Ovo je izuzetno kulturno dobro i zato smo pristupili obnovi na način da sačuvamo što više od zatečenog. Sve što je moglo da bude sačuvano, nije zamenjeno novim, kaže Miodrag Mladenović, arhitekta konzervator.
Radovi na obnovi Vodotornja su pri kraju i jednom od simbola Palića postepeno je vraćen prvobitni izgled. Sve radove koji teku od avgusta prošle godine neprekidno je nadgledao Miodrag Mladenović, arhitekta konzervator čiji projekat obnove Vodotornja je prihvaćen pre dve godine na javnom konkursu.
„Sa radošću sam prihvatio da radim poznat i specifičan objekat, ali kada sam stao ispred njega prvo osećanje je bilo strah od njegove neuhvatljivosti. On ima okrugle osnove, kupasta kubeta, paraboloidna, sve je to trebalo premeriti, snimiti i specificirati šta je sve potrebno da se uradi. A, pre svega, trebalo je shvatiti o čemu je ovde reč, šta ovaj objekat govori“ priča Mladenović za „Politiku“.
U kojoj meri je reč o kompleksnom objektu slikovito predstavlja primerom: teško bi bilo u smislenu rečenicu uklopiti pojmove kao što je tramvajska stanica, kapija parka Palića i vodotoranj. Arhitektonski i konstruktorski par Marcel Komor i Deže Jakab, koji su pre više od jednog veka projektovali niz znamenitih subotičkih zdanja poput Gradske kuće, Sinagoge, Velike terase na Paliću pokazao je da za njih nema malih poslova. „Oni su uspeli da naprave čudesan objekat od tri nespojiva elementa“ kaže Mladenović. Ali Vodotoranj, završen 1910. godine bio je nagrižen vremenom, kao i pojedinim neodgovarajućim sanacijama.
„Moj prvi zdatak bio je da konstatujem stanje, i ono je bilo vrlo loše. Stubovi tramvajskog stajališta od drvenog masiva su popucali, napadnuti insektima, i u saradnji sa preduzećem „Park Palić“ shvatili smo da ovde ima elemenata da ovo nije samo zaštićeno kulturno dobro, već kulturno dobro od izuzetnog značaja. Zato smo pristupili obnovi na način da sačuvamo što više od zatečenog. Sve što je moglo da bude sačuvano, nije zamenjeno novim, već su svi elementi očišćeni, tretirani biocidima, kako bi se uništili patogeni organizmi. Urađena je konsolidacija elemenata, injektiranjem smo jačali unutrašnjost i sve se završavalo rekonstrukcijom drvenih elemenata, ispunjavanjem prslina i oštećenja“ nabraja Mladenović.
Nekada su Komor i Jakab na raspolaganju imali niz vrhunskih majstora, danas je sav zanatski posao bio poveren konzervatorima te su u spašavanju objekta učestvovali vajari i slikari Vladimir Milovanović, Jovan Bešlin i Mirko Odalović. Izvođač poslova je „Ornament invest inžnjering“ iz Beograda.
Posebna pažnja posvećena je određivanju originalne boje objekta na koji su tokom godina samo nanošeni novi slojevi farbe, bez skidanja prethodnog. Mladenović je došao do prvog nanosa boje i odredio ton kojim je nekada bila prefarbana kako bi to ostalo potonjim generacijama.
„Ovde su korišćeni boje i materijali iz fabrike „Što“ u Nemačkoj i mi smo skenirali boju, poslali im i oni je imaju u svojoj arhivi i zove se „palićko crvena“ kaže Mladenović. Sada je iz fabrike naručena nova količina boje kako bi Vodotoranj povratio svoj izvorni izgled.
Mnogo vremena i energije bilo je potrebno i da se pronađe odgovarajuća šindra, i pronađena je u Bosni i Hercegovini, na planini Zvijezda kod mladog majstora koji je nekoliko nedelja i fizički bio nedostupan zbog jake zime u tom kraju.
Za Miodraga Mladenovića nije bilo važno samo vratiti stari izgled objekta, već razumeti i poruke koje svojom formom i ukrasima šalje. Kako je iz Pančeva, od ranije mu je poznato graditeljsko stvaralaštvo Sekelj Mađara, a sadašnje dalje proučavanje vezano za Vodotoranj za rezultat ima i tekst knjige koju bi uskoro trebao da objavi. U njoj je, između ostalog, i detalj o poreklu palićke crvene boje.
„Njen izvor je u tehnologiji koju su koristili Huni. Oni su svoje šatore, jurte gradili od pruća obloženog čojom. Pošto u stepi nije bilo drveća i pruća, to je bio deficitaran materijal, zato su to pruće štitili od vlage i insekata tako što su smešu gline i konjske krvi utrljavali u drvo i onda glačali do sjaja. Tako su dobili specifičnu nijansu boje, a Komor i Jakab su to uneli u svoje graditeljstvo“ kaže Mladenović.
I, na kraju, Vodotoranj, koji nije samo to, opravdao je svoje ime. Na vrhu kule je cisterna, a Mladenović kaže da su i tu urađena tehnički interesantna rešenja kojom je ona obezbeđena od dejstva horizontalnih sila. „Sve je urađeno filigranski, sve je elastičnim vezama povezano za drvenu konsturkciju“ kaže.
