Festivalu evropskog filma Palić, koji se ove godine održava od 16. do 22. jula u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, pridružio se novi selektor glavnog takmičarskog programa, Nikolaj Nikitin. Glavni predavač u SOFA (School of Film Advancement), na Festivalu evropskog filma Palić u svom prvom mandatu bio je umetnički direktor od 2005. do 2017. godine i vrlo je dobro upoznat sa manifestacijom čijoj je odličnoj reputaciji i sam mnogo doprineo.
Aktivan je i kao kustos Nedelje kritike na manifestaciji Tallinn Black Nights Film Festival, a poslednje dve i po decenije radi kao filmski kustos i kritičar na brojnim filmskim festivalima širom Evrope, Gete-Institutu i Francuskom institutu. Kao osnivač nezavisnog nemačkog filmskog časopisa Schnitt (1995) i festivala filmske montaže Filmplus (2001), bio je član mnogih međunarodnih koprodukcijskih žirija, savetnik evropskih finansijskih tela, kao i predavač na filmskim školama i filmskim festivalima širom sveta. Nikolaj živi u Berlinu i član je EFA, FIPRESCI, kao i član Generalne skupštine CINEUROPA.
Na Festivalu evropskog filma Palić bili ste angažovani prvi put od 2005. do 2017. godine. Koji su vam u to vreme bili glavni ciljevi i kako vidite razvoj palićkog festivala danas?
Mislim da se Palićki festival tokom poslednje dve decenije razvijao na sjajan način, naročito ako govorimo o prepoznavanju unutar evropske festivalske scene, među evropskim partnerima i rediteljima. Podsetio bih i da je Palić osvojio nagradu za najbolji evropski festival pre pet godina.
U vreme kada sam počinjao angažman na Paliću, misija je bila da dovedemo pre svega što više evropskih reditelja, naravno i glumaca, kako bi mogli da vide šta se dešava ovde i da posvedoče razvoju srpske filmske industrije. U to vreme pojavili su se sjajni mladi filmski autori, i jedna od misija bila je da dovedem evropljane da vide ove srpske talente. Poznato je da je u Srbiji finansiranje filmova ograničeno i pokriva tek deo ukupnog budžeta, tako da su u suštini svi filmovi srpskih reditelja, kao što su Srdan Golubović ili Stefan Arsenijević, rađeni u evropskim koprodukcijama. Ideja je bila da Evropljani vide Palić kao predivno mesto sa divnim gostoprimstvom, ali i srpske stvaraoce.
Drugi važan cilj bio je da dovedem najinteresantnije evropske filmove u Srbiju i podignem nivo premijera, što se postepeno i događalo. Najveći deo ovogodišnjeg programa sastoji se od naslova koji su premijerno prikazani u Kanu ili na Berlinalu. Na primer, ovogodišnji film zatvaranja, „Rez“ Mišela Azanavisijusa, pre samo par meseci otvorio je Kanski festival. Mislim da je odlično što imamo veoma sveže naslove.
Recimo, imali smo Arija Folmana i njegov „Valcer sa Baširom“ koji je te godine (2008, op.a) prethodno bio u Kanu, a mi smo bili prvi festival na kome je ovaj film dobio neku nagradu. Uspeli smo da ga dobijemo dok je još bio svež, pravo iz Kana. Tokom tih mojih prvih par godina, bilo je dosta mladih autora koji su dolazili na Palić i razgovarali sa ovdašnjom pulbikom, što je za njih bilo sjajno. Imamo i reditelje koji su se vraćali, poput Andreasa Dresena čiji će film otvoriti ovogodišnji festival. Sledećeg dana imamo Ditriha Brugemana, čiji su svi filmovi prikazani na Paliću. Neki autori čije smo filmove redovno prikazivali, čak i odbijaju druge festivale zbog Palića.
Veoma sam srećan što su i dolazila velika imena poput Kena Louča, Kena Rasela, Roja Andersona, da prime nagradu „Aleksandar Lifka“.
Koja je bila vaša motivacija da se vratite u tim Festivala evropskog filma Palić?
Da budem iskren, vratio sam se jer mi je palićki festival nedostajao. Moram da odam priznanje izvanrednom timu, pre svega programskom direktoru Miši Mogoroviću, Iliji Tatiću i Evi Zrnić iz Otvorenog univerziteta Subotica, Radoslavu Zelenoviću, i svima ostalima. Zaista mi je nedostajao festival. Nedostaje mi šetnja pored jezera, pljeskavica, špricer, razgovori s publikom.
Nedostaje mi dovođenje sjajnih evropskih reditelja na Palić. Moja mreža kontakata je dosta porasla tokom prethodnih nekoliko godina, a istovremeno sam upoznavao i dosta mladih uatora. Nedostajala mi je mogućnost da budem sa njima na Paliću, jer je FEF Palić jedan od najposebnijih festivala na planeti, zato što još uvek ima tu atmosferu kvalitetno provedenog vremena. Ko god dođe na Palić, zna da je to jedan od onih opuštenih letnjih festivala, sa posvećenom publikom koja dolazi na projekcije i sjajnim novinarima koji su uvek veoma dobro informisani. Imamo sjajne koncerte i odlično srpsko gostoprimstvo. Sve to mi nedostaje. Ne želim da prenaglašavam okolnosti oko korone, ali velika je prednost i to što se festival održava tokom leta, tako da je veoma bezbedno. Možemo da budemo opušteni.
U poslednjih nekoliko godina svet se dosta promenio, ne samo kada govorimo o koroni. Kako se sve to odražava na filmske festivale?
Moramo priznati da smo u potpuno drugačijoj situaciji od one kada sam bio otišao iz festivala. Imamo virus korona, imamo rusku agresiju u Ukrajini, pa inflaciju koja će dovesti do globalne ekonomske krize. Jedino što nas može spasiti je umetnost. Ona je jedini spas u vremenima rata i krize. Veoma je važno da ne zaboravimo na umetnost. Važno je da gledamo filmove zajedno - kao porodica, sa bliskim prijateljem, na velikom ekranu gde im je i mesto, a ne na kauču. Ne velikoj pozornici, sa gostima, gde posle projekcije može da se razgovara o odgledanim filmovima.
Šta vam je bilo važno prilikom kreiranja ovogodišnjeg programa festivala na Paliću?
Ove godine sam dosta pažnje posvetio tome da sačinimo raznovrstan program, ali koji je – i nije me sramota da to naglasim – i veoma zabavan. Filmovi otvaranja i zatvaranja su komedije. Znam da je u ovom trenutku veoma važno da se odlazi u bioskope , da se makar na trenutak zaboravi na sve što se dešava. Moramo da se opustimo, i iskusimo kvalitet koji donosi gledanje filmova u bioskopu, onih koji su prozor u svet i otkrivanje drugih nacija.
Tokom ove nedelje slavljenja evropskog filma, naročito je važno da se smejemo zajedno. Da sedimo zajedno napolju u grupama, popijemo neko pivo, prelepo vino, fantastičnu srpsku rakiju, da ponovo zajedno iskusimo doživljaj kulture.
Kako vidite evropsku kinematografiju u post-pandemijskim danima?
Optimističan sam. Filmovi su se vratili u bioskope. Vratili su se i visoki box office rejtinzi, što mislim da je veoma važno – najviše zahvaljujući Tomu Kruzu i nastavku filma Top Gun, ali vidim da takođe ide dobro i „Elvisu“. Tu su i lokalni hitovi u različitim zemljama. Uspeli smo u tome da sačuvamo bioskope, iako je postojala veoma velika opasnost da se potpuno ugase. Ali to se nikada neće desiti. Radi se o najmlađoj umetničkoj formi, a ljudi recimo i dalje idu u muzeje, pozorišta, idu da gledaju operu. Naravno da će biti i promena, ali o tome se govori poslednjih 20-30 godina.
Mislim da će u budućnosti fokus biti na zaista velikim filmovima, pri čemu ne mislim samo na SAD već i na Kinu, Indiju, velike evropske produkcije. Mislim da će teškoće osetiti filmovi srednjeg ranga. Imamo takođe i ekstremni arthouse filmove, koji će biti prikazivani pred veoma probranom publikom. Oni će ostati tu gde jesu.
Da li očekujete da bude više filmova koji će tretirati pandemiju i kao temu?
Mislim da će proći sigurno još par godina dok ne vidimo zaista interesantne umetnčke filmove koji reaguju na aktuelno vreme, jer uvek treba vremena da se sve to procesuira. Međutim, setimo se i da, recimo, posle epidemije španskog gripa nije bilo puno umetničkih dela na tu temu. Nažalost, rat je sinematičan, ali ne i pandemija.
Pandemija je, sa druge strane, promenila produkcijske uslove, pa su tako produkcije postale mnogo skuplje zbog osiguranja i bezbednosnih uslova. Ali uprkos svemu, publika se vratila i želi da gleda filmove.
Da li su serije i striming servisi konkurencija evropskom umetničkom filmu?
Publika sada hoće da gleda serije, ali ja ne pravim razliku između serija i filmova. To je sve audiovizuelna umetnost. Postoje filmovi nekih umetnika koji su dugački koliko i jedna sezona neke serije. Na Berlinalu su takođe prikazivane i serije.
Mislim da su ljudi veoma željni da vide i konzumiraju – u pozitivnom smislu te reči – i nešto drugačije od onoga što gledaju na Netflixu i Amazonu. To je važno kada govorimo o festivalima, a naročito Paliću koji je orijentisan na evropski film. Treba dati šansu novim evropskim filmovima i glasovima da budu otkriveni. To postaje sve važnije.
Striming platforme se okreću serijama, ali da bi bio uspešan reditelj serija, moraš prvi da napraviš arthouse film da bi bio otkriven. Moj prijatelj iz Budimpešte, reditelj Kornel Mundruco čiji su svi filmovi prikazivani na Paliću, sada u Americi radi seriju za Apple TV sa Tomom Holandom, koji se proslavio ulogom u Supermenu. To je put za mlade evropske reditelje. Prvo treba da ih otkriju u Berlinu, Kanu, Veneciji, pa i na Paliću, gde imaju vremena da izgrade svoju profesionalnu mrežu, upoznaju druge reditelje, ostvare kontakte i uticaj. Pa da posle nastave ovim putem ako žele. Palić će u tom smislu postati više, a ne manje važan.
Festival evropskog filma Palić poslednjih godina posvećuje veliku pažnju i radionicama za filmske kritičare. Kako u tom smislu gledate na važnog tradicionalne filmske kritike, danas kada imamo toliko blogera i influensera na društvenim mrežama?
Filmski kritičari su najvažniji ljudi u filmskoj industriji. Oni obožavaju filmove, interpretiraju ih, analiziraju i objašnjavaju ih. Filmski kritičari su, recimo, doveli Hičkoka tu gde jeste. Internet je sjajan i super je što imamo blogere. Društvene mreže su sjajne, ali nema ničeg boljeg od ozbiljne, promišljene analize filmova od strane obrazovanog kritičara. Filmska kritika se danas izučava i na nekim univerzitetima. To jeste zanat koji treba izučiti. Morate da znate ono o čemu pišete, da poznajete temu, morate da pogledate mnogo filmova jer autor mora da film postavi u određeni kontekst. Ne možete razumeti francuske novotalasne filmove ako niste gledali Hičkoka, ne možete pisati o žanrovskim ostvarenjima ako niste gledali Frica Langa, ne možete pisati o novim Star Wars filmovima ako niste gledali one prve.
Kritičari su na neki načun ugrožena vrsta jer u tradicionalnoj štampi gotovo da više nemaju prostora i sve su slabije plaćeni. Veoma ih je malo koji zapravo mogu da žive od toga. Međutim, na nekim festivalima postoje i čitave selekcije koje uređuju filmski kritičari. Važno je obrazovati kritičare od mladog doba. Važno je da oni razumeju, ali i da industrija razume da je velika razlika između blogera i ozbiljnog kritičara.
Ali, nikog ne osuđujem. To je poput razlike između šargarepa i jabuka, ili dobrog vegetarijanskog jela i vrhunske riblje čorbe na Paliću. To su potpuno različite stvari. Ja volim dobru riblju čorbu i odličnu pljeskavicu, ali bih radije čitao ozbiljnu kritiku od bloga. No to je samo moje mišljenje. Treba da imamo sve kuhinje na meniju.
