Završio sam oficijelni deo praćenja Urbanovih dana na Velikoj Terasi, u subotu 4.maja, okačio promo Željka Zorića, viteza vinskog reda Arena Zabatkiensis, na instagram (https://www.instagram.com/subotica.info/) da bude vidljiv do ponoći, gde je on najavio popodnevno kuvanje riblje čorbe za Zlatni kotlić Palića i dobru žurku sa stanovitim rokerima iz grada koji će svirati na Rtu pesnika.
Krenuo sam do Ženskog štranda. Vreme je bilo idealno za snimak štranda iz drona, igračke.
Rožika, gazdarica Ženskog štranda, bila je na jednoj od svojih pozicija, sada desno od šanka u društvu sa jednom devojkom. Mahnuo sam joj u izlasku na punu terasu da vidim kako bi izgledao snimak, senke su još bile jake na delu terase.
- Šta ćeš popiti, vodu?
- Može - rekoh joj - zna šta pijem kad sedim sa njom.
Senka ipak nije bila tako “strašna” kako sam pomislio, može snimak da ide. Krenuo sam da iziđem po dron u kolima i rekoh - Vraćam se.
I onda na izlasku, nad vratima, ugledam panoramu Ženskog štranda sa delom šetališta ka Ribljoj čardi. Zastao sam,.. Pa ovo je moja fotografija, probila mi se informacija iz memorije... Da, moja je…
Vratio sam se i seo sam za stol, malčice razočaran - Hteo sam da ti fotografišem štrand - rekoh - i onda shvatio da sam to već bio uradio.
- Mlad si da zaboravljaš ?! - zaključi Rožika, malo iznenađeno, i nastavi da razgovara sa devojkom pored nje.
Ja sam neometan time, prelistao malo telefon, alarm me podsetio da pozovem Mišela.“Sekretarica” je dala informaciju da je nedostupan ili je korisnik isključio telefon. Nema veze, drugi put, pomislih. Nešto kasnije stiže poruka na viberu - u Morohalomu smo, kao odgovor na nedostupnost.
Posle par minuta Rožika mi se obrati:
- Izvini, pričala sam sa Picike, došla je na odmor iz Nemačke, sada tamo radi, a bila je ovde šankerka kod mene.
Devojka je izgledala mladoliko, činilo mi se da je srednjoškolka, i odmah me je zainteresovalo kako je došlo do toga da se ona samostalno integriše u EU pre svih ostalih nas. Nas, koji to očekujemo oficijelno, odnosno da naša država Srbija ispuni sve potrebne uslove i da bude primljena u EU ekipu, pa da onda lakše bude otići odavde, trbuhom za kruhom, potražiti posao, neku ekonomsku sigurnost sebi obezbediti. Čuo sam da ako neko radi u Nemačkoj, minimalno, pet godina, on sa time ostvaruje pravo na izvesnu penziju, koja predstavlja dobar prihod za lakši život ovde.
Rožika me predstavila - Znaš Nina… i počeo razgovor, propitivanje, je možda bolja reč.
- Da li bi mi mogla ispričati tvoju priču o odlasku u Nemačku, nešto kao intervju, ljudi vole saznati načine, iskustvo nekoga koji se zaposlio vani, ali prvo malo o tebi, koju školu si završila? ,
- Završila sam sa 19 godina, Hemijsko-prehrambenu školu, za prehrambenog tehničara. Posle toga sam počela da radim na Ženskom štrandu kao šankerica, na kraju sam radila kao šenkerica i posle tri godine sam odlučila da iziđem u Nemačku. Porodica moje sestre živi u Nemačkoj u jednom malom mestu. Ona je tamo izišla sa dečkom, našli su stan pa su zvali mene. Tamo postoji mnogo “lajt” firmi (agencije koje nalaze radnike i nude im zaposlenje - traže im posao)
- Na koji način te je sestra privukla da dođeš do nje?
- Ideja je da radimo tamo određeno vreme, zaradimo novac da bi se vratili nazad i ovde započeli neki posao. Ona je tamo da završi kurs za kozmetičara a ja bi želela da budem maserka, i planiram takođe otići na taj kurs. I tako sam ja kupila kartu u jednom smeru, stigla u obezbeđen smeštaj gde nas petoro živimo i delimo troškove. Trosoban stan sa velikom dnevnom sobom 1200 eura. Dodatni troškovi su još po 50 eura. Pored toga postoje troškovi na nivou godine: trošak za smeće i informisanje po 50 eura (kao kod nas obavezna pretplata na TV).
- Kako se hranite?
- Na početku smo kuvali zajedno ali kasnije smo pripremali hranu svako za sebe, tako je ipak najbolje - smeje se Picika.
- Kako si odabrala posao?
- Pa ja sam znala za tu firmu i htela sam tamo da radim, to je firma koja se bavi kozmetikom. Prvo nas nisu hteli primiti jer nismo znali jezik, a takođe tamo je mnogo zaposlenih Mađara i bilo je dosta problema između ljudi.
- Zašto? - iznenadio sam se.
- Pa Mađari iz Mađarske su malo temperamentniji i zadirkuju se međusobno i bilo je baš puno problema. Čak je namera da ih "oteraju" iz firme zbog toga. Ima mnogo Hrvata, Turaka ima jako puno, Rusa, Rumuna, Bugara. Zaposleni su pomešani i po generacijama i po nacijama. Ima jedna žena od šezdeset godina, ali su uglavnom mladi ljudi.
- Imali Nemaca među radnicima?
- Ima, ali jako malo. Šefice su nam Turkinje.
- Radno vreme, hrana?
- Moj posao je pakovanje, radimo od 06.00 do 14.30 a druga smena radi od 14.30. do 23.00. Imamo po pola sata za obrok koji sami obezbeđujemo - pripremamo u kuhinji koja nam je na raspolaganju. To nam se ne obračunava u radno vreme. Ko puši može izići na jednu pauzu od 10 minuta, i to vreme se oduzima. Na kraju posla upisujemo koliko smo uradili.
- Koliko ste udaljeni od stanovanja do posla?
- Oko desetak minuta vožnje.
- Na kraju kolika je tvoja zarada?
- Oko 1200 eura.
- A lični troškovi dodatni, kada se oduzme stanarina.
- Pa za hranu iziđe oko 200 - 250 eura mesečno.
- Što se tiče slobodnog vremena kako ga koristiš?
- Nedavno sam krenula u teretanu i krenula sam na vožnju. Plan je da učim jezik kasnije. Prvi modul učenja nemačkog jezika košta oko 300 eura i traje pola godine.
- Kakva je tvoja ocena života tamo, sada posle jednog određenog iskustva?
- Život je tamo lakši, novac je veći, ali ljudi su jako “teški”.
- Ko su ti “teški”?
- Stranci, ali možda smo i mi njima teški, govorim o ljudima sa kojima radim. Ismejavaju te ako nešto pogrešiš. Došlo je do zabrane razgovora na mađarskom jeziku dok se radi. Jednom dok smo izlazile sestra i ja na pauzu, nešto smo prokomentarisale na maternjem jeziku i šefica me gurnula po ramenu, kao opomena što pričam mađarski, a one, šefice, međusobno ipak pričaju turski. Mnogi se tužakaju na kolege, u stvari omalažavaju druge, da bi sebe uzdigli u očima šefova.
- Kakav je tvoj plan dalje?
- Ideja je budem tamo pet godina da bi mogla da ostvarim pravo na minimalnu penziju, i vratim se ovde da započnem svoj “biznis”. I da, još nešto još da dodam oko “lajt” firmi i zaposlenja. Pre dve godine Nemačka je donela neki novi zakon, da se preko jedne lajt firme može raditi samo 15 meseci, ako te fabrika u kojoj radiš ne preuzme za stalno. Posle toga ili te šalju negde drugde ili ideš na tri meseca pauze, i dobiljas pare kao za nezaposlene, socijalnu pomoć.
I tu je bio kraj razgovora. Picike je uglavnom rekla sve što sam mislio da može zainteresovati potencijalnog putnika odavde u EU, a i stigla joj je koleginica pa su nas napustili, otišavši svojim poslom.
***
- Zamisli, ovi majstori vodovodari su hteli da koriste moj šaht za upuštanje viška vode oko staze - započela je priču Rožika o problemu nakupljanja vode posle većih kiša oko nove staze pored jezera, koja praktično odseca pristup Ženskom štrandu.
- Rožika, pa oni ne znaju toliko situaciju na terenu, gledaju kako najlakše i najbrže da reše problem, moraš ih uputiti, ti si ovde mnogo duže od njih, ti znaš sve…- rekoh, ali ovo je druga priča, nećemo o tome ovde u intervju.
Beše lep dan, iako nisam digao dron...
