Još jedan lep dan. Sunčano jutro mi je davalo mogućnosti da razmišljam o odlasku na Palić da uhvatim malo X-raysa na obali jezera. Jedan od zadnjih obilazaka jezera će mi ostati u dužem sećanju. Pre dve tri nedelje sam ušao u vodu jezera do grla, iako nije baš bilo vreme za tako nešto, čak je bio prohladan dan. No, ja nisam osetio hladnoću vode, uopšte! Zašto? Pa bio sam skoncentrisan da izvučem ključeve od kola i mobilni telefon, koji su mi se našli na dnu jezera. Uspeo sam. Auto je upalio posle sušenja ključeva fenom u toaletu jahting kluba, ali lepi, novi, mobilni je završio u komi, definisao je stanje prijatelj kod koga servisiram telefon (kasnije, dve nedelje, dijagnoza potvrđena - nema buđenja, postaje donor "organa").
Tako da mi je jutros zazvonio nepoznati broj na mom starom pouzdanom telefonu.
Nepoznat broj, nedelja pre podne...hmmm, nema veze, javljam se...
I telefonski poziv: "Ej, Nino, šta radiš" je doveo do toga da se, evo i sada oko 20.00, bavim temom podmetanja požara na Muhadžir džamiju.
Gradonačelnik je na pitanje novinara oko broja vernika muslimanske veroispovesti rekao da ih je oko 2000. Tako je došlo do ovog intervjua sa Stevanom Nikolićem koordinatorom za inkluziju Roma Grada Subotice.
Dogovor je bio da to uradimo preko maila...
- Stevane, jutrošnji događaj je otkrio da nije sve tako lepo i mirno u našem gradu. Stvari ispod tinjaju dok se ne raspire, ne bih da predimenzioniram događaj, ali to je već učinjeno. Ipak treba gasiti požar svim sredstvima. Kako bi ti komentarisao ovaj postupak nekih stanovnika grada, jer svi mi, a verovatno i pripadnici islamske zajedncie, očekivali smo neki incident uzrokovan "sindronom drona".
- Izražavam veliko žaljenje sto su neodgovorni pojedinci ili grupa pokušali da podmetnu požar na subotičkoj Muhadžir džamiji. Uzimajući u obzir da veliki broj pripadnika romske nacionalne manjine posećuje ovaj verski objekat, daje mi za obavezu da pratim dešavanja.
Romska zajedica je uznemirana i sa pažnjom prati informacije i reakcije naših sugrađana. Prenosim njihov stav da su oni građani Subotice, da njihov verski objekat mora biti zaštićen od nadležnih organa kako bi i dalje mogli bez straha da ga posećuju i vrše verske obrede kao i vernici drugih religijskih zajednica. Od nadležnih očekujem da se počinioci privedu pravdi i da se preduzmu odgovarajuće mere kako bi vernici islamske veroispovesti mogli da bez straha posećuju Muhadžir džamiju.
- Ovo zvuči malo formalno, ali da nastavimo. Svojevremeno, posle ratova, iseljavanja, naseljavanja, procene o broju građana islamske veroispovesti su bile veoma raznolike pa čak da njihov broj dostiže 8000 - 10000. Danas je gradonačelnik rekao da se tu govori oko 2000 ljudi.
Koja su tvoja saznanja o tome?
- Udruženje građana u kojem sam aktivan, je tokom 2005/6 godina imalo bazu podataka pripadnika romske nacionalne zajednice na teritoriji Subotice. Popisano je bilo 558 porodica (oko 95%) koje su tada imale decu od 0 do 18 godina. Nisu popisana staračka domaćinstva i osobe koje su bile punoletne a nisu imale decu.
Na pitanje kojoj veroipovesti pripadaju, dobili smo ove odgovore:
Druga veroispovest 3
Islamska 1374
Katolička 111
Pravoslavna 101
Status porodice
Deportovani 1
Interno raseljena lica 319
Izbeglice 1
Neki drugi status 3
Privremeno naseljeni 20
Stalno naseljeni 214
Na osnovu činjenica da imamo dobru bazu podataka i iskaza mojih sunarodnika, procenjujemo da se broj Roma koji su islamske veroispovesti nalazi između 2000 do 2500 osoba, pravoslavne oko 500 a takodje i katoličke veroispovesti.
Sticajem okolnosti sam par puta bio prisutan u Muhadžir džamiji. Najveći broj prisutnih vernika je bio iz romske zajednice. Tačan broj pripadnika romske nacionalne zajedice ne mogu da kažem, jer postoje indicije da dolazi do čestih migracija. Procena je a u Subotici živi između 3000 do 3500 pripadnika romske nacionalne zajedice.
Podatak od osam do deset hiljada je netačan. To je bio podatak iz perioda velikih migracija. Nije bilo vremena da se napravi dobra baza, ljudi nisu imali adekvatnu dokumentaciju i broj od 8000 do 10.000 ljudi se dobio na osnovu spiskova kojim je registrovan broj korisnika humaitarne pomoći. Veoma teško je bilo da se uporede spiskovi i da se dobije tačan broj osoba koja imaju status raseljenog ili izbeglog lica.
Što se tiče romske populacije, zvaničan broj osoba, koji su se 2011. godine na popisu deklarisali da su pripadnicu ove zajednice je 2995 osba. Sa ovom cifrom smo baratali još 2005. godine. Po našoj bazi podataka, prosečan broje dece je 2,89 deteta po porodici. Najveći broje dece je u porodicama islamske veroispovesti.
- Primetno je da se iluzija o miru i razumevanju, u vremenu kada su ljudi drastično socijalno ugroženi, u našoj zemlji raspadne za par sati po nekom sportskom događaju - čak i pobeda reprezentacije je ponekada dovodila do izliva "oduševljenja" a kamoli ovakva provokacija (primer videti ovde, ovde Kamen na HNV i ovde - proglašenje nezavisnosti Kosova). I onda uvek manjina nastrada, ni kriva ni dužna. Šta je tvoje predviđanje u ovakvom scenariju razvoja događaja?
- U zadnjih 15 godina je naš rečnik obogaćen sa novim rečima kao što su "tajkuni", "navijačke grupe”, “loša privatizacija”, “mafijaške grupe”... Kada je Vlast prihvatila da je normalno da “navijačka grupa” napravi nerede posle utakmice ili nekog događaja, koji nije u skladu sa tradicijom, da se imovina građana ispiše različitim grafitima, da se ispred škola prodaju opojna sredtsva, da sudstvo ne sankcionoše okrivljenu osobu… mi smo počeli da gajimo nove društvne vrednosti. Glas zdravog razuma se povlači pred najezdom novina - novotarija. Kao društvo, počinjemo da sami sebe ubeđujemo da je agresija, inat, napad, cinizam, nepoštovanje pravila, dovođenje u zabludu… osnova za budućnost. Ove vrednosti su ušle u javni život, školska dvorišta, sporstke terene, ulicu, komšiluk, porodicu, našu svest.
Prateća pojava svih ovih aktivnosti je obmana, kriminal, siromaštvo, koje ima trend dugročnog rasta.
Međutim, u javnosti se, ne tako agresivno, javljaju i i termini kao što su: “potreba za izgradnjom mira”, “interkulturalno društvo”, “inkluzija”, “suživot”. Navedene reši su kontra mere da se ublaže pojave koje prouzrokuju prve. Za pohvalu je reći da je obrazovni sistem inkluziju prihvatio kao zvaničnu obrazovnu politiku.
Da se vratimo na nemile događaje koji imaju vezi sa sportom.
Normalno bi bilo da iako smo siromašni, imamo pravo na nacionalni ponos. Na sportskim događajima se svi poistovetimo sa reprezentacijom. Težimo da u sportskom duhu pobedimo protivnika. U slučaju gubitka, pronalazimo razloge koji su do toga donele. Međutim u slučaju provokacija, dostojanstvo branimo svim sredstvima.
Tada se koriste društvene inovacije. U tom žaru, bes se iskaljuje na sve što podseća na protivnika. Ako je neko u okruženju koji može da ima veze sa događaje, i pored činjenice da je to naš komšija ili sugrađanin, ne biraju se reči i dela. Preko noći je “on” oličenje neprijatelja. Stradaju pekare , kod kojih kupujemo burek, hleb, a verujem da je i siromašan sugrađanin mogao da taj hleb dobije na “recku”, poslastičarnice, bogomolje, stradaju i osobe koje ima drugačije mišljene.
Da li smemo da zaboravnimo da smo ljudi? Da li smemo da zaboravimo da smo komšije?
Država Srbija treba da je ponosna na svoje građane koji su različitih nacionalnosti, jer ambijent za razvijanje i negovanjem različitosti nam daje osnovu za interkulturalnim društvom. U Srbiji moramo da imamo mogućnosti da negujemo ljubav prema tradiciji, identitetu, istoriji, da svako dobije mogućnost da doprinese u izgradnji zajedničke budućnosti, da ima pravo na dostojanstven život i da kaže ovo je moja domovina.
Zajednički, odgovoran i efektivan rad će trasirati ambijent za izgradnju novih društvenih vrednosti.
- Hvala ti Stevane. Daj Bože da bude tako.
Stevan Nikolić
predsednik UO ECR-a - Edukativni centar Roma
