Ivan Dulić: Živim sa porodicom u Đurđinu na starom salašu, koji je u porodičnom vlasništvu već sedam generacija. Mislim da nema starijeg salaša u Subotici i okolini i da od sedam generacija baš da ni jedna nije ekonomski propala. Kažu kod nas, da tri generacije obično uspešno vode salaš, a četvrta već propada.
Bavim se i ratarstvom i stočarstvom: obrađujem oko 150 hektara zemlje i imam proizvodnju priplodnog materijala kod svinja uvezenih iz Francuske 2006. Kapacitet farme je 90 do 100 krmača, a momentalno je broj krmača pao na 52. Ovo je specifična proizvodnja, i sada posle osam godina vreme je da se sve krmače odnesu u klanicu i da rekonstruišemo farmu, jer posle toliko vremena neophodno je promeniti ventilacioni sistem i doterati objekat.
Novi uvoz sam planirao u julu ove godine ali situacija je postala problematična jer došlo do pada cena živih svinja, i sada je to tema za razmišljanje. Momentalno cena žive stoke u klanicama je 120 dinara, a pre šest meseci je bila 200 - do 220 dinara. Znači cena od 200-220 dinara je sigurno bila prevelika, a ovo je premala. Treba doneti odluku; da li dočekati dve - tri, godine, da prođe ovaj loš trend pada cene, pa onda nešto uraditi. Mi imamo veliki problem što nemamo izjednačene cene u toku godine. Nepredvidljiva je proizvodnja i to počinje biti ekonomski opasno.
- Šta je uzrok tome?
- Uzrok je da mi imamo jako velik problem počev od farmi, počev od instituta, fakulteta, departmenta za stočarstvo, Ministarstvo poljoprivrede koje je u tom sektoru stočarstva, pogotovo kod proizvodnje svinja mi jednostavno nemamo uvid u količinu i broj krmača. Veliki deo malih proizvođača je nestao, možda je to proces globalizacije, Evropska unija, koji je doveo do toga. Ja se slažem da ako nemaš 30-50 krmača u toku godine, jednostavno nemaš dovoljno posla da bi bila farma ekonomski bila opravdana. Slažem se, da je tim ljudima, onih sa 2-3 krmače, vreme prošlo, ali oni koji su povećavali proizvodnju opet su bili u neizvesnosti. Mi dobijamo suviše malo za umatičene krmače. U stvari, to bi trebalo da je posao Ministarstva poljoprivrede; da se vrši popis, da se na neki način dođe do tačnog broj tih životinja, i naravno logistika ministarstva, da vidimo, šta da se radi. Mi jednostavno nismo dobili pravu informaciju šta nas čeka od strane Evropske unije. Ovaj uvoz, koji se sada dešava, je veliki uvoz, jako puno živih svinja i polutki je došlo iz EU. Ja nemam pravu informaciju o tome ali znam sigurno da mi, što se tiče svoje proizvodnje u Srbiji imamo manjak od 80%.
Kod mene su bili Francuzi pre tri meseca. Kod njih je cena kilograma polutke bila euro i 30 centi. U istom momentu kod nas je polutka bila bliže 2 eura. I to je sada jako velika razlika u ceni. Onda ih ja pitam, kako je moguće da oni imaju euro i 30, a mi imamo dva eura, jer ta dva eura nisu ekonomsko čudo. Znači to je dobro, radi se, dobro se zaradi, ali nije sad ekstra profit. Postavljam pitanje - Šta bi bilo da Francuz dobije 2 eura? Za kratko vreme oni bi bili bogati.
I onda dobijam odgovor. Njihova provređivačka industrija je jača. Oni dobiju premikse jeftinije nego što mi dobijemo, jer mi imamo carine na te premikse. Dobiju jeftiniju sačmu za 40% nego mi. Mi smo potpisali sporazum, da mi ne želimo da proizvodimo GMO soju, sa tim se slažem, ali onda sa druge strane ne možeš imati monopol. Ne može biti sojina sačma skuplja nego zrno soje. Znači ne može nusproizvod, ili glavni proizvod, od te soje da bude skuplji nego zrno! To je meni nelogično.
Zbog toga smo mi onda prinuđeni da radimo druge alternative: kao što je dodatak malo ribljeg brašna, pa suncokretove sačme, koja je isto otišla jako gore. Zrno suncokreta je bilo negde oko 29 din. sa PDV-om, a sačma je vrlo brzo otišla na 26. Što isto nije dobro. Od suncokreta dobijete ulje, dobijete sačmu, dobijete pogaču i onda ta sačma ispada kao neki nusporizvod, ili grubo je reći, otpad ljuske je skoro dobijete kao za suncokret. Dalje Francuzi imaju ekstrudiran lom ječma, koji je duplo jeftiniji nego moj ječam. Moj ječam, koji koristim u ishrani svinja, realno bi se mogao prodati pivari. Tamo pivare daju taj lom koji je upola cene i onda njega daleko manje košta manje proizvodnja žive svinje nego mene. I onda on može ići sa evro i 30. Pa onda oni dobiju još i subvencije od 500 evra po hektaru. Meni bi bilo jak, jako puno novca, tih 500 evra, ali sam shvatio da je tih 500 eura tamo isključivo za investicije.
Neka farma može podići milion eura, neka farma neće povući ništa. Znači, ti ako se razvijaš, da si bolji, kvalitetniji, to ćeš dobiti subvenciju. Ako nisi zadovoljan sa tim što imaš, nećeš dobiti ništa. Kod nas su subvencije katastrofa. Bilo 100 hektara, sada je 20. Nije to problem, ako država nema novca, ali neka se izjasni: Gospodo zemljoradnici, mi nemamo dovoljno novca, mi ćemo sad sa 100 hektara skinuti na 20. Ali to nije razvojni put. Tih 20 hektara će dobiti i ljudi koji imaju zemlju i samo jednim delom učestvuju u toj poljoprivredi, kao vlasnici zemlje. Ništa više. I šta će njemu tih 20 hektara subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje doprineti, samo će mu pojačati kućni budžet i ništa više. To nije razvojni put. Jednostavno, ja mislim da će tu biti najveći problem kod nas što će ljudi koji su ušli u velike kredite, jednostavno to neće moći da izguraju sa subvencijom na tih 20 hektara. To mu ništa neće pomoći, to je negde oko 4000 eura. A ljudi su se zadužili: neko se zadužio 300.000, petsto, sedamsto!
Neko će da kaže: Pa ko ga terao? Nama su jako bitni ljudi koji vuku napred. Znači, bitan mi je taj čovek koji će imati 300, 400, 500 hektara, koji će imati 300-400 krmača jer taj i mene povlači da idem napred. On je bolji, veći poreski obveznik, državi bolje plaća porez, jednostavno je on taj, koji bi trebao da pokrene poljoprivredu. Ne možete da imate poljoprivredu na 2, 3, 5 hektara. A sa druge strane, način subvencionisanja za investicije je ono što ja mislim da je najbolji put. Recimo, jedan čovek, koji ima: hektar jagoda, hektar kupina, malina, on može da traži povrat investicije koju je uradio (sistem za zalivanje, protivgradna mreža) i onda za taj jedan hektar može povuče nazad povrat sredstava i do 20.000 eura. Šta će njemu država sad pomoći sa nekih 12.000 dinara po hektaru za hektar malinjaka? Ništa. Jednostavno to je po meni apsurd. I to isključivo ide tom ko je učestvovao u poljoprivrednoj proizvodnji. Ne mora te ograničavati, može bilo ko, zaposleni, koji radi u nekoj firmi, i ima hektar malinjaka i on može da povlači.
- Da li sada može da povlači?
- Mi još ništa ne znamo, ja pretpostavljam da neće biti uslov PIO osiguranja preko zemlje. Faktički svi će moći koji suv vlasnici zemlje i koji rade u zakup do 20 hektara će imati pravo na podsticajna sredstva od Ministarstva poljoprivrede. A razlog za to je, mislim, samo da se broj glasača poveća za stranku koja je na aktuelnom mestu.
- Reci mi, molim te, tvoje iskustvo kad je Srbija krenula u pravcu EU, kada si sam sebe u nekim stvarima morao da kočiš da bi došlo do nekog nivoa da to odgovara evropskim zakonima u periodu “približavanja”. Da li si ti prošao kroz neke zapreke prilikom toga, da ti nešto nije odgovaralo?
- Ne, ja sam jednostavno imao problema sa našim Ministarstvom. Ja kada sam prve svinje, krmače, kad sam uvezao, 2006-e, Francuzi su tražili da se ja ponašam po, na neki način – ne po njihovim zakonima – nego po zakonima Evropske unije. Znači, imao sam umatične krmače, a kod nas to “matičenje” nije ni počelo. Onda su radili kontrolu mesa sa ultrazvukom, a kod nas to radilo još po starom zakonu u veterini. Sada je to sa 2009. na 2010. god. stiglo kod nas. Imamo jednog divnog čoveka iz Novog Sada, departmana za stočarstvo, profesora Ivana Radovića, koji je učestvovao u donošenju Zakona. On je jedan mlad čovek, koji vidim da pokušava nešto dobro da uradi, i to mi se sviđa.
Mi smo kasnili za Francuzima, recimo meni jednostavno nisu priznavali ovde genetiku od Francuza. Njih nije interesovalo da to Brisel priznaje, imali smo vrstu Landras jorkšir, a tog landrasa su Francuzi miksali sa kinesekom linijom mejnšajn, i onda taj hibrid, za nas, kao hibrid, nije ništa. Na kraju se ispostavilo da bez hibrida ti ne možeš imati pravu proizvodnje svinja. A “ti” možeš posebno da stimulišeš čistu rasu. Da li je to landras, švedski, danski, holandski, da li je to veliki jorkšir, tebi niko ne zabranjuje da ti to posebno subvencionišeš. Ali u istom momentu ne smeš onom ko ima hibrida, reći da to nije ništa. Mi ćemo imati verovatno još jedan jedan određen period problema kod ovaca, kod goveda, to sve što je bio meleženo, bez kontrole Ministarstva poljoprivrede, jer ima puno ljudi koji imaju ovce koji su recimo radili “hibride” i mislim da to ne ulazi u subvenciju, a u stvari to nije tako loša varijanta, a tu bi stvaro trebao fakultet. Ja stalno pričam: Nama je potrebna logistika, nama se stvarno mora reći od strane Ministarstva poljoprivrede, departmana za stočarstvo: Gospodo, Vas čeka to, to, to.
- Mi znamo da se ljudi godinama žale za promene, da nema kontinuiteta, nema na šta da se računa.
- Meni fali, recimo ja kad odem u departman za stočarstvo pri Ministarstvu privrede u Beograd, jako puno mi nedostaje stočara. Znači tamo ima jako puno veterinara. Svi mi na neki način lobiramo za nešto i primetio sam da veterinari lobiraju za sebe, što je meni sasvim normalno. Ali bi trebalo da se da i stočarima mogućnost. Stočari su ti, od koga zavisi genetika, zavisi poboljšanje mesa. Šta je veterinaru u cilju? Samo vakcinacija. Mi i sad imamo vakcinaciju!? Veterinari stalno pričaju - Šta ako nam se desi kuga? Pa ako je recimo 30 zemalja oslobođeno od kuge, zašto mi kao 31. ne bi jednom završili sa tom vakcinacijom. Tu nam je potrebna logistika, da kažu; osigurajte farme, u slučaju da pojavi kuga, neka osiguravajuća kuća će vama nadoknaditi, zna se kako se to radi. U isto vreme ja veterinarima sam spremam da platim istu količinu novca kao do sada što sam platio, ali samo da mi ne dođu u vizitu jedan put ili dva puta nedeljno. Ali veterinar, tada mora primeniti sve mere zaštite pri ulasku u nju, odnosno ponašati po nekim pravilima, koje ima jedna farma, koja je zatvorenog tipa. Mislim da su oni svesni toga i mislim da će to ići, ali to je kod nas verovatno proces koji bi trebao da prođe.
- Ti si jedan od stočara, kako ti vidiš selo?
- Selo…, selo je… Ja mislim da za trideset godina nijedno selo u okolini Subotice neće postojati. Znači da Đurđin je 1971 imao 3960 stanovnika, sad ima 1240. Zbog čega? Šta se desilo? Desilo se to, da mladog čoveka nema tamo šta da zadržava. On nikakve povoljnosti nema u tom selu da bi mogao sebe da nađe, tamo da živi, već svi odlaze u grad. Bajmok je za zadnjih deset godina izgubio 2.000 stanovnika.
A zbog čega se to dešava? Mi svoje prihode, kao Đurđin, kao Bajmok ili Pačir, Čantavir, mi svoje prihode nemamo. Znači na konto države zemlje (pri licitaciji) nama svake godine grad Subotica, Novi Sad i Beograd iznose 300.000 eura. Svake godine! (Kada se licitira državno zemljište, hektar je prošle godine u proseku bio negde 27.000 din. od čega jedna trećina ide Gradu Subotici, trećina Pokrajini, trećina Beogradu) Faktički, ja, koji živim u tom Đurđinu, ja taj novac dajem gradu, na neki način pokrajini i republici, a meni se ništa ne vraća. Prva zemlja mislim da se izdala 2007, to su do sada ogromna sredstva. A nama grad Subotica šta vraća nazad? Recimo, prošle godine smo dobili tri “otresišta” po pedeset metara (otresište - asfaltirani deo puta kad traktor sa letnjeg puta ide na asfalt da otpadne blato sa točkova) To je sramota.
Mi najbolje znamo naše potrebe.
Imamo recimo dobre majstore. Ali jednostavno ta njegova samostalna zanatska radnja toliko ga košta, toliko ima dadžbine, toliko ima nameta od strane grada, republike, da jednostavno ti ljudi su zatvorili radnje, pa onda su to na neki način pokušavali da rade na crno. A da mi, kao naselje, imamo svoja sredstva, mi bi faktički jedan deo novca dali njemu, i molimo te, zaposli još jednog mladog čoveka iz sela, ili šta ja znam. I to bi funkcionisalo. Tako funkcioniše i u Nemačkoj. Bio sam prošle godine u Nemačkoj, u jednom selu blizu Bremena, 5.700 stanovnika, 18 miliona eura je budžet njihovog sela. Jednostavno, država moli Boga da oni ne traže novac, ali neće im ni uzet. I to funkcioniše dobro.
- Šta onda vama znači ona subvencija?
- Subvencija, 20 hektara? Ništa. Još pogotovu ove godine na državnu zemlju, koja je na neki način naša, Đurđinska. To je nama konfiskovano. Jer država, samo tu zemlju, koju nije vratila bivšim vlasnicima, koristi i uzima nam novac za to. Nije meni problem da platim zakup, i treba da platim zakup, ali sam nekako mislio na početku da će od tih 27.000 dinara makar u mojem ostati 7.000 din., a odneli su nam sve. Ali što je najinteresantnije, te ekonomije koje su bile skoro u svakom selu su devastirane, uništene. Recimo “Nova Brazda“ je promenila pet vlasnika, to da vidite, kako to izgleda, to je strašno. Tamo je bilo zaposleno nekih 150-200 porodica. Sada je sve je to prazno. Nešto je prodato, mislim Italijanima, farma svinja. Vidim da je tamo neka rekonstrukcija u toku, farma se pravi. Da li će oni sad početi nešto? Jednostavno, to su samo senke od onog kapitala koji je tamo postojao. Znači, mi smo opljačkani. Mi smo sami sebe opljačkali. I to je sad jako teško. To je prazna kuća. Jako je teško da ti dođeš iz prazne kuće do nekog kapitala, nekog blagostanja, treba jedno vreme da prođe. Da li će neko zbog toga snositi posledice, odgovornost, čisto sumnjam.
- Pojavila se ta ideja, dajte nešto mladima koji hoće da žive i rade na selu. Koliko je u stvari realno da jedan mladi bračni par dođe do salaša da živi, da ga pokrene, “da stane na noge”? Koliko godina je za to potrebno?
- Pokrajina je davala, to je sto miliona na – to je sto porodica – u čitavoj Vojvodini. Znači sto mladih bračnih parova je jako mali broj za jednu Vojvodinu, koja ima dva miliona stanovnika. Ali, barem je dobar pokušaj. Mladom čoveku su mogli ljudi da iziđu u susret iz opštine, iz pokrajine, iz republike, i da kažu: Ajde, da vidimo, koje su tvoje potrebe, ( oni, mladi, u stvari ni ne znaju ).
Vidim, baviš se sa proizvodnjom žitarica, ti radiš 10 hektara, radiš zajedno sa ocem, i možemo ti izići u susret, možemo ti dati 30 hektara. Imamo mi stručnu službu u Subotici, koja će ti biti logistika, platiće te, i faktički, moraš biti odgovoran. Bilo šta da ne ide u dobrom smeru, mi tebi tu zemlju oduzimamo, i imaćeš sankcije.
Jednostavno, tim mladim ljudima bi trebalo dati šansu. Jer po statistici mi imamo recimo negde oko šezdeset porodica koje se bave poljoprivredom u selu. Od tih 60 recimo, ima ih od 50. - 60. godišta ima ih 25, od 60. - 70. godišta ima 20, od 70. - 80. godišta ima 7 - 8. Znači, sve ide niže, niže. Faktički od 90. do mlađih nema ko da radi. Jako je mali broj tih mladih ljudi, što nije dobro.
Verovatno ćemo biti prepušteni velikim kompanijama, to nije interesantno. Jednostavno mi se ne ponašamo pravilno. Mi smo faktički gosti na ovoj Zemlji, nama treba te prirodne resurse ostaviti za sledeću generaciju. Neki deo našeg života je posvećen poljoprivrednoj proizvodnji, a to je možda maksimalno četrdeset godina. A tih četrdeset godina jako brzo prolazi, treba dati i sledećoj generaciji, mladom čoveku, da i on četrdeset godina uživa u plodovima te zemlje.
To je meni neshvatljivo: Sitan interes će nas pojesti. Sitan interes tih ljudi koji su bili na neki način blizu informacija ili vlasti. Znači jednostavno, bivši direktor „Nove Brazde“ da sebi priušti nekih 250 jutara zemlje u strogom centru sela, i da tu niko ne postavlja pitanje. A to je jako kratak period, desetak-petnaestak godina. Ti za 250 jutara zemlje moraš raditi u dve generacije. Odmah sledeći je preneo kapital u Novi Sad. Treći je, ne znam, vlasnik „Zorke“, pa četvrti je preneo to u Bačku Topolu. Ne znam... To nisu moji Đurđinčani. To su neki ljudi, koji su došli sa strane. To je strašno. Đurđinčani ne bi mogli da urade to.
Čitava priča je u tome da država nije bila spremna da se donese zakon o zadrugama, pre deset, petnaest godina, nije bila spremna. Nije bila spremna da donese zakon o restituciji, i na neki način su isto dali mogućnost da – mislim, da će se tu promeniti zakon; Zakon glasio je ovako: Ako vi potražujete zemljište od recimo 10 hektara, i ako je slučajno tih 10 hektara u nekom vlasništvu, mi ćemo vas onda isplatiti. To nije u redu.
Vi ako ste mojem ocu ili dedi uzeli 10 hektara, ne interesuje, negde imate koju treba da vratite. Jer faktički ćete na taj način da ako oni budu hteli da isplate da će se pojaviti neka količina zemlje koja će se moći kasnije lakše prodati ili će sa sakriti neka količina zemlje koja je već prepisana u privatno vlasništvo. U Subotici postoji 64 hiljada hektara, a po našim saznanjima, negde oko dve i po hiljade hektara fali. Tačno se zna koliko je u privatnom vlasništvu, tačno se zna koliko se izdaje zemljišta. Sada stoji da ima oko 61.000 ha, što znači da negde otprilike dve do tri hiljade hektara fali. Možda još i više. Nešto ne štima. Neko je nekih 3 hiljade hektara sklonio. A kad bi se pratila stvar, sve bi se videlo.
Onda imamo još nešto, to je ludost od strane Ministarstva poljoprivrede, doneli su uredbu da ne može u jednom gazdinstvu biti dva nosioca poljoprivrednog gazdinstva. Uopšte nisu pitali Ministarstvo finansija, da kažu, šta će sa ljudima koji su i jedno i drugo, bračni par, korisnici PDV-a. Šta to znači? To znači, kao kad bi moja supruga i ja imali dve prodavnice i neko kaže ne možete imati dve prodavnice. To ne postoji. To meni nije normalno. Zašto se zabranjuje ili mužu ili supruzi da uskrate pravo na rad? Žalili smo se ombudsmanu: žalili smo se crkvama, političkim partijama, opoziciji. Znači niko nije imao sluha za to pa da kaže - Pa to stvarno nije normalno. I onda priče : „Žene na selu“. Pa kakve žene na selu, kad si ti njima uskratio pravo. Pogotovo mi koji smo odrasli na Balkanu, pogotovu muškarac da prepusti svoju ekonomiju, svojoj supruzi. Poznajem jednog. I onda sam ga pitao: Šta, ako ja živim sa nevenčanom komšinicom, da li mi možemo imati dva gazdinstva? Kaže - možemo. Oni su stimulisali 420 bračnih parova u Srbiji da se razvedu. Pa to nigde ne postoji. To postoji samo kod nas. Ali da postoji subvencionisanje preko investicija, onda je sve rešeno. A inače, jedno gazdinstvo, koje je recimo kupilo traktor, kupovalo nešto zemlje, napravilo farmu ili rekonstrukciju farme, to gazdinstvo je dobilo istu količinu novca kao što su sada za subvencionisli na 100 hektara. Znači potpuno istu količinu novca da su davali za investicije, jednaka količina novca za 100 hektara ili investicija. Znači sva gazdinstva, koja su ulagala, da su dobijali subvencije preko investicija jednako kao da je dobio preko zemlje. Ali na taj način, preko investicije, ne bi dobio neko ko ne ulaže ništa ili je vlasnik zemlje a živi recimo u Beogradu. Taj čovek koji živi u Beogradu i vlasnik je zemlje i plaća rad nekome, isto ima pravo na subvencije. A šta će taj? Taj će samo da proširi stan u Beogradu? Šta će da radi? To je apsurd.
Mi nikako ne možemo da razgraničimo subvencije. Znači subvencija nije socijalna kategorija, subvencija ti ne povećava budžet. Subvencija je da budeš bolji, brži, kvalitetniji i da možeš na neki način da staneš rame uz rame sa proizvođačima i Mađarske, iz Hrvatske, Rumunije, Bugarske, jer za sada mi nismo spremni da se takmičimo ni sa Nemcem, ni sa Dancima, ni sa Francuzima, znači oni su otišli daleko. Ali makar da se približimo proizvođačima iz Mađarske, a ni to neće biti lako, zato što oni ljudi odu!
Zakoni u Evropskoj uniji nisu komplikovani. Komplikovani su naši podzakoni, koji remete suštinu tog zakona. Znači nisu zakoni EU problem. Oni su toliko jednostavni, nego kad ti dodaš nešto na to, onda mi imamo problem.
Mi ćemo morati veoma brzo da odreagujemo, jer gazi nas vreme. Neke države, koje su 20-25 godina polako su se nameštale prema toj EU, prema tim zakonima, koje su sami možda i krojili, mi ćemo napraviti te greške. Iako smo mogli da vidimo i slabosti i mane i dobre stvari što se tiče EU, ali ja se plašim, sve ono što je loše bilo u EU, mi ćemo to sve pokupiti. Što nije dobro.
Kad uništavaš svoju proizvodnju, koja je inače na staklenim nogama, to nije dobro. Ja mislim, ako se nastavi ovako, ovakav uvoz, nama će se desiti kao u Hrvatskoj. U Hrvatskoj su stimulisali proizvodnju, od tovljenika koji sukupljeni iz EU, i onda je Republika Hrvatska stumulisala tu proizvodnju, sa nekih 10 eura po komadu. To sada mi radimo. Mi stimulišemo 1.000 dinara po odgojnom tovljeniku koji je unešen u klanicu, i dobijemo 1.000 dinara, a kupujemo ga iz Danske. Kupuješ iz Danske prasad, znači nemaš svoje krmače, i onda ti Ministarstvo poljoprivrede daje još 1.000 dinara.
- Pa to nema mnogo smisla!?
- To nema veze. To ne postoji. Jer ako ti kupuješ iz Danske, znači da je prase koje ja proizvodim, skupo. A ne mogu jeftinije da proizvedim, kad me nije izjednačio sa danskim proizvođačem. Ne može Danac da bude bolji od mene, kad je njegov rad 3.000 eura a moj petstotina eura. Nema šanse da bude jednako. Treba samo da vidimo gde je razlika: jeftiniji su premiksi tamo, jeftinija je žitarica sa koja se daje u hrani. Zato je on konkurentan. Iz građena farma, sa investicijama koje je on dobio nazad. Sve! I onda on kaže - Gde ćeš ti? Ti si slab.
Tu nam niko nije kriv; ni Danska, ni Holandija, niko iz EU, za to smo, samo mi krivi. Definitivno, nama fali kontinuitet. Zašto mora ministar poljoprivrede da bude iz te stranke, koja je pobedila? To je meni apsurdno. Tu treba da budu stručni ljudi, koji su dokazali i koji jednostavno ostave neki trag za sobom. Ali definitivno mora biti iz struke. Ja sam se tokiko obradovao kad je prošli ministar poljoprivrede došao iz stočarstva, rekoh: Hvala Bogu, imaćemo jednog stručnjaka, a koji je jako kratko bio, tri ili pet meseci. Ne znam, nešto se izdešavalo, ali nama definitivno fale ljudi iz stočarstva. Stočarstvo je jako bitno, jer faktički ti kao ratarac, jedan deo žitarice, pretvaraš u nešto, a to je meso. Ne prodaješ kao sirovinu: kao kukuruz ili pšenicu, kako prodaju jako siromašne zemlje. A to smo sad mi. Znači nama je samo da kukuru z proizvedemo i prodamo i to je to. Ali od kukuruza možeš napraviti 200 proizvoda. A nama je samo kukuruz da se izveze.. Imamo dve milijarde dolara kao ulaz novca, a to nije ništa. Nama treba nauka, nama treba jedan Nikola Tesla, treba nam Bil Gates. Tamo treba ulagati, u nauku, u mlade ljude. A dve milijarde eura bruto novca dobiti od pet miliona hektara, pa to nije ništa. To su mali novci.
