Retka je prodavnica u gradu koja nije menjala svoju namenu ili enterijer od svog otvaranja, i da još uvek dobro izgleda, šezdeset osam godina! E, to je knjižara “Danilo Kiš”. Da budemo precizni, ime je promenjeno jednom. Nekada je to bila prodavnica knjiga “Napredak”, gde sam i ja kao srednjoškolac kupovao knjige.
Juče su mi rekli da Mirko (Kovač), šef knjižare, radi danas popodne.
Ušao sam, šarenilo naslovnih stranica knjiga dominira prostorom koji miriše na vreme. Prišao sam jednom pultu, Mirka ne vidim. Mladić, prodavac, mi se ljubazno obraća.
- Ništa, hvala, samo gledam. Mirko?
- Tamo je - pokazuje mi rukom nazad u službeni deo, kimnuo sam glavom.
Seo sam u fotelju u drugom delu knjižare, gde su se obično održavala druženja subotičkih faca, da ga sačekam. Na stolu pored nekoliko knjiga i ukoričeno izanje Princ Valijanta. Mirko telefonira, gledam ga, čovek se ne menja. Hmm, morat ću ga pitati koliko ima godina?
- Otkud ti? Da sednemo nazad - priđe mi Mirko: ulaze ljudi pa da se sklonimo nazad na miru. Ušli smo u kancelariju, prostoriju kojoj su uvek otvorena vrata, seli za sto i počeli.
- Došao sam da mi kažeš malo o knjižari, pa i sebi, ako želiš :) Od kada postoji ova knjižara. Od kada znam za sebe ovo je uvek bila knjižara?
- Pa od 1947. Tada je osnovano knjižarsko preduzeće Napredak i 47. ova prodavnica je bila posebno specijalizovana za prodaju knjiga. Od toga vremena pa do danas ona je opstala i radi samo sa knjigama.
- A ti?
- Ja sam došao kao učenik 59. godine ovamo i od tog vremena sam tu. Šef sam postao 1971. godine.
- Retkost je danas videti da neki čovek čitav radni vek provede na jednom mestu i u ovako lepom okruženju.
- Jeste, ali tako više neće biti sigurno. Mladi sada prelaze sa boljeg na gore, sa goreg na bolje, menja se... Ne znam šta je tu bolje, ali ja sam tako odlučio, meni je to odgovaralo. Kao klinac sam mnogo čitao. To mi je bio hobi i to mi je postao posao.
- Kada je bila ta promena na Danilo Kiš?
- Devedesetih godina Napredak je počeo da propada, kao i sve ostalo. Tada je u prodavnicama bila gomila toalet papira na policama, a kod nas je “trčala” tu i tamo neka knjiga. Tako da smo književna zajednica i ja napravili preduzeće Gradska knjižara Danilo Kiš, 1998. i od tada poslujemo na taj način.
- Kako se prodavala knjiga kroz vreme koje si proveo u knjižari?
- Finansijski problem veoma mnogo utiče na kupovinu knjige. Ranije tamo sedamdesetih, osamdesetih to nije bila stavka u budžetu porodice. Ni udžbenici, ni knjiga, ni beletristika. Kupovalo se. Sada to predstavlja problem, naravno. Kada se podmire sve potrebe, ako ostane, onda se kupi knjiga.
- Stekao sam utisak u zadnje vreme da dolaze mladi roditelji sa decom i kupuju im knjige i to već sa godinu dana! Oni koji su navikli kao deca da čitaju sada su postali roditelji i oni to prenose i na svoju decu. Po meni će knjiga ipak opstati. Ima ih svuda sada. Gde god se okreneš: kupuješ cigarete, novine, vidiš gomilu knjiga, uđeš u samoposlugu, vidiš knjige. U gradu ima otprilike desetak knjižara, onih koji se bave i knjigom. No sada je kvalitet knjige opao i ide se na kvantitet. Ono što čitaš danas ne znači da će važiti za dvadeset godina.
- Sada kada sam ušao i preleteo pogledom preko polica uočio sam veoma mnogo naslova, gotovo sve novo. Iznenadio sam se da se tog toliko prevodi. Šta dominira u ovoj poplavi novih naslova?
- To je roman za žene. Žene su najbolji kupci i ona najviše čitaju knjigu. Svaki dan izlazi po jedna knjiga od nekog izdavača.
- Da li je to nešto pojačano nego ranije?
- Sedamdesetih godina, kada ja mislim da je bilo “najbolje” vreme, nije se toliko izdavalo knjiga kao danas.
- To su stari ili novi izdavači?
- Novi uglavnom. Neki stari su preživeli, recimo Prosveta koja je bila sinonim za izdavaštvo, postoji ali tavori. Pojavili su se recimo: Vulkan, Laguna, Arhipelag, Klio..
- Kako stojimo sa stripovima? - setih se Princa Valijanta na stolu.
- Pa nema neke velike potražnje i onda nemam veliki izbor. Nude mi konsignaciju ali nemam prostor gde da ih stavim.
- Nekada su se ovde ljudi družili?
- Druže se i sad!
- I sad?
- Naravno! Imamo književne večeri. Recimo sada 27. imamo kao gosta jednog mađarskog pisca. A nedavno smo imali prezentaciju zbirke pesama Oto Tolnaija, tu se skupilo sedamdesetak ljudi. Sada ne zovemo goste sa strane jer to je povezano sa troškovima.
- Kako ti ocenjuješ sajmove knjiga, po gradu, kada dođu? - setih se problema sa Ex librisom.
- Misliš na vašare?
- Recimo.
- To ja zovam vašare. Da, prodaju se knjige…
- Koliko to vama, knjižarama, pravi problem kao “nelojalna konkurencija”?
- Sada, nakon svega ovoga, gde svugde imaš knjige, ne pravi ništa posebno.
- Došlo je u jednom momentu do sukoba samouprave sa jednim organizatorom. Sajam nije dobio dozvolu za rad, zbog te nelojalno konkurencije. Da li to realno?
- Pa naravno, ne plaćaju porez na promet. Praktično to se prodaje na crno i smatram da to nije u redu.
- Šta bi još mogao dodati?
- Pa bitno je da opstajemo još. Poslujemo pozitivno, nikad nismo imali gubitak. Tako da to je sve.
- Koje si godište? - setio sam se da pitam na kraju.
- Nemoj me pitati tako nešto :)
- Nije dobro pitati?
- Nije. Smejemo se.
- Mirko, dobro se držiš, a mora da imaš godina...
- Da kažemo sa sam ušao u osmu deceniju.
- Svaka čast!
- Bavim se malo i sportom. Evo sad sam dogovarao ping-pong (telefonski razgovor dok sam čekao). Imamo redovnu ligu i eto delili smo drugo i treće mesto. No ja sam tu rezerva koja tu i tamo uskače ali bilo je i boljih dana što se ping-ponga tiče. Fudbal ne mogu više da igram. Sada ću već polako da igram šah :)
- Na kraju, koja ti je knjiga ostala u sećanju?
- Ni jedna. Ja imam puno knjiga. I kući imam mnogo knjiga. Kada sam bio klinac, dve knjige nisam imao, i onda sam se zarekao da ću imati biblioteku, i to dobru.
- I sada da napravimo još jednu sliku i to je to.
