Živorad Đurić Maradona, bivši policajac, danas inicijator mnogih humanitarnih akcija za decu i uzgajivač pasa. Možda predstavlja tipik malog investitora u Palić. Kupio je jednu vilu u Splitskoj aleji i pokušao da živi od turizma. Ovo je njegova priča o Paliću.
Prvi moj dolazak bila je moja osnovna škola, gde sam i rođen, u Požarevcu, i nekada, da bi upoznao i voleo svoju domovinu, učio si od čega se sastoji lepa Srbija. Koji su to glavni gradovi, manji, veći, koje su reke, koje planine i da li imamo neko jezero. Maštali smo da vidimo sve te partizanske planine, jer smo imali pionirske marame, i san nam je bio da vidimo sve te putiće, puteljke, staze gde su se, navodno, borili neki za lepše i buduće sutra. Neki put je bolje izgubiti, možda ćeš bolje živeti, nego da ceo život živiš kao pobednik, i shvatiš bolje biti i drugi, i poslednji, ali živeti dostojanstveno kao čovek.
To je bila ekskurzija 1972. godine, kada smo svi ugledali ovo jezero, i rekli su nam – „To je Palić“. Sa suzama u očima gledali smo srebrne talase, predivne ptice koje obleću jezero, ogledali se u njemu, i svako je na neki način poznao sebe, jer je jezero bilo kao ogledalo. Imali smo i pismeni zadatak - „Palić jezero, emocije“. I, normalno, svako se zaljubi. Neko na službenom putu, neko na ekskurziji, neko u bolnici, neko se saplete o kamen i vidi prelepe noge žene svog života. Kao klinac išao sam sa dedom u ribolov, i uvek sam bio vezan za reku, ali na Paliću sam doživeo nešto posebno, magično.
I nastavio sam školovanje sa znatiželjom, ali bio sam dete - više sam voleo fudbal nego geografiju i istoriju, i prvo poluvremene mog života bilo je - boriti se. Boriti se da postaneš ko? Šta ćeš time dobiti? Bio sam sportista, uvek sam imao svoje uzore, a na nebu puno zvezda. Danas sam shvatio, kad pogledam te zvezde, da sam ja mesec među zvezdama. Zato ću danas da budem drugačiji od svih zvezda i zvezdica koje se pale i gase na zemlji. Eto, vaš mesec će danas reći nešto što mi je na srcu, iskreno.
Od 2002-3. godine sam na Paliću, kupio sam u Splitkoj aleji jedan mali hotelčić, pun emocije, želje. Poznajem puno ljudi, kako u Srbiji, staroj Jugoslaviji, tako i u Evropi. Sa mojom vizit-kartama flajerima, dosta ljudi bilo je oduševljeno, „jao, majstore, divno je, dolazimo“. Voleo bih da kažem - od tog vremena imali smo samo obećanja, i uglavnom su to bili isti ljudi. To su ljudi iz davnih vremena kada se ratovalo puškom M48. I dan danas ti isti ljudi cvrkuću, pričaju, obećavaju, a njihovo vreme je prošlo. Danas se ne gradi rečima, danas se gradi delima. Danas je Evropa toliko daleko otišla, i sve naše komšije, a mi gledamo u ovaj tužan Palić, usamljen. Neću da ga povredim i da kažem da je nečist. On je čist, ali su ljudi nečisti. Svi imaju interes da ovo jezero uvek bude baš tako kako je - mesec među zvezdama. Neka blista i Morahalom, i sva jezera u komšiluku, a ovaj mesec, usamljen, nek živi život gde mu nema pomoći.
Da li je Palić ineresantan za grad, republiku, pokrajinu ili nije? Svako ima toliko dobru računicu, i Hrvatska, i Italija, Španija, Grčka, jer turizam može da donese toliko i novca, i radnih mesta, i popularnosti za jednu zemlju. Kad odeš na neko mesto kao dete, i kad ideš i dan danas, onda ti to mesto voliš. Na primer, Hvar, bez obzira što se to mesto nalazi u nekoj drugoj zemlji. Palić se voli, ali nažalost, emociju za Palić imaju ljudi upravo te poslednje generacije koji su išli na ekskurziju 70-ih do 80-ih godina. To je ljubav kakva se ne gasi. Zato za Palić, koji ima i ime i istoriju, kažem da je mercedes među automobilima. Palić je mercedes turizma za Srbiju, ali ostavljen u garaži, a neko je sakrio ključ kojim bi mogao da se pokrene. Da ponovo budemo ponosni, i da na hiljade turista dolazi i posećuje ovaj prelepi kraj, prirodu i bogatstvo od gospoda Boga.
U čemu je problem?
Ako kažete na aerodromu, „u avionu je postavljena bomba“, da li piloti upale avion i odu? Ako se priča u ovom gradu, u Novom Sadu, Beogradu, da Palić ne kreće, da Palić niko ne želi kao turističku desitnaciju, taj „niko“ ima svoje ime. Da se pitmao, da li je moguće da je pola Srbije u Morahalomu i Segedinu, a nisu na Paliću? Šta oni to imaju a mi nemamo? Kolika je to snaga i ljubav da ljudi čekaju po 5-6 sati da pređu granicu, a onda 2 km do Morahaloma? I onda sediš u kafiću, restoranu, bioskopu, i počne priča o svemu, pa se kaže: „da, interes jedne grupe ljudi je da Palić ne proradi, da se u njemu ništa ne dešava, jer su našli interes u komšiluku“. Kakav interes? Upravo takav da možda dobija procenat, možda je vlasnik, sa pola ili jedan odsto deonica, a ovde ima za zadatak da sve dođe do kraja, dogovora sa Slovencima, Rusima, Nemcima, i onda u zadnjoj sekundi, kao Saša Đorđević, samo uvek da promaši trojku, i idemo Jovo-nanovo. Od mastera do mastera, od DUP-a do GUP-a, i evo, za 11 godina – ništa. Bio 2004. godine jedan master, doneo Dinkić pare - oterali ga, a on napravio Staru Planinu. Evo nove šanse, penal, prečka - Palić i dalje stoji.
Iskreno mogu da kažem, u ovakvoj situaciji u kojoj se nalazi Palić - ja bih kopirao Mađare. Ceo Palić bih ogradio u prsten bodljikavom žicom, digao ogradu od 4 m, doveo ljude kojima je potrebna tišina i mir, i stavio u šarene košulje da uživaju ovde. Napravio bih ovde neuropsihijatriju. Oterali smo turiste, vodu smo doterali da čistija ne može da bude. Gledaš u vodu, ne vidiš sebe, ne vidiš ribu. Ponekad vidiš mrtve ribice. Uh, kakav teška situacija za moj Palić koji tako volim! Ako se nešto šuška u gradu, da neko ima interesa da koči, da li je nekog interesovalo da proveri ta šuškanja? Možda bi danas bilo sve drugačije? Radi mira u kući, uvek se tako podele kolačići, da svi budu zadovoljni. Kao krojači, Versaće pravi makazama najbolja odela, a pojedini ljudi makazama ovde tako dobro kroje, da ja mislim da ovaj Palić može da ostane samo destinacija za neme, one koji ne pričaju, koji mogu samo da maštaju i da sanjare.
Ko koči?
Danas da bi neko pokrenuo neku stvar, da bi bio predsednik npr. nekog dobrog kluba, Barselone, moramo da vidimo kakve rezulate je imao. Vremena su se promenila. Ljudi iz prošlosti i njihove priče - to više ne drži vodu. Moraš da kažeš ko si, šta si, šta si sagradio, dokle si došao, da bi ljudi mogli da te cene. Iskreno da kažem, svi su to pogrešni ljudi iz porošlosti, koji treba da dobiju medalju, da im se zahvalimo, i da se sklone. Trebaju nam ljudi koji imaju iza sebe kuće, milione, kamione avione. Njih ne možeš da korumpiraš na ovako sitnim stvarima koje trebaju Paliću. Ako ja imam kuću na Dedinju, tri fabrike, dvadeset - trideset lokala, ko mene može da korumpira sa 150-200 hiljada envra? Da bi mi dao Ti-to-mito, korupciju, da bi ja dobio neku lokaciju, i nešto napravio na Paliću? Ja takav, ako imam, ako hoću nešto da napravim, mogu to da napravim u Parizu i Londonu. A Palić volim, i hoću sebe da dam, i da konačno deca, kao što sam ja bio dete, dolaze na ekskurziju na Palić, a ne da idu po belom svetu.
Sitne ribe vodile politiku?
Kako bih mogao da kažem jednostavno? Ni na jednom mestu nije došao čovek iz svoje sturke, da ima znanje - imanje, sposobnost da okupi ljude i masu. Uvek su dolazili po ključu, „on je dobar, pošten, lepo ošišan, vozi bicikl, ne vozi mercedes, bio je odličan đak…“ Ta vremena su prošla. Mene to ne zanima. Nego, da li si ti spreman da uđeš u projekat „Palić je naša ljubav i naša šansa“? Šta možeš da pružiš? I daš mu rok, 3-6 meseci. Ne može odmah ni šef ni načelnik, mora prvo da bude volonter. I nema stalno radno mesto, nek se bori za stalno radno mesto.
Ovaj Palić... Ne znam koju zaštitu nema. Nijedno jezero u Evropi nema takvu zaštitu. I žabe su zaštićene. A ja ne vidim žabe na Paliću. Onda kažu – ptice! Ja ne vidim ni vrapce. Da li želimo turizam ovde na Paliću, ili želimo prirodu? Ako hoćemo prirodu, onda, šta god može država da kupi oko jezera nek kupi, i počne da sadi sve ono što je potrebno pticama, žabama, puževima, tigrovima, nilskim konjima, krokodilima, i onda imamo fatastičnu močvaru, pa možda ljudi i to požele da vide. Ako hoćeš turizam, onda hajde da zaboravimo zaštitare, koji vladaju već 40-50 godina, u penziju će da odu kao zaštitati, a ja ne znam šta su zaštitili? Počev od vode, pa do tih ptičica, žabica, pužića. Šta su zaštitiili? Šta su oni uradili za 30 godina? Da jedno delo njihovo vidim. Voda je prvljava 20 godina. Ako nisi ništa uradio, onda prepusti radno mesto nekom drugom. Ludoško i Krvavo jezero treba da budu destinacije, Ludoš više odgovara, tamo može da ima i ptičica i žabica. To nek bude rezervat. Ja treba da uložim 300 hiljada, ovaj treba das uloži za hotel 3-4 miliona, i onda mi dolaze. Ko? „Mi smo po DUP-u predivideli to, to i to“; „Mi smo po ovome to i to“; „Znate, master je to, to i to“. Pa onda zaštitari: „Šta vi mislite, da sečete to drvo?“. Vi ne možete da šetate kad topola cveta i kad one cica-mace idu. U Nemačkoj se to seče za 24 sekunde i posadi se drugo drvo. To samo kod nas može. Šta će nama topola? Po čemu je ova držđava jaka? Lipa, breza i topola? Nek sade neko jako drvo: hrast, jasen, crni bor, a ne topolu. Lete mace, cice, detetu ušlo u grlo, zamalo da umre. Secite te topole. Ako nećete, mi ćemo da ih sečemo.
Niko nije razgovarao sa investitorima ili?
Mi smo poznati po tome: Ko god želi nešto da napravi, kažu „Evo ga, kriminalac, ukrao pare!“ To je prvo kad neko dođe sa koferom nešto da napravi. To su koferaši ili dođoši. Ko god je uspeo, i dođe u neko drugo mesto da nešto napravi, odmah dobije etiketu. Odmah je kriminalac, lopov.
Pa, bio je i Šarić.
Daj bože da svako ide u beli svet i odatle donese novac. Ne zanima me kako. Doneseš i uložiš u svoju domovinu. Mnogo me više boli kada si političar ili direktor jakih firmi, pa uzmeš 3, 5, 6 ili deset miliona, pa koferče, pa u Švajcarsku. Meni bi Šarić bio na jezeru, i dobio bi zadatke koje bi radio. Uložio bih za perspektivu dece sav taj novac.
Iskreno da vam kažem. Ljudi rade, rade, rade, prave, i onda u nekom trenutku kažu: „Baš bih voleo da vidim nešto lepo na Paliću. Sviđa mi se tamo. Tišina“. Dođeš ovde, nikog ne znaš, pitaš konobara: „Ima li ovde nekih preduzimača?“ „Kako nema?“, kaže konobar, „Ima Tibor, Gabor, Zoki, Djura...“ Odeš u opštinu, a oni ti kažu: „Ajoj, pa to je zaštićeno! Podnesite Vi prvo zahtev, pa da vidimo“. U Nemačkoj imate ulica, deset ulica, pa plac prazan, pa 10 kućica, pa plac. Vi ako kupite plac, u roku od 7 do 10 dana možete da zidate. Na placu sve priključeno i možeš da radiš. A ovde čekaš strujomer na kući, na kojoj je i bio, oni su ga sklonili. Tri meseca ne mogu da vratim strujomer. I, pitam se, gde ja živim? Koje su to tolike peripetije, da dam 1200 evra za priključak, a dobijem ga za 3 meseca. Da li možemo da se pitamo?
Kada krenemo ka Hajdukovu, da vidite kakav je to arsenal najboljih bandera i LED sijalica - lampe koje obajsavaju put. A obiđite ovu drugu stranu jezera - tu su bandere iz 1930. do 1945. godne. Trule, padaju i dobijaju štake. A hoćemo da se bavimo turizmom i da pričamo o Paliću, o kući koju treba da napravim, a bandera pala na kuću, strujomer nemam, a sve je zaštićeno, kao da je od zlata. Četrdeset godina su samo đubre bacali na parcelu. Ja to raščistim, počistim, ogradim, a oni odmah etiketu – ko je on? Čime on hoće da se bavi? Da dignem kofer! Gde god da odeš, grlili bi te i ljubili da investiraš u neki projekat. Da doneseš 100, 200, 300 hiljada evra. Gde god se napravi kućica, to je kapital, to je bogatstvo jedne zemlje. Ako mu se sutra tu ne dopadne, on ne može da uzme akten tašnu i da ode. On mora tu da ostane, on je tu uložio. Kad uloži jedan, drugi, peti, deseti, moraće da da i sebe, i moraće i drugi da ulože, da bi opstao kapital koji je uložio. Imamo par prelepih lokala napravljenih prethodnih 10 godina. Svi su u debelim minusima.
Birokratija je problem?
Pričali smo malopre. Predsednik kluba i trener. Ako Srbija bude imala intrers da Palić postane turistička desitnacija - on će postati. Na žalost, kada imaš u jednoj zemlji, u jednom gradu, tri-četiri različite političke partije - svaka ima različite ciljeve. Da bi narod onda spoznao - „bolje fabrika nego Palić“ ili „bolje autoput nego Palić“. Kada budemo imali želju da od ovog Palića napravimo turističku destinaciju, da se spoje sve partije, da svi kažu „dosta je bilo, ajde da napravimo nešto što će ostati iza nas“.
Paranoična mi je malo ta priča - Palić za elitu, a onda se svi žale – nema ljudi
Pre dve nedelje došli su Slovenci, došla četiri puna automobila. Kažu, „bili smo ovde pre 10-15 godina, super smo se proveli. Sad vidimo, kao da je umro ovaj gradić“. Doveo prijatelje, ne zna, gde da ih izvede. Ja kažem, „ovo ti je zatvoreno do 8, ovo do 9, jedino da odeš u Suboticu“. Kaže on, „imamo mi Ljubljanu, nećemo da vidimo zgrade, automobile“.
Evo, snimite kasnije biciklističku stazu oko Palića. Nacrtana, i u funkciji - na panou. Počnu ljudi da voze do ribolovačkog, i nema više puta. Onda nas pitaju gde je put. A ovo što ste rekli - danas se ljudi ne kupaju u jezeru, nego pored jezera. Za kupanje treba da imaš fantastične komplekse, velnes centre, bazene. Jezero treba da bude čisto. Za koga? Za životinje i biljke. Za oko da bude lepo, a čisto za životinjski svet. Ne trebaju ovde kupači. Doći će 5 ili 10 hijada ljudi, ako je ovde čista voda. Ne želim nikog da uvredim, ali jedan bi poneo dva paradajza, drugi dva barena jaja, treći kisela mleka, četvrti zemičke, peti jabuke... Da obiđemo Palić - nema nijedan kontejner, nema kante za đubre. Zamisli sad pet hiljada ljudi, bez kupatila, bez wc-a. Šta bi bilo posle prvog dana nakon tih 5000 ljudi?
Ali žalite se da nema nikog.
Da li je elita ako platiš za ceo dan 3 evra ulaz u Morahalom? To je 350 dinara. I ne vidim tu elitu u Morahalomu. Vidim mnogo ljudi u Subotici koji žive od 200-250 evra. To nije elita, ali pun je Morahalom. Ali oni nemaju jezero, nego imaju bazene i velnes centar. To treba Paliću. Ako pada kiša, ne možeš da se kupaš napolju. Ja im čestitam. Ne znam šta bih sve rekao za Morahalom. Evo, i drugi hotel su napravili. Sve puno. Sedamdeset posto su ljudi iz Srbije. Ajde jednog vikenda da snimite autobomile, da vidite koliko ima gostiju iz Srbije u Morahalomu. Da izračunamo samo taj vikend: koliko su platili vinjetu, prenoćište, ulaz. I kad to izračunamo, shvatićemo koliko gubimo. Ne moramo mi tu ništa novo da smislimo.
Svi koji sede 30-40 godina po kancelarijama i maštaju da su nešto - izvucite se iz stolica i krenite put Evrope. Jeftinije je poslati te, npr. iz Zavoda za zaštitu spomenika u Pariz, London, da se suoče sa onim što ne daju Srbiji kao ideju. Na poslednjem spratu svake stare zgrade tamo postoji bazen sa prelepim stoličicama i stolovima. A ovde se to čuva, ne sme da se dira. Pola Rima, pola Milana, Barselone, Madrida, izgleda tako. Svake nedelje, mesečno sam 4-5 dana po takivm destinacijama, obožavam to da posmatram. A ne da sediš ovde i gledaš u babu i dedu od zgrade, 100 ghdina stare, a hoće da bude devojka. Moraš to malo da razveseliš, a ne stalno isti stil - palićki stil. Pusti nešto drugo. Nek bude malo japanski, malo nemački stil, a ne stalno isti palićki stil. Zašto me uslovljavaš kako ja da radim, kakvu kuću moram da pravim, bre? Idi na Bodenze jezero. Jesu li tamo sve kuće iste? Jesu li tamo sve iste tipske kuće, ili ima različitih stilova? Nećemo da idemo sa soliterima i socrealizmom, ali treba da bude nekoliko različitih kultura. Ne, ovde samo jedan stil. Samo babu i dedu, i babu i dedu, i babu i dedu. Šta radi Dubai? Šta radi Kina? Neka neko danas spava na slami, sutra na najboljem dušeku. Zato i jeste turizam - da svako pronađe svoj kutak. Možda je baš taj palićki stil dosadio ljudima, jer je već to toliko monotono. Ubacite nešto novo! Ubili ste sa palićkim stilom. Ne može se jedna ista stvar držati 100 i 200 godina. Ne može uvek ista priča. Evo dokle je dovela. Gde su ljudi? U mom hotelu prenoćište je bilo 52 evra - danas je 2000 dinara. Ko mi je u poseti? Kad otvorim prozor – promaja. Nema nikoga. O čemu mi da pričamo? Sad ja treba da dođem i uložim 500 hiljada ili 800 ili milion u neki objekat? Kako se danas ulaže novac? „Gospodine, prodajete li lokal?“ „Da.“ „Koliko?“ „200,000 evra.“ „Za koliko izdajete taj lokal?“ „100 evra.“ Pa ko će da dođe iz belog sveta da uloži novac, a da nema profit? Svako traži destinacije, države, zemlje, da bi uložio novac, da bi zaradio. Gde su naši roditelji zadnjih 50 godina? U Nemačkoj. Svi su otišli tamo. Švajcarska, Nemačka, Italija, zaradili novac. Onda mogu da grade po Srbiji. Da bi tu uložio, mora ovde da ima garanciju, sigurnost, brzinu. Ne! Ja dođem ovde, hoću da uložim, i onda mi treba 6 meseci da dođem do nekog faktora da mi kaže „aaa, to je on, ne može“.
Imam 57 godina i mogu slobodno da kažem da sam pretrčao Evropu. Uživam da putujem. Voleo bih da predložim sledeće: Od obale 15-20 metara pešačka zona sa stazama i za bicikl. Deca da voze rolere, majke da guraju kolica sa bebama, bake da čitaju knjige, ujutru i uveče sportisti da naprave trkački krug oko jezera. Nijedan automobil da ne postoji u tom krugu. Oko jezera prsten bi se napravio, kičma sa rebarcima gde bi mogli da prilaze ljudi koji imaju kućice bliže jezeru. Prsten za automobile i prsten za pešake, za ljude, turiste, koji bi mogli da iskoriste 2-3 dana na Paliću da uživaju, da budu bezbedni. A ne motor ovde da vozi! Pa neke bicikle na četiri točka. Deca beže od toga. Nemaju stazu da voze to. Zašto su to stavili?
Znači - ne profit, nego ljubav. Ne radno mesto, nego počni da razmišljaš o turističkoj destinacji Palić. Ako želite da ostavite nešto iza vas, da vaši unuci imaju šta da kažu, onda krenite, dragi moji, pravim putem. Pozovimo sve ljude dobre volje, i one koji žele da ulože.
Renesansa Palića ima kjuč, a ključ je u jednom čoveku. A taj čovek je iz srca nešto rekao, možda nije bio dobro upoznat sa ovom destinacijom, ali je rekao: „Dragi moji, ekskurzije, vikendi, godišnji odmori, koristite sve naše što imamo, jer bogatstvo je upravo da ljubiš i voliš svoju domovinu, a ima vremena kada ćemo upoznati i druge desitnacije“. Ključ svega je da neko ko se postavi za turizam Srbije obiđe sve destinacije od severa do juga, od istoka do zapada, i bez navijanja za Partizan, Zvezdu, Spartak, ili ne znam koji klub, da krenemo ne emocijom, nego računicom. Gde najbrže dolazimo do radnih mesta, do turističkih, pravih kvalitetnih objekata, i da krenemo sa zidanjem, kranovi da niču ko pečurke. To je praiv ključ. Jedan čovek, koji će dati i pružiti šansu u turzimu pravim ljubiteljima turizma. I da vole svoju domovinu, bez navijanja. Mi imamo našu domovinu, našu Srbiju, i imamo prioritete. Broj jedan prioritet turizma u Srbiji je Palić. Savako ko dođe u Srbiju, gde uđe? Na Horgoš. Gde prođe? Prođe kroz Palić. Milioni prolaze, samo prolaze. Kad bi neko svratio da se odmori, koliko bi samo bilo i radnih mesta i zarade. Ovde prolaziš, bre, kroz turističko mesto. Samo dobra ponuda, ljubaznost, osmeh, cena, ponuda - to je pogodak. Broj jedan je Palić. Sa tom pričom treba da se priđe i kaže. Samo jedan čovek rešava ovde. Samo jedan čovek, tvrdim vam. Ni gradonačelnik, ni pokrajinska priča, ovde završava posao samo jedan čovek, koji će dati nalog da se ispitaju sve relevantne stavri oko Palića, i zašto tuguje i pati već 15-20 godina. Svi su imali šasnu, i nisu je iskoristili. I krupne i sitne ribe! Krupne ribe su se ovajdile tako što su ovde stavile katanac, a sitne ribe mogu da igraju folklor „iju-ju, iju-ju!“ Nemoj da mi se oni više javljaju. Sad nek se jave oni koji žele dobro sovojoj domovini, turizmu, da ljudi za vikend idu po Srbiji, da troše novac ovde, a ne u Mađarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji. Pobeda, početak i ključ je u jednom čoveku. Obećajmo – shvatićemo. Da li je to prošlost ili budućnost.
Ko je taj čovek?
To je Vučić, koji će da pobedi i da kaže: Ko je odgovoran za Suboticu i subotički turizam? Da se sve snimi, napravi, prezentuje, kao Beograd na vodi. Svi ljubomorni! Zašto? Milion godina tamo truli. Čovek smislio, „Zašto to ne može kao Dubai?“ Svi sad ljubomorni. Zašto oni to nisu napravili? Nisam ni u jednoj političkoj partiji, ali cenim što je imao srce i energiju to da pokrene. Palić ima ime, a to ime se zove mercedes. To je za mene Palić. Kraj priče.
*
Tekst je (u odnos na video zapis) prilagođen lakšem čitanju.
*
This article has been produced with the financial assistance of the project South East European Media Observatory, supported by the European Union. The contents of this article are the sole responsibility of the author(s) and can in no way be taken to reflect the views of the European Union.
