Dr viktorija aladžić, arhitekta i stručnjak za zaštitu graditeljske baštine
Arhitektura treba da donese spokoj
Sto hiljada ljudi na istom mestu ne čine grad, grad čine psiho-socijalne veze i potrebe stanovnika, ali danas o tome niko više ne vodi računa. Arhitektura ima snagu da vas umiri, zato su ponovo obnavljani razrušeni gradovi, kaže dr Aladžić.
Dr Viktorija Aladžić, vanredni profesor Građevinskog fakulteta u Subotici, na modulu za arhitektonsko inžinjerstvo, celokupnu profesionalnu karijeru posvetila je zaštiti graditeljske baštine. Dugotrajno i istrajno bavi se istraživanjem prošlosti Subotice, te njena istraživačka arhiva sadrži podatke o gotovo svim parcelema kroz istoriju grada i njegovim značajnim objektima. Napisala je, zajedno sa mr Gordanom Prčić Vujnović, knjigu o Narodnom pozorištu, koautorstvo su nastavile, zajedno sa istoričarem Mirkom Grlicom i u dva toma knjige „Gradotvorci“ analizirajući arhitektonske osobenosti svih najamnih i porodičnih palata u centru grada. Napisala je knjigu, ali i niz publikacija i studija o secesijskih objektima grada. Učestvovala je u radionicama o razvoju permakulture u okolini Beča. Učvršćujući svoje mesto među istraživačima graditeljske baštine na našem tlu, Subotičane je upoznala sa vrednostima i istorijom objekata pored kojih svakodnevno prolaze, istovremeno upisujući svoj rodni grad na rutu evropskih gradova secesije. Još pre dve decenije angažovala se na obnovi subotičke Sinagoge, koja je tek pre dve godine potpuno rekonsturisana. Prva je organizovala, a potom je to prihvatila i Turistička organizacija grada, pešačke ture po Subotici na kojima je građanima govorila o vrednostima i istoriji pojedinih objekata. Uverena je da lepota gradskih zdanja nije samo u skladu i proporcijama, a još manje u šoping molovima i višespratnicama i parkinzivma, već i u istoriji i sadržaju koji donose pojedini objekti, u emociji i interakciji koju stvaraju sa stanovništvom. Svoje znanje o svakom subotičkom objektu i placu neštedimice deli kroz svoje tekstove koje objavljuje kako u stručnim časopisima, tako i po internet portalima. Publikuje i prozne tekstove i ta literarna dimenzija i dalje je prisutna u tekstovima kojima obrađuje stručne teme.
Nedavno ste pisali tekst o Subotici na razmeđu 18. i 19. veka, gde od močvarne sredine, za svega nekoliko decenija postaje evropski grad. Da li bi ona i danas mogla da zadrži taj epitet?
Geografski Subotica je u Evropi. Nikada razvoj jednog grada ne beleži stalan uspon, a i šta bi stalan uspon uopšte značio? Obično se meri povećanjem broja stanovnika, ili parametrima tehnološkog razvoja, ali ja sam više htela da skrenem pažnju na građansku klasu, na činjenicu da grupa od sto hiljada ljudi u jednom naseljenom mestu nije grad. Grad je naseljeno mesto u kojem njegovi stanovnici imaju izgrađene veoma složene socijalne i psihološke veze, te da takve veze, uz intelektualni i fizički napor grad čine gradom, a ponekad stvaraju izuzetna dela. U takvoj laboratoriji umova zakuvaju se izuzetni recepti za rešavanje problema koji se postavljaju pred ljudsku zajednicu. Subotica u ovom trenutku sigurno ne spada u takve gradove, ali niko zaista ne zna kada će neki grad dostići svoje blistave trenutke, nema recepta.
Gde su koreni posvećenosti graditeljskom nasleđu, odnosno zbog čega ste se kao arhitekta odlučili da se umesto svojim, bavite tuđim građevinama?
Sada mislim da je to prosto bio inat, tako karakterističan za ovo područje. Dakle, tokom studija naši profesori su govorili kako je arhitektura 19. veka bezvredna i iz tog razloga nismo je proučavali, kao ni secesiju. Secesija se dugo smatrala kao nešto kičasto i nakaradno. Niko se nije udubio da analizira taj izuzetan zanatsko umetnički rad koji je secesija iznedrila u svojim laboratorijama. Tokom studija otišla sam na arheološka iskopavanja na Gomolavu da odradim svoju praksu i zaljubila se u arheološko nasleđe, čak toliko da sam u jednom trenutku upisala arheologiju, no studiranje arheologije me nije privuklo. Kada sam se posle studija vratila u Suboticu, jer mi je Beograd bio previše bučan, previše zagađen i previše pretrpan ljudima (u Beogradu su mi nedostajale banalne stvari, kao rascvetale voćke u proleće), videla sam da od arhitektonskog nasleđa imamo samo arhitekturu 19. veka, otkrila sam da imamo bogat Istorijski arhiv, u kojem je tek nešto malo građe bilo istraženo i počela je avantura. E, baš zato što su stalno govorili da je ova arhitektura bezvredna, htela sam da proverim da li je to tačno, i uopšte se ne slažem sa tom konstatacijom. Ne možete reći da je srednji vek bezvredan u istoriji evropske civilizacije, bez njega ne bi bilo onoga što smo mi danas. Tokom godina pravila sam baze podataka o hiljadama i hiljadama dokumenata pohranjenih u Istorijskom arhivu Subotice. Što sam više istraživala sve se više pitanja otvaralo i morala sam za sebe da razrešim šta je taj fenomen Subotica.
Zbog čega je važno poznavati istoriju svog grada, istoriju njegovih stanovnika i kuća u kojima su živeli?
Postoji čitav niz psiho-socijalnih momenata zbog kojih je važno poznavati svoj grad. Mi danas živimo u vremenu kada se niko ne bavi psiho-socijalnim potrebama stanovika. Mnogi nemaju ni dovoljno da jedu, ko bi se bavio njihovim psihološkim potrebama, ali da bi čovek bio spokojan i srećan, da bi mogao da voli svoj grad, da se sa njim identifikuje, da se u njemu oseća kod kuće, trebalo bi da poznaje svoj grad, treba da zna njegovu istoriju, ali ne onu političku, ko je kome bio neprijatelj, jer nama politika stalno nameće neke neprijatelje, nego prosto da zna ko je iskopao ovaj bunar, ko je zasadio ovaj drvored, zašto je ova bara isušena, zašto se pojavila pukotina na katedrali Svete Tereze, ko je pravio izvanredne kapije od kovanog gvožđa na Gradskoj kući i kako. Izučavanje istorije svog grada trebalo bi da bude deo nastavnog programa osnovnih i srednjih škola. Jednom prilikom sam išla u Gradsku biblioteku i pored mene je prolazila grupa dece iz obdaništa kada je jedan dečak, na početku kolone, počeo da viče sav uzbuđen kada je ugledao Gradsku kuću: Pogledajte, pogledajte, ovo je naš grad.Ovo je naš grad! To je ta ljubav i sreća o kojoj govorim. I danas se naježim kad se toga setim. Posle sam pitala vaspitačicu, bila je to grupa dece iz obdaništa u Gatu, koje su roditelji verovatno retko dovodili u centar grada. Budući da sam odrasla u tom kraju, dobro se sećam šta je za mene bio dolazak u grad (centar grada) u vreme kad sam bila dete. Samo pogled na Gradsku kuću bio je vrhunac sveukupne sreće, sve dobro i lepo bilo je skoncentrisano u pogledu na nju. I osećala bih se dobro, ma kakva me teskoba mučila pre toga, kao da je to značilo: Gradska kuća je tu, sve je u redu. Imate li vi danas nešto što može da Vas umiri na ovaj način? To je snaga arhitekture. To je razlog zašto su porušeni gradovi posle udesa i ratova građeni potpuno isti kakvi su bili pre uništavanja. To je ta veoma važna veza između ljudi i njihovog okruženja, kao Varšava na primer.
Svedoci smo brojnih pobuna građana po delovima raznih gradova koji brane svoje kvartove. Da li je to preduzimljivost pojedinaca odnela prevagu nad urbanističkim planovima?
Mislim da ovo nije pravo pitanje, pitanje je samo da li se fokusiramo na čoveka i prirodu ili na zaradu. U 19. veku zasađene su sve šume oko Subotice, svaka kuća je imala bunar u kojem se sakupljala kišnica (danas je to jedan od savremenih elemenata održivog domaćinstva na zapadu), svi kućevlasnici su bili uključeni u izgradnju grada, svi su učestvovali u njegovom uređenju, postojali su domovi za stare, a na sednicama su se redovno rešavali problemi koji se tiču grada i građana. Dirljivo je na primer čitati uputstva komesara Skultetija članovima Magistrata koja su se odnosila na uređenje grada dvadesetih godina 19. veka. Danas je samo profit važan, u svojoj najogoljenijoj formi, ali takav je razvoj ljudskog društva smenjuju se periodi materijalizma sa periodima u kojem su ljudi posvećeniji drugačijim vrednostima. Urbanizam je danas dakle u službi bogate manjine, pa normalno je da se ljudi koji su isključeni iz planiranja njihovog grada bune. I još da naglasim: Svako ima pravo da govori šta misli o uređenju svog grada. Ljudi se uvek ograđuju da nisu stručnjaci, ali ljudi često vide stvari bolje od stručnjaka, to ne treba zaboraviti i treba se buniti protiv svih loših pojava.
Subotica je stidljivo počela da vrednuje stil secesije u arhitekturi. Kako ocenjujes zaštitu secesije u gradu, i generalno graditeljskog nasleđa?
Mnogi građani, kao prvo, još ne znaju šta je secesija, drugo ako čuvamo samo secesiju izgubićemo ambijent bez kojeg sama ogoljena secesija ne znači skoro ništa. Mi treba da čuvamo iz svakog perioda po nešto, treba da čuvamo svoju istoriju u fizičkom obliku, ne samo usmeno i u pisanim tekstovima i crtežima, jer je ta istorija, davno je već rečeno, učiteljica. Ne mogu se predvideti načini na koji nas istorija može poučiti nečemu u budućnosti. Princip elektrolize i parnog pogona otkriven je još u antičko vreme, nemojmo smatrati da smo mi mnogo pametniji od naših predaka. Naši preci imali su izvanredna znanja o kojima mi danas nemamo pojma. Uostalom arhitektura naših pradedova je bila enegretski efikasna, a mi sada otkrivamo toplu vodu, nije mnogo prošlo a da ćemo morati da se vratimo njihovim znanjima.
U raspravama u arhitekturi i zaštiti fokus je po pravilu na Beograd, ili eventualno na neko od omiljenih izletišta. Gradovima se prepušta da oblikuju svoju urbanističku stvarnost, ali je utisak da je kritička javnost tu manje prisutna i manje sposobna da izvrši pritisak na donosioce odluka?
Svako treba u svojoj sredini da se bavi njom i da je upoznaje. Naravno da imamo veoma mnogo zanimljivih mesta u Srbiji, ali smo pod jako velikim uticajem politike koja uvek želi da potisne sve ono što je bilo pre i da istakne samo svoje zasluge. Mi moramo da se pomirimo sa svim delovima svoje istorije, da prihvatimo da je bilo kako je bilo, da u toj istoriji pronađemo najsvetlije momente i da ih poštujemo kako zaslužuju.
***
Druge sredine dobijaju stručnjake
„Ovde je generalno problem sa ljudima koji odlaze. Odavde je otišlo toliko vrednih i pametnih ljudi da nije čudo što nam sve ide sporo i teško. Ljudski potencijal je ono najvrednije što imamo, kada se on ospe, ništa ne može da ga nadoknadi. Osim toga mi finansiramo njihovo školovanje, a neke druge sredine dobiju gotove stručnjake za džabe“ kaže dr Viktorija Aladžić.
Izvor Politika - Aleksandra Isakov
