U okviru obeležavanja Dana grada na Paliću je održan naučni skup “Zapadni Balkan na putu ka EU”, i među redovnim gostima bila je prisutna i profesorka (u penziji) Srbijanka Turajlić.
Zamolio sam je da sednemo na obalu jezera i malo popričamo. Tema nije bila unapred definisana, ali nekako je ispala kritika aktuelnog stanja.
***
- … Ne znaju to samoupravljanje. Dakle, moja generacija, a mi smo sad već matori, to je poslednja generacija koja ima još nešto da kaže. Mada smo mi generacija koja nije morala da donosi nijednu odluku.
- Komunistička partija sve je to vodila?
- E, nije čak ni to. Mnogo se pripisuje komunizmu, ali to nema veze. Dakle, mi smo živeli u jednoj duboko socijalno uređenoj državi. Nekako je to bilo tradicionalno, bilo je jasno - završiš školu, zaposliš se i praviš porodicu. Do kraja si u firmi, jer se to smatralo normalnim, sačekaš još koje vreme, onda ćeš dobiti stan, lečićeš se besplatno celog života, ni lekara nisi birao, ti ni jednu odluku svesno nisi morao da doneseš. Ni jednog momenta nisi morao da staneš i da kažeš: Čekaj sad, za mene, za moju budućnost, da li je pametnije ovo ili ono? Nije bilo alternativa. Dodatno, ako niste bili u sistemu – a jako mnogo ljudi moje generacije već nije bilo u sistemu, uključujući i mene – vi ste mogli sebi da organizujete život i da nemate pojma ko uopšte vodi politiku ove zemlje. Nit sam gledala dnevnik, nit me je zanimalo. Sem Josipa Broza Tita, Kardelja i Rankovića – još iz ranog detinjstva – za ostale nisam ni znala ko su. Niti je mene zanimalo da li Srbiju vodi Ivan Stambolić ili Slobodan Milošević. Svi mi bili isti. I ceo život se tako živeo. Najedanput vam neko kaže: E, sad je sve drugačije sad vi upravljate. Čime upravljati? Dakle, naša generacija je zapravo nekvalifikovana za upravljanje. Za druge generacije, ono što dolazi iza nas, upravljanje je profesija. Vi to vidite danas sa Dačićem. On je poslednji koji je bio u kumrovačkoj školi. Dakle vi ne možete voditi politiku u Francuskoj ako niste završili njihovu Ecole National Superieur, ne možete biti ozbiljan političar u Engleskoj ako niste završili Oksford ili Cambridge ili neku od tih škola. U Americi ima da završite Harvard, dakle, zna se gde se uči da bi to. Mi smo se svi proglasili ekspertima, bez trunke iskustva o tome kako se to radi.
I kad neko kaže, ja ponekad dolazim na ideju, da bi nam bolje bilo da nas neko stavi pod protektorat pa da nas nauči makar da radimo. A onda se baš zato što niko nije znao šta da radi to onako potpuno utopilo u nekoj besramnoj korupciji, i u zapošljavanju sve gorih i gorih ljudi. Jer, ajde ta prva Đinđićeva vlada, najveći broj tih ljudi je imao neko iskustvo u nekim nevladinim organizacijama tokom 90-tih - mi smo se ipak nekako promuvali po Evropi, i to su bili ljudi zrelih godina, već imali neku profesiju iza sebe, i prosto su mogli onako da prionu: Ajde, da pokušamo ovo da uradimo. Ja sam ušla u ministarstvo i shvatila koji sam ja amater. Ja sam sve do tog momenta mislila da ja znam šta treba da uradim sa školstvom. Ja i danas mislim da sam znala šta treba uraditi. Kako? Kako funkcioniše mehanizam javne uprave? Šta se tu radi? To ne da je maltene neshvatljivo, nego je sramota da sam ja uopšte prihvatila da uđem u tako nešto, ako hoćemo da budemo pošteni. Ovo što je došlo iza nas, to više nema ni profesiju. Znači, svako od nas je dokazano znao da radi nešto drugo, ako već nije znao da radi to što treba, pa je postojala mogućnost da iz onog drugog, paralelama i iskustvom, nešto izvučeš ovamo. Ovi ne znaju više ništa. Nit su školovani za javnu upravu, nit su radili neke druge poslove koji bi im razvili makar neko životno-profesionalno iskustvo u nečemu. Niko nema ni dan radnog staža ni u čemu. I kad tako pogledate onda kažete: E, pa dajte mi nekog menadžera sa strane da vidim šta taj može. Ali on da bi doveo stranca... Sa strancima u vlasti je drugi problem, jer oni nisu investitori. Dakle, da je on doveo nekog stranca koji je rekao: Dobro, ok, uloži sad milion evra u Srbiju, ako krene na dobro, dobićeš dva, ako krene na loše, nećeš dobiti ništa; onda bi to imalo nešto smisla. Tako stranac dolazi na vlast bez ikakvog uloga. Njemu je to zgodno, lepo će se provesti, ovde se dobro i jede i pije, prijatno je društvo, svi će ga lepo primiti, potapšaće ga po ramenu, i šta će se tu kasnije desiti, to nema s njim ništa veze. Dakle to nije način da se stvar reši ekspertima.
Razumete, ja mogu da dovedem stranog profesora da održi semestar mojim studentima i to ima smisla - on nešto zna, oni će nešto naučiti, al da ja čoveka bez pokrića, a da ne govorim o ideji da vi dovedete dečka koji ima dvadeset i nešto godina, ko je početnik u nekoj firmi - kako god to bila velika firma, on je početnik. On nije još ni razumeo kako firma radi, a kamoli kako radi država. I to nije dobro. Ja ne mislim da to vodi negde. Meni više smeta što niko ne reaguje. To mi strašno smeta, ja ne sumnjam da imamo ljude koji su stručniji od njega. Što je najlepše, ja ne sumnjam da naši fakulteti, kakvi god bili, nisu iškolovali barem deset ljudi boljih od njega. E, meni smeta da se nijedan od naših državnih fakulteta nije našao prozvanim, i ja mislim da to nas uništava, da ustane i kaže: Čekajte, ljudi, pa mi školujemo nešto! Pa ne možete nas na taj način poniziti, dovodeći dečka od dvadeset i nešto godina, to znači da mi ne radimo ništa dobro. Mi stvarno ne radimo ništa. Onda zašto budžetske pare prikupljene od naroda ulažemo u obrazovanje. Dakle, zašto ja izdržavam sedam ekonomskih fakulteta, ako oni nisu u stanju da iškoluju jednog ministra ekonomije? To su potpuno pogrešno potrošene pare poreskih obveznika. Kao što ne znam zašto školujemo onolike lekare kada oni ne mogu da operišu kičmu, nego ministar mora da ide u Nemačku. I ako ne mogu da operišu kolena predsedniku, nego neko, ne znam ko, mora da dođe da uradi operaciju. Razumete, to je neko najstrašnije ponižavanje naše sopstvene akademske profesije, na koje niko ne reaguje. Ja moram priznati, ja najviše volim da mislim da je to ključni uzrok naših problema - odsustvo bilo kakvog morala i etike od strane intelektualne elite, koja bi mogla da bude korektor onoga što se dešava.
- Samo da kažem, ja pratim delimično aktivnosti Privredne komore Subotice, dolazili su profesori davali svoja predavanja vezano za vizije šta treba uraditi, ja to odslušam kao i ostali prisutni, vidim pozitivne reakcije prisutnih, a meni se to svidi, i pitam: Profesore, ovo dobro zvuči. Jeste li vi član neke partije? Jer vi bez podrške partije nećete moći da sprovedete svoju ideju. I on kaže: Ni slučajno neću da budem član partije. Neće. Znači postoji tu i odbijanje. Neće ni da se približi..
- Njegova je dužnost da reaguje, ali ga stvarno ne možete naterati da postane član neke partije. Problem je što mi ni tu dužnost ne ispunjavamo: To je da kad vidi da je zemlja napravila loš budžet, da iznesu politiku na trg. Uvek ljudi treba da izađu i kažu: budžet je loš zbog toga, toga i toga. Ja sam stručnjak, ja to znam. Kad mi uložimo ne znam koliko milijardi u onaj besmisleni most u Beogradu, da izađe Građevinski fakultet ili pojedinac i da kaže: Taj most je besmislen zbog toga, toga i toga. I kad bi mi stigli dotle da u svakoj struci onaj koji donosi odluke ZNA da će se pojaviti neko ko ima autoritet… - ali neće se pojaviti niko.
- Možda da se vratimo malo i na medije uopšte. Ja sam u intervalima, malo po malo, prestao da čitam novine.
- Niste jedini…
- Mnoge medije sam skinuo sa bookmarka. Tek povremeno pročitam koji članak, uglavnom preko neta.
- Ja isto prelistam Danas. Sad da se vratim, Bujošević me je posebno rastužio sa Politikom, i umesto da čitamo, svi je vratimo. Ne volim posebno Smajlovićku, ali mislim da bolje uređuje novine.
- Zadnje što sam kupio, kupio sam ovaj Nedeljnik - primetio sam Tijanićev intervju, jedan paragraf mi se samo svideo. Ne zato što je odražavo moje mišljenje o tome, već kako, šta su mladi, šta rade kada su ideali upropašteni, i kako je čitava ova politčka elita prodala zemlju.
- On je tome jako mnogo doprineo. Ja mislim da mladi danas žive na način na koji smo mi živeli za vreme komunizma. Mi smo verovali da je komunizam nepromenljiv, i prosto smo gledali kako da se organizujemo da živimo paralelno sa njim, uprkos njemu, ili sasvim svejedno, da iskoristimo deo sistema, koji je on stvorio, za život. Ono, što ja pokušavam da objasnim svojoj deci i njihovim prijateljima je da oni vode isti takav život. Dakle, i oni se trude da ne znaju kako izgleda sistem. Jedino što oni nemaju sistem.
Naša prednost je bila što smo mogli da živimo u paralelnom svetu, jer je neko napravio sistem koji je funkcionisao. Da, ja sam znala da postoji neka zaštita, neka uređenost niza stvari, koju je neko nametnuo, nebitno da li je ona bila dobra ili nije, svejedno je postojala. Oni na žalost nemaju sistem. Dakle oni uopšte, u haosu, entropiju oko njih, ne mogu da urede svoje živote nezavisno od toga, ali oni to još ne razumeju. Enormna količina mladog sveta, i sposobnog, i pametnog i preduzimljivog, prosto neće da otvori oči, da pogleda vesti u pola 7 na B-92-i ili dnevnik 19.30. Neće da pogleda vesti. Neće da pročita novine i neće da zna šta se dešava. Nisam sigurna da je dobro, ali to je tako. Jer su i oni počeli da veruju u to da se to ne može promeniti.
- Da, to je gadna depresija.
- Nažalost, da.
- Ali su nas, znači one Farme, oni šou programi, mislim, to je da se zgadi čoveku. Favorizovanje tih stvari... Na Blicu imaš vest o nečijoj zadnjici sa sve slikom ... Da do toga dođe - nemam reči.
- Onda mi imamo novinare koji su malo lenji i neobrazovani. Jer ja stvarno ne znam kako se to dešava da li tako izgleda i kod vas? Ja gledam Beograd. Dakle, svaki novinar ima u svojoj beležnici jedan broj, niz brojeva. I on okreće jedan od tih brojeva, nezavisno šta je tema. Ja kažem:
„Ljudi, ja o tome ne znam ništa.“
„Ma nije važno, kažite mi nešto“.
„Ne mogu da vam kažem, ne znam ništa.“
„Pa valjda nešto o tome mislite.“
„Mislim, naravno, ali ne mislim kvalifikovano da bih vam rekla. Nađite nekog, koji zna.“
„Pa koga da zovem?“
Dakle, njega mrzi čak i da se bavi time ko bi mu bio sagovornik za tu temu, nego daj mu nekog od ovih brojeva, a onda za pakost, ogromnom broju ljudi ta medijska vidljivost prija. Pa se ljudi takođe primaju da pričaju o stvarima o kojima nemaju pojma. I to je tako jedna zgodna sprega, jer i novinari bi mogli da budu kritični, kad bi bili malo sposobniji, malo zainteresovaniji, kad bi oni malo sami otvarali neke teme, malo nešto čitali, pa bi onda znali šta da pitaju. Elita je nekritična, prodala se za sitno, da se makar prodala za nešto ozbiljno. Ja odavno tvrdim - to je ono pitanje - da li ima u ovoj zemlji homoseksualaca ili nema para, mislim, to je onaj stari vic...
- ?
- Pa ima nešto onako, dolazi jedan i kaže: u mojoj zemlji su svi pederi, samo nema para. Ma, nije tako! Nije? Da li bi ti za 100 eura? Ne bi! Za 1000? Ne bi, al bi za milion! E, pa lepo sam ti rekao da su svi pederi, samo nema para!
Ne znam ja šta bih uradila da mi neko ponudio deset miliona evra, za nešto, pa da odem na Kanarska ostrva, da me niko više ne vidi. Ne ulazim u to. Intimno se nadam da ne bih, ali mi niko nije ponudio neka sredstva, ne znam :)). Ali za te bedne pare, za projekte, za nešto ti prodaš i čast, etiku i struku, i sve, to je sram. Ali to je masovna pojava, pa je više niko i ne osuđuje.
- Prešla je u običaj.
- Tačno. Onda, sa 2000. desila se još jedna stvar, a pomalo i 90-tih. Dakle, kada su počele nevladine organizacije, počelo je, naravno, i okretanje novca, počelo je neko muvanje. Koga god ste uhvatili da muva, i hteli nešto da uradite, oni bi rekli: „Nemoj, on je naš, nije sad zgodno.“ Dakle, mi smo vrlo vešto prikrivali sopstvene muvatore. Dok je bilo malo para, muvali su na malo. Čim je došlo do velikih para, počeli su da muvaju na veliko. Zapravo, kad se radi o nekim ključnim etičkim stavovima, nema naših i njihovih, ima poštenih i nepoštenih. Ali ni to nismo savladali. I ne znam, ovi će najverovatnije da rasprodaju ono što još imaju, što je jako-jako loše, neće bizi nikog da ih spreči, pa onda ne znam šta ćemo. A nama je još malo dobara ostalo. Danas sam išla od DDOR-a pešice naovamo, pa smo popodne otišli nazad po auto. Gledam ovo jezero. Za jednu osiromašenu zemlju kakva je Srbija to bi mogao da bude raj. Cela Srbija bi mogla da bude tu, samo kad bi neko mogao da ga osposobi za kupanje.
- Tako je, i ja to pričam: Dajte nam zdravu vodu ovde, i imamo nešto. Imamo tradiciju, i upravo sam pričao sa jednim gospodinom…. (vidi: Top manager)
- Prelepo izgleda jezero.
- Lepo je. Da je malo šire, pomislio bih da sam na moru. Ali kad dođete bliže i pogledate vodu, pa kad dobijete analizu...
- E, sad je tu pitanje. Vi nemate nikoga ni u Subotici, ni u Pokrajini kome je stalo. Zato što se tu ne vidi – i tu jeste problem – ne vidi se lični dobitak.
- I tu se pojavio problem. Imali smo link prema Beogradu, prema Novom Sadu, preko DS-a, preko Olivera. A Oliver je sad sasečen.
- Pa čekajte, nije Oliver sasečen... On je sam sebe sasekao. Nije poenta u tome da vi imate link preko Olivera. Poenta je u tome da ovu zemlju i ovu pokrajinu vodi neko, ko može da razume. Ako on osposobi tu vodu, Subotica će procvetati, znači, dobiće više poreza, puniće bolje budžet, i osiromašeni narod će imati gde da letuje. A za mene tu neće biti lične dobiti, a i ne mora da bude.
- Tako je!
- To je poenta. E, mi toga nemamo. Da li ste se zapitali - Zašto su svi naši projekti enormno skupi?
- Zato što se svi ugrađuju?
- Ako ja uradim projekat za 100 evra, ja mogu da dobijem 5 ili 10. Ako uradim za milion, tih 10 posto je... Nama su svi projekti enormno skupi, da bi procenat onih koji se ugrađuju bio veći. I ja ne znam, kako se iz toga izlazi. Svi to znaju, i o tome svi ćute. A dok se masovno ne progovori...
- Da li preko ove prve 24 privatizacije, koje su došle pod lupu EU, navodno od strane Vučića i ostalih, koji sada to kontrolišu, da li imamo nekih rezultata?
- Ne, nemamo ništa. Dakle te privatizacije 24 je obradila Verica Barać. Sasvim sam sigurna, da je Verica bila u pravu, i da je sve to sumnjivo. Nevolja je druge vrste. Ja mislim da je Verica bila suočena sa tim problemom. Što je tu u pitanju sprega onih koji su kupovali i onih koji su bili na vlasti - svi su papiri u redu. I kad su svi papiri u redu, ne možete ništa dokazati. Ja sam se maločas šalila sa dekanom fakulteta na kome je, Toma Nikolić dobio master, i tako on kaže, nisam ga video otkad je dobio diplomu. Ja kažem njemu, ti ga nisi video ni pre toga. „Pa nemoj tako, ja imam njegov dosije, sačuvao sam sve njegove ispite, sve seminarske radove koje je predao, itd..“ Ja ne sumnjam da imaš... I naravno, da nema nikoga ko bi mogao da dokaže da tu nešto nije u redu. Iako bar 90% ljudi veruje da nije. I to je problem svih tih privatizacija, to je problem što će biti i sa Miškovićem. Mi svi verujemo, da je on lopov, ali pošto su oni napravili zakon po kome je on mogao da bude lopov, on će se izvući, sem ako neko progovori. Ja mislim, da oni na tome rade... Da oni pokušavaju da kupe nekog, ko bi otvorio usta i progovorio, bar da imaju samo neki dokaz.
Dakle, ja znam, da je neko potplatio nekog u Agrobanci da bi dobio kredit. Ali ne mogu da dokažem. Mogu samo da dokažem da njegova hipoteka nije vredela toliko. A mogu dobiti odgovor da je službenica napravila previd. A vi kažete da nije napravila previd. Stvarno ne znam kako.
Sinoć smo baš o tome pričali, da bi tu možda zaista pomoglo ispitivanje porekla imovine. Ajde, druže, ti sad imaš ovo, odlično, kad si platio porez, koliki si porez platio, odakle ti to? Nije nasleđe od tetke iz Amerike, ajde da vidimo, kako si ga stekao, itd.
Samo kroz to bi moglo da se zapravo uteraju ljudi u lopovluk. Da se otkrije. Da se kaže da on nije mogao da dokaže da je sve to pošteno zarađeno, jer nema nikakvih dokaza. Jesi li plaćao porez na profit svake godine? Dakle, to bogatstvo se gomilalo, a nema pisanih tragova o tome. Ja drugačije ne vidim. Po meni, ovo što radi Vučić je čist populizam. On igra na istu kartu kao što je igrao Milošević, samo je drugačije nazvano. Onaj je to nazvao odbranom srpskog naroda, ovaj to zove korupcijom. Nema razlike u njima. To je sve isto. Samo je pitanje šta je etiketa.
Onaj narod devedestih se verovatno jedino mogao primiti na temu nacionalizma, a ovi danas – pošto su sad svi svesni krađe, strašno lako se primiš na nekog koji ti obeća da će se boriti protiv korupcije. Tako da ne verujem, ne znam, zvuči mi jako pesimistički, što mi nije cilj i nije mi običaj, ali ne vidim... Uvek sam imala fiks ideju da će mlađi tu nešto da urade, sve dok nisam shvatila da su se mlađi povukli.
- Jedino što primećujem, da kod nas, u našim krajevima ima jako puno napuštenih kuća. Ljudi odlaze, prosto odlaze, sele se, odlaze na rad u Nemačku, negde na brodove...
- Odlaze, jer možda im negde život može biti pristojan. I to nije neobično. Odlaziće sve dotle dok im ne bude podjednako svejedno, živeo ovde ili tamo, mogu da živim pristojno.
- I ova zamka, koja je dozvoljena, koja se neprestano prezentuje na TV-u. Reklame za jeftini novac. Ponekad su ljudi iz Narodne banke upozoravali: Pazite, ljudi, nemojte uzimati kredite...
- Da, čovek zaista odrao se pričajući: Nemojte, posebno nemojte švajcarce... Ali se niko drugi time nije time pozabavio.
- I uopšte, tako lako ljudima dati da uzimaju kredite, jer nisu naučeni da misle na sutra.
- Nema, zato što nema nekog sistema. O tome se trenutno mnogo piše u svetu, nismo mi jedina demokratija. Dakle, demokratija stvarno nisu slobodni izbori. Demokratija podrazumeva, prvo, učešće naroda. To podrazumeva da je narod obrazovan, da svima bude jasno u čemu učestvuju i o čemu odlučuju. Nisu ni Farma ni Veliki brat slučajni. Jer ja moram tog glasača da obrazujem na neki način, ili ću ga obrazovati Farmom. Ako ga obrazujem Farmom, onda on glasa za mene u borbi protiv korupcije. Ako ga obrazujem na pravi način, onda on ne glasa za mene. Vi u stvari, da bi zaista ušli u demokratsko društvo, morate dramatično podići nivo obrazovanja i nivo odgovornosti. E, onda mi mi možemo govoriti o demokratiji. To, što mi nemamo jednu partiju, nego imamo dvanaest partija, neće učiniti od nas demokratsku zemlju.
- Da li možete eventualno da mi objasnite: B-92 je bio kao medij, koji je bio da kažem relevantan, kao avangardan, tako nešto, i onda on uzme, i stavi Velikog brata.
- Slušajte, to je neka pomama za publikom.
- Mislim to je neka kolizija, oksimiron.
- To je naravno potpuni oksimoron, ali u nekom momentu Veran Matić je hteo da uzme pare od nekog.
- To jeste, znam da su neke pare, ali to je katastrofa naša: Ti se boriš za nešto, i onda napraviš ovako, i onda popljuješ samog sebe.
- Njega to ne zanima. On je, prvo, možda će vam se to učiniti groznim, što sad kažem, ali ne znam ja, da li je Veran Matić 90-tih hteo stvarno da stvara jednu nezavisnu televiziju koja će informisati narod, ili, pošto je neko i sa strane trebao da plati neku takvu televiziju, on shvatio, da je to zgodna prilika da se on nečim zabavlja. To su dve moguće opcije. Čovek, kada ima želju da zaista nešto stvara, po pravilu bi nastavio to i posle. Čovek koji ima želju da se nečim igra, dobije vidljivost da proputuje po svetu, jednog momenta shvati, da mu to više nije lukrativno - jer se to desilo 2000. – i kaže: Dobro, ovo što sam napravio mogu da prodam, a da ga ja bolje prodam, moram da prodam vidljivost. Kako će da podigne vidljivost? Dovešću Velikog brata! Doćiće mi publika, jer ga mogu prodati za veće pare. To su mogući scenariji. Dakle, ja ne mogu ništa da tvrdim, ali to su zaista moguće scenariji. I ja sam sklona da verujem u scenario, zato što B-92 nestaje. Kako su Grci kupili deveteset-dvojku, ja to tvrdim, da to ide potpuno niz vodu.
- Ne znam, nisam u toku...
- Tako sam ja razumela, stvarno ne znam. Adje, meni objasnite, zašto je država dozvolila da Pink ima 30 i nešto kanala?
- Nemam želju da upalim TV.
- Željko je nekoga kupio, nemam pojma, ali nekoga je kupio.
- Stvarno.Nemam šta da gledam na TV, pogledam ponekad RTS-1 u pola 8..
- Imaš History channel, Discovery, National Geography, to gledam..
- To je drugo, to se slažem sa vama, nisam mislio na strane kanale...
- I moram da priznam, HRT je meni jako zanimljiv. Vrlo često gledam HRT-1
- Ne znam, ne stižem da gledam, sada to je druga država, kad smo se raspali, ja sam bio...
- Imaju emisije iz nauke, obrazovanja. Takođe ima noću dobre naučne programe, ono, što je zanimljivo. Oni kada imaju neku debatu na neku kontroverznu temu, oni stvarno imaju neku ozbiljnu debatu. Oni dovedu ljude koji o tome hoće i mogu da pričaju.
Meni se dopada i RTV– popodne kad sam kod kuće – gledam Vojvodinu, ne gledam RTS.
- „Utisak nedelje“ kako ocenjujete?
- Ah, šta ja znam. Ja nju volim, mislim, simpatična mi je Olja Bećković. Ona ima jedan problem. Ona ne može sebe da odvoji od emisije. Dakle, ona je bila tragična proletos, u vreme sklapanja onog aranžmana sa Kosovom. Bilo je nekoliko emisija gde se sve u njoj bunilo protiv tog aranžmana.. I onda je dovodila goste na tu temu i to je stvarno bilo meni negledljivo. Dakle, to ima ona tu i tamo, po meni, neki problem, nekad zna da bude sjajna, nekad zna da se malo izmakne, i onda samo provocira, što je dobro, tako da zavisi od toga..
Jedanput je rekla: Zavisi kako ti je do nečeg emotivno stalo. Što ti je više emotivno stalo, to ti je gore... Ali mislim, da je ona OK. Onako, kako bismo mi inženjeri rekli: Onako u globalu, kad se sve sabere, plus i minus, ona kod mene i dalje ima plus. Ne znam, možda su to godine, pa sam ja na svoj način sentimentalna spram tih mlađih ljudi koji se svih ovih dvadeset godina trude da nešto urade.
- Hvala vam!
- To je to!
***
Dopuna 2022.09.25.
Profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji Srbijanka Turajlić preminula je danas iznenada u 76. godini.
https://www.politika.rs/scc/clanak/518393/profesorka-srbijanka-turajlic-...
