Nastavak komentara Dragutina Miljkovića na Master plan Palić 2015
I
Najnačelnije, “Novi Master plan“ ima jednu dobru i nekoliko loših novina.
Dobra je to što je približio realizaciji ideju da se uradi „Master plan“ za Suboticu, kao nadogradnja na Plan za Palić, sa obuhvatom svih turističkih resursa kojima Subotica raspolaže. Ta ideja je živela u vreme usvajanja Plana iz 2007. godine.
II
Loša strana objedinjavanja svega toga u „Palićki okvir“ doprinosi da se ne „ vidi drveće od šume“. Izgleda kao da Palić može jednako uspešno, paralelno da se razvija u 10-tak turističkih pravaca, bez rizika da izgubi svoje osnovno lice i iskoristiti svoje prednosti.
Naročito je opasno napadno odsustvo određenja između tzv. „masovnog“ i tzv. „elitnog“ turističkog profila. Tu valjda dileme nebi trebalo biti. Do tog određenja se ne dolazi floskulama: „ne smeta“, „neka se nađe“ „možda može“, „ako zatreba“, a nude se splavovi, omladinski turizam pomešani sa „elitnim sadržajima“ i začinjeni programima specijalnih interesovanja. Pa šta bude! Može li to sve zajedno na malom palićkom prostoru, a da jedno drugom žestoko ne smeta! Život će to možda i nemetnuti, ali u opredeljenju, koje ima ambiciju da nasledi 170.godišnje iskustvo i dobaci toliko dugu budućnost, takvih kompromisa, jednostavno ne sme biti.
Formula: najbolji turistički proizvod Grada Subotice je – Subotica, a najprivlačnija pozivnica u Suboticu - Palić, nije još za „muzej starina“.
Palić treba da se odredi, prilagođavajući tome nove dalje korake: infrastrukturu, nadogradnju, markating, ka: welnesu, kongresnom turizmu, sportskom turizmu i turističkim događajima, a da svi ostali sadržaji budu deo okruženja, ponuda Grada, salaša, čardi, vinskih podruma, ergela, zaštićenih i drugih egzotičnih predela.
Master plan bi trebalo da izvuče esenciju. Da izdvoji samo mali broj najvažnijih projekata iz opredeljenja o turističkom profilu Palića na koje treba usmeriti zajedničku javnu energiju (i sredstva) da bi se dobila lokomotiva koja vuče, zamajac svekolikog razvoja, privlačni paket koji mami, zadržava i vraća goste. Dakle, izvlačenje najboljeg iz zbira potencijalnih razvojnih pravaca Palića (ima ih 14) je krunski posao Master plana.
Sve ostalo može u „preambulu“ ili „obrazloženje“, prepušteno poslovnom svetu da trenira svoju kreativnost, bira projekte oslonjene na okolnost da su gosti tu i da im treba dati šansu da biraju sa što dužeg spiska ponude. Ljudi koji su osmislili i izgradili Ergelu na Kelebiji, „Vinski dvor“, „Majkin salaš“ ili Vinariju „Zvonko Bogdan“, npr. nisu čekali „Master plan“ ali se kladim da su bar jednim okom gledali prema Paliću i njegovim potezima. Bez tog rasporeda i redosleda, svi trče „počasni krug“ bez publike (gostiju).
Znači, Palić ne bi trebao da se gradi kao mega-destinacija, jer on to nije, ne može biti, nema kapacitete za to, izgubiće svoju prepoznatljivost, neće biti on! Njegov gabarit ne bi smeo da ide ni milimetar dalje od optimuma za ekonomsku održivost. U prvobitnom Planu taj sklad je odmeren, pa je pitanje koji su to motivi sada preinačili.
Drugo je pitanje ako se ta mera – mega destinacija – vidi iz planetarne perspektive za region Panonske nizije – npr. Ali i onda – Palić mora biti biser u tom moru – koji je vredan i prepoznatljiv. Vidno istaknut.
III
Tu se dolazi do vizije, kojom je, naručilac „odredio“ pravce mišljenja autorskom timu Plana (pretpostavljam).
Ako je vizija predstava u budućnosti Palićkih vrednosti, zasnovana na poznavanju,na komparaciji sa sličnim (u određenom okruženju) i na putevima njihove tržišne valorizacije, onda je vrlo sporna vizija da se Palić projektuje kao destinacija u koju će se gosti vraćati. Zato što:
- Prvo treba da dođu, da vide i dožive, pa tek onda da se vrate. A da bi Palić izabrali, da dođu neophodno je identifikovati i istaći proizvode kojima ih pozivamo, čime pravimo prevagu, ono što pobeđuje među mnoštvom i ( sve većim) izborom šansi i varijanti na razuđenom turističkom tržištu.
- Svaki iole dorastao turistički poslenik radi tako da mu se gosti vraćaju. Koji su bili, videli, doživeli... To je opšte mesto u turističkoj praksi, sem kod švercera i prevaranata, prodavaca škarta i falsifikata, koji se drže drugih pravila: „sad i ko zna kad“ ili još gore – „sad i više nikad“.
Kako se u tome može videti specifičnost, razlika, privlačnost Palića?
Ja to iz predložene vizije ne vidim. Ako je ona bila matrica za Plan, strah me je od zaludnosti ovih komentara! Jer, ako se ne vidi to – onda vizije ni nema! A ako je nema, onda se „trpa na gomilu“ sve što padne na pamet. I tako, dolazimo do mnogo varijanti turističkog profilisanja, silne ponude - a ničeg što je „magnet“ da privlači i zadržava (pažnju potencijalnih gostiju).
Da li je to „sreća“ iz vizije? Nije li to previše rizična pozivnica za posetu? Razumni ljudi se klone svih vrsta usrećitelja, kao sumnjivih i opasnih. Cilj svakog turističkog putovanja je skriven u nekom obliku potrage za srećom. Svakog. Dakle, šta je novo na Paliću? Sreća je odveć invidualna, pa je „igra na tu kartu“ do zla bega mukotrpna ako se želi postići relevantni promet, budući da se pozivnica za dostizanje sreće upućuje jedinki, pojedincima, sa svim rečenim rizicima.
Da li kovanica sreće „kao vrhunskog oblika ispoljavanja zdravlja“ nešto menja? Sumnjam. Zdravlje se ne ispoljava „skakanjem od sreće“. Ono se neguje, po pravilu vrlo intimno. Dakle, nemamo mnogo šansi da nekoga privolimo da dođe kod nas da „...ispolji svoj srećni trenutak, jer će mu darovati zdravlje!“. Sem ako ne mislimo na institute, sanatorijume, klinike, sa tendencijom da Palić liči na bolnički kampus ili gerontološki centar. To koketiranje u Planu je nepotrebno. Namere treba saopštiti jasno.
IV.
Tradicija i sadašnjost Palića su stvoreni za jednu prikladniju viziju: mesto povratka prirodi. Takvim viđenjem Palića imamo: jasniju poruku, preciznu adresu, masovnog konzumenta, svevremenost važenja.
Da li je u vokabularu turističkog komuniciranja zabranjena reč: otuđenje. Ako nije, skromno verujem, da turizam svoju eksploziju može da zahvali tom fenomenu, koga sobom nosi modernost u gotovo svim segmentima života. A znači udaljavanje čoveka od svoje i svekupne prirode i uklapanje u šeme tehnoloških procesa u kojima rade i silnih šema ponašanja, mišljenja, trošenja, odgoja. Život pod „terorom asfalta i betona“, sa svim recidivima urbanizacije, na čelu sa fizičkom neaktivnoštću (stalno sedenje na poslu i u autu) zatim, buka, vreva, gužve, trke sa vremenom i mnogim drugim takmacima u ubitačnom galopu. Globalizam to potencira.
Možemo li da zamislimo da oko nas, na savladivoj razdaljini, postoje ljudi koji imaju potrebu da bar povremeno iz tih šema izađu, da predahnu, da dodirnu „majčicu zemlju“, da „čuju tišinu“, da budu roditelji i deca, da povrate snagu za turobnu svakodnevnicu.
O tom povratku prirodi je reč, a Palić jeste „biser Panonije“, „oko ravnice“, „oaza mira“ zato što to može da pruži, jer je tako do sada koncepiran, građen, negovan.
Neko će prigovoriti – prljavo jezero itd. Jasno je da se Palić ne može takmičiti sa divljom lepotom kanjona, vrleti, planinskih masiva, pećina, „gorskih očiju“ ili bistrih potoka, ali može u trku ući sa pitomom lepotom svoje ukupne prirode, koja je uljuđena po meri komfora savremenih navika, bez - prenaseljenosti, preurbanizovanosti, kiča, folka. Zatim sa prirodnim ambijentom koga determiniše sazvučje jezera, bogatog zalenila i prirodnih materijala od kojih su napravljene kitnjaste vile. I ne manje važno - pridodanim ponašanjem: običaji, ishrana, intima, mir, spokoj, tišina, lagani ritam, opuštenost – ukupna lagodnost.
Reč je dakle o ponudi koja pruža trenutke uživanja čoveka u punoj prirodnosti, sa kojom Palić stiče prednosti:
- Koristi resurse kao što su termalna voda, klimatske vrednosti, bogato i negovano zelenilo, umerena naseljenost, ne preterana urbanizacija.
- Pruža vrhunsku uslugu za rekreaciju i relaksaciju, zasnovanu na 170 godišnjem iskustvu banjskog turizma.
- Koristi sva dobra iskustva proizvodnje „zdrave hrane“ kojom se okolina Palića uspešno i predano bavi.
- Neguje gostoprimstvo, zasnovano na dugoj tradiciji gošćenja, kao prirodni odnos gostoljubivosti.
- Permanentno brine da gost ne bude broj, deo mase, depersonalizovani predmet ugostiteljskog bavljenja, nego ličnost sa identitetom, posebnim željama i potrebama, mio i drag kao neko svoj, a opet „ostavljen na miru“ kad god mu to treba.
- Koristi blizinu megapolisima, gde najviše „stanuje potreba“ za predahom, odmorom, prirodom...
- Neguje uzajamnost u odnosima sa nosiocima turističke ponude iz egzotičnog okruženja, gde je očuvana priroda najviša vrednost a tradicionalni proizvodi glavna ponuda.
Ovakva vizija Palića omogućava da se sačuva njegov tradicionalni i realni status. Palić je mesto za provod, odmor, relaksaciju, rekreaciju. To su potrebe svih, a mogu ih priuštiti oni koji imaju. Palić nikada na svoju etiketu neće napisati „ovo nije za svačiji džep“, ali će se ponašati tako, u skladu sa načelom „vrednost za novac“. On je mala i vredna destinacija koja vredi i košta. Sporno?
Dakle, Palić ne treba da se projektuje kao novi pogon turističke industrije, već kao prijatno, mirno, otmeno mesto za doživljaje naročitih čovekovih trenutaka. Verujem da globalizam taj „ispad“ može da podnese, jer je onoliko ljudi koliko bi Palić očekivao kao goste sigurno sačuvalo osećanja potrebe da mogu da biraju nešto naročito fino, mirno, opuštajuće i da im tada misao ide ka - Paliću.
V
Vizija kojom se rukovodimo bi trebalo da pažljivo vodi računa o privlačnosti, orginalnosti, ekskluzivitetu, svim aspektima estetike u kreiranju „okvira za sliku“ projekata koje protežira. Primer lokacije za „Golf“ u novom Planu govori upravo obrnuto. Prostor za Golf sadržaje je „odvučen“ od obale jezera, među kukuruze. Na tu temu ovo: ne vredi se raspravljati sa onima koji se pitaju šta će Golf na Paliću. Niti obziljnim „projektantima“ zbog toga sme splasnuti entuzijazam. Zato što je to sport (i više od toga – uporedi sa značajem "Palićke olimpijade“) koji je okrenut budućnosti, veoma rasprostranjen u gotovo svim delovima sveta, privlačeći imućne i uticajne Paliću istorijski pripada pravo da bude nova tačka okupljanja takvih gostiju. I onda, prednost koju je možda mogao da dostigne pozicioniranjem na obali jezera gubi dislokacijom „u kukuruze. Da li je ćar od toga jači od vajde?
VI
Nešto o implementaciji.
Dirljiv je obzir sa kojom se, pristupa Novom Master planu, glede odgovornosti prema prošlosti i naspram budućnosti. Ako toga bude i u „implementaciji“, može neko pomisliti da se nema dovoljno bolje, da se odugovlači, kupuje vreme. Daleko bilo!
Za ma kakav i ma koliko dobar Master plan, bez ozbiljnog truda, samo puka sreća može da dovede invesitora. Zato mnog predanog rada treba uložiti da se Plan implementira, uz svest da će u političkom ambijentu Subotice uvek biti oko toga značajnih podela. To je istorija i sadašnjost koja traje.
Verujem u dobre šanse za Palić i njegov plan kad se on prepozna kao kapitalna razvojna šansa Grada, bar u ravni „industrijske“, „carinske“ ili kakvih još zona i parkova i kada Gradonačelnik Subotice bude izabran sa programom od najviše 3 tačke, od kojih će jedna biti Palić.
Dragutin Miljković
