Sunčan dan. Senka dizalice se prelama preko fasada na korzou, dok idem ka RK Centar ili MAXI? Gradilište Narodnog pozorišta “radi”. Vreme služi građevinare i podregava nadu da ćemo možda uskoro videti pozorište kako su to arhitekte smislili, a ne da gledamo šarenu reklamu na fasadi pozorišta koja sada dodatno “ubija” centar grada.
Ulazim u R.K, Centar, “s leđa”, na ulaz-izlaz u Maxi poslugu, pažnja mi je na telefonu i gotovo nalećem na dečka koji stoji nepomično pokraj vrata:
- Imate li sitno?
U inerciji sam prošao pored njega i ne zaustavljajući se okrenuo da ga pogledam. Relativno visok dečko, do 15 godina, u trenerci razbarušen, ukočen, spuštenih ruku, zagledan u daljinu da ne vidi kome se obraća, ponavljao je pitanje svakom ko bi ušao ili izišao iz samoposluge.
Sledeća vrata su odvajala prizemni deo robne kuće od posluge. Pažljivo, polako ih guram, pridržavam, otvaram i prolazim. Natpis da su u kvaru, od pre nekoliko dana, još uvek stoji, izgleda da se vrata još nisu samopopravila.
Idem dalje, gledam u otvorenu prodavnicu cipela. Nema prodavca ali nema ni kupaca. Prolaz do Pekinga, Skver centar, je prazan od ljudi, ali su se zato odnedavno ovde pojavile stolice i stolovi sa desne strane prolaza u kojem jedan prostor dobija novi sadržaj.
Ulazim i vidim nešto poznato, lepo...
Na stolu poslagane jedna pored druge, stojeće lampe, ali ne obične, već sa platnima koje ilustruju poznate fasade zgrada našeg grada. Tri čoveka razgovaraju, dvoje znam, a za trećeg pretpostavljam ko je.
Bilo je to na press konferenciji u Domu Mađara gde mi je grupa sklonjenih lampi u uglu sale skrenula pažnju, izazvala osmeh na licu i potrebu da nađem kreatora lampi, čoveka za intervju koji sam planirao pre mesec i više dana, kada mi je kontakt broj pribavila Tomo Margareta.
Kanyo Ervin, akademski grafičar koji radi kao profesor likovne kulture u gimnaziji Kostolanji Dežo, upravo je doneo nekoliko tih lampi i razgovarao sa ortacima cafea BOOKS&COFFEE.
Kafe books&coffee još nije otvoren “u punoj snazi” ali polako poprima izgled lokala gde ćete možda zaželeti sesti na kafu (bez cigarete) i prelistati neku od knjiga koje se nude sa prepunih polica.
Seli smo za stol.
- Pored slikanja bavim se i stvaralačkim radom. Pravim crteže, pri tome me interesuju arhitektura, zgrade i urbani život. Tako da sam sa iz dvodimenzionalnih okvira sada prebacio u tri dimenzije. Pravim crteže za lampe.
- Primenjena umetnost.
- Da, inspiracija bavim se srednjo-evropskom arhitekturom uopšte ali pošto je tematika bila vezana za zadnju izložbu u Domu Mađara, onda sam to hteo da bude malo više vezano za Suboticu. Konkretno subotičke zgrade koje su prepoznatiljive.
- Imao sam inspiraciju da radim ovo pa sam potražio na internetu stare priče, fotografije o objektima, neke vojvođanske motive, da bih to nekako povezao sa turizmom jer sam vodio jedno vreme grupe turista. Mislim da Subotica nema odgovarajući suvenir. Pa mi se nekako složila ta priča da napravim sliku, suvenir grada.
- Ti si Subotičanin?
- Da, sad već šest godina - smeje se Kanyo - inače sam iz Kanjiže.
- To znači da ćeš uskoro napraviti i lampe sa motivima Kanjiže?
- Pa da, zato je to malo šira tema :)
- One jako lepo izgledaju kada su grupisane po nekoliko njih i osvetljene, kao neki blok zgrada i mogu da učine prostor jako prijatnim - primećujem.
- Sve to zavisi od veličine prostora. Kada sam ja kući to držao one su jako obogatile ambijent.
- Da li je to bila prva izložba?
- Ne, prva je bila u Budimpešti 2012. Tada sam ih radio za jedan prostor u centru grada sa velikim izlogom kao ovde. (praktično mi sedimo u “izlogu” kafea i gledamo na parking ispred Otvorenog univerziteta) i kada sam razmišljao o izložbi onda sam ih postavio tako da čine “ulicu”. No tada to nisu bile fasade Pešte, nego stare fasade. Interesuju me takve fasada zgrada koje se meni čine da imaju svoju vizuelnu priču. Kada pogledam neku zgradu od betona baš ne osećam tako nešto.
- Prodao si nešto tada?
- Dve lampe, pet ih je bilo izloženo. To su unikatne lampe i dosta vremena i energije se unese u njih. U toj prvoj seriji sam to radio sa jednim drugom sve “od rama do struje” ali onda sam odlučio da taj zanatski deo predam onima koji se time bave. Kao kada predam svoju sliku da se urami. Ne uramljujem je ja. Majstor to bolje zna uraditi od mene. Tako da se tu i cena lampi povećava na taj način. Neko kaže pa ima toliko lampi u Ikei za 3.000,00 din. Da ali ih ima na milione, a ono što vidiš ovde to je unikat.
- Ljudi, kao deca, vole da imaju u malome neke prostore, objekte, naročito kućice. Ovo je jedna varijanta, nešto veća "kućica" ali zato korisna kao lampa. No, za pravi ugođaj, kako ja vidim, treba ih od tri do pet komada, koje tada čine jednu celinu i osvetljuju jedan kutak sobe i stvaraju iluziju malog grada - ponavljam moju viziju priče o lampama.
Kanyo nastavlja:
- I tako, tada sam počeo da pravim spisak zgrada koje bih koristio kao motiv. U Budimpešti sam prodao lampu ”Gradsku kuću”, kupci su bili poreklom odavde.
- Pravio si lampu kao Gradsku kuću?
- Ne, to je bilo svođenje objekta na odgovarajuće rešenje sa odgovarajućim detaljima. Hteo sam i sinagogu da napravim ali za sada još nisam uspeo naći rešenje kako to uraditi na zadovoljavajući način.
- Kanyo, drago mi je bilo da sam te upoznao…
Razmenili smo kasnije brojeve, možda će Kanyo imati priliku da napravi jedan blok zgrada.
