Subotica je uvek bila takozvani rasadnik muzičkih talenata, da li je u pitanju bilo pevanje, sviranje, komponovanje ili bilo koja druga muzička oblast, talenata nam nije manjkalo. Ovo je tekst u mladom umetniku koji stvara muziku koja odskače od današnjih trendova, ali je i te kako dobra muzika. Da li je ovo novi Kornelije Kovač?
Milan Saitović Booden - Maya, umetničko ime Master Flow dobio jer je svoje prve račune nakon svirke potpisivao flomasterom. Rođen je u Subotici 1987. godine na praznik rada. Osnovnu školu završio je u Subotici, a gimanziju je završio u Novom Sadu. 2010. godine diplomirao je na Akademiji umetnosti, smer dizajn odeće, u Nišu. Voli palačinke i da razvovi cveće.
Vršnjački edukator za mlade, DJ i bit mejker. Uživa u muzici, time se i bavi voli svoj posao. Priznajmo da je danas to stvarno retkost. Put ga je naneo u Suboticu i iskoristila sam priliku da mu postavim par pitanja.
- Subotica, dok si me čekao, šta je drugačije?
Ne vidim mlade ljude na ulici, ili su to deca koja pohađaju osnovnu školu ili ljudi preko 50 godina starosti, kao da se grad ispraznio ljudima srednjih godina tj. radno sposobnim stanovništvom.
- Inače nisi često u Subotici, ali kada naiđeš na ovu stranu, šta vidiš? Kakvi su ti utisci?
Uvek se rado vratim, ovaj grad ima za mene posebnu energiju. Otišao sam iz Subotice sada već davne 2002. godine i upisao gimnaziju u Novom Sadu. Vidim, kao što sam već rekao, da nema mladih ljudi, moje generacije, nema industrije koja je nekada bila razvijena u Subotici, ali i okolnim mestima. Radilo se, proizvodilo, ovaj kraj je bio imućan i dobro situiran, kultura u gradu, ali i u celoj opštini je uvek bila na visokom nivou.
- Kako održavaš mentalnu higijenu u moru glposti koje nas okružuju? Tvoje sklonište od loših vesti kojima smo izloženi svakodnevno?
Ne gledam TV, ponekad neki prenos sportskih događaja. Sakriti se od loših vesti ne možemo, dovoljno je da se otvori neka od društvenih mreža i sve se vidi. Novinarstvo je palo na jako niske grane, želja za senzacijskim natpisima kako bi privukli što veći broj pregleda na svoje portale ili prodali svoje novine bukvalno diktira kakve ćemo vesti čitati. Tako je i evropskim i svetskim medijima, ne samo u Srbiji. Žalosno je što institucije koje trebaju time da se bave u Srbiji to ne čine, niti žele da donesu određene zakone i urede sistem informisanja u državi.
- Gde je tu kultura i muzika kao deo nje?
Biću slobodan da kažem da kulture nema već 26 godina, ona je u bolnici na aparatima, ima pokušaja manje ili više uspešnih da se nešto po tom pitanju uradi i to su kao nekakve injekcije koje samo produžavaju život tj. daju lažne nade da će kultura ozdraviti i ustati iz te postelje u bolnici. Državni budžet za kulturu kao i trenutni ministar to najbolje pokazuju. Muzička industrija se promenila i ubrzala baš u vremenu kada su političke vođe na Balkanu bile zaokupljene krađama narodnog novca glumeći jednu lošu predstavu za narod o patriotizmu, veri, slobodi. Izgubili smo korak sa ostatkom Evrope, nekadašnja država je bila veliko tržište za bilo koju industriju, ne samo muzičku, pa se nije razmišljalo o konkurentnosti na Evropskom tržištu. Sada kada smo svi raspračani na pojedinačne države, svaka je za sebe malo tržište, sa malim brojem kvalitetnih muzičkih projekata koji bi bili zanimljivi za Evropsko tržiste, čak i kada se pojavi nešto potrebna je velika količina novca da se taj projekat plasira na pravi način. Zašto bi zvali elektro sving bend iz Srbije u Nemačku da svira, kada ih u Nemačkoj ima sasvim dovoljo za njihovo tržište. Treba biti posebit i unikatan, da bi nešto zaista moglo da uspe van Balkana.
- Zbog čega smo prihvatili da živimo u diktaturi kao da je to normalna stvar, a sve one unutrašnje glasove koji pokušavaju da nešto izgovore guramo u ambis? Bojimo se života ili život nas, bojimo se promena?
Nije strašno to što se bojimo, strašno je to što ljudi više nikome ne veruju, međusobno poverenje je postalo misaona imenica. Mi iz diktature nismo ni izašli takav nam je mentalitet izgleda, nekada je trebalo biti član komunističke partije da bi se dobio posao ili imao neki status u društvu, danas treba biti član akutelne vladajuće stranke da bi se isto ostvarilo i tako je u celom regionu. Parola je, kukaj na život, borba ne. Lakše je iskucati status na društvenoj mreži kako te nešto nervira, nego izaći na ulicu i reći dosta je bilo, ovako više ne može. Treba izaći na ulicu, zbog nas, zbog naše dece, zbog toga što mislim da svi želimo da živimo u uređenoj i pravnoj državi u kojoj nećemo ispadati veći kriminalci ako ne platimo kaznu za parkiranje, od političara koji kradu milione.
- Šta misliš da treba da se dogodi da bi se konačno nešto promenilo na ovim prostorima? Ponajviše u Subotici? Da li se Subotičani boje promena?
Da se uradi kompletna reforma prosvete, zdravstva i javnih institucija. Da se sruši mit o državnom poslu, kao radničkoj Meki. Danas imamo prosvetene radnike koji samo čuvaju decu u školama, lekare koji kada dođete u državni zdravstveni centar vam saopšte da je bolje da dođete kod njih privatno i oni će rešiti zdravstvene probleme koje imate. U javnim institucijama je zapošljeno previše ljudi koji sede i primaju platu iz budžeta, a ne rade ništa.
Pronaći tržište za ono što se proizvodi u našoj državi i podržati razvoj privrede. Ako znamo da je veliki broj stanovištva nažalost nepismeno, onda programima i ideja minstarstava koja se time bave ojačati poljoprivredu, stočarstvo i šumarstvo. Sada već zvučim kao neki od političara koji su se kandidovali za izbore. Niko se ne boji promena, samo ljudi više ne veruju da će biti učinjeno ono što je obećano, previše puta su prevareni i izigrani.
- Kad smo spomenuli Subotičane, kako ti se oni sada čine, ovako na brzinu?
Morao bih da provedem bar dva meseca u Subotici da bih mogao da vam odgovorim na ovo pitanje.
- Da li u stvaranju muzike i kreiranju vidiš neku vrstu utopije?
Istina je da sa muzikom bežim od stvarnosti i gradim svoj svet i da je to neka vrsta utopije za mene, u nju guram svoje emocije dobre, loše, životne uspehe ili poraze. Ne sleti mi svaki dan vila kreativa na prozor, ali kada se to desi sedim i danima radim i ne izlazim iz svoje sobe. Što je veća kriza u državi sve je više muzičara, pogledaj samo koliko di dzejeva ima, svi puštaju muziku. Nikada nisam želeo da budem DJ, to se samo prosto desilo. Kupovao sam ploče, želeo da naučim da skrečujem, a kada sam to naučio shvatio sam da tu postoji još dosta stvari za istražiti i naučiti. Pozicijija u kojoj se trenutno nalazim, je rezultat napornog rada zadnjih deset godina. Da nisam nosio torbu sa pločama na ramenu, verovatno bih bio 20 cm viši.
- Koje su to jednostavne stvari koje te najviše raduju?
Miris paprike kada se peče i sprema za ajvar, miris suncokreta, spustanje igle na gramofonsku plocu i tih par sekundi šuškanja pre nego da pesma sa ploče krene, kada mi Suzana ispegla košulju pred nastup, ima tu još dosta toga nabrojah neke.
- Koje je tvoje omiljeno mesto u kom voliš da nestaneš kada ti je svega preko glave?
Subotica, sednem na voz, ugasim svoj mobilni telefon, nikome se ne javim, dođem u grad i šetam po gradu.
- Kako puniš baterije i pronalaziš energiju za svoje poduhvate i avanture?
Energiju mi donosi svaka dobra svirka, svaki dobar projekat koji se sprovede u delo. Punjenje baterija traje kratko, domaća supa, neki specijaliteti iz Suzanine kuhinje, pita sa višnjama, mnogo volim višnje, to mi je jedna od uspomena iz detinjstva, kada smo bili klinci mene i brata je čuvala snaš Mariška, komšinica koja je živela u stanu koji je bio preko puta našeg ona nam je donosila pitu sa višnjama.
- Putovanja i pokret kao način života? Magija kotrljanja točkića i „otkrivanje“ novih mesta koja putovanja sa sobom nose, koja su ti najdragocenija iskustva do danas?
Moj brat iz Niša, Dejan Šobot mi je jednom rekao “Moraš da shvatiš da nisu svi rođeni sa rancem na leđima i koferom u ruci kao ti.” trebalo mi je neko vreme da shvatim da je to zaista tako. Gde god sam bio sam nešto naučio, svaka žurka, svaki festival, svaka saradnja, svaki studio. Mislim da sam najveća iskustva stekao radeći na Nisvill jazz festival u Nišu.
- Šta je ono što se izdvaja među utiscima koje nosiš s putovanja i po čemu pamtiš gradove i mesta?
Neki gradovi imaju energiju koja meni prija, a neki ne. Tako mi na primer prija Barselona, ne prija mi Berlin. Uvek se desi neka anegdota i to je uglavnom na aerodromu, zbog boje moje kože ljudi misle da sam državljanin države u kojoj sam u tom trenutku, kao na primer u Turskoj ili Francuskoj.
- Gde pronalaziš inspiraciju za muziku koju stvaraš, na kojim projektima trenutno radiš?
Svuda oko mene, uglavnom su to stvari iz života ili meni dragih osoba koje su mi blizu. Većina moje muzike kada su u pitanju neki editi ili remixi može da se skine na nekim od muzičkih portala bez naplate. Radio sam na elektro svingu punih sedam godina, mislim da sam ga prerastao, postao mi je suviše jednostavan i ujednačen. Semplovati neku traku iz tridesetih godina prošlog veka i zalepiti house ritam preko toga je ono što većina izvođača danas radi u tom žanru, a ja ga nikada nisam tako radio niti posmatrao. Trenutno radim na tri projekta jedan je sa jazz sastavom iz Niša, bend se zove Naissblue sjajni i talentovani momci, više naginjemo ka jazzdance i jazz house zvuku. Tu je i nu disko projekat sa Laurom 2000, Slobodan Đuričić me je pre par dana predstavio na fan strani Laure kao novog člana i očekujte ozbiljan muzički materijal i nastupe ovog projekta. Treći je sa beogrdskim jazz sastavom Milan Petović kvartet, ove godine je pet godina kako ti momci sviraju zajedno, sada snimaju i novi album pa su odlučili da urade nešto novo u saradnji sa mnom. Kada prihvatim neku saradnju gledam da u to uložim svoj maksimum, ne mogu da radim stvari polovično. Hoću da pohvalim Nikolu Grujića čija je ideja sa Vibes festivalom pokrenula scenu u Beogradu u drugom smeru. Vibes je showcase umetnika koji dele blizak senzibilitet, stil i strast prema muzici. Vibes promoviše soulful, funky zvuk i povezuje muzičare iz različitih gradova i zemalja. Posećenost je dobra, pre dve nedelje je bila treća žurka, sada već ljudi koji dolaze znaju ko je od izvođača više jazzdance, a ko je više naklonjen ka disko zvuku. Reakcije su odlične, sledeći Vibes će se održati u junu mesecu i za tu priliku biće i specijalnih gostiju, neka imena koje ljudi priželjkuju da čuju u Srbiji, a do sada nisu nastupali kod nas.
- Tvoja muzika ? Kako bi je opisao?
Kao film Legenda o 1900. Film može da se nađe i pogleda na netu, Danny Boodmann T.D. Lemon 1900 kako se zove lik u filmu a koga mastrealno glumi veliki Tim Roth sam zapravo ja, tako gledam na muziku tako je i stvaram i to je najbolji opis mene i muzike koju radim. Ukoliko imate vreemena pogledajte film.
- Da li je kombinacija elektronske muzike i jazza oživela u Srbiji, i da li uopšte ima šanse da oživi?
Postojao je jedan talas početkom dvehiljaditih i bio prisutan do neke 2007. godine
Nema lounge zvuka, nema jazz house iz Srbije, nema ni lokala koji to forsiraju, svuda se vrti klupski zvuk. Nema ni mnogo takvih lokala. Ne želim da odem u neki coffe shop i slušam muziku koja puštaju u klubovima, takođe jako malo jazz sastava koji sviraju kao sound system. Sviranje preko tuđih traka je dobro za početak, da bi ste pronašli neki svoj zvuk, ako to radite godinama i ne mrdate se iz te tačke ili nemate dovoljno znanja da krenete korak napred ili vam je prosto dobro da radite to što radite. Definicija live nastupa u koji je uključen i DJ za mene je koncert benda Portishead u Roselandu 1997. godine kao i ono što danas radi Bugge Wesseltoft. Ne razumem ni hajpovanje nekih bendova koji koriste ableton kao sync za ceo bend, kao ni opštu histeriju za cover bendovima koji sviraju pop numere. Više autorskog rada bi napravilo kvalitetniju muzičku scenu, bar ja tako mislim.
- Koja je tačka u kojoj se susreće tvoje kreativno delovanje?
Muzika koja ima tekst i reči je razumljiva prosečnom slušaocu, ona koja to nema nije. Da bi razumeli ovu drugu potrebno je iskustvo i određeno mentalno stanje, zato ne mogu svi da slušaju jazz. Isto je i sa odećom, standardni krojevi su nešto sto svi nose, ali je visoka moda nešto što je umentost i mora dublje da se razmišlja o njoj, šta je dizajner hteo da poruči odećom koju predstavlja drugima. Pronaći tačku u kojoj to može da se dopadne i jednima i drugima je umetnost. Pomiriti obe strane i imati ih kao konzumente proizvoda se stiče iskustvom i konstantim radom. Odeću sada slabo i crtam, povremeno kada me neko kontaktira.
- Sarađivao si i sa kancelarijama za mlade u Srbiji. Da li ti je to pomoglo u razvoju karijere?
Jesam, mislim da su oni imali više koristi od mene. U većini gradova koordinatori kancelarija za mlade su ujedno i ljudi koji vode omladinu vladajuće stranke na lokalu. Ukoliko nisi pristalica i simpatizer te stranke, tvoje ideje i projekti baš i neće proći, ili će ih neko potpisati kao svoje i naplatiti ih. Kancelarije za mlade su bile zamišljene kao spona između mladih i institucija, kao nešto što će depolitizovati sistem. Kao i uvek u Srbiji desilo se nešto potpuno kontra. Omladinskim radom se bave ljudi koji se samopromovišu na taj način zarad političkih ciljeva, uzimaju novac sa projekata namenjen tim liderima ili ljudima koji imaju odgovornosti na projektima. Gledajući svoje lične interese nisu uradili ništa konkretno. Zakona o volontiranju valjanog nema, a u postojećem svi traže rupe kao i u pravnom sistemu države. Volonteri dobijaju zahvalinice, umesto sertifikata sa veštinama i koompetencijama koje su stekli za vreme volontiranja.
- Učešće na Nisville festivalu. Kako je došlo do toga, do saradnje sa festivalom, kakvi su ti
utisci?
Od 2012. godine sam jedan od organizatora radionica za mlade džez muzičare. Prošle 2014. to je bio najveća džez radionica u Evropi, sa skoro 180 polaznika kako iz Srbije tako i iz zemalja regiona ali i Evrope. Veoma sam ponosan na to što sam imao priliku da budem deo stvaranja nove džez scene, ne samo kod nas nego i van granica Srbije . Mladi muzičari su imali prilike da se popnu na binu simfonijskog orkestra u Nišu i stanu pored velikana poput Duška Gojkovića, Stjepko Guta, Candy Dulfera, da zasviraju s njima i pitaju sve što ih zanima. To im je kasnije dalo vetar u leđa da napreduju i dalje rade na sebi sa više samopouzdanja. Od prošle godine organizatori festivala su mi ukazali poverenje da kao stage menadžer vodim novu binu Midnight Jazzdance binu. Ovaj potez su mnogi hvalili, doveo je novu publiku na sam festival i bio pravo osveženje na festivalu. Hedlajneri bine za ovu godinu su Četvrtak, 11.08. - Shuya Okino (Japan); Petak, 12.08. - Crazy P Soundsystem (UK); Subota, 13.08. - Nightmares On Wax (UK), Nedelja, 14.08. - Valique (RUS), a više o svim izvođačima koji će nastupiti na Nisvill jazz festivalu 2016. možete pročitati na sajtu festivala.
- Jazz radionice za mlade u okviru festivala? Kakav je odziv? I šta mladi misle o Nisvillu?
S obzirom da ja nisam tamo od prošle godine, odziv je i dalje odličan Željko Pitić radi odličan posao. Edukacija je pravi put za mlade ljude kako bi se scena što stabilnije formirala. Nisvill je jedini jazz festival kod nas, mislim da je i jedini muzički festival u celoj koji ima radionice u okviru festivala. One su besplatne i za učešće se aplicira putem maila. Uskoro će Nisviil jazz festival objaviti poziv za prijavu, pratite fan strane i zvanični sajt festivala, kako bi ste se bili obavešteni.
- Da li si učestvovao na još nekim muzičkim festivalima, za početak u Srbiji pa dalje u inostranstvu?
Jesam na Exitu, i nekim manjim festivalima, nastupao sam i na većim festivalima okruženju i po Evropi. Poslednjih par godina sam fokusiran na nastupe po jazz klubovima, naravno uvek se rado odazovem pozivima na festival, ukoliko procenim da ima smisla da se muzika koju sviram i radim čuje na tom festivalu.
- Kada spominjem muzičke festivale, red je da spomenemo i Festival Omaldina u Subotici. Da li postoji mogućnost za saradnju sa festivalom?
Niko me iz organizacije festivala Omladina nije kontatktirao do sada, ali ako to učine pomoći naravno, isto važi i za jazz festival u Subotici ili bilo koju kulturnu manifestaciju koja se održava ovde.
- Učešće na modnim dešavanjima u Srbiji. Ima li te negde?
Nema me na modni dešavanjima, niti će me uskoro biti, glupo je praviti odeću, za tetke, strine i ujne, a ne prodavati je, to je ono što većina dizajnera odeće u Srbiji radi ili kreira za ružičaste pevačice i pevače, čast izuzecima koji uspevaju da nešto urade. Kada vidiš da starleta može da ima reviju zato što joj je neko dao novac, kao i neko ko je studirao i školovao se da dizajnira odeću, sve gubi smisao. Srbija mora da ima razvijenu tekstilnu industriju da bi samostalni dizajneri mogli da budu konkurentni. Nemamo velike konfekcije više, sve se svelo na manofakture i kućne proizvodnje, što naravno nije loše, ali bez industrije nema poentu. Skoro sam bio na Beogradskoj nedelji mode da pogledam dve revije i još jednom sebe podsetio zašto mislim da mi nije mesto među tim ljudima i na takvim manifestacijama. Ako me neko kontakira mogu da uradim muzičku podlogu za reviju i to je to. Izlaganje na nedeljema mode u Srbiji me ne interesuje, još kao student sam osvojio bitnije nagrade i na beogradskoj i na novosadskoj nedelji mode. Sada me to ne interesuje.
- Srećna palačinka koja vozi cveće? Gde je ona u svetu muzike i putovanja?
Srećan sam sa što imam priliku da radim ono što volim, putujem, upoznajem nove kvalitetne ljude ali i pomažem da imidž države u kojoj sam rođen bude bolji i pozitivniji. Pičim, pičim, pičicu i u Japan stići ću.
- Budući da imaš puno hobija misliš li da ti nedostaje fokus ili to svaštarenje i multidisciplarnost omogućavaju da kanališeš kreativnost na različita mesta i hraniš je i nadograđuješ usput?
Ponekad mi nedostaje jos sati u danu da uradim sve što sam zamislio ili više vremena da se naspavam. Fokusiran sam uvek, sve što radim je vezano za kreativne procese. Bitno mi je da su meni dragi ljudi zdravi i da mene zdravlje služi, zdravlje članova moje porodice, a za sve ostalo moram da se potrudim da bi se ostvarilo, da vredno i naporno radim.
- I na kraju, napravio nam jedan džezerski pozdrav iz Subotice. Reci mi malo o inspiraciji za ovas set?
Na pocetku seta je prva numera na koju sam naucio da igram foklor, ostale trake u setu cine neke moje edite subotickog jazza
kao i numere bendova sa kojima trenutno radim i saradjujem
Muzički set inspirisan Suboticom možete poslušati OVDE
Plej lista muzičkog seta:
1. Bunjevacka igra - Stari rokoko
2. So What - D mol bossa (Master Flow jazz fix)
3. Janko Nilovic - Blows and Rythym
4. Master Flow presents Naissblue - Escape room
5. MAG trio - SOS (Master Flow jazz fix)
6. Kornelije Kovac - Okean
7. Jazz at club Mladost - C mol blues (Master Flow jazz fix)
8. Bosko Petrovic - Fokus
9. Jazz at club Mladost - Caravan (Master Flow jazz fix)
10. Master Flow presents Naissblue - Inspector Mumbly
11. Miograd Marjanov kvintet - Good old club days (Master Flow jazz fix)
12. MAG trio - Hotentoot (Master Flow jazz fix)
13. Master Flow presents Milan Petrovic kvartet - Floyd
14. Dusko Gojkovic - Quo Vadis Samba (Butti 49 Master Flow jazz fix)
15. Steve Gut - On the road
16. Laura 2000 & Dušan Prelevic - Majko, na šta lici tvoj sin
17. Rambo Amadeus - Duge donje gace
