Са 46 Година Тифа завршава основну школу, има нова знања из предузетништва и креће у отварање свог посла у чему је добила и подршку државе
Тифа Црвенковић радила је многе тешке послове. Окопавала, спремала, радила на производној траци, прихватала послове без радног времена, али није имала избора, требало је издржавати породицу.
Када је на тржишту рада питала за неки бољи посао добијала је увек исти одговор: у односу на њену стручну спрему нема боље..
„Онда ми је једног дана службеница рекла зашто не завршим основну школу, да при „Јован Јовановић Змају“ постоји школа за одрасле. Управо је био у току упис и само је требало да пређем преко трга и понесем своја документа. Можда, да се није све дешавало у истом тренутку, да ме нису подстакли у тржишту рада, да нисам имала документа поред себе, можда бих одустала јер ме је срамота било да признам да немам основну школу“ прича Тифа која је са 47 година успела да савлада своју нелагоду, осећај срамоте и чуђење околине и да премости околности из своје биографије које су је гурале на зачеље животне стазе.
„Моји су из Завидовића, имали су седморо деце, ја сам најмлађа. Отац је овде годинама долазио и окопавао репу, да би се на крају 1977. године, када сам имала годину дана, доселили сви у село Мала Босна поред Суботице“ прича Тифа. Отац и мајка цео дан су били на њиви, окопавали, радили, деца су се међусобно васпитавала што није давало лоше резултате у првих четири разреда основне школе. „Ми смо живели на салашу, до асфалтног пута ишли смо километар по блату, онда пресвлачили дубоке чизме. Али, била сам одличан ђак“ каже. Старији браћа и сестре су полако завршавали основну, неки и средњу школу, почели да формирају своје породице и ту негде око шестог разреда изгубила се и Тифина мотивација да настави да иде у школу, а у породици нико око тога није правио проблем. „Отац није дао мојој најстаријој сестри ни да иде у школу. Морала је да ради на њиви“. У таквој ситуацији, Тифин прекид школовања није се чинио као велик проблем.
„Мене је то увек тиштало да нисам завршила школу и било ме је срамота. Али, требало је да се ради, после су дошла деца. Ипак, увек сам волела да читам, пре неколико година поново сам се учланила у библитеку и сада ми је драго и поносна сам што сам се вратила у школу“.
Тифа Црвенковић у себи је дуго носила идеју да једног дана има и свој посао.
„Гајила сам повремено воће око наше куће у Малој Босни, и испуњавао ме је тај осећај да сам својим рукама нешто створила и пружила људима“ прича Тифа. Када је у школи видела да јој је један од предмета и предузетништво, није имала више дилема око повратка у школску клупу. „Наш предавач је Бранислава Милановић, и она је јако много енергије уложила да нам објасни предмете, подстицала нас и када је видела да нас нешто интересује остајала је са нама и после часа“, каже Тифа.
Одраслој жени није било лако да поново уђе учионицу, и признаје да има трему од завршног испита, али све је то део школовања. Каже, коме год је рекла да учи да заврши основну школу, сви су је подржали. „Муж се у почетку чудио, али сада је и њему драго. Син и ћерка, који су већ одрасли зачикавали су ме питањем да ли ће сада они ићи на мој родитељски и да ли треба да ми купе матурску хаљину. Све је то била породична шала, и мислим да је свима драго, јер сам ја увек хтела да завршим школу“.
Учење о предузетништво потврдило је њену идеју да је производња хране сектор који има будућност. Са својом идејом конкурисала је код државе за подршку почетнику у пословању и добила 300 хиљада динара за покретање свог посла.
Антрефиле
Школа за функционално основно образовање одраслих смештена је на Отвореном универзитету, а организационо део је образовно-васпитног рада основне школе „Јован Јовановић Змај“. Сваке године у овој школи око 100 полазника, старијих од 15 година успевају да надокнаде пропуштено, да заврше основу школу.
Лела Јанковић, руководилац ове школске јединице каже да имају седам одељења на српском и мађарском језику, и да је управо у току упис за нове полазнике са којима ради десетак просветних радника. „Школа је подељена на циклусе, од првог до четвртог разреда, је први, од петог до шестог други, и од седмог до осмог трећи циклус“ каже Јанковић. За ову школу нема горње старосне границе, никада није касно да се савлада знање основног разреда и тако стекне образовни ниво који понекад значи и искорак на нови егзистенцијални степеник. „Наши полазници проходност за средње школе, махом се одлучују за дуалне средње школе“ каже Јанковић.
Мисија овог функционалног образовања је да сви Суботичани савладају основну школу, независно од година старости.
