Intervju sa Knjur Robertinom
Prvim među jednakima u Otporu Subotice
14. oktobar 2000, Subotica
Intervju nije klasičan sa mnogo pitanja i odgovora. Više je vrsta priče: kako je, šta je to bilo...
Dakle, kako je to počelo? Otkuda ti u Otporu? Da pogledamo unazad..
Tehnički to je počelo u novembru prethodne godine, kada sam bio na međunarodnom seminaru NVO (nevladinih organizacija - op.ur.). Bio je pozvan Studentski pokret Otpor. Bili su pozvani Ivan Maravić (Mašinski fakultet u Beogradu) i Vladimir Ješić (Filozofski fakultet u Novom Sadu). E, oni su bili gosti, odnosno učesnici na seminaru. S obzirom da sam ja čuo da će doći neko iz Studentskog pokreta Otpor, prosto sam bio zainteresovan za to. No, nije to bilo tako ozbiljno, Robertino Knjur 'ajde da se upoznam sa njima, da vidim koje su to neke norme i pravila kojih se treba pridržavati ako bih se hteo priključiti. Eto, tu sam se ja upoznao sa Ivanom, tako da je on, Maravić glavni krivac što je sve počelo u Subotici kako jeste i znači nisam ja glavni "narko diler", nego ima i većih od mene.
Znači, predstavio sam im se, oni su imali svoj program to veče, pa smo se dogovorili da se vidimo u "Antikvarijumu" i posle smo prešli u "Jazz" klub. I tu smo se mi praktično dogovorili za dva minuta... tri, 'ajde... jer Ivan je otprilike rekao što je imao, Ješa isto tako i ja sam to odmah prihvatio. Nije tu bilo nekih većih ograničenja jer je to liberalna organizacija; svako ima neku autonomiju, nema kočenja, gde god se osnuje ta organizacija, gde god možeš da radiš kako ti misliš da je najbolje, imaš autonomiju u tome. Njihovo je da te podrže u tome. I ja sam to prihvatio. U tom momentu nije postojala organizacija koja može bolje zadovoljiti moje potrebe za borbu protiv ovog režima. Ja sam se pre toga aktivno borio protiv ovog režima preko Demokratske stranke i nije bilo rezultata. Stranka kao takva - politička organizacija - u to vreme nije mogla da privuče takvu masu ljudi i nije mogla da proizvede takav efekat kao što Otpor može. Nije mogla da probudi ljude i ja sam odmah razčistio sa tom nekom političkom pričom i prešao u Narodni pokret Otpor.
On se baš zvanično zove Narodni pokret Otpor?
Od 14. februara 2000. Tada je bio održan prvi kongres. Od tada je ta priča prerasla u Narodni pokret Otpor (NPO). Bila je tendencija da se taj studentski pokret proširi u nešto mnogo veće. Zašto se koristiti samo studentskim pokretom kada možemo privući i druge ljude koji dele naše mišljene i imaju hrabrosti da se priključe. Tu je počeo vrtoglavi uspon NPO, ne samo u Subotici, nego u svim gradovima, selima, mestima Srbije. I to je ta priča koja nam je omogućila da uđemo u selo, u manja mesta koja nisu univerzitetski centri, a da postoji neko zdravo razmišljanje i energija koja može da se iskoristi. A to je Otpor znao jako dobro da iskoristi.
To je bilo otprilike kada je bio zadnji kongres SPS-a, zar ne? Tada su bili primećeni istovremeneo vaši i plakati SPS-a?
Da, to je je bilo isti dan. Mislim da je to bio početak njihovog kraja. Onako najavljen, a mi smo imali hrabrosti da održimo kongres isti dan kada i SPS. Ja sam trebao da održim jedan kratak govor na mađarskom jeziku. Međutim, dobio sam poziv za informativni razgovor. Poznato je da je tri dana pre toga bilo 17 privođenja u Subotici. Odnosno, policija nam je postavia zasedu i namestila dvojicu ljudi od kojih je jedan prilikom pretresa pored kalendara JUL-a i propagandnog materijala SPS-a kod sebe imao i kesicu sa 400 grama marihuane. Inače je student Građevinskog fakulteta u Subotici i poznat kao diler droge. To je za njih bila odlična priča i tada je prvi put u Srbiji nametnuta priča u kojoj se Otpor povezuje sa narkomanijom. Što apsolutno nema veze sa nama. Jer čovek nije išao sa nama da lepi plakate, nego je tamo postavljen da odradi neki posao. Koliko ja znam, on je proveo jedan dan sam u zatvoru i nikakva optužnica nije podignuta protiv njega. Tako da je to bila dosta providna igra i tu je počela ta priča koju je više forsirala policija nego mi. Medijski je to bilo propraćeno ali ne i u Subotičkim novinama koje nas nisu baš redovno pratile, bolje reći nikako. Nisu hteli da se mešaju u tu priču. Mislim da su te nedelje na naslovnoj strani bile neke šunke i kobasice. Mislim da je hapšenje 17 mladih ljudi ipak vest za naslovnu stranu. Oni su objavili reakciju stranaka na događaj tek u narednom broju, što mi se čini neprofesionalnim. To se desilo u utorak, ja sam objavio u sredu i imali su vremena za to. No, neću da trošim više reči na to.
I tako je pocelo. To je neki zvaničan početak. Ja sam ubrzo posle toga pojavio sa Ješićem na Radio Subotici. Takođe, posle tog hapšenja smo imali jednu tribinu Narodnog pokreta Otpor. Onda se ta priča uveliko proširila, imali smo već akcije...
Koliko vas je onda bilo?
Pa, nikada nisam mogao da kažem koliko nas je bilo tačno. Imali smo te regrutnice... bilo je dosta. U počektu smo koristili prostorije Demokratske stranke, prve dve nedelje. Posle smo prešli u prostorije Sindikata "Nezevisnost". Jednostavno nismo hteli da to ispadne kao neko krilo Demokratske stranke. I ja sam - kad sam počeo da trošim energiju na širenje ideje Otpora - zamrzao funkciju u DS. Ja nikako ne želim da se ograđujem o DS. Jednostavno, tada je to meni bila najbliža i najjača politicka opcija.
Pošto su posle toga počeli da nas privode često, mi nismo hteli čoveku da zagorčavamo život i izselili smo se iz tog prostora. I preselili smo se u iznajmljene prostorije u Dimitrija Tucovica 2 i onda je tu počeo ozbiljniji rad: dežurstva, napravili smo lokalni letak na dva jezika, prvi put u Srbiji da se pojavio letak Otpora na dva jezika. Omasovljavanje je počelo. Sa time je bilo mnogo lakše kada imaš prostoriju. Zna se gde si, imaš telefon...
Kakva je bila komunikacija između gradova?
Moram da kažem da je bila izvanredna. Mi smo imali izvanredan sistem koji smo razradili i dobro smo se uigrali. No, moram da istaknem da je posebna sprega bio vojvođanski Otpor. Mi smo imali našu priču - vojvođansku priču - koja je jako dobro funkcionisala. Ne mislim tu na politički deo, autonomiju, itd. Mislim na vojvođanski deo mreže. Informativni centar je bio u Novom Sadu, centar za sakupljanje informacija. Za neku drugu vrstu centra ne mogu da kažem, jer smo u svakom drugom pogledu imali autonomiju u radu. I tako sa telefonom smo imali stalni kontakt sa svakim drugim gradovima: Beogradom, Novim Sadom.
Stvar je dobila mnogo ozbiljniji tok. Postali smo efikasniji, ali nije bilo lakše. Policija je već u samom početku upadala, oduzimala materijal... Zadnji put 18. maja, kada je bila vanredna sednica skupštine grada. U prostorije je upalo tridesetak policajaca u pancirima i automatskim puškama. Zaista, kao da smo neki teroristi. Priveli su nas dvanaestoro i zadržali nas 23 sata, sve sa ciljem da nas zaplaše i da naprave ozbiljniju priču o tome i da više ne funkcionišemo. Ali na nesreću njihovu bilo je nas tamo vrlo upornih. U stvari oni su mogli da nas uplaše, prete porodici, zaustave nekog pojedinca, mene i još nekog ali proces nisu mogli, hvala bogu. Ta energija je zahvatila veliku masu, narodni sloj i to je bilo gotovo... kasno su krenuli sa tome. Pitanje je samo bilo kako će se pojedinci nositi sa time. Oni koji su bili izloženi u svemu tome. Međutim mi smo uspeli, izdržali, nastavili akcije, uredno ih prijavljujući u SUP kao skupove grupe građana. Oni jednostavno zakonski nisu mogli da nas zaskoče.
Kretali su se u zakonskim ovirima na neki način?
Ja ne mogu da prihvatim da su se kretali u zakonskim okvirima, jer privođenje bez razloga nije zakonski okvir. Po zakonu mogu da nas privode na informativni razgovor ako se sumnja da si počinio krivično delo ili ako smo svedoci za neku krivičnu radnju.
Ko vam je bio saradnik u vezi ovakvih stvari?
Prvi čovek koji je stao uz nas je Toma Jakšić, advokat sa Palića. Kasnije su se pridružili Mirjana Gros i Mira Poljaković, isto advokati preko kojih smo mi mogli da saznamo zakonske propise, norme i kako da se ponašamo u svemu ovome a da ostanemo u zakonskim okvirima. Sve je to bilo jako u magli. Ništa tu nije bilo zakonski i sve je bilo po zakonu, i uopšte, mi nismo živeli i još ne živimo u pravnoj državi, tako da je glupo pričati o svemu ovome. Međutim, oni su nas savetovali kako će policija reagovati, za koje propise će se hvatati, za koje neće. Jer, svakim našim hapsenjem, privođenjem, oni su kršili zakon. Oni su toga bili svesni, međutim ono što ih je držalo u nekim okvirima to je Zakon o krivičnom postupku (ZKP) koga su se u principu pridržavali ali su istovremeno i kršili ustav SRJ.
To tumačenje vam je dao advokat?
Jeste, naravno. Po Ustavu SRJ, član 23. svako lišavanje slobode je vezano za advokata. Znači, ako sam lišen slobode, imam pravo na advokata. Međutim, ZKP kaže da policija može da me drži u pritvoru 72 sata radi pridobijanja informacija a da pri tome ne sme da me maltretira, fizički, psihički vređa i da ne moram da dam nikakvu informaciju. No, to nije bilo tako u praksi. Tako da o nekoj korektnosti neću da ni govorim.
Da sada preskočimo određen period i da popricamo o DOS-u i nekoj vrsti saradnje sa vama, sa Otporom.
Što se tiče našeg delovanja - govorim o vojvođanskom Otporu, pošto sam jedno 10 dana vodio brigu o mreži - kada je Vlada Pavlov bio na zasluzenom odmoru... Jer tada sam se kretao po Vojvodini, ne samo po Subotici. Već Kanjiža, Senta, Čoka...I tu sam ja stekao uvid u stanje na terenu. Digli smo neki bunt u narodu. Postali smo simpatični, ukazivali smo na nepravdu režima Slobodana Miloševića i ismevali smo sve to na neki sofisticiran, satiričan način i zakonski nisu mogli da nas zaskoče, da kažu "mi vas zabranjujemo zbog toga i toga". Nisu imali razloga.
Kaži mi kada si prvi put počeo da osećaš da im je stvar dosadna, zamorna?
Nas su obrađival i inspektori iz DB, ali su nas često vodili kod inspektora za privredni kriminal, narkomaniju, maloletnu delikvenciju... Oni u principu nemaju sa nama nikakve veze i verovatno su radili po zadatku, što im je sigurno bilo teško i oni su to sigurno morali da rade da ne bi dobili otkaz. Moram da priznam da je tu bilo par ljudi koji su nas indirektno sačuvali na taj način da nas nisu prepustili nekim drugima kod kojih bi gore prošli.
Inače Subotica je grad sa najvećim brojem privođenjem članova Otpora. Čak su i neki ljudi koji nemaju veze sa nama bili privođeni da bi ih ispitali o meni ili o nekima koji su bili medijski više eksponirani. Na hiljade sati i na kraju će za to neko morati da odgovara...
E, to sam hteo kasnije da te pitam. Ti si neki dan na mitingu reagovao po meni malo žestoko, baš po pitanju odgovornosti. "Morat će neko da plati!"
Platiće oni. Jeste..
Ja ne znam da li si posle imao konsekvense u vezi toga u okviru tima u kome si radio?
Iz Otpora?
Ne, mozda iz DOS-a, recimo.
Pa jeste. Bilo je nekih ljudi u DOS-u. Ne da su pogrešno shvatili, nego da ne treba osvetnički, revanšizam, itd. Ja jednostavno to nisam shvatio kao revanšizam nego ljudski. Nisam mogao da prihvatim da nas policija 8 meseci maltretira. Moje prijatelje, prijateljice i mene u Otporu. I jednostavno ne posmatram stvari kao političari iz DOS-a. Ja sam u nekom pogledu ipak u nekim delovima pragmatičniji od njih i mnogo mi je jasnija slika sa terena, kako ljudi reaguju, jer sam imao mnogo više kontakata sa ljudima nego što su mnogi od njih imali. Mislim da uopšte nisam žestoko reagovao...
U odnosu na ostale, bilo je žestoko...
Možda zato što se u Subotici vodi posebna priča: "to je višenacionalna sredina, nemoj da iskačeš iz neke šeme, vrlo je opasno, može da izbije incident". Ja tu priču ne prihvatam. Subotica je sastavni deo Srbije...
Ti nisi spomnijao nacionalni problem, ti nisi govorio o tome, ti si samo odreagovao...
Mene ne interesuju ta nacionalna pitanja, u sklopu priče Otpora me ne zanimaju, ne postoje, mi smo svi tamo isti. Bogatsvo različitosti - formula za Otpor. Mogu da kažem da sam ja bio na dosta mitinga u Beogradu, Novom Sadu i manjim mestima gde su Otporaši držali govore i mogu da kažem da je moj govor bio mnogo blaži. Ja sam imao možda najblaži govor u Vojvodini...
Pa dobro, rekli smo da je Subotica specijalna sredina...
Robertino Knjur Zato je to ispalo kao žestoko. Ja tu priču ne mogu da prihvatim i neću. Moram da kažem da sam se još pazio kako govorim da ne budem još žešći. Jer Otpor je imao mnoge žestoke govore, posebno u Beogradu i Novom Sadu, čak i u Inđiji. I ne, ne zanima me ta priča. Pazimo, ovde se radi o Slobodanu Miloševiću i nama. O biološkom opstanku i ne mogu da prihvatim priču da pazimo jer ako ćemo da pazimo još, ovaj će ostati na vlasti. Nema šta više da se pazi. Gotova je, priča se završava. Ili će se sada završiti ili mi možemo da idemo odavde.
Zameraju mi da sam imao neki osvetnički ton. Nije to osvetnički ton. Sada ću to da potvrdim, to što sam rekao. Ja ne odstupam od toga što sam rekao, ne ograđujem se, ne pada mi ni na pamet. Kažu da sam iskočio iz neke šeme! Nisam, oni će odgovarati i platiti za to. Ali ja nikako ne želim da zagovaramo nasilje. Mi smo se od početka borili za jednu slobodnu, demokratsku zemlju, za slobodni univerzitet, za slobodu govora i štampe i za nezavisno sudstvo. To šta će biti s njima će da odluče sudski organi koji će, ja verujem, uskoro postati nezavisni i to više nije naša priča. U tome mi možemo samo biti svedoci a sve ostalo treba da završe sudije i sudski organi. Oni će da odgovaraju i platiće, ali po zakonu i ustavu. Oni koji su prekršili zakon, oni koji su zloupotrebili službeni položaj u SPS-u i JUL-u, oni će, podvlačim, odgovarati po zakonu ako su učinili neko krivično delo. I to je jednostavno ono što je potrebno. To ne može hitno da se uradi ali vremenom treba da dođe na svoje...
Hajde da se vratimo na zadnji dan, ne ono kako je bilo u zatvoru, već sam izlazak, kritične večeri, ona masa koja te je čekala, kako si se osećao?
Pa evo, pošto sam čuo mnoge priče koje kruže po gradu - ovo je mali grad, jedno ogromno selo. Međutim, moj grad je, volim ga. Takav kakav je. Kruže priče da sam ja... naravno, to je krenulo preko lokalne televizije Subotica, preko lista "Dani", i ta priča dobija dimenziju, da smo mi narkomani, narko dileri, ne znam koje pare vrtimo, da peremo pare. Pre svega, ne pada mi na pamet da demantujem takve gluposti. To je toliko nisko spuštanje da ja ne mogu da odgovorim na to jer bi bio kao oni, a to nije moj nivo niti je to naša priča.
Da...
Priča se da sam izgledao dosta bledo, loše... "verovatno su narkomani". Jednostavno... septembar mesec... devet meseci ovakve policijske torture kakve smo mi imali, gde smo često morali razmišljati gde ćemo da prespavamo, ne možemo kod kuće. Ne možeš spavati kod kuće noću, jer te bude u 3, 4, 5, svako jutro da ti saopšte roditelji aktivista: "Hapse mi dete! Sta da radim?". Treba da angažuješ advokate koji su isto bili u vrlo nezgodnoj situaciji jer su tada trebali da se eksponiraju kao advokati Otpora što je bilo vrlo opasno u to vreme. Ti moraš da organizuješ celu tu stvar, moraš da prosiris tu inforamciju svaki dan - jer bilo je 50 dana gde su svaki dan privodili aktiviste, po nekoliko njih. Jednostavno bilo je vrlo naporno i jako teško. Devet meseci takve torture, ne samo ja nego mnogo mojih priajteklja, i to je ostavilo tragova na meni i fizički i psihički. Ja sam oslabio šest kila. Ne samo ja nego i mnogi moji prijatelji - mozak nam je bio neverovatno istreniran. Jednostavno to je sve izišlo možda taj dan kroz mene. Ja sam se već navikao na policijske toruture, za mene je to već bila standardna procedura. Čini mi se kada smo izašli, ja sam toliko bio emotivno isparažnjen, tako da uopšte nisam bio svestan da jednostavno ovaj režim taj dan završio.
Da, nisi imao tu informaciju..
Nisam bio svestan, bio sam toliko emotivno prazan da nisam moga da se radujem niti da budem tužan, niti da plačem. Jednostavno bio sam potpuno prazan i bio sam iscrpljen i verovatno sam zato tako izgledao. Ne znam da li bi mogao da izdržim još nedelju-dve. Verovatno bih pukao. Svi smo bili na kraju snaga. Da radimo, da probudimo ljude da iziđu na izbore u što većem broju i da se spreme, jer smo znali da će Milošević da krade izbore, i to smo na svakoj tribini pričali. Imali smo mnogo nastupa po okolnim mestima...
Niste mogli da znate, ali ste ocekivali...
Ne, bili smo jednostavno sigurni da će da krade i mi smo ih pripremali psihički da posle tih izbora oni moraju izići na ulice i da to odbrane...
Da, da, to je ta priča. To je i Teofil Pančić rekao na zadnjoj tribini u Subotici kada je gostovao sa Natašom Kandić.
Da. To je bilo jako bitno. Ja sam mislio da će to duže da traje. Moram priznati da me je to iznenadilo, da je to odrađeno dosta brzo.
Da, svi smo bili iznenađeni...
Po mojoj proceni, ja sam mislio da će držati neki status quo nekih mesec dana. Međutim, vrlo brzo su pukli i može se reći na svu sreću. Robertino Knjur Ne znam koliko bi se ta energija mogla držati na
okupu. Mislim da je njima bio cilj kao na onim protestima '96-97, da se to sve razvodni, da se ljudi zamore. Pa onda oni naprave neki potez, Lex specialis, pa kupe političare. Političari se mogu kupiti, a Otpor se ne može kupiti. Nisu ga mogli potplatiti, i to je njima bio veliki problem, Mi nemamo cenu, jer mi smo znali zašto radimo i na kraju smo uspeli. Ta naša ideja, ta naša energija. Pobedili smo.
I sada kako kaže Đinđić: "Postoji moć ali nema legalitet, trenutno."
Pa jeste, 'ajde da uđemo u priču DOS-a. Jaku bitnu ulogu tu je odigrao Velja Ilić, jer pre svega niko drugi ne bi imao hrabrosti, muda da uradi tako nešto. Tako da je on tehnički odradio ono što je Zoran Đinđić, čini mi se, zamislio. Mislim da je Zoran Đinđić sa još nekim ljudima okolo arhitekta svega ovoga.
Znamo da je Zoran Đinđič general manager...
On je bio arhitekta cele priče zauzimanja institucija. To je jako bitan faktor: carinu, narodnu banku...
Imaš pouzdane informacije u vezi toga?
Ne. To je moje mišljenje. Ja poznajem Zorana Đinđića i znam da je on vrlo pragmatičan političar koji je u stanju da uradi ovako nešto. Ali nisam mislio da če ovako brzo da odradi...
Koliko ti znaš Đinđića, odnosno koliko si u Demokratskoj?
Pa tri godine.
Imali ste kontakte?
Da, naravno. Ne samo ja nego svi ovde u Subotici...
Ne, ne. Radi se o tome da je njegov govor sa DOS-om, u odnosnu na prošli koji je imao ovde pre godinu dana, drastično različit...
Drugu priču je imao?
Da! Ovo je bila mnogo bolja priča.
Pa dobro, Zoran Đinđič je imao nekoliko pogrešnih poteza koji su uzdrmali stranku iznutra. Tu je bila ova izborna Skupština gde je on za malo izgubio, odnosno za malo pobedio. I tu se njegova pozicija unutar stranke malo uzdrmala i on je to shvatio i ja moram da kažem da se ni dan danas ne slažem sa kadrovskom politikom stranke. Mislim, to nije više moja stvar, nisam se ni tada slagao ali moram da kažem da je on jedan vrhunski intelektualac, vrlo intiligentan čovek, koji zna jako dobro da manipuliše...
??? :\
Ljudi kažu: "da nije ušao u politiku bio bi veliki filozof". Pre svega, to mi je rekla Natalija Mićunović, doktor filozofije. On je predavao na nekim univerzitetima, imao bi jako dobru karijeru kao profesor. Međutim, politika je jedna vrsta droge i kad čovek uđe u nju to je nešto iz čega je jako teško izići...
Očigledno :) A kakav je slučaj sa tobom?
Misliš, kako sam ja izišao iz toga?
Ne da si ti izišao. Još uvek si u priči ali se bojim da je Otpor malo izišao iz priče.
Nisam ja više u toj priči. Mene jednostavno ne zanima funkcija, mene su zanimale te globalne promene. Radio sam za to, žrtvovao svoje vreme, porodicu, privatni život...
Ali pazi, ti ipak ispadaš, logično, kao lider, osnivač Otpora u Subotici?
Pa dobro jesam, ali ne možeš biti osnivač nečega...
...Bio ti je dobar potez kada si izišao na binu, masa skandira tebi, a ti kažeš: "Ne, ne Robertino nego Otpor!"
Jeste... Ne može se reči da sam ja osnivač kada nema ništa napisano, nema papira nema pečata. Jer pazi, ideja Otpora je postojala u Subotici pre nego sam ja počeo zvanično da radim. Neko je napisao na zgradu: "Otpor". Kod nove opštine grafit - "Jeste li danas jeli? Otpor stoko!"... To su ti prvi početci.
Da, da...
Na kraju sve to što se radilo u okviru Otpora više nije moglo u potpunosti kontrolisati. Jednostavno javljali su se grupe, pojedinci, ljudi koji su samoinicijativno pomagali. Recimo skupi se pet klinaca kupi sprej i išara zid i posle nas optužuju...
E to. Reci mi to društvo je bilo prilično mlado. Koliko su maksimalno imali godina, 20,23 ..?
Ne, bilo je da su dolazile čitave porodice da se učlanjuju u Otpor, mama tata i sin...
E to mi nije bilo poznato ( : ( U kom periodu je to bilo?
Tako jedno pre mesec mesec i po dana.
Da se vratimo na onaj izlazak, prolaz kroz masu, to nisi završio. Rekao si da si bio prazan...
Da. Bio sam iznenađen nisam mislio da će se toliko ljudi skupiti. Jer mi smo do tada imali problem na relaciji komunikacija građani i Otpor. Nije bilo medija koji bi nas povezao sa njima. Do sada, kada su nas zatvarali nikada se građani nisu pojavljivali. Mi jesmo se pojavljivali u medijima ali to je bilo dozirano: Znate ne možemo više, moramo paziti. Da su nas više puštali u medijima, možda bi to bilo sasvim drukčije. Mene su zezali na tim razgovorima u policiji. Šta misliš, da će se zbog tebe neko brinuti? Ma bole ih za tebe.
Da, to se videlo ranije na vašim akcijama na trgu u centru grada, nigde nikog u blizini a na pristojnoj udaljenosti po neko gleda...
Bio je veliki strah u ljudima. I na kraju uspeli smo da razbijemo taj strah u njima. Ovakvih previranja nije bilo do sada u Subotici od drugog svetog rata.
A šta je ono sa šetnjama studenata pre nekoliko godina? Pa šta je to bilo? To je bilo maksimum četiri hiljade ljudi. Ovo sada je bila revolucija... za ovaj miran grad Suboticu...policija se jako iznenadila taj dan. Međutim taj dan Otporaši su odradili sjajan posao, studenti ekonomskog koji je taj dan trebao biti blokiran, su odradili posao, ti, koji su imali hrabrosti, obišli su sa megafonom grad i pozivali ljude. Radio subotica pozivala ljude! Lokalna vlast koja nas je simpatisala, političari. Počeli su da pozivaju ljude preko medija. Sve ovo što smo radili osam devet meseci ekspodiralo je taj dan...
...pa jeste...da, ali pazi, to je bilo u čitavoj zemlji...
Nikada nije bilo toliko napeto!..
I u početku toga nisam bio svestan, bio sam veoma umoran, dok sam dolazio na binu dok su vikali, Robertino...što se nije meni, naravno posebno dopalo...ali.. jednostavno...
Ipak je to lep osećaj da te toliko ljudi zna
Jeste, lep je osećaj ali treba biti oprezan. Jako je bitno u toj priči ta reč Otpor, a ne pojedinci. Ne Robertino, ne Darko, ne Boris, ne ovaj, ne onaj...
Dobro završili smo sa tim...Stvar se najzad okrenula. Najzad je došlo do promene u glavama ljudi. Ljudi očekuju promene na bolje. To veče kada sam slikao grad i ljude u njemu nije bilo face koja nije bila nasmejana, osim jednog kandidata kojeg sam prepoznao, koji nije prošao na izborima... I šta je sad? šta je budućnost Otpora? Jer praktično uzimajući u obzir da se ono društvo u Beogradu dogovorilo i da će stvar da funkcioniše, šta je sa vama?
Jednostavno ja sam rekao to 24 septembra, do tog datuma smo mi bili na prvoj liniji, nas su privodili.. preko naših leđa je išlo sve.U periodu između dva izbora, opozicione stranke nisu funkcionisale kako treba, mi smo taj vakum popunili, već dve godine to radimo tako da smo mi zauzeli jedan deo prostora. Mi smo napravili više plakata nego sve stranke za pet godina...
Sponzori?
Sponzore smo imali u srpskoj dijaspori, to je informacija koju ja imam. A domaći to su privrednici koji su Želeli da budu anonimni. Jednostavno ljudi su dolazili i donosili pare...
aha..
Robertino Knjur Da nastavim, od 25-og smo se povukli, oni ljudi koji su dobili poverenje birača treba da pređu u prvu liniju, ako nisu u stanju ili nemaju hrabrosti i misle da deca treba da budu u prvoj liniji i da deca rade za njih tu kampanju onda oni nisu to zaslužili to poverenje.
...dobro...znači DOS je preuzeo stvari...
Jeste mi smo sve to podržali i iskreno se radovali pobedi DOS jer je to najnormalnija, najobjektivnija koalicija koja može da preuzme vođstvo i ima neki politički kredibiltet. Mi smo svi navijali za njih ali nismo oglašavali to...
Jasno nam je da je DOS dobio zato što se glasalo PROTIV
Hvala bogu. Jasno tu se glasalo protiv Miloševića. To je bilo referendumsko pitanje, a ne glasanje o
političkom programu. I tu smo mi stali iza njih i rekli mi smo potpuno 100% uz vas ali sada je ovo vaša igra, vi morate da odigrate do kraja. Mi smo napravili predigru...
I sada oni igraju igru..
Treba im dati prostora, mislim da ih ne treba ih dirati, to je moje mišljenje do republičkih izbora
...Hoćeš da kažeš da vi na neki način prelazite u opoziciju?
Da bi to bili, moramo da budemo politička partija a to nismo. Ja bih ovako to definisao: Bili bi kontrolni mehanizam onima koji budu preuzeli vlast..Jer mislim da zemlju može da vodi dobro jedino ako ima dobrog kontrolora. Ovi koji su do sada bili na vlasti, SPS i JUL, kako su bili loša vlast tako će biti i loša opozicija. To su korumpirani ljudi, to su ljudi koji će završiti na sudu. Jednom delu rukovidilaca bi se trebao zakonski zabraniti politički rad...
...nisu svi,..
Nisu svi. Ali devedeset posto njih jeste ili zloupotrebilo položaj ili napravilo neko krivično delo. To je jasno. E da se to ne bi desilo, da mi ne bi morali opet da skidamo ove na vlasti. Mi smo tu sa sledećim sloganom. SAMO VAS POSMATRAMO. Što je jedna vrsta upozorenje da moraju stalno da rade u službi građana Subotice, jer sve ono što smo radili, radili smo za nas pre svega i za građane Subotice...
ti to govoriš za lokal ali podrazumevaš za čitavu zemlju...
Mi smo u Vojvodini napravili bolju infra strukturu od bilo koje stranke. Ušli smo bukvalno u skoro svako selo, što znam, jer sam ja radio mrežu za Vojvodinu i znam kakav je to crnački posao.
I sada se mnogi pitaju:Šta sada Otpor? Optor više nema smisla!
Ima i te kako ima smisla. Tek sad počinje prava priča. Ja sam mislio da kada Milošević ode da ću moći da se odmaram, tek sada imam obaveza, radimo. Preključe u Novom Sadu imali smo sastanak mreže i donete su su tri odluke.
1. Svi oni funkcioneri koji su na položaju da daju na uvid imovinu, svoju ličnu i svoje porodice. Da bi se, kada budu silazili sa vlasti napravila revizija, da se vidi koliko su svarno mogli zaraditi. Sve to zato da bi smo sprečili neku vrstu korupciju. Želimo da napravimo novi model političara.
2. Tražimo aboliciju za sve političke zatvorenike i sve one koji su emigrirali iz zemlje jer nisu hteli da učestvuju u privatnim ratovima Slobodana Miloševića. To se isto odnosi i na Srbe na Kosovu. To je pod posebnom klauzulom pod ovom tačkom. /Srbi hapšeni za vreme Kušnera/ To se isto tako odnosi i na albance koji su isto tako politički zatvorenici u zatvorima Srbije.
To je sta da postavimo stvari na nulu i da počnemo iz početka.
3. Da se unište politički dosijei prvenstveno aktivista Otpora a zatim i drugih političkih neistomišenika. Predaju ili unište ali pred našim očima.
da... mada sumnjam...
I tako! Radi ćemo na tome da očuvamo ovu energiju da se nikako ne potroši jer bi bila velika šteta. Ima mnogo mladih koji imaju dobre ideje i ne znaju gde da utroše to. Mislim da je otpor prava priča za njih. Jer naša priča nije bila samo politička. Mi smo zahvatili mnoge segmente društva. Sada ćemo se malo više baviti kulturom. Grad ima vrlo siromašan javni i drušveni život za mlade i mi ćemo pokušati da ga obogatimo. Ima malo kvalitetnih pozorišnih predstava osim subotičkog gradskog. Malo koncerata.
Vidi se da su mladi Subotice željni razmene informacija i mislim da je Otpor prava priča za to. Naš grad je grad kulture. Mi bi želeli da se vrati stari sjaj gradu, da se vrati pozoriše koje je Ljubiša Ristić uništio. Razmišamo o pokretanju omladinskog festivala koji se nekada održavao. Otpor može da bude centar okupljanja mladih koji bi omogučio da se vrati Grad na koloseke od pre 10-12 godina. Mnogo pažnje ćemo posvetiti mladim, srednjoškolcima, studentima... To je normalno zamišeno u saradnji sa lokalnom samoupravom i mi se nadamo dobrom razvitku u tom pravcu.
..vidimo se drugi puta..
Robertino Knjur
Interviju završen 18.Oktobra 2000. 20.10
Postavljen na sajt 19.Oct.2000. 00.32
