Povodom dve decenije postojanja Rockin' Chair Blues Banda (ne propustite svirku u Grunfu, 12. februara 2022. godine), sagovornik je Robert Jenovai Yankee, ukratko, čovek koji živi za blues.
Kako je nastao Rockin' Chair Blues Band?
Prva asocijacija mi je jedna ideja Čarlsa Bukovskog ako se ne varam, sa kojim se dobar deo moje generacije susretao preko knjiga tokom odrastanja. Prenesena na naše prostore glasila bi ovako nekako:
"U Beogradu kada se sretnu dva poznanika, oni odu na kafu. U Subotici kada se sretnu dva poznanika, oni osnuju bend."
Naravno, ovo se odnosilo na Nju Orleans, međutim priča našeg benda počinje upravo tako. :)
Prvobitni sastav Rockin' Chair Blues Band-a je imao 5 članova. Pre tačno 20 godina spontano smo se okupili u jednom subotičkom klubu i došli na ideju da napravimo bend. Bend sačinjen od ljudi koji se dobro poznaju, uvažavaju i druže godinama unazad, a pored prijateljstva vezuje ih ista strast prema dobroj muzici. Tokom godina bend je menjao formaciju, kao i određene članove, dok smo bubnjar Mario Borenović i ja tu od osnivanja i činimo glavnu osovinu i današnjeg trija.
Od nedavno nam se na bas gitari pridružio izuzetan muzičar i naš dugogodišnji prijatelj David Sič, a jedan od članova prvobitne postave Igor Mašić- Maške, nam se redovno pridružuje tokom svirki na usnoj harmonici.
Ključne vrednosti našeg benda ostale su iste od osnivanja: bend će biti sastavljen na prvom mestu od dobrih ljudi (a tek kasnije od dobrih muzičara :)) koji se međusobno uvažavaju, druže i poštuju i van okvira samog benda. Takav odnos negujemo i sa svim bivšim, a i novim članovima benda. Kakav smo tim i koliko se dobro međusobno razumemo oseti i publika, to se čuje u svirci. Što bi rekao Mario "mi smo Family bend", ovo je verovatno i najbolji opis relacija u Rockin' Chair Blues Band-u.
Ko su vaši uzori i koji materijal svirate?
Dok smo stasavali kao muzičari ali i kao bend, inspiraciju smo pronalazili u teksaškom bluzu, koji karakteriše čvrst gitarski zvuk, sa vrlo dinamičnom ritmičkom podlogom kako na bubnjevima, tako i na basu. Samim tim smo prirodno naginjali ka gitaristima kao što su Stivi Rej Von, Albert King, Fredi King, svakako Džimi Hendriks, ali i nešto savremenijim izvođačima poput Krisa Duartea, trenutno veoma popularnog Džona Mejera ili Džoša Smita.
Međutim, danas je naš bend veoma autentičan. Individualno smo vrlo svestrani po pitanju muzike koju slušamo. Svi ti fini uticaji od bluza, džeza, roka, grandža, pa čak i klasične muzike doprineli su tome da kada se spojimo, zvučimo jedinstveno i veoma ubedljivo.
Pored bluz standarda u sopstvenom aranžmanu, imamo i autorski materijal koji je stilski prilagođen našem zvuku. Na svirkama možete čuti i jedno i drugo. Naša publika to ume da ceni i zahvalni smo svima na podršci koju nam nesebično pružaju u poslednjih 20 godina.
Koje ste lične emocije i inspiraciju uneli u autorske pesme?
Mi smo iskren bend. Takve su nam i pesme. Mi pričamo o pravim životnim situacijama, iskustvima, percepcijama, strahovima, željama, pobedama i padovima, idejama, stavovima, emocijama koje svi mi obični ljudi nosimo u sebi.
Bluz je često predmet predrasuda po pitanju emocija. Neretko se iz istorijske konotacije ili samog naziva zaključuje da je u pitanju elegija, muzika koje je odraz neke duboke patnje ili tuge. Međutim to je samo jedna od varijanti. Bluz kao i bilo koji drugi žanr muzike može da bude veoma živahan i energičan, a po pitanju tekstova šaljiv, hvalisav, duhovit, ponekad ozbiljan i pronicljiv ili čak sarkastičan.
Šta je za tebe blues? (da li je to zvuk, fraza, emocija i sl)?
Uf, sad bih mogao da se raspričam, :) međutim biću kratak. Jedan od najboljih saveta koje sam dobio kada sam započinjao sviračku karijeru bio je: "Ne treba svirati da bi se iskazao, nego da bi nešto kazao".
Znači potrebno je da budemo izražajni, a ne razmetljivi tokom svirke.
Naravno kod muzičara, tehnika je veoma bitna, kao i elementarno razumevanje teorije muzike. Međutim, ne želim ovo preterano da naglašavam, jer se ove dve stvari prosto podrazumevaju.
Na primer, ukoliko ti je ograničena tehnika, ograničen ti je i muzički vokabular kojim možeš da se izraziš i obrnuto. Samim tim, cilj tehnike i razumevanja teorije je širina izraza koji možeš da preneseš. To su okviri kreativnosti koje pomeraš tako što se usavršavaš i učiš ceo život.
Imajući sve ovo u vidu, odgovor je emocija. Za mene bluz i jeste ogoljena forma emocije.
Ti si rođeni Subotičanin, ali već dugo ne živiš ovde. Znam da si dosta svirao po inostranstvu i da si sarađivao sa uticajnim imenima na svetskoj bluz sceni. Reci nam nešto više o tome.
Da, rođen sam i odrastao u Subotici, s tim što već više od dvadeset godina ne živim ovde. Većinu vremena sam proveo u inostranstvu.
Imao sam tu sreću da delim stejdž i da sviram sa mnogim velikim muzičarima kako u zemlji tako i u inostranstvu.
U Ostinu, Teksas, svirao sam sa sada već pokojnim Ankl Džon Tarnerom, legendarnim bubnjarem Džonija Vintera. Džon Tarner je poznat i po tome što je nastupio na Vudstoku 1969. a svirao je i sa Džimijem Hendriksom, B.B. Kingom, Madi Votersom, Vili Diksonom, Fredi Kingom, Džunior Velsom, Albertom Kolinsom i ostalim velikanima. Kuriozitet je da sam svirao svoje autorske stvari američkoj publici u Ostinu, sa Tarnerom na bubnjevima i Lilandom Parksom na basu, koji je redovno nastupao sa Badi Gajem, Stivi Rej Vonom i još mnogim značajnim imenima. Bilo je sjajno!
Pored toga izdvojio bih nastupe sa Altar Bojz i Majkom Miliganom na usnoj harmonici i vokalu po bluz klubovima u čuvenoj 6th Street u Ostinu Teksas, kao i svirke sa vrlo ubedljivim i modernim bendom Majk Hils Bluz Mob iz Nju Jorka. Upoznao sam i Džonija Vintera, koji mi se potpisao na Stratocastera i rekao: "Ovo ti je baš dobra gitara, odličan komad Fendera, nemoj da je prodaješ", na šta sam kratko odgovorio: "Hvala ti Džoni, sad neću". :)
Sa Rockin' Chair Blues Band-om izdvojio bih vrlo uspešnu turneju u Nemačkoj, gde smo pored redovnih nastupa izdali i album sa obradama bluz standarda i autorskim stvarima u saradnji sa jednim od najboljih svirača dijatonske usne harmonike na svetu, Two Bags Bluesman-om.
Kako vidiš budućnost bluza (u Subotici/Srbiji/Svetu)?
Ne bih razdvajao po geografskim celinama, to je duža priča.
U suštini, bluz nije mejnstrim na svetskoj sceni, a mi nismo imuni na taj uticaj. Realno, u poslednjih sedamdesetak godina nije mejnstrim.
Međutim, počevši kao izvorno vokalna forma, a kasnije i instrumentalna, od ruralnog do urbanog bluza, u korenu je uticao je na razvoj Rock And Roll-a i svih žanrova savremene muzike koju danas poznajemo. Uključujući i Rap, verovali ili ne. Održao sam predavanje u gradskoj biblioteci na tu temu ranije, verujem da bi bilo korisno to ponoviti. :)
Bluz je izvorno američka muzika, autentična zaostavština nastala iz američkog folka. Iz mog ugla, izvorni folk svakog naroda je lep. Uzmimo u obzir npr. španski folk (flamenko), irski folk, makedonski folk, kineski folk, portugalski folk (fado), srpski izvorni folk, mađarski folk ili de ne idemo daleko, vojvođanski folk (starogradske pesme) itd.
Svaki pravi izvorni folk je lep, stvar je ukusa i to je OK, međutim turbo, komercijalne devijacije su te koje kvare utisak o muzičkom nacionalnom identitetu neke zemlje. A kada poslušamo tekstove, to je već stvar nasleđa, a često i sistema vrednosti određene nacije, ali to je za neki drugi intervju. :)
Iz svega navedenog, duboko verujem u to da bluz, kao i svaka druga iskrena muzika ima budućnost.
Autentična muzika, koja prenosi emocije, svrstavali je mi po muzičkom šablonu u bluz, jazz, flamenko, čardaš ili izvornu srpsku muziku ima budućnost.
Isto tako, verujem da muzika mora da evoluira. Produkcija treba da bude savremena, modeli distribucije muzike moraju da se prilagode novim trendovima. Znači suština ostaje, menja se pakovanje.
Ili kako smo mi to buntovnički, u pank maniru najavili za 12.02.2022. sa početkom u 16h u Grunfu: "Blues Is Not Dead"
Da li spadaš u gitariste koji i dalje traže najbolji zvuk, ili si već našao svoj zvuk (koja je konfiguracija po tebi najbolja za bluz)?
To je kao potraga za svetim Gralom. Ne prestaje.
Ozbiljno se posvećujem ovoj temi godinama.
Smatram da u muzici ne važi izreka: "U ruke Mandušića Vuka svaka puška biće ubojita". Potreban je dobar instrument. Instrument koji inspiriše i koji će da ti "legne" kako po zvuku, karakteru, tako i svirački.
Za muziku koju mi sviramo važno je i dobro ozvučenje.
Na sreću upoznao sam Jožefa Malka (Malko Custom pojačalo) koji je ručno napravio i za mene prilagodio najbolji mogući klon Dumble Overdrive Special pojačala. Većina delova je NOS (New Old Stock), što dodatno doprinosi kvalitetu zvuka. Svirao sam na raznim pojačalima tokom karijere, isprobao sam skoro sve raspoložive brendove i varijacije, međutim ovo ručno rađeno pojačalo je apsolutno bez premca, svetska klasa, u samom vrhu premijum pojačala.
Pravi gitaristi će čuti, prepoznati to odmah, kao i publika.
Kada sviram sa bendom, obično pri ruci imam dve gitare. To su Fender Stratocaster (Smith Strat) iz 1982. i Gibson Custom 1963 ES 335.
Koristim analogne pedale, trudim se da što manje koristim efekte.
Bitno je da cela oprema omogući gitaristi da prstima kreira ton, da se to prenese što prirodnije, tada individualna autentičnost može doći do izražaja.
U suštini moj setup je prilično jednostavan, dobra gitara, dobro pojačalo i nešto malo analognih pedala, to je to.
A da li ću na ovome da se zaustavim, mislim da je to izlišno pitanje za svakog gitaristu. :)
Znaš kako kažu:
Koliko ti je gitara dovoljno?
Još jedna više!
