Josip Tikvicki nas je primio u bašti svog doma u Subotici i ukratko nam otkrio kako ga je celog života pratila strast prema filmu. Rođen davne 1919. godine, Josip je rastao uz film, omađijan njegovim slikama, muzikom, glumcima i pričama. Došlo je vreme da nam ovaj iskreni ljubitelj filma otkrije do svoje priče.
Josip Tikvicki: Imao sam dva starija brata. Dosta starija od mene. Jedan je bio devetsto sedmo, a drugi peto godište. I onda, kad bi oni pošli u bioskop, roditelji bi im rekli da moraju da vode i mene inače neće dobit novaca. I tako sam ja krenuo u bioskop. Sad je već teže. Eto na Palić, na primer, ne mogu otić, jer više nema šinobusa, a šinobus sam najviše volio. Sad ovi mladi u polak jedanaest uđu u autobus i kažu svi su tu - ko nije tu nek' se javi, i odu. I onda je moje ili da se vratim u Suboticu peške ili da zovem taksi.
Bioskop volim od svojih najranijih dana. Pati Paterson, Buster Keatona, znate, njih sam volio. U bioskop sam krenuo još pre 1930. godine. Kažem vam, braća su me morala vodit', inače nema novaca. Najvećma smo voleli Lifka bioskop, tamo su se uvek davali jako dobri filmovi, detektivski filmovi, sećam se.
Poznavao sam i Lifku i njegovu lepu gospođu, mislim da su imali jednu kćerku koju su usvojili, Evetovićku, i da je i ona još živa na Braće Radića ulici. Družio sam se sa starim Lifkom i sa njegovom gospođom, i da, kad je moja koleginica iz fabrike, Sabo Irena, postala direktorica sva tri subotička bioskopa, a ona me je i upoznala s njim, ona je preimenovala tadašnji Avala bioskop u Lifka bioskop. Kolko ja znam, u staroj Jugoslaviji, Subotica je prva dobila bioskop, a Beograd tek malo kasnije. Sećam se da je u dvorištu bila jedna bioskopska sala, a kasnije je to bila sala za plesove. Bunjevci su to zvali tančura. Stari bunjevci su kazali: "Iđe u tančuru."
Ja sam u to vreme, a i ceo svoj vek od četrdeset godina, dva meseca i pet dana, radio u fabrici Mladost. Svi su me tamo znali. Bio sam tkač. Pravio sam čipke i trake. Sad, u penziji, i dalje idem u bioskop. Ne znam bez njega.
Jako dobro se sećam jednog filma, negde je preveden kao Kongres pleše, a negde kao Kongres se zabavlja. To je priča o onom starom Beču, gde su se održavali razni kongresi. Ton film je u pitanju i igrali su Lilian Harvey, Willy Fritsch i onaj Jevrej što je mor'o pobeć iz Nemačke, Conrad Veidt. Predivan film, fantastična muzika, kostimi... i te pesme koje je pevala glavna glumica Lilian Harvey. Posle je ona otišla u Francusku i tamo u Monte Carlu snimila i francusku verziju i postigla velik uspeh. Onda je otišla u Ameriku, snimila dva tri filma, ali nije uspela pa se vratila nazad u Evropu.
Išao sam i u Beograd da gledam filmove. Kad je u Beogradu osnovan FEST, izabro bih neku subotu, pa sam prije podne od deset sati pogledo jedan film, onda sam požurio na ručak, tamo na Terazijama uvek se moglo brzo i jeftino jest, pa posle filmovi do uveče, a onda nazad za Suboticu. Morao sam tako, jer nisu svi filmovi dolazili u naš grad. Tako sam radio nekoliko godina. éezdesetih i sedamdesetih. Sećam se da sam u novinama pročitao da je vlast rekla, novaca ćete dobiti, a gledajte da organizujete neki festival i da dođe publika.
Dobro se sećam još jednog filma, ruski film je u pitanju, zvao se Kameni cvet. Film u boji. Fantastičan film. I mada je bio ruski film, i Mađari su išli da ga pogledaju, svi su išli. Predivna bajka. Fantazija. Celoj Subotici je taj film ostao u sećanju. Zatim, Pastir Kostja. Tu je glavna stvar bila muzika. Do tad niko nije čuo tako dobre pevače. Znate, publika je slabo gledala ruske filmove, ali taj film su svi pogledali zbog muzike i zbog glumaca. A voleo sam i filmove mađarske glumice Gaál Franciske. Ona je bila izvrsna komičarka. Njeni filmovi su se baš svakom sviđali. Nismo izašli iz bioskopa a da nismo pričali o filmu, o glumi, kako je to jedna vesela mlada žena i odlična komičarka. I ona je otišla u Ameriku i tamo je, što kažu stari bunjevci, buktila. Nisu joj davali dobre uloge, nisu znali kakve filmove treba da snima, i vratila se u Evropu.
U mojim ranim danima, u Subotici je bilo pet šest bioskopa. U Bata ulici, kako je zovemo po onoj prodavnici obuće, bila su dva bioskopa. Na korzou je bio jedan, a bio je jedan i u Gradskoj kući. Tamo su posle napravili banku jer su procenili da je bioskop opasan zbog mogućeg požara.
Po dva tri puta nedeljno sam išao u biskop. Vidite ovako, jedan film se daje od ponedeljka do srede, a drugi od četvrtka do nedilje, znate. Po tri predstave. A onda su došle i pretpremijere. Subotom u deset uveče, a puno puta sam radio do deset, a treba i kartu izvaditi i stići. Tako se ja dogovorim sa bioskopom da ću sigurno doći, da mi ostave kartu, a sa mojim drugom, koji radi treću smenu, dogovorim se da dođe pola sata ranije, a ja ću njemu to već odraditi, i onda ja otrčim il' odžurim, jer jako sam mogo žuriti. Žurio sam u bioskop.
Nikad nisam imao vinčanu ženu. Bio sam sâm, i imao sam bioskop. Gledao sam sve, od nemog filma, Chaplina, preko ton filma, do filma u boji. Jako volim bioskop. I, znate šta, onaj u Gradskoj kući je bio najlepši. Njega se još uvek sećam, kad su me tamo kao malog vodila moja dva brata.
Zabeležili: Zoran Trklja i Nikola Tumbas
