno ušteda). I to nije neka zarada za koju bi baš trčao tamo.
Hrana je tamo možda jeftinija nego kod nas. Recimo ideš, i napolju pakistanac ima posluženje na stolu - u činijama stoji razno voće, recimo - veliki ananas, kakav nisam video kod nas, 7 do 8 banana, 10 manjih mandarina, 4 velike mucu jabuke sve to po jednu funtu. Porcija piletine sa 3 krilca i grudima je oko dve funte. Pivo u pabu, velika krigla, košta 4 funte.
Znači, da bi opstao moraš raditi pet dana u nedelji. Oni koji su imali poslove 2 ili tri dana nedeljno nisu mogli da ostanu dalje i otišli su. Šišanje staje 5 funti i to u Való Világu - sustanarka me šišala :)
- Da li si se možda razboleo tokom boravka u Londonu? Da li si imao problem sa time?
- Nisam bio bolesan. Imao sam par dana temperaturu, ali sam ipak otišao na posao. Nisam hteo da dovedem u pitanje radno mesto.
- Da li te nešto impresioniralo u Londonu?
- Lagodnost života! To je sigurno. Treba da se radi, ali se lagodnije živi.
- Lagodnije?! - sada me zbunio Tibika.
- Zbog para - plata je uvek stizala na vreme. Četvrtak u ponoć. Nema stresova kao kod nas - Biće plata, neće biti plata danas, neće biti plate uopšte i slično :(
- Pošto si išao peške na posao, da li si se možda osećao ugroženim. Videli smo ono gaženje i egzekuciju čoveka na ulicama Londona, pre izvesnog vremena?
- Ne. Osećao sam se bezbedno. Tamo je sve pokriveno kamerama i mene je to činilo sigurnijim. U autobusu gradskog prevoza ima šesnaest kamera! (London je grad sa najvećim brojem kamera video nadzora) “Bobija” nisam skoro nigde video, osim u momentima pred neku utakmicu.
- Koliko košta izlazak na skromnu večeru ili bioskop recimo?
- Oko 25 funti po osobi - skromno jelo kod indijca sa par piva. Bioskop 3D je oko 12 funti, a pozorišna predstava - Mišolovka, gostovalo pozorište iz Mađarske, moj cimer je gledao, i karta ga je koštala 20 funti.
- Na kraju, šta bi poručio potencijalnim gastarbajterima u Londonu.
- Da ne idu bez para. Minimalno da imaju jedno 1500 eura, da bi mogli da obezbede sebi smeštaj i uslove dok ne nađu posao, jer može se desiti da dve nedelja ne dođu do posla, recimo u Responsiju. Samo u toj agenciji stiže desetak, petnaest ljudi dnevno, sa istoka EU, koji traže bolji život u Engleskoj. Velik je priliv radne snage, mnogi otpadnu iz te igre. I tamo uglavnom ima teških poslova, i još težih poslova, kako je definisao jedan stanar Farme. Naravno, ovo je samo jedno iskustvo i to lično moje.
Na kraju zaključak - kada si tamo, shvatiš kako je slobodno vreme ovde najveće bogatstvo.
