Dokle se svojevremeno stiglo sa realizacijom Master plana (MP), odnosno kako je stvaran plan za razvoj Palića, bilo je pitanje za g.Dragutina Miljkovića, dugogodišnjeg direktora JP Palić Ludaš, jednog od aktera stvaranja MP-a, sada aktivnog penzionera koji se bavi promocijom paliće regije u proizvodnji vina.
Razlog razgovora je da se stekne slika o Master planu Palić kakav je bio i kako je nastao jer aktuelna gradska vlast je odlučila da ga osveži (krajem 2014. raspisan je konkurs za novi MP 2015) i prilagodi novonastalim okolnostima.
Relevantni link iz perioda pokretanja MP je i momenat kada dolazi do nesuglasica u koaliciji koja tada vodi grad, između DS i SVM, povodom formiranja preduzeća d.o.o. "Park Palić" za koje je planirano da gazduje turističkim delom Palića. Jene Maglai, sadašnji gradonačelnik, tada je izneo razloge protiv formiranja tog preduzeća.
Razgovor o temi se vodio u poslastičarnici Ravel u subotu 17. januara.
***
- Kada je sve to počelo?
- 2005. godine država Srbije je donela svoj Master plan (MP), ili Strategiju razvoja turizma. Ta priča se odvijala u okviru aktivnosti G17+ i ministarstva koje je vodilo to u to vreme, sa jednom ekipom ljudi, koji su se tome priključili; veliku ulogu su igrali profesori sa ekonomskog fakulteta koji su bili u raznim ulogama savetnika ili šta god.
Reč je, dakle: o profesoru Unkoviću, profesoru Lovreti i profesoru Zečeviću. Onda već profesor Unković nije bio na Ekonomskom fakultetu Beograd, ali to je znači jedan tim, jedna ugledna ekipa profesora sa Univerziteta u Beogradu. MP koji je za osnovu imao svest o tome da više ne postoji more, cela matrica mišljenja o turističkoj priči Srbije je promenjena. Znači dobar deo vremena unazad, recimo čitavih sto godina, srpska turistička priča se svodila na dva detalja. Jedno je da se odmori planiraju na moru, a da se u zdravlju nađu leka traži u banjama. I to je manje-više bila jedna, kako da kažem, planine su bila neka sporadična pojava, tek, možda igra slučaja se zaigrala, da Kopaonik postane turistički centar. Nakon zemljotresa i obnavljanja, to je na neki način bila jedna koincidencija, koja je učinila da se dobije i ta priča. Recimo Zlatibor, koji je nešto više od toga činio u nekoj prošlosti. Ovog puta znači stalo s obe noge, kako se to kaže, na zemlju, i probalo se videti gde je tu sada Srbija, i onda se došlo do jedne svesti o tome da šanse nisu beznačajne, da se položaj i sve ono što gradovi u Srbiji mogu da znače za putovanja, mogu i te kako valorizovati kao privlačne turističke destinacije. I to se dobro pokazuje, znači, Beograd je jedna od metropola koja je u međuvremenu vrlo uznapredovala u turističkom prometu. Koliko je ta ideja zdrava, govori recimo podatak da je pre toga 1998. godine Budimpešta imala najveći veći rast turističkog prometa u svetu. Ne promet, nego rast. I to ima veze sa Beogradom, i to ima veze sa Srbijom, zato što je Beograd svojevremeno bio viđen kao nekakva tačka kretanja prema istoku. Nažalost, režim i sve to što se dešavalo u Srbiji nisu dali tu šansu i Budimpešta je to iskoristila, i eto, na taj način se to desilo.
Drugi potencijal koji se tu videlo taj planinski deo i tu je rođena ideja o skijalištima Srbije i svemu onome, što se vezuje za Kopaonik, Staru Planinu, za Zlatibor, za Taru, Goliju, itd... Banje se uzimaju kao prirodno blago i dar, sa velikom upitnošću, da li su onako, kako su one dotad koncipirane, da li su turistički validne. Oni su kao zdravstvene ustanove OK, ali za turistički promet, za ono, što jeste privlačno, što privlači ljude, zvuči kao pozivnica, bez moranja. Znači redefinicija svega toga. I u tom MP-u, između ostalog, najveća vrednost tog papira, što se mene tiče, jeste da je Palić prvi put prepoznat po nešto što je vrednije od lokalnog brčkanja. Znači, ja podvlačim tu činjenicu, jer sam ja pročitao sve druge, zovimo to strateške planove, kakve već planove, koje je Republika Srbija imala, i svuda je Palić bio mesto za lokalno brčkanje. Znači mesto za odmor i rekreaciju lokalnog stanovništva. To je bila njegova turistička dimenzija. U ovom projektu Palić je prepoznat kao mesto koje ima kapacitet da bude turističko mesto od značaja, za šire od lokalnog značaja. O zaslugama drugi puta. Kroz Palić su prošli krajnje ozbiljni ljudi, znači ja svedočim, da je recimo, u to vreme, od kad sam ja tamo, od 90-te godine. U nekoliko navrata je „Genex“ bio u visokoj poziciji gde bi ljudima omogućio na Paliću susret, poznavanje, neki poslić, itd. Najuporniji u toj priči je bio čovek, koji se zvao Bane Jelačić. On nažalost više nije živ, a oni koji se bave turizmom ga znaju kao direktora „Jugotursa“ tog vremena, pa onda „Zepter passport“ koji je osnovao i da kažem, utemeljio, razvio. A poslednju stvar koju je dobru uradio to je formulisanje i praktično postavljanje pozicije tog Međunarodnog turističkog sajma u Beogradu, koji se zadnjih nekoliko godina prepoznaje kao jedan od najznačajnijih turističkih sajmova u Evropi. To je njegovo delo. On je za Palić imao jednu emocionalnu vezu, on je služio vojsku u Subotici i iz tih dana kao omladinci smo se mi nalazili tu, znači bio je tu, u Dom-u JNA je bio raspoređen, mi smo se tada sretali, i sve je to učinio, da je on imao nerva da to drži „toplom“. Gospodin Zečević, koji je u to vreme bio predsednik Saveta Turističke organizacije Srbije, ili tako nešto, u nekoliko navrata je bio ovde i pričali smo o Paliću kao jednoj ozbiljnoj priči. Pričali smo o tome šta jeste, šta je njegova prošlost, šta bi on mogao da bude, pokušavali da kažemo šta je to što bi on mogao da po našem mišljenju čini, tako da je to takođe imao velikog značaja.
I naravno, mi smo dotle uspeli da dobijemo dva „Turistička cveta“, to nije beznačajan, ti „Cvetovi“ nisu što se može kupiti na pijaci. Koliko god je kod nas sve izgledalo bezvredno, „Cvetovi“ koje smo mi dobili su bili zasluženi. Mi smo skrenuli pažnju na to šta mi radimo, mi smo na neki način dokazali da tu može dobro da se radi i sve je to na neki način doprinelo da se, pažnja ljudi koji se bave tim ozbiljnim poslom koji se zove pravljenje strategije zapravo na neki način fokusirao između ostalog i na Palić. Koliko je to stranački sada, G17+ je ovde imao jednu solidnu ulogu tog vremena, znači oni su bili u koaliciji vlasti u gradu, znači ta vrsta logističke pomoći nikad nije suvišna i ja bih prosto voleo da verujem da su oni bili korisni u celoj toj priči, znači da nisu u najmanjoj ruci ometali, a naravno, koliko god znam pouzdano, da se tu politika, bar kada je reč o strategijskom temelju nije previše petljala. To je prosto rađeno jednom prostom idejom da se dođe do onih mesta, onih projekata koji će dati brzi efekat. Srbija je bila vrlo turistički zaostala u to vreme.
- Ta dva „Cveta“ na koji način su one došla? Šta je doprinelo da se dobije? Koji objekat i šta je donelo „Cvetove“ na Palić tada?
- Prvi smo dobili 1998. godine. Prvo imamo jedno vrlo užurbano spremanje Palića. To je „Elitte-Palić“ (EP). EP je formiran 1995. godine. Kroz njega je ušla jedna suma novca koja je nesumnjivo bila veoma značajna što se tiče Palića dalje.
- Šta je „Elitte-Palić“?
„Palić-Ludaš“ je bio jedan konglomerat jedno pet delatnosti, 1991, 92, 93, 94. godine. Znači, imao je ugostiteljstvo, sve ono, što je danas EP – „Mala gostiona“, „Riblja čarda“, hoteli „Park“ i „Jezero“ – su bili delatnost PL-a. Druga delatnost je bila održavanje komunalnog reda na Paliću, znači kompletne komunalije. Treća delatnost je zaštita prirodnih dobara, znači PL je u to vreme već bio u delatnosti, koji je kasnije prešao u „Peščaru“ pa „Subotičke šume“. Četvrta delatnost je ratarstvo jer smo imali neke površine za obrađivanje i rasadnik, itd. I ribnjak, koja je recimo peta ili šesta delatnost, čuvanje jezera, znači u toj aktivnosti je bio ribarstvo, čak i proizvodnja mlađi.
E sad ono, što je na neki način značajno, što znači ne razumeti, i što je jako važno recimo iskustvo, sada, ove godine imamo 171 godina. Šta će biti ovih godina, ako ne čitamo ništa iz ove prošlosti? I zato je, recimo priča o EP-u poučna. Znači, nekih 2 miliona nečega. To su u prvo vreme bile marke, posle se pretvorilo u evre, pa to se preračunalo, ali jedna solidna suma je u komadu ušla na Palić, i ona se jako prepoznala. Prema tome „Mala gostiona“ nije bila jedna musava drumska kafana, nego je postala jedno lepo mesto, jedna blistava stvorevina. „Riblja čarda“ je bila, ne znam ko kako pamti, bila jedna buvara, najobičnija. To može da izgleda tako negde na Dunavu, ali na Paliću to ne. Znači to je postalo jedno lepo mesto. Hoteli su okrečeni, doterani, komforno uređeni. Taj komfor u tim hotelima nekada je bio upitan. Ali ono, što je EP više od toga. I to se desilo, i EP je naravno bila firma, koja je išla.
Važan je podatak da je 97-e godine formirana Turistička organizacija grada Subotice. Da je jedna osoba koja je ne znam zašto zaboravljena u Subotici, ona se zove Molnar Verona, bila je član gradskog veća zadužena za privredu. I ona je rezonovala da bi Turističku organizaciju trebalo ponuditi. Ne formirati kao službu. O tome postoji jedna čitava priča, kako je to u Srbiji izgledala. U jednom trenutku su čak dovedeni u pitanje kao nezakonito funksionišemo. Bio je tender, raspisane su propozicije, ko misli da može da radi poslove u Turističkoj organizaciji da se prijavi. I PL se prijavio. Mi smo napravili jedan program, šta bi mi mogli to da odradimo, i mi smo to dobili. Znači, bio je Savet za privredu tu, znam da je Miškolci bio jako na toj strani , grad je stao iza te odluke i mi smo taj Ugovor napravili i radili posao Turističke organizacije. U tom momentu je Kasa bio gradonačelnik. Mi smo svake godine imali svoj plan, koje događaje ćemo da napravimo, kad ćemo da održimo, kako ćemo da organizujemo. I to je takođe učinilo da cela ta matrica je probila neke okidače da se stvari odvijaju dobro, da se to primećuje. Konačno, to što je EP uradio je pokrenulo neke druge ljude. Praktično, sve što mi danas ozbiljno imamo u funkciji, prizma koje ima na Paliću, pokrenuto je posle početka rada EP. Uključujići čak i „Prezident“. Znači mnogo ljudi se ponelo idejom da kako neki ljudi zarađuju, pa zašto oni ne bi mogli svoje sobe da otvore.. To je manir, koje Palić ranije nisu negovali, to je naprosto bila zaturena tema. Ideja je je bila negde u malom mozgu. Ovde je izašla na scenu, mi danas imamo negde oko 1200 kvalitetnih ležaja na Paliću, isključujući tu sport, isključujući Omladinsko naselje i ne znam koje još, koje su neke tvorevine. Znači to su zapravo stvari, koje su se lako prepoznavale. Mi smo pažljivo vodili računa o ovome. Znači da nema šanse da u narednu godinu nešto novo da se ne priloži turističkoj priči na Paliću. To je suštinska taktika za jednu malu destinaciju koja se bori i destinacija koja nema para da napravi veliku stvar. Znači, svake godine ponešto novo. Jednom smo napravili neko popločavanje staza, jednom smo sadili drveće, jednom smo popravili molo, jednom se desila naravno kafana nova, jednom se desila nova vila, znači stalno se nešto prilagalo nekom prilogu, tako da možemo reći ove godine imamo to i to. Po pravilu smo 1.maj držali kao neku vrstu odrednice, ili roka završetka. Znači tad smo presecali šta smo uradili i šta ćemo da radimo. Šta je novo, čime ulazimo u turističku sezonu 1.maja, znači bilo je ta jedna velika najava. Taj 1.maj je u to vreme bila jedna spektakularna pojava, prije Egzita, nešto, što je veći turistički događaj u Srbiji u tom danu, na taj način, koliko god to izgledalo šareno i ta masa je na neki način neoborivo davala argument. I to su zapravo bile to. I mi nismo jednostavno sedeli i uživali, pokušavali smo, mediji su nam bili na ruku, to se pratilo, oni su pisali o tome, znači ljudi koji su vrednovali sve to, imali su uvida u to šta mi radimo i tako su ti „cvetovi“ dolazili. Znači jedan 1998.godine, a drugi 2001.godine. Ponavljam, bez ikakvog glancanja to su zaslužene priče bile, i sve je to učinilo da kako rekoh da se mi nađemo u tom MP-u Srbije, kao nešto što je vredno. E, a ono što još ima velikog značaja da ono što je kapital. Palić je u toj priči. Može se proveriti, Palić je bio kao jedan od prve dve destinacije koje imaju šanse da se brzo urade. Palić i Stara Planina. Mi smo bili na prvom mestu. Zašto? Palić je ima sve što je potrebno da odmah može da se radi. Komunikacije, infrastrukturu relativno dobro sređenu, tradiciju, ideju itd., i drugo, Palić je imao takve gabarite da je to sagledivo. Jer Palić je mala destinacija, kako i šta god mi o tome mislimo. On nema neograničene kapacitete. On ne može da bude nešto golemo. To je jedna slatka fina priča koje može da se sagleda, da se upakuje, i na taj način je upravo savladiva. U politici je u to vreme, ja ću konkretno da kažem, Dinkić, ko je nekoliko puta bio na Paliću i požurivao je Subotičane da rade. - i pitao - Što ne rade?
- I gde je bila greška?
- Da se zapravo ta jedna ideja o Paliću formuliše na način da se uradi što pre, jer jedino na taj način politički medalja bi bila lako osvojiva. Iza toga je došlo znači, mislim da u trenutku, kad smo počeli da radimo MP-ove, Ministar za trgovinu i turizam bio profesor Bojan Dimitrijević. On je takođe došao iz trgovine. On nije turistički čovek bio, i on je u početku turizam zaturao. Međutim kao i svakog čoveka, jedno veoma pikantna delatnost, a to čoveka brzo obuzdaje, ako imate dodira sa njim. Prema tome on je veoma brzo ušao u materiju oko ovoga i uradio je dve kapitalne stvari. Jedno je da ja podstakao sve destinacije koje su od značaja, važne za Srbiju, urade MP-ove. I mi smo, naravno, ne čekajući ni tren prionuli na taj posao. Grad je dao pare za taj MP.
- Kako je odabran autor i šta je autor MP-a, kako je on sagledao, kako je došao na to da napravi tu priču kakvu je napravio?
- Ima još jedna karakteristika koja je vrlo važna. To je već pomalo i priroda čoveka, nije samo sticaj okolnosti. Mi smo bili prvi zato što smo naprosto bili spremni na to. Ja sam tad bio već desetak godina na Paliću, nije mi bilo ništa više nepoznato, nije mi falilo ideja, nije mi falilo ničega što treba da se uradi. Ja to u svom žargonu nazivam palićkom tajnom. Znači ja sam naprosto mislio da sam ja to savladao. Imali smo 15 opcija. Znači svih 15 opcija je imalo argumente koji deo na šta se odnosi: to je tranzitni, to je banjski, to je kongresni, to je izletnički, to je sport i rekreacija, lov i ribolov, ponavljam, 15 opcija je bilo ravnopravno zastupljeno, za svakog od njih ima neko uporište, i svako od njih ima neku logiku. Iz te šume je naravno trebalo izvući ono što je najmudrije, najpametnije, a da to ne bude pitanje ukusa i pitanje tvrdoglavosti, nego pitanje nekog entuzijazma, pitanje nekog ličnog interesa.
Mi smo ugrabili ritam da taj tender raspišemo sami i sami da ga sprovedemo. To je jedini MP gradski, ili opštinski. Sve ostalo je Ministarstvo pisalo i vodilo. Ja držim da je to velika prednost, i držim da je to kapitalno vredno. Znači nama nisu činovnici neki ne znam odakle naređivali sada ko će: Onaj ko plaća taj i zapoveda. I tu logiku smo mi gledali da izbegnemo i mi smo bili podržani oko toga, godpodin Dimitrijević je rekao: Svaka čast!. Ovi su drugi nesposobni, mi ćemo dati pare, nemamo vremena da čekamo, vi gurajte to svoje i oni su nas podržavali, mi smo dobili naravno saglasnost, znači to nije bila dečija igra. Na Vladi je to bilo usvojeno.
Šta je MP? To je zapravo zbir tih šansi, turističkih šansi, turističkih opcija, koje neko ozbiljan treba da stavi na sto, i da ih stručno izanalizira, tako da dođe do toga šta je ono što je u perspektivi i moguće i realno. Najmanji je problem sazidati nešto. I najmanji je problem zakopati. Problem je da to onda živi, i to tako da živi da ne mora grad da alimentira i ne moraju dotacije da daju, i da budu gubici, i da se miruje nego to treba raditi. Prema tome na takav način se o MP-u misli i naravno to je dokument, koji je skup opcija koje vam daju mogućnosti da znate u kom pravcu ta vaša vrednost treba da se dalje razvija. Bio je tender. Međunarodni. Raspisan je recimo na Vladinom sajtu, već u to vreme je to funkcionisalo, u Službenom listu, u Politici, na engleskom, srpskom, međunarodni tender. Mi smo imali nekih 6 ponuda za izradu tog MP-a. Jedna je bila iz Pešte, jedna je bila iz Ljubljane, jedan iz Titograda, dva iz Beograda i Horwath Company je u to vreme imala sedište u Pragu. Oni su uglavnom rodom Zagrepčani, gospodin Dragičević. Njihova ponuda je bila najkonkretnija i najpovoljnija. Finansijski je bila u to vreme, tender je takođe važio kao i sada da moraš o svemu da vodiš računa, a ono što je nas tu posebno privuklo je jedna multinacionalna ekipa, koja je radila, znači za pojedine oblasti turizma su grupe iz Kanade, iz Nemačke, iz Austrije, takva je ekipa komponovana. To je na njihovom CV-u, referensa lista. Sve u svemu, komisija koja je radila je komisija koja je upravo kao predstavnik upravnog odbora PL je i predstavnik grada. Mislim da je od urbanista bio Čipa ili Tomo Peić, iz gradske, iz turizma da li je gospodin Pastor bio, ne sećam se ... aa... on je tada bio u Pokrajini, on je bio zadužen s nečim drugim, on je odmah posle toga radio MP marketinga za Vojvodinu, i tu je jako podvučena ta pozicija Palića, ojačana je pozicija Palića u vojvođanskim okvirima. U svakom slučaju Horwath Company je ...
- Koliko su oni bili na Paliću, recimo da se upoznaju sa problematikom? Koliko njihovih ljudi su razgovarali?
- Oni su napravili taj tenderski dokument. To je jedna matrica koju su kasnije ovi iz Ministarstva neću da kažem, prepisali, nego koristili, ali naprosto pitali su kako smo mi to radili. Bilo je neke propozicije koje su bile vezane za upoznavanje za odnos prema nečemu što je da kažem, lokalna tradicija, ili nasleđene vrednosti, itd. To je okvir od oko 400 km, znači toliki je teren koji treba da se obradi. Znači 400 km je prečnik koji se uzima u analizu. Imamo 400 km okolo, i treba da vidimo šta sve ima i gde ćemo mi da se udenemo u tu priču da jedni drugima ne smetamo, da se ne sudaramo. 400 km – Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Vojvodina, Srbija da ne nabrajam više. Recimo ako je Pešta na 200 km od Palića, okvir je recimo Pešta, Tuzla, Zemun, koji mora da se obradi. I naravno, mi smo tražili valjane parametre za održivost, sve što se predlaže, podaci o prometu, o isplativosti, brzini, vrednosti uloga, itd. Cela ta priča. Kad je taj izbor napravljen i kad smo potpisali ugovor sa Horwath Company, pojavilo se ime gospodin Dragičević. Meni je to ime izgledalo nešto poznato, i setim se gde sam na to prezime naišao kada sam preturao arhivu PL kada sam došao za direktora tamo pole prinudne uprave.
Znači ja nisam niotkoga primio posao, ja sam došao tamo u kuću i sad tamo su bili ljudi, i ja sam počeo da radim. Prevrnem ja tu arhivu tamo, i nađem jedan dopis iz 1986-e godine, to je bio Institut za međunarodne investicije, ili tako se nekako zvalo, Zagrebački, kojemu je tad bio direktor Dragičević. Koji je pisao pismo ljudima na Palić sa namerama da rade neki program Palića jer on je mislio da se to može. Kasnije smo mi došli do toga kako je čovek došao do te idje, pa čovek se kretao, išao, video Palić. Palić nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Trebala mu je samo srećna okolnost, da ga ljudi posete. Posle toga sve izgleda mnogo jednostavnije. Mi smo kasnije pričali dosetke, koliko ljudi je došlo tu, posle se ili oženio tu ili ako mu nije išlo pod ruku, posle je došao na Palić i tu mu se zadesilo da se oženi. Mnogo zanimljivih detaljčića te vrste ima, u prilogu ovome da Palić nikog ne ostavlja ravnodušnim. To je naprosto jedna privlačna moć, koja nema objašnjenja baš za racionalno. Sve u svemu, oni nisu bili neupućeni u celu tu priču i kad su prionuli na posao, to je trajalo nekih šest meseci, to je bio rok da se to završi, oni su imali ugovoru pravo da ovde borave nekoliko dana po našem trošku. Znači, ako hoće još da ostane, moraće da plate, takav je aranžman bio, mi smo se bojali da nas oni ne uvale u posebne troškove. Naravno, sve to se nije dešavalo, imali smo sreću, ja držim da je to ozbiljna ekipa, mnogo ozbiljna firma, ozbiljni ljudi, i oni su to nama doneli neki kao preliminarni izveštaj o njihovom radu, mi smo to vlro demokratizovali, znači donosili smo na Upravni odbor, pa smo nosili na prezentaciju u grad, znači na nekoliko sesija smo održali. Te stručnjacima, te narodu, poslanicima, političarima, itd. Ovi zadnju su najmanje bili disciplinovani, u najmanjem broju su došli političari. Da se to predstavi, imali smo jednu vruću ideju da što više ubrzamo jer su se smešile neke pare u Ministarstvu. Naravno, uslov za pare je uvek bio matematika. I mi smo uspeli u detalje da u decembru mesecu te 2007.godine napravimo konačnu verziju, i ona je bila na proceduri, išla je na Ministarstvo, pa je išla kod nas na Upravni odbor, jer kod nas je bila inicijative, mi smo bili ipak naručioci, na Ministarstvo na odobrenje i konačno na Skupštinu u javnom mestu 2008.godine. Bilo je veoma retko zadovoljstvo, ja sam u tu skupštinu s vremena na vreme dolazio, da podnosim izveštaje, da branim neke naše izveštaje jer to je javno preduzeće, pa smo na to imali obavezu. Nikad tako jednodušno sa aplauzom je prihvaćeno. To je jedna od lepih stvari koja se desila. Loša strana te priče: Mi smo imali predlog da se tog trenutka MP usvoji, i da se usvoje još 4 tačke. Prva je da: Usvaja se. Druga je da: PL dalje da radi portrebne radnje za njegovu implementaciju. Zadužuje se URB da radi brzo plan detaljne regulacije po MP-u. To je posao koji je kasnije rađen. Dakle, to odmah da se uradi. Treće: Mislim da smo imali neku vrstu zahteva koji je bio vezan za vodovod i za prečišćavanje vode.
- Da, po sagledavanju te problematike koliko je MP i Horwath Company i ekipa bila upoznata i svesna o problemu zagađenja jezera i prečistače, kakva je situacija bila?
- Apsolutno. Mi imao dve pozicije kada je reč o jezeru i njegovog uticaja na celu priču. Ti si da kažem sjajan svedok , što se mene tiče, niko tako revnosno ne prati šta se dešava na jezeru kao ti. I prema tome, ne mora da smo se uvek slagali, ali je za poštovanje ta posvećenost.
Mi smo, pod jedan, da kažem, vrlo temeljito upoznale ljude sa tom pričom o jezeru. Znači ovo je istorija. Ti znaš da smo napravili tu knjižicu Jezero i Grad, u kojoj smo sabrali sve pokušaje grada da reši problem vode jezera Palić. Ne kvaliteta vode, nego količine vode. Znači do 1971.godine temeljni problem jezera Palić nije bio kvalitet vode, nego količina. Malo-malo, pa je vode ili malo ili je ne bi bilo uopšte. Nekoliko puta u istoriji jezero se isušilo. Nije imalo tih prirodnih pritoka, i jezero se jednostavno isušilo. A jezero je pejzažni detalj neosporan, bez toga Palić ne postoji. Jezero i Palić su sinonim. Ako jezera nema, nema Palića.
Drugo, da je u to vreme grad uložilo, ja pamtim, jer sam u to vreme bio nekako aktivan u gradu, koliko je grad žrtvovao za prečistač i u tu ideju o očuvanju jezera. Nadajući se da će neko pomoći. Ni Jugoslavija, ni Vojvodina, ni Srbija nisu se pretrgli oko sanacije. To je poznato. Ne vredi se žaliti, kukati danas, možda je i u nama neki problem, nama subotičanima, ali je tako bilo. Samodoprinosom je prečistač izgrađen taj prvi. On je urađen dve-trećine. Para je bilo za dve-trećine. Cilj je bio da se napravi taj prečistač i da se ta prljavština od voda odvoji. Fizička prljavština. I drugi posao je urađen, takozvano biološko prečišćavanje, koje trska i riba radi, da bi se došlo do kako-tako nekakve vode.
Treći posao koji treba da se uradi to je hemijsko prečišćavanje, znači eliminisanje viška azota, fosfora, itd. Nije urađen. Nije više bilo para, znači ili je trebalo raspisati novi tender, odnosno novi samodoprinos, a u to vreme je imalo i drugih stvari koje su trebale u gradu da se reševaju, i rekoh, verovatno postoji i neka druga rezignacija, niko ne pomaže. Jer jeste, jezero je naše, ali nije samo naše. Međutim nema i gotovo. Može li voda da ide? Može. Kakva je voda? Bolja nego što je bila. Puštaj. I doviđenja.
I mi smo proslavili 76-e godine završetak radova. Bez hemijskog prečišćavanja. Znači, u jezero je svaki dan ulazilo 25 hiljada kubika vode opterećeno azotom i fosforom mimo svakog kriterija. Jezero je junački izdržalo 30 godina, naravno sa svim recidivima, znači sa pogoršavanjem. To se ne možete nazvati nikako. Čuda se ne dešavaju. Mi smo sa ribama pomagali, sa trskom smo nešto pomagali, učinili, što živ čovek može da učini bez para. Ti pokušaji sa bušenjem bunara naokolo, dalekovodi, ne znam tu šta je sve rađeno, sve je to dečija igra, mislim, ništa tu jezeru nije mogla da se desi. Stiglo je i kanal. Važan detalj. 75-e je kanal u julu mesecu proradio. Znači kanal Tisa-Palić je pušten. Nažalost, prvi parametar, koji je bolji nego Palićka, ali nije bolje. Drugi problem je da je ta voda skupa. Znači to neko mora da plati. To ne može da se dobije džabe. Mi smo svaki put, kad je trebalo da se upumpavamo, morali da izdamo nalog, i taj nalog je koštalo 30 feninga po kubnom metru. Relevantna količina Palića je uvek milion kubika. Minimum. Pa sad to za jednu malu firmu ili za grad, ili ko god su ozbiljne pare. I zato je ta tema na neki način zaostala pomalo, neafirmisana ili za nevolju, ili baš kad mora. Sve to su ovi ljudi znali. I naravno, imali smo mi sistematski, i svakog meseca su analize rađene, na bakterije i to preko leta, a ove hemijske analize su rađene u nekim intervalima dovoljno važnim da imamo precizno, znači da vidimo kakva je situacija sa azotom, fosforom, teškim metalima. I te analize oni su imali.
Dakle, mi smo našli neko rešenje koji je meni i dan danas apsolutno neoboriv: jezero je za Palić „conditio sine qua non“, znači nezaobilazni pejzažni detalj. Znači bez toga Palić ne postoji. Drugo: atraktivnost jezera Palić nikad neće biti takva da bi ono bilo samo po sebi privlačna. Znači nije ono taj privlačni momenat koji se stavlja u fokus pozivnice: Dođite na Palić!. Na Paliću treba da ima sadržaja zbog kojih će dolaziti, a jezero je tu da uživate u lepoti, u pejzažu, da ga koristite za ono, što možete. Da jedrite, da veslate, da se kupate ako želite, ali ono mora biti zdravo, ne može biti smrdljivo, ne može biti da ugibaju ribe, sve to treba da se održava, biološka ta ravnoteža se mora. Ali ponavljam: Nema ideje koja bi danas se isplatila da ga napravimo tako pa da bude bistro, providno, kao kada dođemo na more. Na taj način je jezero definisano MP-om, i ja i dan danas kad slušam neke političare koji kažu: Zato što je jezero takvo kako je, u međuvremenu je uloženo novih 18 miliona evra u prečistač. To znam pouzdano, da je napravljeno tako da može da se kontroliše azot i fosfor do „0“. Naravno, to nije džabe. Mora nešto da se ulaže da bi se to održavalo u kontinuitetu, nova tehnologija. Prema tome, danas, kad je neko upućen u tu temu, to je priča, neće da se ulaže, dok je stanje jezera ovakvo. To je alibi za nerad, odlaganje ne zna čega, čekanje ne znam čega, kupovina vremena ne znam za koga i za šta. Znači: Čekanje danas, odgovornih ljudi da se Palić sredi, u znacima navoda, da bi se tamo netšo ulagalo je po mom mišljenju jedan potpuno obrnuti redosled stvari i što se mene tiče neodgovorni odnos prema nečemu, što se zove razvoj turizma na Paliću.
- Šta možeš da kažeš o većim investicijama u objekte na Paliću?
Prve pare koje su došle na MP su za Veliku terasu. Država je jednoznačno rekla - želimo da ulažemo u infrastrukturu na Paliću. Ne pada nam na pamet da ulažemo u bilo šta drugo. U tom momentu još sve to radi PL i Direkcija za izgradnju grada (DIG) & Zavod za urbanizam (URB). To su u to vreme bila česte kombinacije. U zadnji čas tu veliku investiciju je uzela DIG.
Znači PL je uradio MP i ponudio dva objekta - projekta koji su spremni za realizaciju. Jedan je bila Velika Terasa a drugi je bilo jezero, budući da je tada već krenula priča sa prečistačem otpadnih voda, treba očistiti jezero. I onda su se pitali za cifre i kada se videlo da je cifra za jezero bila velika, mi smo sa VT prošli. Ušli smo u budžetsku stavku za tu godinu sa nekim parama da se radi VT. Mi smo imali tada jedan projekat koji su radili Slovenci i mi smo bili jako zainteresovani da se taj projekat baš tako uradi jer je on urađen po logici šta VT jeste. To je recimo jedna od lepih tema.
VT je prepoznata tada u MP kasnije kao centar svih događanja: eventsa, kongresa, sportska takmičenja, prezentacija, izložbi, koncerti, itd... To je takav prostor koji bi služio okolnim hotelima pružajući im usluge za potrebe njihovih gostiju. Zato je ona infrastruktualni objekat a ne komercijalni. Ona sama po sebi ne treba da bude ta koja sebi zarađuje novac, ona zarađuje novac na način služenja turizmu na Paliću. Služeći svim drugima na način na koji ekonomija poznaje, a to uopšte nije neizovdivo i nerealno i zato je to prošlo kao infrastrukturni objekat. DIR je to radila i to je urađeno kolko je to urađeno. Kolko znam tamo se dosta para sleglo i dobar je to posao urađen. Mislim da je Jasmin Šečić vodio taj projekat. odnosno on je bio najistureniji čovek po liniji uloge koji je imao tamo i malo G17+.
Meni je žao za onaj gde gde je bilo izvršeno mnogo (betonskih) intervencija na unutrašnjem delu VT. Tako da je poprilično toga sada tamo zabetonirano. Teško je sada učitni tako fleksibilnom a mi smo upravo to želeli. Za jedan dan da bude koncertna dvorana, sutradan teniski teren a prekosutra izložbeni salon.
- Da, postavljeni su novi zidovi u prostoru gde se nekada igrao tenis :(
Da. Sada to više nije izvodivo. Ne znam koja je bila logika građevinaca da se tamo beton “krka”. To je jedna od stvari koja nije dobra, ali na stranu sada to. Iza toga došlo je na taj MP sredstava za izradu kanalizacije, nekoliko ozbiljnih poduhvata koji su tu rađeni, Ženski štrand, Vila Bagoljvar.
Ono što se dalje dešava je pitanje institualizacije toga. MP treba neko da sprovodi. PL nije bio pogodan za to jer je to bilo preduzeće od lokalnog značaja. Znači imaš dva problema.
Kada se radi o realizaciji master plana kao jednog par ekselans biznisa JP je veoma problematično zbog toga što se: ne zna ko tačno donosi odluku, kad donosi odluku, ko se sve tu pita, koji se sve interesi tu ukrštaju? - tu naprosto partner nije siguran. Prevladala je logika da tu treba da nađemo model - svojevremeno je tu čak bila izvršena izmena Zakona zbog Palića i Skijališta Srbije - da država može da formira biznis firmu, znači firmu koja nije JP već je “preduzetnik”, ima nadležnosti, sredstva itd... Znači država je osnivač i u ovom slučaju odlučuju tri entiteta: znači država Srbija jednu trećinu, pokrajina jednu trećinu i Grad jednu trećinu.
Mi smo formirali neki tim u kojem je ispred ministarstva bio čovek koji se zvao Goran…( setiću se kasnije, izvanredan preduzimljiv čovek, pravnik) ispred pokrajine je bio Varnjo Erne, pomoćnik sekretara za turizam i Teofanov pravnik, a grad se oslonio na mene i dao nam u pomoć Kovač Ildiko, pravnicu. i to je bila ekipa koja je jedno mesec dva dana tragala za najboljim modelom kako to da se radi. Pravili smo osnivački akt za Park Palić. To ime je u jednom trenutku došlo kao zgodno rešenje, jer postavilo se pitanje šta je to Palić kada ga stavite na tablu.
Kad kažete “kompleks” to ima više asocijacija, znači nije dobar izraz, “centar” takođe. I onda kada imamo sve te sadržaje MP: jezero, ruralni deo, golf terene, veliki park, itd.. I onda sve to zajedno deluje kao da imamo jedan veliki sređeni Park, i nije neuobičajeno da se takvi kompleksi u Evropi zovu parkovima. Tako je ustvari nastao naziv Park Palić.
I onda su prostorijama Turističko informativnog centra na Paliću sada prostorije do.o.o. Park Palić, 30.04.2009. MP potpisali, predsednik vlade APV Bojan Pajtić, ministar sa ovlaštenjem Vlade Srbije Mlađan Dinkić i Geza Kučera, gradonačelnik.
I onda počinju igre naokolo gde PL više ne utiče na to. Odnosno PL sve radi ali PL više niko neće ništa da pita. Stvari se prenose u Gradsku kuću i tu se formiraju kuhinje koje sada kuvaju i to je ta priča…
Mi smo imali fenomenalnu šansu, ali najbrže što je moguće, da uradimo nešto što je moguće, jer se polovinom 2008 osetila kriza u svetu. Mi, kao država, je tada nismo osetili. Rečeno je tada - sada ćemo mi krizu u svetu da iskoristimo… ali u 2009. mi smo već upuno u krizi i do dan danas… To jeste jedna od nesreća koja se Paliću desila. Ali realno ta neozbiljna igra koja se vodila po kuloarima; od raznih neodgovornih ljudi koji imaju velike ambicije, velike oči i malo pameti, učinilo da sve zapravo čini samo da se ne radi. Uključujući u to i te ponude koje su se valjale u javnosti sa svim tim informacija. Ja u nijedno od tih nit sam učestvovao, niti želim ni da mislim, ni kažem.
Ali sama činjenica da se a za jedan MP koji je tako, ajde da kažem, čini se kao da činim komplimente samom sebi, nisam ga ja uradio, već činim komplimente onom koji ga je uradio. Imali smo šansu da ga završimo briljantno, brzo, efikasno. Siguran sam, dobro! Mi smo ga testirali naokolo, po raznim mestima u okolini: Banja Kanjiža, Segedin..
- Šta to znači testirali?
- Znači pitali smo ih kako oni gledaju na to. Da li oni nas vide kao konkurenciju? Da li nas vide kao protivnika. MP je imao jednu kapitalnu stvar. Ono što sam ja pomenuo kao iskustvo EP. Ponavljanje u velikom komadu. Šansa da se uradi kvalitetan posao jeste da se taj wellness centar, ili kompleks, ili spa centar sa toliko superiornim programom, kada to kažem, bez ikakvog zazora, ajde da uštedimo…, uradi i da se to odjednom posetiocima stavi na tacnu. Tad to posetiocima biva i ima opravdanja. Tu su razlike u novcima.
- Da li možeš da objasniš to kako je Morohalom uspeo a Palić nije ni krenuo da uspe?
- Sloga!
- Sloga?
- Morahalom sam ja prvi puta sreo kada je došao ovde jedan čovek da kaže kako je napravio halu od plastike i proizvode povrće i udružuje celo selo. Morohalom je manji od Hajdukova. I onda su oni to proširili. Šleperi su počeli ići ka Budimpešti. i onda sledeće godine još jedan plastenik pa tri i onda odjednom shvataju da im nije dovoljno da samo proizvode povrće. Šta da radimo, imamo toplu vodu, ajde da pravimo ovo. Podržala ih je država imali su plan, znali su šta hoće.
Znači svako jutro šleper u Peštu a pare koje su zaradili nisu stavili u džep ili se provodili nego su ulagali u “brčkala” i to i dan danas tako funkcioniše. Jedan dan ovo, sutra dan ono. Veliki deo toga posla je podržan odavde.
- Odavde?
- Odavde! Mi smo išli tamo da se brčkamo. Šta je to nego podrška kada mi prihvatamo da idemo tamo da se brčkamo?! Evo mi organizujemo doček za Novu godinu i sve naše godine vozimo na kupanje tamo. Gde ćemo? to odgovara onome što gosti traže. Nije Banja Kanjiža. Na žalost. Banja Kanjiža je lečilište. Ovi nisu dšli da se leče. Ovi su došli da leče dušu. A za lečenje duše ima drugi problem. Wellness na Paliću je projekat koji treba da u principu omogući čoveku da za tri dana dobije onoliko relaksacije kolko bi u normalnim uslovima trebalo petnaest dana. Pošto se moda godišnjih odmora polako i sigurno nestaje. Na velika putovanja idu penzioneri, poslovni svet nema vremena. Poslovni svet ide na kratke i efektne odmore. To je zapravo ta priča. I u okruženju svi su je doživeli kao odličnu priču ako dođu na Palić, stiće u Kanjižu u Morohalom. Mi nismo doživljeni kao konkurencija u tom kontekstu. Ni tada, ni danas. Druga je priča šta ko misli subjektivno. Objektivno je to tako. Jedina muka koja je prisutna ovde je nešto što ja zovem “sloga”.
Da bi nešto bilo urađeno ljudi treba da se slože oko toga. Palić nikad nije ujedinio Suboticu. Nikad! Subotica nikad nije bila jednoglasna - Oćemo na Palić! Bilo je to oko prečišćavanja kada je bio samodoprinos 50+1. Pola nikada nije bio problem, ali uvek druga polovina nije, iz raznih razloga. Nešto je sasvim objektivno. Ivan Ivanji je u svojoj knjizi na jednom mestu napisao - “Masni Bunjevci neće na Palić”. Tako je prevedeno sa mađarskog - ja sa to čitao. Ja sam sa ubio, hiljadu ljudi vukao za rukav i pitao; Šta vam to znači?! Kako neće? Ima tamo bunjevačkih vila? Ne, ne, ne nije to to. Te su krivi ovi te, te zeleni krediti, te zelenaši.. Sve mi je onako čudno bilo, dok sam nisam zaključio.
Gro ljudi koji su bili ovde bogati Bunjevci, bili salašari. Znači on ima prirode, blata, “u vrh glave”. Ni na kraj pameti mu nije da on traži neku novu prirodu nego da se zakači za asfalt, da se pobode kraj Gradske kuće. I to je objektivna priča bila. Danas to nije tako, ali i dan danas imaš ljudi koji kažu šta Palić? Kakav Palić? Kada staviš na dnevni red skupštine - Na Paliću treba da se uradi to i to, u turističkom delu, onda ovaj iz Dušanova kaže; A mi? Fali nam jedna ulica da se asfaltira. Onaj iz Tavankuta kaže; A mi? I to se sve vreme vaga…
Umesto toga da pokušamo da kažemo ovako. Palić nije MZ koji služi nama Palićanima, nekih osam hiljada. Palić, turistička zona je privredna zona ovoga grada koji može po MP da zaposli direktno hiljadu ljudi. U turizmu to važi puta tri. Za jednog čoveka u turizmu treba još dvoje da rade za njega: proizvode šargarepu, peru veš, zalivaju cveće, da proizvede vino, primi u goste, šta god… I to je razlog zašto bi grad trebao da vidi značaj Palića i gradnje na njemu. Ne zbog turizma, neke ljubavi. Od ljubavi mi možemo da ga šminkamo dalje i krečimo i do viđenja.
Na žalost nije se rodio još jedan Biro Karolj ili Lazo Mamužić, da izgura.
- Pa u ovom slučaju mi sada imamo gradonačelnika kojem je glavni cilj da se Palić sredi. Kroz skupštinu je usaglašen i prihvaćen plan oko Palića.
Ja ne znam da je to tako. Na osnovu onogo što se sada u javnosti, medijima itd to se ne može videti, ja sam u poziciji nekoga ko je zabrinut. Dakle, šta znači dilema oko toga da li je revizija ili izmena MP. To nije igračka. Nije MP nešto što staviš prst na čelo pa smisliš. To je ozbiljan rad, analiza. Ne znam ko je kada gledao plan. Tu ima puno matematike, paramtera da bi se došlo do nekog ishodišta.
Ako je revizija u pitanju onda ja mogu zamisliti da postoji negde ideja - Nešto mi smeta, iako je ne znam šta može da smeta. Šta može da smeta skup ideja? Kome? Važeći akt koji reguliše gde se šta gradi nije MP, nego plan detaljne regulacije (PDR). Zašto menjati MP da bi se menjao PDR.
Drugo šta znači da se postavi jedan tenderski rok i neki uslovi i onda se to menja u hodu na novi termin itd… Da li mi prisustvujemu nekom amaterskom radu. Ko stoji iza ideje, koncepta, kako bi rekao namere cele te priče. Jedna glava, više glava? Ja sam učestvovao u tome i znam precizno kako to treba da funkcioniše da bi bilo zdravo novorođenče.
Treće pitanje. Kada smo mi radili MP mi smo pitali sve Palićane koji su pokazali volju da učestvuju u ovom poslu, turizmu na Paliću. Kada je počelo da se priča o reviziji MP, veliki broj ljudi,....
Ja nisam više u tome, ono što radim u Maloj gostioni, manje je to turizam. To sa vinom je zabava. Ja sam penzioner čovek pa onda pravim sebi zabavu i drugim činim lepo. Odnosno nisam u epicentru cele te priče.
Ali ljudi sa kojima sam radio, koji znaju šta sam radio, pitaju šta se dešava? Ja kažem, ja ne znam, možda vi znate? Pa evo MP se menja. Pa ne znam.. I onda mi je to dalo povoda da se setim da bi bilo logično da ako se nešto razmišlja o izmenama da svi ti ljudi koji su uložili pare... Palić verujući u MP na čemu oni vide svoju budućnost. pitaju nešto. Znači puno objekata ima na Paliću, oko sto dvadeset: jedna soba, tri sobe, pet, vila...Znači ima ljudi koji su uložili svoje pare u Palić verujući da je MP ono na čemu oni vide svoju budućnost. I oni se sada pitaju šta se dešava. Zar nije logično da ih se obavesti i da se pita šta vi o tome mislite?
Dalje tu se pominju neki termini koji su mene uplašili. Znači medical spa je drugo ime za lekovitu banju. Mi smo napadno bežali od toga. Iz dva razloga. Prvo nijedna banja koja je lečiliše ne može da iziađe iz okvira što se sustav zdravstva u zemlji a ona koja se zakačila za to je u dugovima i dan danas. Znači “zdravstvo” nije dobar partner u biznisu koji se zove “turizam”. Imamo Kanjižu… Ja se pitam da li vinarija Zvonko Bogdan smeta što van MP i što se rodila na Paliću. Kome smeta da se nađe neka klinika, onoga ko uloži svoje pare. Zašto MP treba da se bavi time. On mora da se bavi esencijom, a to je šta je privlačna moć, šta je kapitalna kontrukcija da on narednih 50 godina “živi” od toga.
- Očigledno postoji neki nivo neinformisnaosti oko koraka koje sprovodi gradonačelnik.
- Čuo sam i izraz sanatorijum. Ja se bojim takvih izraza. Ljudima u turističkom svetu je dovoljno svakodnevne muke. On želi da ode u neko mesto koje je bez upita. Ako on dođe u mesto, koje londonski časopis za turizam, kaže utisak koji stičemo kada odemo u srpske banje da ta nisu turistička mesta nego gerontološki centri. Jel nama to treba?
- To Blaško (Gabrić) vidi kao ideju. Pridobiti iseljenike da ovde provedu ostatak svog života.
- Ne, ne. Ako on to solo radi, ako ima svojih para da uloži , treba mu pomoći da to i uradi. Ali da on nameće modele, nikako…
- Ne, to je bila opaska - odgovaram.
- Ne postoji javnost - nastavlja Miljković - Odnosno ma koliko imali mi poverenja u naše institucije, ako neko uzme u svoje ruke, nešto što se zove sudbina Palića, onda je elementarno da se pita! Zašto o tome, mi ne bismo znali o čemu je reč?!
- Pa skupština je to usvojila, Grad je uzeo u svoje ruke…
- Šta je Grad?...Apropo ovoga, o čemu smo pričali, Morohaloma, postoji jedna prljava priča koja se širi i neću da je pominjem ni da je čujem. Kao postoji zavera oko toga da Morohalom se razvija a sve drugo treba da se ne radi. To je budalaština za koju neću da čujem. To mi je apsolutno van svake pameti, logike. Ali, sloga! Znači nema šanse da se bilo šta…, pravili mi, kupovali vreme sa MP ovakvim onakvim. Šta se od toga Parka Palića pretvorilo?
Najmanji je problem nekoga obesiti, stavit na stub srama. Ali šta se objektivno uradilo? Natrpali su trideset ljudi koji su se tamo zaposlili. I? Šta je ideja bila? Šta su im dali da rade?
Znači SLOGA! Nije ideja da se tamo zaposle pet stranačkih ljudi. Palić je mesto tamo da se zaposli hiljadu ljudi. I to je ideja koja bi trebala da nosi ovaj grad ako postoji GRAD. Ako ne postoji onda će se cepati na ovo: pet mojih, pet onih i tako dalje, pa ćemo krpiti. Tako ćemo da podržimu Isu, pa onda ćemo Acu, pa onda Jošku…
MP nije krut dokument, nije Sveto pismo. U osnovi svega je održivost. Pojam održivosti znači ako uložiš “25 milona” eura, prvo pitanje je kada će to da se vrati, drugo koliko će to da živi sa profitom, i treće koji su to koraci da se to sada širi, povećava. Znači nimalo nije uzet ovaj paket: wellness centar sa hotelom, sa depadansom hotela i sa wellness hotelom. Tri smeštajana kapaciteta koji moraju da prelivaju svoju dobit u taj bazenski deo jer on nigde u svetu nije sam po sebi održiv. i zbog toga je ovaj paket važan. I u tome je golf koji na neki način treba da akcentira ekskluzivu. (Slovenija ima osamnaest golf terena). Gospodu, ljude koji imaju novca. Palić je mali za masu. Kad kažem masa mislim na broj od deset hiljada i više ljudi. Njemu treba manji broj bogatih ljudi. Sedam godina je bilo da se to uradi.
- Skeptičan sam oko golfa…
- Zašto? Golf je sport za koji se smatra da će apsolutno nadvladati tenis. Tenis je gledijatorski sport, golf gospodska igra. Palić je istorijski prethodio. Palićke olimpijske igre se nisu slučajno održale tu. I mi ne znamo u stvari koliko je to značilo u to vreme. Kalendari Austro-Ugarske su se prilagođavali terminu Palićkih olimpijskih igara. To su dokumenti koji se nalaza u arhivama. Tolikog je to bilo značaja. Nije to bilo zezanje subotičkih đilkoša. Pa pozorište, pa tramvaj, alo zar je Vermeš bio lud čovek?
Zašto Palić sada, u odnosu na Bled, Opatiju, Karlove Vari, Balaton furdo, svojim “vršnjacima” nije uspeo?
U jednom trenutku u Austro-Ugarskoj bilo je dosta mladeži i odlučeno da im se daju “igračke”. I birani su mesta, parametri. Ovde, Ante Zomborčević i Vince Kovač pokušavali su da ubede ljude da je Palić lekovit, dobar i to se u jednom trenutku pretvorilo u odluku.
Ovde je jedini put kada je to ozbiljno urađeno bilo 1907-9 kada su urađeni projekti Velika Terasa, Vodotoranj. Sve ostalo su bili privatne vile. Što je jako dobro. Bilo ih je oko dve stotine samo što ih je veliki broj ruiniran. A ono što se nesretno u međuvremenu desilo je da ga i put i pruga preseku. i jedan deo vila je otišao u naselje i ti ih više ne vidiš. tava kompozicija bile pripremljena da na Paliću imaš oko dve hiljade ljudi dnevno. To je broj koji omogućuje da ti imaš profit i održavaš sve u top formi. Kritična masa je hiljadu ljudi, ispod toga ti nemaš dobit. Zato je ta kompozicija tako napravljena da ona bude dovoljno privlačna da ti imaš program pozivnicu razlog da neko tu dođe bude dva dana tri tu da se provede, relaksira itd… da potroši novac.
To je bila ideja MP na prvom koraku kada je usvojen. Nijedna sledeća odluka nije doneta. U to vreme kada je PL vodio stvar...
Da poentiram. Onog trenutka kad je Grad odluči da u budući “centar” na Paliću uloži svoje građevinsko zemljište kao Park tad ću poverovati da postoji namera da se to radi. Dotle dok Grad misli da će da dovede nekoga ko će da plati, po njegovoj ceni, plac, da dovede infrastrukturu, da očisti jezero i da mu plati porez i da zarađuje, nema ništa!
Danas se to u svetu tako radi. A kada čitaš istoriju kada god su donosili odluku o Paliću oni su računali koliko treva da ulože i koliko će da zarade. Tako je Palić građen. Tako je počela gradnja banje, hotela. Tako je građena Velika terasa da bi se banjski gosti imali gde zabavljati. Znači bilo im je dosadno. Imaju muziku kafanu novine itd. bilo im je dovoljno. Danas to nije dovoljno. To isto treba da uradi grad da se složi ako želi od Palića da napravi novi “Sever”.
- U ovom momentu se radi poslovi oko Palića koji nisu tako vidljivi, PDR, plan uvođenja kanalizacije koja će biti priključena na prečistač itd…
- Ja mogu da razumem da je loše vreme za velike poslove. Ali postoje ljudi u svetu koji misle da je ovo najbolje vreme za ulaganje. Kada dođe konjunktura, a ti ćeš da ulažeš ti ćeš da izgubiš sve što biti konjuktura donela. Sad se ulaže, u lošim vrmeneim, da bi u trenutku konjunkture bio spreman da sve to pentiraš na najbolji mogući način. Takvi ljudi postoje i takve pare postoje.
Da li smo mi posvećeni tome ? Dakle, ko to radi, kako radi, šta radi? Ja ponavljam sada ja govorim kao čovek koji nije u toku i ne vidim to na sceni u javnosti, u odlukama. I otuda mi dolazi to pitanje, a ne zbog toga da sam ja zlurad! J alično osim velikog zadovoljstva što sam dvadeset godina radio taj lepi posao, mene to obavezuje i ostavlja potrebu da verujem da to nije bačeno vreme i i trud i da to može da se unapredi.
- Do nedavno nisam znao da je došlo do revizije, odnosno tendera za novi MP 2015.
Revizija je moguća, kao da vidimo šta se desilo za prethodni period. Ima jedno objašnjenje koje sam čitao, koje je nesuvislo, s jedne strane, MP koji je donet imao je određene pozitivne efekte a onda se promenilo vreme i okolnosti.
Možda je ideja da se on reducira,a li onda je pitanje njegove održivosti. Kada govorim o ciframa ja govorim kao ekonimsta. Ja mislim ni o jednoj stvari ne razmišljam kao esteta, da bude lepo. Da li to može da živi? Od čega to da živi?
- Eto imam ovde ispred jedna takav primer (Narodno pozorište)
- Pa da. Imamo Dudovu šumu. Koliko smo para spiskali u Dudovu šumu. A ja sam nogama i rukama molio ljude koji su o otme odlučivali u to vreme da pokriju bazen u Dudovoj šumi a da ostatak naprave na Paliću. Jer u svetu je poznato da ako se takvi objekti rade za lokalne potrebe moraju 70% da budu sufinansirani. Samo 30% mogu da zarade iz ulaznica, a u turističkim mestima može da dobaci do 70%, a ostatak 30 % mora da dotira hotel, razliku plati gost kroz cenu za spavanje itd. Znači ako to radimo reducirano, mi ćemo uzeti pare za plac, mi ćemo učiniti nekome da gradi jer voli, ubi se od ljubavi, al će sve to biti Potemkinovo selo.
Nama u ovom momentu nije problem da imamo ležajeve na Paliću. U ovom momentu nijedan ležaj nije neophodna Paliću, pri ovoj ponudi. Mi goste na Paliću možemo da zabavljamo dan i po, tako da dubimo na glavi. Mi smo sada za Novu godinu zabavljali ljude 4 dana tako da smo ih vodili svuda naokolo i to je jedan zahtevan zahvalan aranžman ali samo u prilikama kao Nova godina. Zove čovek pita - da li imate bazen? Nemamo. fino, javit ću se. Paliću treba kompleks koji ima kvalitetnog sadržaja. Sada ako dođe grupa od 500 ljudi na Palić mi možemo da ih smetimo ali je organizacija toga tako komplikovana da se može jednom desiti pa onda ko zna kada ponovo. Ne možeš svima obezbediti da imaju istu uslugu. 500 ljudi u 40 objekata!?
Sada nemamo potrebu da pravimo nove ležaje. Idu zlobne priče da se to radi na bi neko gradio vilu na zapadnoj obali, ali ja u to ne verujem. Zašto bi mi to radili? Ja ni to ne verujem. No pokušavam da uhvatim šta je razlog. Šta je ono bitno od nebitnog. Dve ideje sam čuo nedavno koje su došle do mene.
Jedna je da bi mi u sred jezera sa jednm folijom mogli da ogradimo deo jezera, očistimo i da se tu brčkamo.
- Ta ideja je bila oko Ženskog štranda, kako sam ja čuo.
- Da. Meni je to prilično daleko od pameti, ali rekao bi ovako. Sve što ja mogu da uradim je da vam dam koncesiju da to vi izvedete vašim parama. Imaš para, uloži, ja ću ti obezbediti sve što ti treba.
Druga ideja je da bi mulj iz jezera preliven preko deponije mogao da daje gas. Odlično! Koncesija. Koliko si spreman da ulažeš? Evo ti koncesija na 30, 40, 50 godina. Damo ti parametre i da se pogodimo. Nekada su nam ovde Slovenci dolazili. Malo, malo, pa dođu da nam kažu kako da mi potrošimo naše pare. U ono vreme, Severu, Podrumu, ne znam gde. Dođu Slovenci ekipa, kao oni su zainteresovani, mi svi srećni, i onda oni kažu - Sad ćemo mi da vam kažemo kako da potrošte vaše pare. Ovo uradite ovako, mi ćemo da vam obezbedimo kredit, pa ćete da trošite ovako, a mi ćemo da uzmemo ovo,… Alo, slušate vi sebe!? Ne znamo kako ćemo potrošiti naše pare? Ko god ima dobru ideju koja se uklapa - Evo ti koncesija! Kada se to ovako prikaže kao celina onda detalji postoje ogoljeniji.
- Molim te podseti me kako je to udruženje preduzetnika sa Palića, to je bio neki “pool”? Vi ste na neki način dobili sredstva i izgradili taj sada objekat gde se nalazi d.o.o. Park Palić.
- Nije pul. Kada smo 98. preuzeli ulogu turističke organizacije, kada se pojavio sve veći broj ljudi koji se uključuje u tu priču oko Palića. Neke destinacije funkcionišu na bazi jedne dve firme. Recimo u Vrnjačkoj banji takvih ima dve, tri firme i kada se javiš jednoj ti si sve rešio. Na Paliću takvih ima “sto”. Dobro, malo sam preterao, više manje. Bilo je potrebno da se to malo dotera. Pokrenuli smo tu priču i tome je prišao solidan broj ljudi. Mi smo to nazvali “pul” jer taj izraz govori o nekoj prividno konkuretnim subjektima koji se okupljaju oko nekog zajedničkog cilja. Mi smo zaista prividno konkuretni. Jedina konkurentnost se sastoji u tome kada imamo jednog gosta i kada se otimao oko tog jednog. Kada bi ih imali hiljadu, ne bi imali vremena da se otimamo nego kako da ih rasporedimo, ili da oni sami odaberu gde će.
Ta ideja je bila jedno tri, četiri godine i proširila se po Srbiji. Na sajmove smo išli zajedno, to je bilo kao da smo došli sa drugog sveta. U Srbije se sloga jako sumnjivo doživljava.
U to vreme PL je imao upravu u tuđoj kući i imali smo pitanje gde će da sedi uprava PL. Prva ideja je bila da se radi adaptacija Abazije. I dan danas mi je žao zato što nije bilo razumevanja za to. Napravi smo jedno rešenje po kojem bi ono i dan danas živelo i imali bi objekat za komunikaciju. No došlo je do velikog nesporazuma sa Festivalom, čak do peticije pred filmski festival - Ovi hoće kancelarije od bioskopske dvorane!?. Bilo nam je lakše da dignemo ruke od toga nego nešto drugo da preduzimamo.
I onda smo se fokusirali na jedan krš objekat koji je bio nekada kafana, pa omladinski kamp za predvojničku obuku, pa omladinske jedinice, pa ferijalci, i na kraju izbeglice, pa je to dotučeno da nije bilo kamena na kamenu. Početno smo se ugurali u budžet grada za rušenje i onda smo od republike dobili pare i izgradili objekat (Sadašnje prostorije d.o.o. Park Palić na Kanjiškom putu) Tamo je bilo dvadeset osam ležajeva. Logika je bila da će PL biti baštovan Palića i bilo je pitanje da li će ono imati dovoljno prihoda pa je bilo predviđeno i izdavanje soba kao priliv sredstava u budžet firme.
Tako da kada ja iskazujem strah oko MP, oko ideje, etuzijazma, ja se uvek bojim samo dve stvari.
Onih koji to ne znaju, a jako vole. Ti su najopasniji. Entuzijasti, amateri, oni koji stavljaju prst na čelo u rešavnju problema u ovim poslovima s u vrlo problematični. Neposredno raditi to je nešto drugo. Danas padneš, sutra se digneš pa ideš dalje, to je nešto drugo. Ali ti nešto što 170 godina vredi treba sada da opremiš za narednih 50 godina, ti ne smeš biti neozbiljan, neupućen. Ne smeš verovati sebi. Moraš proveriti, pitati nekog ko to bolje zna ili zna neopterećen, neostrašćen. Mi uvek imamo jednu crtu umišljene predstave o Paliću. Dobrom delu ljudi koji ga vole on je više nego što je. Njemu je nasušno potrebna ladna glava, mudrost, pamet, strpljenje i naravno treba n aneki način ljubav koja se iskazuje kroz slogu. Znači, ne altrusitička, već racionalna ljubav.
***
Prošlo je preko sat i po vremena, kafe popijene, vreme je da se krene, a SMS za parking nije bio poslat. Srećom bio je blizu kraj radnog vremena u subotu pa parkingoš nije zadenuo cedulju za brisač auta mog sagovornika, koji je požurio dalje da organizuje datum posete jednom vinogradu - podrumu na obali jezera
