Rio je završen.
Pratio sam ga preko naslova na netu i naslovne stranice Blica. U veoma retkim slučajevima naslovna strana tog dnevnika je “društveno korisna” ali ona od juče (22.08. 2016. sa slikom Tijana, Ajfon i Bogdanović) je dala poruku koja vredi, onima koji ga čitaju i postavila pitanje (indirektno Vladi Srbije): građanima Srbije, roditeljima i samim mladima, pitanje, izbor - Šta je bolje biti?
Subotica je odavno poznata kao grad sportova, i tu se kod nas odgovor sam po sebi nameće - budi sportista. Eto, Davor Štefanek doneo prvu zlatnu medalju Srbiji i Subotici sa ove Olimpijade.
O tome se sve zna ali je sada pitanje tretmana sportista i sistemsko ulaganje u njega stavljeno na stol, čini se premijeru Vučiću. O tome ćemo videti šta će na kraju ispasti.
Dobar primer kako neke stvari rešiti je ono što je Velika Britanija uradila posle debakla pre nekoliko Olimpijskih igara. Sada su izbili na drugo mesto sa brojem zlatnih medalja, ispred Kine! Šta su uradili? Sistemski su ulagali u sport, operelivši deo novca iz državne lutrije. ( videti ovde - http://www.b92.net/sport/rio2016/olimpizam/vesti.php?yyyy=2016&mm=08&dd=... )
No, moje pitanje -
- Zašto su ekipni sportovi u ovom balkanskom okruženju toliko uspešni? - postavljeno je Đorđetu Branisavljeviću (Beli), trenutno predsedniku vaterpolo kluba Spartak. Inače čoveku koji je u svom životu možda više vremena provodio u, i pod vodom, nego nad njom. Pored toga što je bio podmorničar, i profesionalni ronilac (onako obučen u opremi kao mladić, ankerovan na dnu mora je osmatrao da li neko hoće da se prošvercuje da bi se kupao sa Titom na plažama Briona), svoja dva sina je usmerio ka vaterpolou koji su sada, posle dvadeset godina, uspešni profesionalci u tom sportu u Americi. Na kraju on je i “žešći” pisac bloga na subotica.info (https://www.subotica.info/autor-teksta/dorde-branisavljevic-9) gde kritikuje neke stvari u našem okruženju. Pa rekoh bolje da ga ja pitam nego da napiše nešto što ne bih mogao da mu objavim...
Dogovorili smo susret danas u kafiću iza diskoteke Galija na novom naselju. A tu se ispostavilo da na razmaku od dvadesetak metara rade čak tri malena kafića. Pošto ga u prva dva nisam našao, morao da ga nazovem da vidim da li sam na dobrom mestu?
Javio se sa terase trećeg, na čistini iza ugla objekta, grupe poslovnih prostora ukrašenih grafitima.
Dobio sam stolicu i seo pored budućeg sagovornika. Posle kratkog zahlađenja ovih dana, današnje sunce je prijalo, no zato prsluk ujutru nije bio na odmet obući na sebe.
- Može produžena kafa i čaša kisele - rekoh Aleksandru Kerekešu (https://www.subotica.info/2007/10/16/izlozba-tanje-uveric) koji je danas bio dežuran na terasi sa dva stola, klupom, tri stolice i četiri gosta. Nešto mi je bila čudna fasada u koju sam gledao dok sam sedeo tamo, a zašto?
To sam otkrio kada sam došao kući - asocirala me na podmoricu.
Možda je i Beli zato podsvesno zavoleo ovaj prostor pa odmara ovde od 09.00 - 11.00 skoro svaki dan, osim kada zaduva Jugo pa se more uzburka.
Uključio sam diktafon i stavio ga Belom na prekrštene ruke. Bliže, da se bolje čuje. Pitanje se znalo.
-Situacija u vaterpolou u Srbji koju je Prlainović probao da kaže par reči koji su mu ovako isprovocirali jer nije hteo da govori, videti ovde - http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/nije-ovo-sve-dobro-kako-je-...
Ovde se radi o klubovima, ne o pojedincima, o našim olimpijcima iz Ria. Dobili su dobre uslove za treniranje i stipendije i novčanu nagradu pošto su osvojili zlatnu medalju a tu je i nacionalna penzija u iznosu od 168000 din. posle napunjenih četrdeset godina života.
Znači o pojedincima. Tu nema velikih problema, ali to se dešava tek kada postignu uspeh. A sistem treniranja, recimo rvača u Spartaku, što mi je negde neko rekao - njih desetak kada tamo treniraj tada za pola sata tamo nema više vazduha. Moraju sve da pootvaraju, znači uslovi treniranja su loši. Klubovi se gase jedan za drugim.
A što se vaterpoloa tiče, Šekularac je jednom rekao da dokle je fudbal “tramvaj liga po Beogradu” dotle neće biti kvaliteta. Sada mi imamo tramvaj ligu u vaterpolou, s time da ni Beograđani nemaju novaca, Partizan je pred gašenjem. A jedini su bili Partizan i Vojvodina koji su proizvodili igrače svetskog kvaliteta, gde su iz Novog sada išli u Partizan i tu se stvarala reprezentacija.
Partizan je imao velibroj omladinaca po izvrsnom sistemu treniranja, još od vremena Stamenića.
Oni podele svoje mlade igrače, nešto Zvezdi, nešto Novom Sadu, nešto ŽAK Kikindi, Jer iz Vojvodine su to bili jedini klubovi, ostalo je bio Beograd i Kragujevc, naravno.
Kragujevac je pred gašenjem. Tamo su se skupili svi stari igrači, koji nisu više u reprezentaciji, koji su digli kragujevački vaterpolo, sada iscrpili sredstva što su imali dve godine, promenila se vlast i gasi se klub.
Zbog čega ovo govorim?
Jednostavno zato što nema sistemskog pristupa, kao što, na primer, rade Mađari.
Mađari su napravili jednu fantastičnu stvar da su uzeli sve svoje kvalitetne igrače iz raznih ekipa, u inostranstvu gde su igrali, dali im dobre novce i rasporedili ih po klubovima po celoj Mađarskoj. I na taj način su uvukli kvalitet i grade jednu velu bazu igrača.
Sad ti vidi, naši kvalitetni vaterpolisti igraju za mađarske timove u mađarskoj ligi. Na taj način igrači drže kvalitet, igrajući vani, sa strancima i onda se skupe u reprezentaciji. Znači kao što je Prlainović rekao, to nije plod sistemskog rada već momentalnog stanja, gde ti, pošto nemaš ligu, nemaš ništa, onda ti moraš jednostavno da si gastarbajter i da igraš ne bi li zaradio neke pare za svoj život. Jer ti ceo svoj život žrtvuješ za taj sport pa moraš od tog sporta nešto i da dobiješ. Ako bi ostali kući ne bi imali ni za crkavicu.
Premijer Vučić je izjavio da su dali za infrastukturu, za gradnju bazena za razvoj vaterpola.
U Vojvodini ima četiri olimpijska bazen, dok u Mađarskoj gotovo svako selo ima olimpijski bazen.
To ulaganje što je spomenuto se odnosilo na montažni bazen za prošlo Evropsko prvenstvo u Beogradu, gde je prisustvovalo 20.000 gledalaca na utakmici što je bio neviđen broj do sada za vaterpolo meč.
Koliko znam zadnji bazen koji je izgrađen u Srbiji je na Prozivci u Subotici. No ni taj nije olimpijski, nego 33 - metarski, ali odgovara vaterpolistima. To je namenski bazen, više politički, ( https://www.subotica.info/2012/04/30/otvaranje-deo-1 ) ali daj bože da ih imamo što više u Subotici. No on proizvodi duplo više troškova nego bazen u Dudovoj šumi (Subotica). Grad ga teško izdržava, a tek kada Narodno pozorište krene, tek će onda biti problema u budžetu grada.
Situacije nije takva samo u vaterpolou, recimo izjava od pre dve nedelje za vaterpolo klub Partizan, da nema sredstava više. Njima je nedostajalo 250.000 eura da završe evropski šampionat dok VK Spartak dobije godišnje 400.000 din. Mi predočimo naše troškove, bez igranja lige, to je oko 2 miliona dinara osnovnih troškova. Sve ostalo plate roditelji, a zna se kakve su plate danas. Tako da se svo vreme stvaraju kompromisi na uštrb razvoja dece, sporta i kvaliteta. I onda se ne ovaj način ne može napredovati.
Tako da se onda sve koncentriše u Beograd.
I onda Partizan i Zvezda dobiju po milion eura, pa se premijer pita - A šta je sa ostalim klubovima po celoj Srbij, osim Beograda, Niša, Novog Sada i Čačka, “naravno”?!
I dok god se na ovaj način raspoređuje novac, u svim sportovima kvaliteta nema!
Odbojka je nešto skočila od kada je Grbić, u penziji, koji se zalagao za razvoj odbojke. Tamo je postojala ekspanzija od pre par godina kada je on krenuo po celoj Srbiji da je promoviše. Dakle treba rada i požrtvovanja, ali treba brate i novaca!
Znači imamo stručnjaka, ali nema novaca. Znači nestručni ljudi vode politiku sporta i dok je to tako, takav ćemo sport i imati, nažalost.
Činjenica je da mnogo ljudi dolazi na određena mesta koji, blago rečeno, pojma nemaju o potrebama razvoja jednog kluba. Možda zna za potrebe prve ekipe, ima poznanstva pa navuče novca, dovede trenera i živi ekipa, nema problema. Ali šta je sa podmlatkom, vaspitavanjem mladih generacija u duhu sporta, u duhu razvoja ličnosti itd.
El ti je dosta?
- Ovo je lepo, ali je malo promašena tema, nisi odgovorio na pitanje!? Znači zašto na Balkanu, i okolo, imamo dominaciju uspešnih nacija u grupnim sportovima?
Hmmm, to je malo, kako da kažem i genetski. Kod nas su da karikiram malo “plemenske” veze jače. Odnosno mnogo su jače veze između ljudi i igrača u kolektiva nego što su to veze između igrača u jednom visoko profesionalnom klubu gde je u pitanju novac.
Za razliku o tome, mogli smo videti to na Amerikacima koji su i profesionalci ali se zato kod njih veoma video taj osećaj kolektiviteta.
Ovde, ne znam,...Ovde je izgleda takvo podneblje zato što su ljudi prvrženi jedni drugima. Možda nacionalizam ponekad nema onu crnu crtu, nego se vuče iz patriotizma.
- Pazi kao Jugoslavija to su nekada bili mešani timovi sa igračima iz svog područja!
Ja govorim ovde o osećaju pripadnosti naciji koji imaju Mađari, Hrvati, Srbi i Crnogoci a tu su i Italijani kada govorimo o vaterpolou. Oni svi grizu za svoje!
- Ali zbunjujuće je to kako neko ima to ulaganjem u infrastrukturu, dok je drugi nemaju a treći, ajde imaju more :) U Boka Kotorskom zalivu imaš dva kluba i to je to, a u vrhu sveta su!?
To je jedan sport koji ima borbenost koji ima svoju tradiciju ovde. Poluratnički sport pod vodom. Kada bi ljudi znali šta se događa pod vodom drugačije bi gledali taj vaterpolo. Zrno tog ratničkog, sportskog bezobrazluka, možda ima više nego bilo gde drugde.
Recimo u Americi. Deca tamo sve shvataju kao igru pa i vaterpolo. Znam to zato što mi sinovi tamo rade sa njima. I onda sve dok ih on kao trener nije “napalio” da igraju jače do tada nije bilo ništa. I kada je to uspeo oni su za dve godine osvojili prvenstvo Amerike (koledži) jer su svi drugi bili “mekani”. I sada su još neki omladiniski klubovi to shvatili i sada je borba za titule žešća. Inače u Americi vaterpolo je sport na koledžima. Oni nemaju organizovanu ligu u kojoj se takmiče, nego se igraju razni turniri. Znači iako imaju razgranatu infrastrukturu nema profesionalnih igrača nego se sa koledža vuku igrači za Olimpijske igre.
No nije sve u tome, tu je taktika i način treniranja, itd. Mi imamo školu vaterpoloa, kao što imamo i školu košarke (Jugoslavija je pored Amerika bila jedina zemlja sa svojom školom košarke)
Ali, ovde svaki trener vaterpoloa čuva svoje znanje i iskustvo kao zmija noge, za razliku od ostalih sportova. Te tajne se prenose sa kolena na koleno.
Nedavno je Rudić (Hrvatska) promovisao knjigu gde je opisan sistem rada sa mladim generacija vaterpolista, 14, 16, 18 godina. Oni su dali sebi komociju da odaju neke trenerske tajne.
- Da se vratimo na ono spomenuta sa početka, Sistemska ulaganja - privatizacija možda ?
- Neće niko privatizaciju jer su klubovi puni dugova. A ako neki klub hoće da radi on mora da ima kvalitetnu ligu da bi mogao da “proizvede” kvalitetnog igrača! Pa da posle trguje sa njim. I ovde se prodaju igrači kao i u fudbalu, košarci. To je legalno, nije to u smislu “belo roblje”.
Ti ako stvoriš jednog igrač i prodaš ga dobrom klubu recimo za pedeset - sto hiljada eura, on će tamo da zaradi sebi za život! Ne može da zaradi kod tebe, jer nemaš. Ali ćeš ti zaraditi na njemu novac što si ga odgajio, vaspitao, i onda ćeš taj novac uložiti u klub, nove ljude, novu generaciju.
E tog mehanizma kod nas nema.
- Pa zar ne rade to u fudbalu?
Pa rade, ali smo puni stručnjaka koji komentarišu utakmice a naš fudbal nije mogao da ode na Olimpijadu, na svetsko prvenstvo! Pa zato što smo loši, što nemamo ligu, odnosno imamo tramvaj ligu. A nismo mi zaboravili da igramo fudbal, nego je tu drugi razlog. Problem je ovde što klubove vode menadžeri. Menadžer je uložio u svog igrača i on nastoji da povrati svoj novac i forsira da njegov igrač igra. Ne sastavlja trener tim, nego menadžer i na žalost to je u svim sportovima tako. Možda u odbojci nije, ali u košarci jeste.
O vaterpolou u našem gradu sao da kažem kratko - Imamo dva kluba “stari” Spartak i Spartak Prozivka, nastao iz prvog.
Spartak Prozivka lepo radi i tim gura veoma lepu priču. Sada su ušli u prvu B ligu (-https://www.subotica.info/2016/08/21/vaterpolisti-obezbedili-ulazak-u-pr...) ali ne znam kako će moći izdržati finansijsku stranu te lige. Daj bože da nisam u pravu.
Stari Spartak, ostavljen, sada je spašen od propadanja (bankorta) i oporavio se. Rešeni su dugovi i klub ima sedamdesetak dece i uprava se bori da vrati stari sjaj klubu.
Nadamo se da će se jednom fuzionisati ponovo u jedan Spartak jer novca prosto nema dovoljno.
Dosta?
-Dosta! Hvala ti, ovo treba otkucati danas, a želim da stignem i na bazen na Prozivci. Otkrio sam ga nedavno...
