Ovog leta često sam odlazio na Palić, obično u Jahting klub odakle bih uz kafu promatrao jezero. Sredinom avgusta u kadar mi je ušetao jedan novopalićanin, Miljan Vuksanović, za koga sam znao da se svojevremeno bavio ugostiteljstvom u Beogradu, i to uspešno, pa mi došla ideja da ga zapitam šta to nama nedostaje da bismo pokrenuli turizam na Paliću.
Par dana kasnije, na terasi picerije Denis, razgovor je, naravno, poprimio drugi tok:
- Miljane, kako to izgleda raditi, voditi važan posao, na dalekom istoku?
- Koristim ovih par dana boravka u Subotici i na Paliću da na neki način, hteo ne hteo, povežem ono što se radi tamo u Aziji sa onim što mi radimo. Tako je to, sa jedne strane gledano, jednim okom, ono što jeste, a drugim okom gledano - što bi moglo da od svega bude. Doduše, ja sada radim u energetici, i tamo, u jugoistočnom delu Azije, vodim firmu koja se bavi energetikom, ali baš zato što se bavim energetikom, mogu da vidim kompletne tokove investicija, ulaganja, brzine, način dešavanja, poslovnu klimu i ostalo, i taj deo je nešto što ne važi samo za energetiku, nego važi i za turizam.
Ono što je bitno tamo i što karakteriše način njihovog rada jeste velika brzina dešavanja. Znači, tamo se brzo odlučuje, brzo investira, jako se mnogo radi, nove informatičke tehnologije doprinele su tome da ljudi obično produžuju radni dan na 10-12 sati, i zaista se strašno mnogo radi. Oni sa jedne strane koriste ljudske resurse do maksimuma, ne samo time što povećavaju radni dan, nego što vrše ogromna ulaganja u obrazovanje. Ljudi koji se obrazuju više troše. Više traže i više troše. Na taj način, oni kada ulože pare u obrazovanje, imaju sposobnije ljude da proizvode, a imaju i dobre potrošače, znači, ta investicija radi duplo za njih. Interesantno je to što smo mi, koji smo imali perfektno obrazovanje, perfektno školstvo, potpuno zanemarili činjenicu da ljudi koji su obrazovani bolje proizvode i bolje i kvalitetnije troše. Ako ti imaš ljude koji imaju zahteve za kvalitetniju potrošnju, onda će i tvoje tržište postati kvalitetnije. I to diže ceo sistem života.
Vidiš, u Aziji oni ne samo što intenzivno šalju ljude na obrazovanje po Americi i Evropi, nego su počeli i ubrzano da grade. To je jedna interesantna komponenta razvoja u Aziji jer, recimo, a ako uzmemo sadašnji resurs koji mi imamo ovde na Paliću, konkretno imamo nešto što bi ljude u Aziji opredelilo za investiciju. Zašto? Imaš tradiciju – tradicija je nešto što ne možeš napraviti – imaš tradiciju takoreći vekovnog turizma, imaš ljude koji znaju posao, imaš ovde ozbiljan zdravstveni centar koji podržava Palić u nekom konceptu medicinskog turizma, imaš jedan odličan prirodni resurs, ne samo što je to jezero, nego što su tu i termalne vode, itd. Imaš blizinu autoputa, urbanih centara, i to bi bilo za Aziju nešto u šta niko ne bi propustio da investira. To su retke prilike za Aziju. A zašto za Aziju? Zato što je Azija u ovom trenutku referentna tačka. Njihove investicije vode ceo svet. Znači, nije više kako hoće Amerikanci, nije kako investiraju Evropljani, nego kako investiraju u Aziji. Šta je ono što je sada pokretač? Da li će neko iz Evrope ili Amerike da investira ili ne, to već spada u drugu klasu. Prva klasa su investitori iz Azije. To je ogromna baza kapitala.
Onaj deo koji je takođe posebno interesantan, pored velike brzine odlučivanja, to su velike količine znanja koje se tu ulažu, ogromne radne angažovanosti, ali i činjenica da se sada oni vraćaju svojim starim korenima. Vraćaju se svojoj medicini, vraćaju se svojim filozofijama, i zaista počinju da prevlađuju sve ono što je bila zapadna civilizacija. Jer, još pre možda nepun vek, Englezi su tamo u Kini vodili opijumski rat, zato što Kinezi nisu želeli da koriste opijum, a Englezi su hteli da se obogate na opijumu. No, više nije takva situacija. To je velika promena u periodu od svega nekoliko godina, a malo ljudi kod nas primećuje tu promenu. Azija postaje vodeći ekonomski kontinent. Ljudi to ne shvataju, često puta menjaju teze i greše misleći da sve što iz Kine dolazi jeftino i malotrajno. U realnosti, u Kini se može kupiti nešto što je zaista jeftino, ali su dostupni apsolutno svi prozvodi koji su vrhunskog kvaliteta. Oni u ovom trenutku imaju potencijal proizvodnje u najvišem tehnološkom nivou. I ta diferencija, taj raspon da možeš da kupiš od bofla do najkvalitetnijeg nešto je što ljudima tamo omogućava da se primaknu svakom segmentu potrošača.
I sada, evo, ostaje pitanje, kako se tamo snalaze naši ljudi. Jer, zahtevi su veliki. Recimo, sa nivoa nekog prosečnog radnog elana i prosečnih radnih navika, naš čovek tamo ne bi mogao da prođe. Stradao bi, ne bi mogao da se snađe, da se upari sa ljudima koji tamo rade. Ali, kako sam ja prošao tu školu, tako je i dosta ljudi prošlo tu školu. To sve postoji. Mi možemo da radimo sa njima, to sam video na nekoliko slučajeva i načina. To znači, mi sa azijatima možemo da radimo, na njihovom nivou da radimo. Oni jesu zahtevni, tamo se jako puno radi, rad sa njima zahteva mnogo koncentracije. Kada radiš za firme koje su azijske, oni nastoje da iz tebe izvuku maksimum. I onda se čovek pita: Da li je tamo tako teško raditi? Naizgled - jeste, ali u realnosti – ja sam video mnogo slučajeva, to u stvari nije tako. Naši ljudi se privikavaju na to brzo.
- Koje vrste poslova su tamo tražene?
- Tamo su u stravičnoj tražnji vrhunski menadžeri. Vrhunski, znači - top menadžeri. Top menadžment je u ogromnoj tražnji u Aziji. Oni imaju taj srednji nivo, oni ih obrazuju po Americi, po Australiji, po Evropi. Kinezi daju ogromne pare za obrazovanje. Tako da oni imaju relativno mlade ljude sa pretežno dva mastera, sa doktoratima, sa diplomama iz prestižnih fakulteta, i to tamo je strašna konkurencija.
- Kako bi definisao top menadžera?
- Top menadžeri su ljudi koji... Recimo, ja imam tamo par stotina ljudi, recimo, u Bangladešu, to je interesantna priča. U Bangladešu imam jaku koncentraciju elektrana gde mi radimo proizvodnju i plasman električne energije i na svim nivoima imam ljude koji su vrlo dobro obrazovani, ali neko mora da donosi odluku. I sada, recimo, naša firma ima taj udeo u Bangladešu, i preko mog stola prodje nekih 600 miliona dolara godišnje, što znači 2,5 miliona na dan. Toliko može da košta dan oklevanja. Jedan čovek je za sve odgovoran, i taj jedan, top menadžer, drži celu odgovornost. Znači, preko njega cela firma radi. Svi, koji rade su OK, oni su pametni itd, ali odgovornost se uvek definiše, i taj jedan, koji ima svu tu odgovornost, taj je top menadžer.
- Praktično, on je direktor firme...
- Da, top menadžer je direktor firme, kod nas je to direktor firme. Najteži je onaj deo kad kod nas neki ljudi ne mogu da shvate šta je tu potrebno. Iskustvo za inženjere je jedna stvar, nauči se posao, zna se, a iskustvo menadžera je da ume da donosi odluke. Jer čovek nema vremena da zna sve o nečemu, i mora često da donese odluku na bazi onoga što zna. Mnogo je češće da se donosi odluka na bazi onoga što se ne zna, nego na bazi onoga što se zna, jer ti nemaš informaciju, a moraš doneti odluku. Menadžer neće da odloži donošenje odluke. Zbog toga je to top menadžer. Ima tajming da se donese odluka, i to je to. Ako se donese sutra, možda će biti primerenija, ali to nije to. E, to se uči - donošenje odluka se uči, i nemoguće je to imati, jednostavno, za to treba vremena, i ne možeš imati ljude sa takvim iskustvom na takvim mestima u dobu 30-40 godina. Mora da ima više. Azijati to prepoznaju. Oni to jako brzo ukače. To su počeli i kod nas u Evropi da prepoznaju, recimo, nemački ministar finansija ide u kolicima, ali zna, ima znanje...
Top menadžment je mesto gde je skoncentrisana odgovornost i gde se donose odluke. I to im fali. Ogromna je produkcija inženjera, imaju mogućnost da rade, tamo se gradi, po celoj Aziji užasno se gradi. Svuda. Recimo, Bangladeš nije tako siromašna zemlja, ima 180 miliona ljudi, i to onda iskrivi statistike.Malezija, gde mi je sedište firme, je treća zemlja po bogatstvu, iza Kine i Japana. I svuda se strašno puno radi. I to je onaj deo u kom je jako velika razlika između Evrope, Amerike i Azije. U Aziji se stravično radi.
- Spomenuo si da tu trebaju ljudi sa iskustvom i znanjem, kao što si rekao, nemački ministar finansija je u kolicima, ali ipak je tu zato što zna. Mi smo imali ovde Đelića, pa nam sada dolazi jedan mladi čovek za ministra finansija iz Amerike, odnosno iz Niša, sa pedigreom iz Amerike. Kakva su tvoja mišljenja o takvom pristupu?
- Za takve ljude koji su sa određenim potencijalom, mladost može da bude hendikep kada dođeš u situaciju da odlučuješ. On ima neko znanje, ima sposobnost razumevanja, sposobnost shvatanja, analitičku sposobnost, ali, to je jedna stvar. Donošenje odluka je nešto drugo. To je proces koji je različit za onog koji je sposoban da nauči, da ode na ispit, da reprodukuje sve, da prezentira svoje znanje. Obrazovanje je vredno poštovanja, ali nije dovoljno za nekoga ko treba da donosi odluke. Često se te odluke donose na bazi jednog ukupnog znanja. I šta je to sada? Šta je ukupno znanje? Ukupno znanje koje je korigovano vremenom, jer donosiš odluku dok još ništa nisi krenuo. Onda si počeo nešto da praviš, pa si se naučio na greškama, i onda si se tek isprofilisao i donosiš pravilne odluke. E, kad ljudi koji nemaju taj razvojni put, bez obzira bili oni predsednici vlada, ministri - oni znaju ili ne znaju. Ako nisu prošli kroz put sazrevanja, kroz samokorekciju, kroz donošenje odluka, kroz gradnju, ako nisu gradili, onda treba da idu na akademsku karijeru, tamo gde se rangiraju ljudi po tome šta su sposobni da nauče. Za njih je univerzitetska karijera.
Ljudi koji su se dokazali kroz učenje dobri su za to što su dokazali, a to je - učenje. Ne možeš da kažeš, on je bio dobar đak, sad će biti dobar državnik, dobar ministar, itd. To nije to. Hoću da kažem, velik je rizik staviti ljude takvih sposobnosti na mesta na kojima se traži nešto drugo. Veliki rizik. Sada je pitanje, ko na sebe uzima taj rizik? Ko je na sebe uzeo rizik što je stavio npr. Đelića u tu stvar da bude ministar, i da određuje finansije? Ko je preuzeo na sebe taj rizik? Mi smo svi preuzeli rizik glasajući za to? Pa nije baš tako. Preuzela je rizik partija i ljudi koji su odlučili da čovek bez iskustva donosi odluke.
- A Štros Kan? Kakva je ideja da bude u Srbiji?
- Zavisi šta im treba. Ako im trebaju ljudi koji nešto znaju, to je jedna vrsta. Ako trebaju ljudi da nešto odluče, znači, nezavisni donosioci odluka, to je druga stvar. Ja ne znam šta oni planiraju sa njim. Da li on ima iskustvo – a očigledno je da ima iskustvo – da li on ima produktivno iskustvo kada deluje sam, bez analitičkih timova, bez podataka, znači, možda se njegov mehanizam odlučivanja bazira na analizi podataka, analizama alternativa, i prema tome on mora da zna da izabere. A možda on to još nema, možda to još treba da izgradi. Za to treba imati vremena. Ako su njega tražili da sutra dođe da donese pravilne odluke, onda možda on nije traj pravi čovek, ne znam. Hoću da kažem, ne mogu se preskakati neke faze u razvoju. Moraš da se razvijaš, moraš da stvaraš tim. Jer ako hoćeš da napraviš tortu od pudinga i na nju staviš jednog pajaca od finog marcipana, ti nisi promenio tortu. Izgled si možda doterao, ali taj koji jede tortu zna da od toga ništa. To je veoma teško. Ako neko kaže da dovodi tog i tog čoveka, onda možda proceniš zašto ga dovodi. On kaže, dovodim ga iz tri razloga: jedan je što imam problem koji ne znam da rešim. Onda ćeš ti pitati: A zašto će ti on rešiti? Drugi je: Zato što želim veću kredibilnost u međunarodnom svetu finansija. Neko će te pitati: A zašto ti to treba? Pa da dobijem strane investicije, odgovorićeš. A za šta ti to treba, u šta ćeš da investiraš? Onda ćeš da kažeš: U energetiku. A zašto Ti ne investiraš u energetiku? Zašto očekuješ da će neko drugi da te češka tamo gde te svrbi?
Sad, recimo, kažem da tražim ulaganje u turizam, i u energetiku. I svako normalne pameti će da pita: Pa dobro, a šta si ti uložio? Pa, čekam da neko dođe sa strane i uloži. A ko će doći da ulaže, ako ti nećeš da ulažeš? Na kraju krajeva, i mene su u Aziju doveli iz Srbije da im vodim firmu. Zašto oni nisu zaposlili nekog Malezijca? Ne, veliki šef je došao pred board i rekao je: Ja ću da zaposlim čoveka iz Srbije, zato što on zna tu stvar, zato što nas je uverio da može da na sebe preuzme tu odgovornost, i zato što će on da nam napravi finansijske rezultate kakve mi očekujemo. Oni su me doveli, ali su vrlo precizno naveli zašto oni mene dovode. To su kasnije ponovili, kad su hteli da mi daju bonus, i rekli: Mi smo tebe, gospodine, doveli zato što imamo poverenje u tvoje iskustvo, zato što smo ocenili da možeš da nam napraviš rezultat, i zato što si napravio rezultat.
- Da li bi mogao u toj referenci da kažeš neku kratku istoriju tvojih poslova?
- Moj kratak rezime ide ovako: Ja sam radio različite poslove dok nisam došao ovde i upoznao Tanju, a od tada se sve preokrenulo! (smeh) Pripremna faza je bila da sam vodio veći broj projekata za Ujedinjene nacije. Ja sam obrazovanje završio ovde, kod nas, tu sam završio elektrotehnički fakultet, a posle postdiplomski radio u Americi. Radio sam dosta i za naše firme, za američke firme i radio sam uglavnom u menadžmentu i kompanijama koje su vezane za energetiku i inžinjerstvo. Kasnije se to širilo i vodio sam firme koje nisu uvek bile direktno vezane za energetiku, na primer, kao što je bila „Irva“, gde je trebalo znanje o funkcionisanju kompleksnih sistema. Tako da je, ukratko, moje iskustvo uglavnom u domenu rukovođenja većim firmama i kompanijama koje treba “regenerisati”. Praktično, da bi se to radilo, čovek mora da ima određeno obrazovanje i iskustvo. Obrazovanje je osnova, upoznavanje domena inženjeringa, a zatim i dosta obrazovanja vezano za organizacione aspekte procesa planiranja, procesa kontrole, sve što u skupu čini menadžment.
(Tanja se ubacuje:) On sebe vrlo skromno prikazuje. Bio je i direktor Interkontinentala, u Beogradu, kao američki građanin. Sa najvećim profitom ikada. Bio je proglašen te godine za menadžera godine. To je bilo 2005. I to je za godinu dana postigao, bez prethodnog iskustva u hotelijerstvu, bez ikakvog prethodnog iskustva. Kompletna popunjenost soba, maksimalna iskorišćenost restorana, obrt sredstava, zarada. Ono što je uveo kao novinu u Interkontinental, bar što se tiče najvidljivijeg detalja, jeste da događaj čini ono što je privlačno za neko mesto. On je pravio skice, odnosno građevine od stiropora, recimo, njujorški Time Square postavljen je dole u holu hotela. I ovde je organizovao doček Nove godine na Time Squareu, pod znacima navoda. Što je posle toga bilo korišćeno za novinarske sastanke, za snimanje raznih interviewa, za iznajmljivanje pojedinih segmenata za razne reklamne kampanje kompanija, jer su ljudi dolazili u hotel zato što su znali da se tamo nešto događa. Da vide šta sad ima u Interkontinentalu. Onda je bio Stari Rim. Pa onda, recimo, sve slike koje poseduje hotel on je skinuo iz soba, i Interkontinental je opremljen slikama naših poznatih slikara. Ogromna vrednost za koju se nije ni znalo, jer su te slike bile sklonjene u reprezentativnim apartmanima. Napravio je dole izložbu, i Beograd je dolazio da vidi te slike. To su sve bili elementi koji su pokrenuti, i to više nije bio mrtav hotel, pred kojim su sedeli taksisti. Umesto da budu ispred hotela i čekaju svoje klijente, ulazili su u taj hotel i popunjavali taj prostor. To je bio nivo hotela pre.
(Miljan nastavlja:) Dobro, dobro, a sada malo o Paliću i ovdašnjem okruženju… (u međuvremenu je pogledao izveštaj o stanju i kvalitetu vode jezera Palić: www.subotica.info/2013/08/12/obezbedena-sredstva-za-sanaciju-moloa-musko...)
Ako gledaš, i priroda se sama zagađuje. Recimo, tu imaš Tresetište gde dolazi do samozagađenja. Ovde na Paliću to nije slučaj, nego je došlo do zagađenja od strane ljudi. Ako je do zagađenja došlo od strane ljudi, neko je za to bio odgovoran. Sad je to vrlo jednostavno. Ti tražiš odgovornog. Nema odgovornog? Pa ko je upravljao tim resursom? To se vrlo lako može videti. Ko je upravljao tim prirodnim resursom? Onaj koji je upravljao, da li je to grad ili nešto drugo, taj snosi odgovornost. To je ono što se zove „man made“ - neko je napravio ovu situaciju i zašto je napravio? Evo, kažu: možda je napravio zato što nije znao, zato što je hteo da napravi, ili nije znao kako da taj problem reši.
- Sad se polako pojavljuje da likovi iz prethodnih vlada uglavnom dobijaju neke vrste optužbi zbog nečinjenja.
- Nečinjenje je najgori kriminal, veći od najveće krađe. Da, izaberemo nekog čoveka koji je, recimo, ministar energetike. I sada mi njemu ćušnemo u ruke ogromne resurse koje ima zemlja. Resurse koji treba da budu razvijeni. A on to ne uradi. Znači - ne uradi ono što je trebao da uradi. Ti kažeš: Mi smo ti dali šansu, mi smo siromašan narod, uradi nešto za nas, dobićeš svoje sekretarice, kola, itd, ali uradi nešto za nas. Ne učiniti je veći kriminal nego da je krao od jutra do uveče, jer nečinjenjem je pokrao budućnost ljudi. Da je svaki dan uzeo u Narodnoj banci pare i trpao u džepove koliko god može, ništa to ne bi bilo u poređenju sa onim što je napravio nečineći. A nikome nije odgovarao. To je taj naš naopaki pristup koji kaže: Ako ništa ne uradiš, nizašta nećeš biti odgovoran. To nigde ne radi tako. Ti ako nigde ništa ne radiš, ti si najodgovorniji.
- Problem je što se na takva mesta dolazi političkom linijom, a ne sa iskustvom, kako bi trebalo.
- Pa to nigde na svetu nije savršeno. Uvek se desi da dođe neko ko ima tetku tamo negde, ko je politički podoban, to se uvek dešava. Kao što mi u Aziji imamo jako puno bakterija, mikroba, ali generalno uzeto, mi smo zdravi, jer nam snagu daju ti loši elementi dok se od njih branimo. Za Palić, za sve to nečinjenje jednom se mora napraviti rez, da se kaže: Ej! Došao je novi direktor na Palić, odsedeo je tamo i ništa nije napravio. Ono što je napravio i ono što je trebalo da napravi je jako loša srazmera. Nisu doveli investitora, nisu ništa pomerili ključno za taj Palić, i onda vidiš i taj rezultat. On mora da ide sledećeg dana. Ako je njemu poveren resurs došao u to stanje, on mora da ide sledećeg dana. Nema vremena za gubljenje - time nas sve potkradaju.
- Pa dobro, on je praktično došao na zatečeno stanje i manje sitnice su okolo nešto uspeli da odrade u smislu restauracije Ženskog štranda, sređivanja, nešto, ali on je praktično vezanih ruku zbog tih političkih odluka u gradu.
- E, tako oni upravljaju: Ja ne mogu ništa da uradim zato se odlučuje na drugom mestu. A zašto si to prihvatio? Znači, ti kad dođeš na to mesto imaš odgovornost da to uradiš. Ako ti ne možeš da uradiš, nemoj uopšte da dolaziš. Meni ne trebaju takvi koji se pravdaju i izvinjavaju. Znači, ako on to nije mogao da uradi zato što tobože to mora da neko odluči, onda čemu on služi? Ne ide to tim putem. On mora da kaže: Ja dajem ostavku jer ja nisam mogao to da uradim. A to neće da uradi. To sam ja uradio, kada sam bio tehnički direktor u Elektroprivredi, cele elektroprivrede, 57.000 ljudi. Mene su zvali da dođem, ja sam tada bio direktor u Iraku, direktor gradnje termoelektrane od 1400 megavata, onda sam ja došao ovde, jer su me zvali da budem tehnički direktor Elektroprivrede. Oni, na primer, nisu znali kako da urade remonte, I ja sam sve napravio za njih.
(Tanja dodaje:) On je napravio prvi remont posle deset godina. Dotad nisu znali kako i sa kojim sredstvima, a on je znao kako, iako nije bilo sredstava.
(Miljan nastavlja:) Od tada nikada više nije bilo restrikcije. I kada smo ubrzali celu elektroprivredu, a to nije samo EPS, to je i mašinogradnja sa preko 250.000 zaposlenih, onda sam ja njima rekao: Ajde sada da gradimo! Imamo sada podignutu neku osnovu, sada da nastavimo da gradimo. Onda su oni rekli: Ne, nećemo da gradimo, bolje da uvozimo! Jeftinije nam je da uvozimo. Zato što su lobisti bili uvoznici. Ja sam rekao: Može, ali nećete to moći sa mnom. I onda sam otišao sa tog mesta. Nema tu kompromisa. Pokazalo se iza toga da oni nisu napravili ni jedan jedini megavat. Oni ništa nisu napravili. Ni jedan jedini megavat nisu napravili, a stalno nešto pričaju. I čovek onda mora da se suoči sa situacijom da ode napolje u beli svet, jer nema radno mesto. Jer je gotovo, završeno. Možda neki kažu: Lako je tebi, ti možeš da odeš bilo gde! Ali to ja nisam dobio nasleđe od oca, ja sam to sam stvorio. Pa kada sam ja mogao, mogu i drugi, ako hoće da imaju svoj stav.
- A mi smo u hijerarhiji vezani...
- A ja kažem: Šta će nam ti koji su vezani? Šta oni mogu da rade? Ne mogu ništa da rade. Ja mogu da kažem da ovako ide ili ne ide, a oni ne mogu ništa, oni ne mogu ništa da urade. On ode tamo, prezentira nešto, oni kažu - ne! A mora da se uradi, jezero je u tako lošem stanju, neću da neko doživi, recimo, meningitis, ako se kupa u jezeru. Ko je za to odgovoran? Pa, kažu, nemoj tako... Ma, ili ćete to uraditi ili ja dajem ostavku.
- Ovde, u ovoj zemlji, imati trenutno posao je privilegija. Ljudi strahuju za to. Ne mogu da donesu takve odluke.
- Ja to potpuno razumem, ali onda na takva mesta dovodiš ljude koji mogu to da urade, da donesu takve odluke. Drugi je problem da takvi ljudi neće da slušaju (nisu poslušnici). Neće da slušaju nešto za šta znaju da je pogrešno. Ti onda treba da kažeš: To se tako radi. Središ taj problem vlasništva, izvučeš tu termalnu energiju napolje i uradiš projekat. Ja imam projekat koji smo uradili 2009. godine, projekat medicinskog turizma na Paliću. To je uradio arhitekta Zoranan Đorđević, koji je prethodno uradio onaj hotel Splendid u Bečićima, sada glavni ponos Crne Gore. On je napravio jedno fantastično rešenje između jezera, napravio je dve lamele, između Ženskog i Muškog štranda, gde ljudi imaju pogled na celo jezero. To je tokom zime zatvoreno i kako je pravljeno u nivoima, kao bazen, ali stiče se utisak da teče reka. To smo mi napravili, to je bio koncept medicinskog turizma, tu je bio profesor Dragojević, dugo godina načelnik interne medicine na VMA, on je pomogao. Mi napravimo to rešenje, konceptualno rešenje i damo to ovde na analizu. Oni jednostavno ne mogu da donesu odluku. Zato što su u međuvremenu ušli u dil sa Horvatom, koji je napravio onu sprdnju od Master plana. To je Master-ništa. Taj Miro Dragičević je bio izbačen iz Dubrovnika, i nama je došao ovde, prodavao ništa, a mi smo ništa kupovali u zamenu za našu budućnost. I šta se dogodilo? Dogodilo se to da su oni hteli da urade ponovo jednu novu studiju: da kupe trunje, što bi rekli... Oni čak nisu ni hteli neke velike pare, oni su samo i hteli studiju da prave – sasvim malo grebanja za našu veliku budućnost. Oni su zaustavili razvoj resursa da bi se ogrebali za sitne pare. Znači - ništa! On, Miro Dragičević, ništa nije ponudio. On nema ideju, nema razumevanje. Recimo, ja sam došao, uložio prilične pare na Palić i sa znanjem koje imam, i sa projektom, kažem, ajde da realizujemo to. A oni to ne znaju da cene. Ne zbog mene, nego zato što uopšte ne znaju da cene vrednost. Evo, i dan danas sve stoji. Svuda po svetu, ako hoćeš da radiš neki resurs, onda moraš da dovedeš brend, takozvane sidraše, to su veliki zdravstveni i banjski centri, potom dovodiš manje firme, i tako napraviš svoj turistički centar. Palić se nikad neće napraviti ako se ne napravi jedan centar. Ne može...
Palić se ne može pokrenuti dok se ne napravi neki veliki centar. U stara vremena Palić je pokretao sanatorijum za plućne bolesti. Palić je krenuo kao vazdušna banja. I to je bio onaj depadans hotel Park ili Jezero. Palić je bio vazdušna banja. Tada je to krenulo i tada je Palić krenuo, zato što se napravio taj centar, pa su ljudi počeli da prave kuće, da dolaze, pa odlaze, napravili su privrednu aktivnost. A mi, to što su oni znali pre 150 godina, ne znamo sad da realizujemo!
Sad ti pitaš: Čekaj, šta je tu loše? Loše je to što nema osude nečinjenja. Oni sad dolaze ovamo, oni su odbornici, oni su predstavnici opština, predsednici komisija, itd, ali ne čine ništa i za to nisu odgovorni. A stvara se fama: Je l nešto ukrao? Nije? E pusti ga onda....
A on jeste pokrao - našu budućnost! Najgrđi kriminal je, kao što znaš, osudiš nekoga zato što je prešao ulicu, a ne osudiš ga zato što je napravio baš neki ogroman kriminal. Što je pokrao generacije koje dolaze. Ima li šta gore?
- Evo sad je zadnji predlog da će se napraviti do sledeće godine Aqua park na poziciji Muškog štranda. To mi je zadnja informacija. Ja se uvek vraćam na pitanje vode. Zdravstveni izveštaj - stanje vode, to je katastrofa voda! Sam prečistač je strahovito puno pomogao. Skinuo je nivoe upliva štetnih materija jako, ali još uvek nije dovoljno. Planiraju implementirati još neke stvari u prečistač, napravi zaštitni pojas oko jezera, kanalizacija da se više ne uliva u jezero i to stvara uslove za kvalitetniju vodu. E, sad u međuvremenu oni su odlučili da rade i te objekte koji bi to paralelno pratili.
- Ništa to ne radi tako. To je nerazumevanje koncepta. Osnovna stvar je tu takozvana održivost koncepta. Koji koncept razvoja? Koncept razvoja ne može da se bazira na tome da partije donose odluku i kontrolišu. To ne može. Znači, mora da postoji privredni subjekt kome je od interesa da sve radi i funkcionise kako treba. Znači, to ne može politički, mora privredni subjekt. Onog trenutka kada si ti, recimo, napravio banju, u koju treba uložiti 250-300 miliona. Nema tu akva park, to je cirkus, i on može da živi i bez jezera. Znači, ti moraš da napraviš jedan ozbiljan privredni objekat. Sada ti kada dođeš nekome, ko je uložio 200-300 miliona, i ti kažeš njemu, slušaj, u jezero mi propustiše 2-3 bakterije tamo, taj će da te nokautira, odmah će da te skloni. Razumeš? Jer su to velike pare u pitanju. Recimo, elektrane tamo u Bangladešu, vrednosti su milijarde dolara, i sada ja u toj stvari funkcionišem, moj mesečni izveštaj kontrolišu banke u New Yorku, Londonu, firma vlasnik je u Maleziji, sve organizacije u Bangladešu, radim dva knjigovodstva, zato što su pare u pitanju. Onog trenutka kad nešto pogrešiš, ako napraviš nešto što ne radi dobro, omašiš u odluci, zakasniš u remontima - bilo šta - svi skaču na tebe. Zato što su to velike pare. Racimo, ti uđeš u kompleksnu investiciju, gde su angažovane banke, gde je privatni kapital, društveni kapital, i sada svi prate kako ti to radiš. I sada, recimo, najedanput neko se, tamo neki ludak se pojavi, i ne kontroliše prečistač kako treba. Tebi počinju padati zauzeće hotela i banje. Šta je bilo? Ti gubiš pare. Šta si uradio? Prvo ćeš da uhvatiš za gušu direktora! Jesi li reagovao? Pravi direktor neće čekati, on će, čim mu se nešto javi, on će prvi da gleda. On će da gleda, a ne neki zavod za mentalno zdravlje, nego će on prvi da gleda šta se dešava sa jezerom. Kad jezero počinje da nešto ne radi, on trči u grad: Slušaj, ili ćeš to da središ ili ćeš da letiš sa tog mesta! Jer ima snagu. I onda se stvar dešava. Znači, ne možeš ti da radiš nekakav razvoj, ako nemaš privrednog subjekta, koji skoči nekome da odere kožu tog trenutka.
A ti sada dođeš, jednostavno, imaš tamo neke analize, i napraviće aqua park. To nije ništa. Svuda na svetu turizam donosi samo tamo gde je organizovana infrastruktura. Jer tamo gde nije organizovana infrastruktura do perfekcije tamo se gube pare na ovaj ili onaj način. Aquapark je cirkus! Kao što kaže Đorđe Balašević - Cirkus u gradu. Ako ne ide, turi ga dalje Upropastili bi imidž, i sad ti je prvi veliki objekat Palića - gradiš Aquapark. Pa to može da radi neki tamo bački mačkovac, koji nema ništa. Ali ne može da radi Palić, koji ima istoriju! Ne možeš ti da kažeš da ćeš sad praviti cirkus od Palića. To je glupa ideja. Palić ima svetski potencijal. Stepen rekognicije nekog mesta, znači, stepen poznatosti je takođe prirodni resurs. Palić ima veliki stepen prepoznatljivosti. Banja, istorija, i ti sve to stavljaš u funkciju nekog cirkusa. Sa vodom koja prska naokolo. To samo ljudi plitke pameti mogu da naprave. Vidi, ja sam imao šest meseci vremena da dovedem celu elektroprivredu u red. Došao sam u maju i do zime je trebalo da se sredi. Sve smo sredili. Nismo izašli iz vremena, jer nije bilo više vremena. Nema druge. Ako Elektroprivreda, koja je tada imala 57 hiljada ljudi, može da se sredi za 6 meseci, kako nećemo Palić da sredimo za 6 meseci? Pa, sredićemo! To će odmah da se sredi. Oni to prave famu od toga, kao, treba da se ispoštuju urbanistički uslovi. Sve se to može ispoštovati.
- To ispada, da u Vladi ipak neko zna ko šta može?!
- Da, znaju oni. Ne treba ih potcenjivati. Znaju oni dovoljno, ali znaju, recimo i to ko je spreman, podoban, ko je podoban da sluša, a ko je podoban da ne sluša. Ali, po prirodi, ljudi koji donose odluku nisu dobri poslušnici... Ne možeš da kažeš da si mi dao neki resurs da od njega nešto napravim a onda posle - “nemoj tako…” Sikter! Onda, ti uzmi tu stvar pa radi! To hoću da kažem, da to se zna, ko šta može i zna. Proveri se to. To se proverava i mađunarodno. Mene su oni iz Azije našli, za to postoje sistemi pretraživanja. Zna se ko tu može nešto da napravi. Ljudi koji su sposobni da nešto naprave. Bez takvih ljudi ni ovde se ne može napraviti. U Aziji su perfektno razumeli to načelo - da bi se nešto radilo, moraš da imaš ljude. Ti ljudi nose sve. Ovde ako hoćeš da napraviš nešto normalno, da nađeš jednog od tih ljudi, kao što je ona matica, znaš: dođe matica, leti, leti, leti i oko matice se naprave košnice. A ti možeš da letiš koliko hoćeš, od trutova nema ništa. Ali kad dođe matica, oko nje dođu pčele radilice i naprave košnicu, i tako to radi. Tako se radi u prirodi, i tako se radi i u društvu. Moraš da imaš tu maticu i oko njih se to sve stvori. Pčele to znaju nagonski, a mi to znamo na osnovu iskustva, obrazovanja, kako da napraviš jednu organizaciju, drugu, pa treću, petu, ali je to u principu ista stvar. Znači, kad se gradio Đerdap – interesantna stvar – onda se gradio Đerdap trebalo je pregraditi Dunav, a to je ogroman plan, ogroman projekat. Tada su ti ljudi starog kova znali - da bi nešto napravio, moraš da staviš pravog čoveka. I oni su znali ko može da napravi Đerdap, to je bio gosin Panta. Ali Panta nije bio element, on je bio, kako da kažem, nije bio na liniji Partije – Panta je bio neki za sebe element. Nije bio u tom partijskom vidokrugu, nije nista zarezivao. I sada, Krcun dođe kod Tileta i pita ga Tile: “Znaš nekog ko će da mi napravi tu elektranu?” A ranije je važilo: Socijalizam plus elektrifikacija jednako komunizam - to je bila formula. I sad treba elektrifikacija. Došao Krcun, pa rekao: “Imamo jednog, ali nije baš element”. “Kako se zove?”, pita Stari. “Zove se Panta. Znao bi on to da napravi, ali...” “Pozovi ga”, kaže stari lisac. Dođe Panta na kafu, pa ga Stari pita da li zna to da napravi, na šta je Panta rekao da zna. A Stari će: “Popij kafu, pa idi i radi”. “Ne mora kafa odo’ ja”, i ode Panta da napravi elektranu Đerdap. Za dva dana je stigla naredba i kaže: “Zadužuje se drug Panta da izgradi za narod hidroelektranu Đerdap! Smrt fašizmu, sloboda narodu!” Gotovo! Nema studije, nema muljanja... Sad to isto mogu da naprave. Ne moraju da napišu „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“, ali onu prvu rečenicu mogu da prepišu. Izmene ime, i napišu “...da sagradi Palić, da sagradi ovo ili ono,” itd. Tako se radi. Znači, ako hoces nešto da napraviš od jezera, nađes čoveka, zadužiš ga, i to će on da napravi. Ako ne izabereš pravog gospodina, možeš da pišeš elaborate - ne vredi.
- Konkretno, recimo, na Paliću je preduzeće zaduženo za rešavanje jezera. Odsekli su, znači, republika, pokrajina, grad, to su tri faktora koji odlučuju. On je samo izvršno lice, a ipak nema podrške od države.
- Pa napravi, Džoni! Njegov zadatak je da nešto napravi! Šta god treba, sedneš u kola, odeš kod ministra, ako treba, ako ne možeš idi dalje, tražis, pretiš, moliš. Trećeg dana dolazi ministar, otvori vrata, i pita te šta radiš na Paliću? Moraš sve da koristiš. Ne možeš čekati: Treba mi to! Uvek ima rešenje. Znači, traže se ljudi koji rešavaju. Oni koji kažu, “ja ne mogu zbog toga i toga”, takvih ćeš da nađeš koliko god hoćeš. Pođeš odavde do Korza, naletećeš na 150 takvih.
Na primer, kad pogledaš stvar u blizini, Bogdan Dunđerski imao 2300 jutara i obrađivao je to konjima, imao je 1300 konja, a sad imaš jedan traktor 450 konja. I on je napravio dvorac Fantast, a mi smo imali PIK Bečej, koji je imao 13.000 hektara, i nije mogao da okreči Fantast kako treba. Razumeš li taj paradoks? Moraš da imaš jednu maticu i možeš da imaš koliko hoćeš trutova. Pčele radilice će da očiste ono što ne valja.
- U obilasku mesnih zajednica grada obišli smo jedan od pogona nekadašnjeg Agrokombinata u Bikovu. Ja sam bio šokiran, to je bio neki kaštel, preuzet privatizacijom svojevremeno, prosto je devastiran, izgleda kao da 50 godina niko nije bio tamo. A to je samo pet godina od momenta privatizacije. Znači, to je strašno. Kao što moj prijatelj kaže: Privatizacija je kod nas gora od atomske bombe.
- To je tako napravljeno. Mi smo kao neka vrsta močvare. I Zapad i Istok nas drže kao močvaru. Bilo koja vojska ovde da dođe, ona se ovde zaglibi. I uvek kada invazija krene, kao što su sa istoka Turci krenuli, prešli su preko nas, došli do Beča, ali tu su kolabirali. Zato što ovde nisu mogli da naprave backup, podršku iz Srbije. Tu su Turci stali, jer ovde je močvarno, i to će, dok je sveta i veka, da bude močvarno, da žive krokodili, zmije otrovnice i sve to. Tako će da bude. Mi ne možemo da pobegnemo toj sudbini. Držaće nas i Zapad i Istok, svako ima svoj interes, i ti se interesi jedino preklapaju u tome da smo mi neka vrsta tampon zone izmedju Istoka i Zapada.
Tu se isprepleću putevi ekonomije, putevi kulture, putevi religije. Sada smo mi ne samo ta baruština za vojsku, nego smo baruština i za kulturu i za religiju i za privredu. Štiti se Istok od Zapada, a Zapad od Istoka. Ti ratovi se nikada nisu zaboravili, jer su duboki razlozi za to. To su kulture koje nemaju isti način razmišljanja, religije koje su suprostavljene i tu su privrede koje se bore za prevlast.
Na teškom smo mestu, ali nismo na mestu koje je skriveno Nadi. I znaš šta: ako tu i tamo možemo da budemo dobri za svet – možemo da budemo dobri i za nas. Loši ne bi trebalo da se boje: Kada dodju dobri, i lošima je bolje. Svima nam je bolje – to su dani pred nama.
- Hoceš li ti da dođeš?
- Ja sam tu, ja sam kao Lesi: Ako odem - vratiću se. Kako bi znali da sam otišao, ako se nisam vratio? Šalu na stranu: kada budu posegli i doveli pravog čoveka, znaćemo da su ozbiljni i da iskreno žele nešto da urade. Svejedno je ko je to – samo mora da za sobom ima rezultate i energiju da gradi u močvari.
Ako pitas da li bih ja to uradio, tj. da li bih to mogao da uradim, odgovor je jednostavan i pomalo dosadan: Takva opcija bi bila lišena neizvesnosti u pogledu ishoda, jer je gotovo dosadno jasno da bih ja uspeo. Na neki čudan način mi izgleda da u Palić više ulažu i bolje ga sagledavaju ljudi koji nisu odavde. Možda je to veći problem nego što izgleda na prvi pogled.
Ja ustvari verujem da, bez obzira na razloge i poteškoće oko razvoja Palića, nemoguće je ne razviti ovaj resurs. Jedino što može da zabrine je da ćemo mi kao generacija, možda i kao generacije, biti obeleženi kao oni koji to nisu uspeli da urade.
