U ovom serijalu bloka Subotička politička arena postavljeno je sledeća pitanje:
- Da li su u ovom vremenu multinacionalnost i multikonfesionalnost naše sredine postali hendikep u razvoju našeg grada? - a odgovor na to daju, u nizu, naši sugrađani iz različitih etničkih grupa, zainteresovani za boljitak naše zajednice, ovog puta Ozren Simjanovski iz zajednice Makedonaca.
U svom nastanku pojam multikulturalanosti podrazumevao je kompromis i međusobnu povezanost u jednu razvojnu intelektualnu zajednicu. Danas isti termin predstavlja upravo suprutno, odnosno društvenu različitost a ne zajedništvo, šta više multikulturalizam zagovara rekonstrukciju, rehabilitaciju i zaštitu autonomnih interesa nacionalnih zajednica, te je dobra definicija da je Multikulturalizam prvenstveno nova ideologija odnosno politička teorija koja upućuje na priznavanje kulturnih razlika i pozitivnu afirmaciju različitosti kao nužnog uslova ljudske egzistencije.
Međutim po dominantnom tumačenju multikulturalizam je pozitivan samo ako zagovara suživot manjinskih i deprivilegiranih grupa s dominantnim društvom, a zbog takve nejasnoće kao definicije posebno moramo voditi računa o specifičnostima lokalnih prilika i različitih konotacija: nacionalnih, istorijskih, političkih, socijalnih …itd, kako bi odgovor na vase pitanje:Da li su u ovom vremenu multinacionalnost i multikonfesionalnost naše sredine postali hendikep u razvoju našeg grada? dobio adekvatno značenje. Možemo konstatovati da su multikulturalistički institucionalni preduslovi, svakako: sloboda izražavanja, prihvaćanje procedure i temeljnih etičkih normi, adekvatni javni prostori, jednaka prava, i javno odgovorna struktura vlasti, uz esencijalne političke vrline: međusobno poštovanje, “toleranciju”, samoograničavanje, različitost, otvorenost, a sve navedeno zapravo sažima kumulativni učinak nacionalizma, religije i jezične pripadnosti.
Niko ne nosi narodnu nošnju zato što pripada nekoj “kulturi”, nego zato što je svojom sopstvenom voljom u jednom trenutku doneo takvu odluku. Reč je dakle o nečijoj individualnoj, građanskoj odluci da se oblači kako poželi, jede što poželi i – ako je vernik – poštuje rituale svoje vere. Pravo na vlastiti stil oblačenja i sloboda veroispovesti su, temeljne evropske političke i etičke vrednosti. Tolerancija je vrlina koja se ne praktikuje poštivanjem nacionalnih ili verskih različitosti, nego poštivanjem i prihvatanjem razlika između svakog pojedinog čoveka, jer svaki je zasebna celina. Te različite celine ponekad imaju slične, ponekad različite interese, ponekad govore različitim jezicima i mole se različitim bogovima na različit način, ponekad se učlanjuju u različita udruženja (pisaca, komore, političke stranke, sindikate, ponekad su sami, ponekad su u braku, ponekad agresivni i glupi, ponekad plemeniti i mudri…itd), a u tom kontekstu svaki konflikt koji prelazi određenu granicu pristojnosti ili društvene opasnosti smatra se nemoralnim, odnosno nezakonitim, kao što se svaka tolerancija smatra društveno korisnom vrlinom. Bilo da je reč o grupi ili zajednici, bilo da je reč o državama, i religijama.
Lično za mene, suštinsko pitanje jeste kako dugoročno planirati i ostvariti da naš grad Suboticu, takvu kakva jeste, građanska, i multietnička, istovremeno formatiramo da sačuva sve svoje nacionalne zajednice sa svim njihovim posebnostima, odnosno identitetskim karakteristikama, i da ih kao takve stavi u službu razvoja našeg grada.
U tom kontekstu smo svi na istom zadatku, da konstruktivnim idejama i predlozima stvaramo atmosferu za multietničko razumevanje i zbližavanje. Zbližavanje od koga će svi imati koristi i koje će se zasnivati na principima punog međusobnog uvažavanja i činjenice da zajedno konstituišemo biće našeg grada. Takva atmosfera garantuje Suboticu u kojoj će se svaki dobronameran čovek osećati prijatno, takva atmosfera omogućiće svima da slobodno svojim identitetom osnaže ukupnu vrednost života. U takvom gradu neće biti neophodno baviti se isključivo nacionalnim interesima, već svim onim što će Suboticu kao našu zajedničku kuću učiniti komotnijom i udobnijom za sve građane odnosno nacionalne zajednice koje žive u njoj.
Odgovorni donosioci odluka u našem gradu, imaju obavezu da obaveštavaju javnost o stanju u društvu, pogotovo kad su teme lokalne poput naših Subotičkih, jer ukoliko se kao alternativa multikulturalizmu nudi jasan osećaj nacionalnog identiteta koji je svima otvoren, to ne predstavlja ništa drugo nego drugi izraz za asimilaciju. Da budem savršeno jasan, i da stvar pojednostavim do maksimuma, nemam ništa protiv asimilacije pod uslovom da sam, slobodnom voljom, i ničim izazvan, iz pukog hira, jednog dana odlučim prestati jesti “Bunjevački prisnac” i pređem na “Mađarski gulaš”, i osećati se bratski među drugovima koji eto vole gulaš, to je moja privatna stvar, ali ako se kao ljubitelj “Bunjevačkih prisnaca” nađem među onima koji vole “Mađarski gulaš”, i oni mi ljubazno ili neljubazno stave do znanja da se moram odreći od “Bunjevačkih prisnaca” ako želim opstati među njima – to je ultimatum. Mogu mi ponuditi slobodu izbora između “Mađarskog gulaša”, iz Čantavira ili Hajdukova, ali dok god to znači da se zato moram odreći “Bunjevačkih prisnaca” iz Đurđina hvata me strah od takve pojave
Na osnovu navedenog smo otvorili više pitanja za svakoga ko pročita naš razgovor, gde su zapravo granice između takozvanih kultura i običaja? Otkud nekome pravo da zahteva prihvaćanje nečega samo zato što to smatra svojim? I otkud mu pravo da zahteva sumlju i oprez prema svemu što je tuđe? Otkud nekome pravo da pojmove svoje i tuđe koristi tako samouvereno? Kada, gde, kojim povodom i u kojem sastavu je održan sastanak na kojem je tačno utvrđeno što je čije, pogotovo u gradu poput Subotice gde su kroz vekove živeli i često se menjali gospodari kao i imena grada. Od prvog – Zabatka, Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresienstadt, Szabadka do današnjeg Subotica, promenjeno je više od dvesto naziva, tako da je u istorijskom kontekstu ekskluzivitet na bilo šta u našim Subotičkim lokalnim okvirima, veoma sporan, a sama multinacionalnost i multikonfesionalnost naše sredine ne moraju biti hendikep več razvojna šansa našeg grada?
