Slučajan susret, ide priča o novinaru i čestitom čoveku gospodinu Kristijanu Kaš, koji je već nekoliko meseci u našoj zemlji i kako naglašava, istinski je zavoleo Srbiju, a stigao je iz Norveške. Reč po reč i shvatili smo da je on budući državljanin Srbije, jer će zatražiti državljanstvo i stalni boravak u nekom našem gradu. Tako barem pričaju njegovi novi prijatelji gospodin Siniša Vesić, predsednik Udruženja penzionisanih vojnih oficira grada Subotice, gospodin Dragoslav Dašić, potpredsednik Udruženja ratnih i vojnih invalida Republike Srbije, ali i gospodin Dejan Perić, legendarni borac Vojske Srbije sa svojih desetak ustrelnih rana, koje i danas bolom streljaju svaki deo njegovog tela, zadobivene tokom velikih borbi sa neprijateljskim NATO snagama na ratištu Košare, Kosovo i Metohija. Ovaj čestiti i hrabri čovek danas živi sa svoje osmoro dece u Subotici i nerado se seća neravnopravnih borbi na Kosovu i Metohiji, gde su na naše snage danima jurišali pripadnici UČK-a i NATO vojnici. Sa svoja tri prijatelja: Vesićem, Dašićem i Perićem, predstavio nam se i obećao skori dolazak u Suboticu na svečanu akademiju Ratnih i vojnih invalida Srbije, koja će se održati 9. novembra ove godine povodom stogodišnjice proboja Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, formiranja Vojske Srbije i povodom obeležavanja stogodišnjice RVMI Srbije. Svečanost će se održati u Gradskoj većnici Subotica, a gosti bi trebali doći iz cele Srbije.
Pozivnica je upućena i ambasadorima Rusije i Belorusije u Beogradu, a najavljen je i kulturno- zabavni program na svečanoj akademiji u Gradskoj većnici Subotica. Sve je to jasno naznačeno, ali se neki pitaju, zašto će doći i taj novinar Kristijan Kaš, rođen u Norveškoj. Pitanja smo upravo postavili poznatom norveškom novinaru, koji je osetio potrebu da se vrati u Srbiju kao novi čovek,
jer je jedno vreme ovde boravio kao portparol NATO-a. Ratni okršaji NATO-a sa Vojskom Srbije su iza nas, došlo je vreme mira i na primeru novinara i izveštača Kristijana Kaša se vidi da se neprijatelji mogu postepeno pretvoriti u velike prijatelje našeg naroda. Baš zbog svega toga ova pisana priča je prilično interesantna, napisana je u nameri da se ratni neprijateljski nasrtaji na Srbiju stave u nove mirnodopske okvire, ali da se ne zaboravi sve ono što su zločinačke udružene snage bombardovanjem učinile Srbiji i u našoj južnoj autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Kristijan Kaš danas se dobro seća svih tih dešavanja i priča da to svi znaju u našoj zemlji Srbiji:
- Rođen sam 1972 godine u gradu Farsundu, Južna Norveška. Studirao sam istoriju i žurnalstiku na Univerzitetu Nortwestern. Posle okončanja studiranja radio sam za novinsku agenciju Asošijeted Pres u Oslu. Moj otac je bio sveštenik u luterantskoj crkvi, majka i brat Detmar žive u rodnom kraju. Došao sam među prijatelje ovde u Srbiju i nadam se da ću tu zauvek živeti, oženiti se nekom vašoj devojkom i da ću biti koristan deo društva u Srbiji. Život u Norveškoj je za mene prošlost, ovde je sve sjajno, ljudi koje poznajem su iskreni, dobronamerni i vole da se druže u slobodnom vremenu. Toga više nema u hladnoj Norveškoj, svi su preopterećeni sa poslom i odmah posle kraja radnog vremena trče kući da se odmaraju, vode brigu o porodici i jedva čekaju da odahnu dušom, jer su jako, jako iscrpljeni na svom poslu. Baš zbog svega toga tražim ovde šansu za budući život i želim da mi bračna saputnica bude iz ovih krajeva, jer sam video da su vaše žene dobre majke za svoju decu. Eto, to je nešto što me oduševilo i zato bih izabrao Srbiju za život. Po struci sam žurnalist, govorim više jezika i madam se biće posla za mene u ovom delu Evrope.Svaki čovek, pa i moja malenkost vidi danas gde su greške u prošlosti, međutim, to prošlo vreme se ne može vratiti. To je jasno.
Čujemo da si bio profesionalni vojnik ili oficir i gde si služio vojsku ?
- Služio sam kao vojnik u najugroženijem pešadijskom bataljonu na svetu, od 1991-92. gодине, ali nemam obrazovanje kao oficir. Меđutim, Norveška vojska mi je dala čin vojnog majora, jer su želelim da služim kao portparol NATO na Kosovu. Dodelili su mi ovaj rang oficira, zbog mog znanja engleskog jezika i iskustva iz Associated Pressa. Dakle, jasno je da sam ovde danas došao u Srbiju na poziv prijatelja Siniše Jevtića i drugih vaših ratnih veterana iz Srbije. Zaboravljena je prošlost, gradimo danas nove odnose, a ja za bombardovanje i razaranje vaše lepe Srbije nisam nimalo kriv. Nisam više vojnik niti ničiji portparol nijedne armade I vidim danas da je bombardovanje Srbije bilo velika greška. Ipak, ja sam mali obični čovek, koji o tome nije ništa odlučivao. Moji prijatelji u Srbiju sve to razumeju. Mnogo toga lošeg sam video na Kosovu i Metohiji, za zločinstva bi trebali odgovorni da idu na sud, ali nisam bio ni neko iz tužilaštva, a niti sam bio neki od sudija,koji su morali procesuirati zločince. Tu su bile i policijske snage, ali ni tu nije bilo lako popisati šta je ko činio, zna se da taj process oko priznanja Kosova i Metohije još nije gotov, mnogo se do danas toga promenilo i sada je na redu uloga Amerike , EU, Rusiji, UN da se pronađe najbolje rešenje i za Srbe i za Albance. Sigurno je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić dobro rezonuje, ne može Srbija dobiti ništa, a Albanci na Kosovu i Metohiji da dobiju sve što požele. Ipak, nisam tu arbitar I želim da ovde zavlada ovde napokon mir među svim narodima.
Gde si bio na Kosovu i Metohiji i kada se to dogodilo, osećaš li vlastitu krivicu za bombardovanje?
- Bio sam na Kosovu i Metohiji tih godina, nepunu godinu dana, sećam se i danas da sam bio u Dragovanu, ali i drugim mestima gde smo obilazili Srbe i Albance i pokušali uspostaviti mir i neke skladne odnose, ali nam to nije više puta uspelo. Svakodnevno srećem mnoge Srbe sa Kosova i Metohije u Srbiji i svi mi na neki način odaju priznanje što sam sve činio da ih zaštitim od neprijatelja Albanaca. Ovde u Beogradu i drugim gradovima se osećam kao u svojoj kući. Mučio sam se nekoliko godina u mojoj rodnoj zemlji Norveškoj posle povratka iz Srbije, a svaki dan sam ponavljao u sebi da želim što pre da se vratim među stanovnike Srbije. Probao sam se angažovati u politici Norveške, sve sam dao da uđem kao parlamentarac u Skupštinu Norveške, ali nisu me izabrali, jednostvno rečeno, ja se u mojoj rodnoj Norveškoj osećam kao riba na suvom. Ovde u Srbiji imam puno prijatelja, ali me najviše veže prijateljsvo za Samuila Petrovskog. Inače, stanujem na Novom Beogradu, imam ovde registrovanu nevladinu dobrotvornu organizaciju OHRABRENJE i sve ću učiniti da povežem moju Norvešku sa Srbijom, ali i druge zemlje Evropske unije. Vi Srbi ste sjajni, osetio sam da ste vi najbolji narod u Evropi, Kada dobijem srpsko državljanstvo, ali i pre toga, ja ću uvek biti 100% vaš najbolji prijatelj i saradnik. Naša luteranska hrišćanska crkva u Norveškoj je u krizi, liberalna teologija je nametnula neke nove odnose, homoseksualizam je prisutan u svakodnevnom životu, sklapaju se brakovi istospolnih osoba,nema poštovanja bliženjeg svoga, sve mi to ne odgovara i zato sam prisutan u vašoj lepoj zemlji Srbiji. Veoma cenim Srpsku pravoslavnu crkvu, nemam šta da razmišljam, Srbija je nešto što je meni jako blisko srcu, a jedino mi ostaje da se oženim ovde i zasnujem svoju porodicu. Nemam stvarno neku ozbiljnu humanitarnu i dobrotvornu organizaciju, tu sam samo ja, Pročitajte https://ohrabrenje.com/about/. U službi sam celokupnog čovečanstva, hrišćanin sam i rođen sam da budem božji sluga u ovozemaljskom životu. U mojoj duši vlada mir. Govorim engleski, norveški, nemački, srpski jezik,služim se I dobro razumem švedski i danski jezik, a svi mi govore da sam supetalentovan za učenje stranih jezika, srećan što sve to mogu staviti u službu čovečanstva i dobrotvorno povezati one kojima treba humanitarna pomoć iz svih krajeva razvijenog sveta. Uz
mene je stalno moj dobri prijatelj Samuil Petrovski i mnogi drugi. Idem često i na proslave srpskih vojnih jedinica , upravo sam se vratio iz Kruševca, a poziv je stigao od srpskih ratnih veterana i gospodina Siniše Jeftića. Dostupan sam preko facebooka i očekujte me na u Subotici 9. novembra na svečanoj akademiji povodom proboja Solunskog fronta tokom Prvog svetskog rata i proslave
stogodišnjice osnivanja Organizacije ratnih i vojnih invalida Srbije, koja je uvek bila i ostala sastavni deo Vojske Srbije. Naravno, drago mi je što ste me mnogo toga pitali, a držim da sam stekao u Subotici još tri nova draga prijatelja: gospodu: Sinišu Vesića, Dragoslava Dašića i legendarnog neuništivog borca sa Košara na Kosovu i Metohiji Dragana Perića. Zbog njih ću doći 9. novembra u Suboticu, ali i zbog svih drugih građana ove regije u ponosnoj Srbiji. Na kraju da kažem i ovo, ljubav i poštovanje prema vašem herojskom narodu su mi odavno probudili moj dobri prijatelji u Norveškoj, sve su to stanovnici i državljani Srbije, koji godinama žive i rade u Norveškoj, a srce i duša su im prisutni u svom starom zavičaju, Srbija je uvek u njihovim mislima - zabeležene su reči gospodina Kristijana Kaša, vrsnog evropskog novinara i prevodioca više stranih jezika iz Norveške, danas se kao stranac doselio u Beograd.
- Ugodno je uvek čuti razmišljanje jednog tako čestitog stranog državljanina I novinara, koji je došao ovde da na Kosovu i Metohiji bude portparol NATO-a, ali je svoj profesionalni zadatak obavio časno i pomogao mnogih građanima Srbije da se snađu u ratnom metežu iz Prištine. Mi smo ga slušali na predavanju u Kruševcu i odlučili da gospodin Kristijan Kaš da bude naš specijalni gost u Subotici, na proslavi stogodišnjice proboja Solunskog fronta u toku Prvog svetskog rata i na svečanoj akademiji povodom veka od formiranja Udruženja ratnih i vojnih invalida Srbije - najavio je njegov dolazak u Subotici gospodin Dragoslav Dašić, potpredsednik Ratnih i vojnih invalida Republike Srbije.
(Borislav Eraković)
