Ovo je priča o "Reviziji novije istorije Evrope i srpskom pitanju", knjizi dr Branka Balja koja je objavljena pre tačno pet godina (link). O novom izdanju knjige i, naravno, reviziji istorije govori dr Balj:
- Sad svi govore o reviziji novije istorije Evrope, a mi smo knjigu objavili pre pet godina. Ja ću sam da finansiram drugo izdanje - reče mi između Nove godine i Božića izdavač - započinje ovaj razgovor dr Branko Balj, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici. - Nemoj, rekoh mu, daj mi još mesec dana. I tako napišem dodatnih četrdeset strana, i sada imamo odštampano drugo dopunjeno izdanje - profesor mi pruži primerak dotične knjige - REVIZIJA NOVIJE ISTORIJE EVROPE I SRPSKO PITANJE.
* Da li je u međuvremenu došlo do nekih novih saznanja, rasprava, stajališta u stručnom okruženju? Istorijska distanca se pomerila za mikronskih pet godina, ali smo mi kao zemlja, region, u tom periodu doživeli veliku promenu, i to na gore, u smislu lošije. Običnom čoveku, dnevno zasipanom smećem od informacija, ne ulazi u uši način razmišljanja opisan u monogafiji. On je preokupiran samo golom egzistencijom - bilo je sve otprilike što sam mogao reći za uvod u temu.
- To je sasvim normalno, zašto to kod ogromne većine ljudi prolazi nezapaženo. Ja nisam do nikakvih bitnih novih saznanja došao u odnosu na prvo izdanje, a bazična literatura koja je obrađena u prvom izdanju, pomemerena je u ovih dodatnih četrdesetak strana, na uzroke Prvog svetskog rata, o čemu se u proteklih pet godina najviše polemisalo.
Stojim na stanovištu da sva priča koja teži reviziji uzroka Velikog rata ide kod mnogih istoričara na stranu da su Rusija i Srbija glavni uzročnici prvoga rata, a posle toga dolaze Austro-Ugarska i Nemačka.
Elementarna istorijska činjenica, osvedočena od nemačkog istoričara Fišera, kaže upravo obrnuto i zbog toga je tu jedan ciničan naslov u drugom izdanju, da je Austro-Ugarska branila svoj teritorijalni integritet na Ceru. To je ciničan naslov zato jer se drukčije ne može odgovoriti na to pitanje.
* Zašto revizija novije istorije?
- Revizija novije istorije Evrope, to mnogi dokumenti govore, započeta je odmah po završetku Prvog svetskog rata, jer je jedan veliki deo austrijskih i nemačkih istoričara otišao u SAD gde su često bili osnivači instituta na kojima su pokušavali da dokažu da su uzročnici rata Srbija i Rusija, a ne Austro-Ugarska i Nemačka.
U našim medijima se vodila polemika o Mladoj Bosni i Gavrilu Principou, čija je svrha po mom sudu bila da oblikuje javno mišljenje. Tematizovalo se to u rasponu od toga da je on bio mladi zanesenjak, pa sve do toga da je bio čudak i ludak, a da se pri tome sakrivala elementarna činjenica da je to vreme u Evropi bilo vreme atentata, odnosno revolucionarnog previranja u evropskom duhu. I ne samo da je postojala Mlada Bosna nego su postojale i Mlada Slovenija i Mlada Hrvatska, gde su ti ljudi bili zaokupljeni jugoslovenskom idejom i unutar nje naravno i nacionalnom idejom. Nisu se mirili sa aneksijom, okupacijom od strane Austro-Ugarske, kako u BIH tako i u samoj Hrvatskoj.
Poznato je da je pesnik Tin Ujević sa jednim svojim saborcem čekao u jednom mestu, imao dojavu da će tuda proći Franc Ferdinand da izvrši atentat. A Meštrović, naš vajar, koji je isto bio simpatizer Mlade Hrvatske, kada je naišao i video da to oni zaista i planiraju da urade, otišao je dole na more gde se sakrio.
Reći za Mladu Bosnu da je bila nacionalistička nije istina, jer za one koji znaju i prate to podrobnije, tu je bilo i Muslimana, Hrvata i Srba itd.
Osnovna ideja revizije, ako mislimo ove prostore, gde mi jesmo, gde mi živimo, jeste sledeća - onaj ko vlada Balkanskim poluostrvom taj je napravio prodor na istok. To je moje mišljenje, ali tu je i potvrda naših istoričara, poput akademika Čedomira Popova, Milorada Ekmedžića, Vasilija Krestića i mnogih drugih naših istoričara.
Mi smo danas svedoci dešavanja u Ukrajini. Vidimo pokušaj uspostavljanja jedne hegemonijalne slike sveta, a koja dakako u sebi pored hegemonijalnosti u pravnom smislu, nosi imperijalnost u etičkom smislu, dok je u ekonomskom to neosporno proizvodnja neoliberalne ideje.
Dakako, napravljen je prodor na istok i zbog toga se javljaju problemi u odnosima Ukrajine, Evrope, SAD i Rusije.
Taj proces revizije hoće da kaže da pobednici u prvom i drugom svetskom ratu, postaju gubitnici, a gubitnici postaju pobednici. Ta mantra proističe iz odnosa snaga koji nije politički već ekonomski. Ontologija čovekovog postojanja jeste, nažalost, u horizontu građanskog sveta - ekonomski interes - ekonomska pohlepa. O tome se radi, i nije slučajno to što se dešava.
* Gde je tu Evropa?
- Zbog toga je Evropa sada pred izazovom, usled te revizije, i sada je to pitanje samog projekta EU. Kako će taj projekat da se univerzalizuje, u smislu da obuhvati sve zemlje na evropskom kontinentu, iz jednog prostog razloga, jer se ona nalazi pod jednim velikim protektoratom SAD-a, s jedne strane, a sa druge postoje takve interpretacije, recimo Jirgena Habermansa, Alana Badjua i drugih ozbiljnih mislioca, koji kažu da ova Evropa, ne treba da bude nemačka Evropa, nego da Nemačka treba da bude u Evropi.
To je zajedničko stanovište Jirgena Habermasa i Urliha Beka - Nemačka kao najveća ekonomska sila u Evropi nalazi se pred izazovom da doprinese tome da sve zemlje Evrope postanu zemlje EU, a s druge strane treba posredovati u odnosima velikih sila, SAD i Rusije. To je veliki izazov, a kako će u buducnosti ta stvar da se raspliće? Ako čovek sme da misli i razgovara u optimističnom duhu, SAD su 2008. godine napustile neoliberalizam, uštampale su ogromnu količinu novca, najmanje 800 milijardi dolara (neki stručnjaci kažu i do tri puta više), da bi podstakli proizvodnju i potrošnju; EU sada želi da ubaci 1100 milijardi da bi izašla iz recesije, da bi smanjili jaz i raskol između bogatih i siromašnih, i da bi podržali ono što zovemo realan zivot.
Treba svakako i domisliti mehanizme koji bi pohlepu malog broja ljudi i multinacionalnih korporaicja doveli u red. Evropa se razlikuje od ostalih sila, sa stanovišta načina mišljenja, samo evropski duh ima distinkciju između filozofije, mita, nauke i tehnike. Evropa je iz svojih početaka pred tim izazovom. Pri tom, Evropa je i nacionalno konstituisana, što nije beznačajna stvar, jer je libelarlni kapitalizam skrajnuo državu i nacionalni suverenitet, i sada Evropa na ovom polju nosi najveću odghovornost, na umeću evropske misaone refleksije i posredovanja među igračima koji su u ekonomskom smislu moćniji od EU.
* Još jedno pitanje iz teksta, spominjali ste filozofa koji je govorio o demokratiji i terorizmu?
- To je Erik Hobsbaum, odnosno njegova knjiga "Globalizacija, demokratija, terorizam", gde je u naslovu složio duh vremena XX veka.
* Koliko je pretnja terorizma realna a koliko zloupotrebljena?
- Kaže Žak Derida, sjajan mislilac, da je judeo-hrišćanstvo pred izazovom, jer ono treba da napravi razliku između islama i islamizma. Međutim, Derida u "Beloj mitologiji" govori i o belom čoveku kao imperijalnom, o čemu treba ozbiljno porazmisliti.
Jednako kao i o neoliberalnoj nasilnoj globalizaciji, nasilnoj zato što se globalizovao samo ekonomski interes i pohlepa koja kaže da je tržište jedina mera stvari, odakle se čovek tretira kao potrošačka životinja. Šta su danas globalno partije? Ko stoji iza njih? Biznis i novac. Političari su samo figure na pozornici koje služe nečijim interesima. Ne postoji više interes javnog dobra, gurnut je u stranu, i postoji samo interes pohlepe. Po mom sudu, i po sudu Bodrijara, Deride, Hobsbauma, toj nasilnoj neoliberalnoj globalizaciji potreban je terorizam jer ona svoje nasilno postojanje legitimiše postojanjem terorizma. Šta onda biva sa demokratijom? Demokratija postaje isprazna procedura bez ikakvog socijalnog drustvenog sadržaja.
Političari se odnose prema ljudima kao prema potrošačima, a neoliberalna globalizacija proizvođač je tog duha vremena, i njega treba obuzdati. Habermas, Urlih i Bek upravo se tim bave. Otud Habermas kaže, "postoji danas vapaj za politikom kao politikom".
* Gde je uloga medija?
- Zašto mediji nisu samostalni? Zato što ne mogu da se na tržištu održe sami od sebe, čime ulaze u ralje ekonomskog interesa. I vi dobro znate da imate korporacije koje imaju svoja izdavačka odeljenja, ali bukvalno i intelektualce koji su vlasništva koroporacije. Pa uzmite Levija (Bernar Anri), onog Francuza, on je vlasništvo korporacije. Čomski kaže, kada je bio mlad docent, mogao je da uđe u svaku istraživačku laboratoriju. Zašto danas ne može? Zato što je sve to korporatizovano. I mediji koji bi trebalo da oblikuju jedno emancipatorsko javno mnenje nalaze se u nuždi ekonomske egzistencije i ulaze u stupice koje vode korupciji. Tu leže problemi medija.
Ako se Kant nosio idejom da politika i pravo treba da sagnu kolena pred moralom, gde mu se Hegel ruga u svojoj filozofiji prava, gde sasvim to drugacije misli i uravnotežuje tu ideju, i poručuje mu "da, tvoj moral je sjajna stvar, ali ima magareće noge - ne može da bude delatan". Sada se desilo nešto obrnuto u odnosu na Kanta i ponešto Hegela - korporacijski ekonomski interesi i pohlepa podastrli su pod svoje noge i politiku i pravo i moral. Vi vidite, danas se etika predaje samo na filozofskim fakultetima. I to kakva etika? Disciplinirane i izvedene etike, etike poslovanja ili određene delatnosti.
- Ipak, da završim u duhu optimizma - ako se nešto misaono reflektovalo, onda je samo pitanje vremena kada će ta ideja dodirnuti stvaran život.
