Polazište za okrugli sto je dokument Boška Kovačevića “Kulturna politika grada - kritika postojeće i skup novih ideja” - https://www.subotica.info/2008/12/23/bosko-kovacevic. Rasprava je trajala gotovo 5 sati, i u ovom članku se iznosi najsažetiji mogući oblik, pa se unapred izvinjavamo čitaocima i učesnicima, ukoliko se osete uskraćenim za finese.
Pozivamo čitaoce da se aktivno pridruže ovoj raspravi o kulturi, možda da pokušaju da se uzdrže od zlonamernih komentara i umesto toga da iznesu svoja mišljenja, viđenja i ideje kulturne politike grada Subotice.
Moderator, Branislav Filipović, otvorio je sesiju izlaganja i rasprave ključnim rečima: razgovor, rezime, strategije, vizije kulture, ističući fokus na društvene aspekte kulturnog stvaralaštva i postavljajući ključno pitanje “šta kultura može da uradi u političkom kontekstu, za dobrobit svih Subotičana”.
Boško Kovačević izneo je siže svog predloška, preferirajući socijaldemokratski kulturni model kao najadekvatniji za grad i njegove stanovnike, skrećući pažnju na neminovnost procesa evropskih integracija ovih prostora, kao povod da se preispita dosadašnji kulturni model. Karakterišući sopstveni tekst kao jednu širu sliku i skup ideja, istakao je da materijalizacija ovih ideja može da se ostvari upravo kroz policy odn. jednostavnije rečeno, stvaranje kursa i plana kulturne politike Subotice.
Marija Šimoković, pesnikinja, iznela je svoje komentare u eseju “Budimo vatropirci”. (u nastavku je celina njenog izlaganja)
Ukratko, Subotica će uvek biti grad kulture, pozorišta, arhitekture, i pored pomenutog ekscesa narušavanja grada, prvo treba pokušati oprostiti sebi i drugima, ukinuti ravnodušnost, egoizam. Sad kad se svetla grada utuljuju jedno za drugim, treba stvarati novi plamen, biti vatropir. Kultura, sem svetlosti može biti piramida, katedrala. Potrebno je ponovno stvaranje mitološkog prostora grada (igra, tradicija, nasleđe). Konkreta predlog je da se oformi board za kulturu, savetodavnog karaktera, sačinjen od ljudi vanstranačkog opredeljenja, a koji bi funkcionisao u okviru gradske skupštine. razmatrao predloge programa u kulturi, razmatrao nove projekte, valorizovao odn. procenjivao ono što se radi i planira da se radi, predlagao sankcionisanje nerealizovanog, uspostavljao kriterijume, sankcionisao intelektualnu krađu, mešanje amaterizma sa profesionalizmom, razlikovao nametanje neutemeljenih vrednosti odn. izradio repere za oblast u kojoj oni nisu postavljeni, pratio talente, predlagao članove upravnih odbora. Tada bi to bilo mesto protoka korisnih informacija, da se grad ne pretvori u etno selo sada kada je dobio status grada.
Dušan Torbica, sociolog: Cilj je iznalaženje rešenja i nuđenje onima koji imaju vlast, moć i uticaj. Za subotičku kulturu obično se govori da je multi i da ima neke sadržaje interkulturalnosti. Stoga nije potrebo oponašati centralistička i biokratska administrativna rešenja. Često upadamo u zablude i prebacujemo se na teren međuetničkih i međukonfesionalnih odnosa pa se kultura ovde gubi. Kulturna politika treba da bude ravnopravna i u setu sa inim politikama o kojima se govori u gradu. Ako građanska afirmacija upućuje na civilne organizacije, onda civilna upućuje opet na manjinske, odn. na teren nacionalnih i etničkih odnosa. Demokratizacija je proces, a pretpostavke su: transparentnost (što danas nemamo), participativni proces u donošenju odluka. a trebalo bi uvesti i temeljno načelo odgovornosti odn. personalnosti. Kulturu treba postaviti u položaj istinskog pokretača privrednog razvoja, odn. održivog razvoja. Do potrebe održivog razvoja je i došlo zbog toga što je kultura služila samo kao dekor. Ali tu su i umetnost, nauka, obrazovanje. Treći sektor ostaje pokretač savremenog razvoja: obrazovanja, nauke i kulture. otvaranje prema svetu, uspostavljanje partnerskog odnosa. Mnogo se priča o tome ali malo ga ima u praksi, jer se ne gradi na stvarnim interesima. Danas se postavlja pitanje kako iz primitivnog destruktivnog modela ući u potrošački model (znači, nameće se i kulturni imperijalizam). Savremena varijanta paradržavnog modela je zapravo ono što se i zagovara samo ne primenjuje. Ali strateški cilj kulture je: unapređenje kvaliteta života građana, drugačiji odnos prema infrastrukturi, uvođenje informacionih tehnologija, industrijeekulture, podizanje kulturne produkcije. razrada modela kulturpolitike. Sve to podrazumeva redefinisanje modela kulturne politike, položaja i uloge javnih institucija kulture, javni izdaci, plus sponzorstva, plus tržište, veće uključenje u regionalnu i međunarodnu saradnju i razmenu. Sve to postoji, ali nedovoljno osmišljeno. Sredstva i vrednosti morala bi biti važnija od samog novca (a trenutno je važniji novac). Pitanje je uvek konkretizacija i operacionalizacija, uspostavljanje komunikacije, umetnika, radnika u kulturi i predstavnika lokalne samouprave.
Dragan Rokvić, publicista: Prvi put izraz “za evropsku Suboticu” uveden je 2003. godine i bio je inspirisan situacijom koja je vodila usporavanju EU integracija, ali i odgovor na nemile događaje kao što je ubistvo premijera... Danas možemo da kažemo da je od sintagme “za EU” ostalo zaista malo. Vođenje kulture zahteva vizionarske sposobnosti ali i instrumente ostvarenje vizija. Nema mnogo mesta za oblast kulturne politike koja se i dalja smatra marginalnom. Malobrojni se bave ovim temama, i inicijativa može biti dijalog ka vođenju kulturne politike grada. Proces oblikovanja politike je često interna stvar, a ovde treba izvesti pokušaj da se društvena struktura poput prisutne konsultuje kao javno mnenje. Neki primeri Evropske Unije: Itlaija i Francuska, primeti su parlamentarne strukture, a Finska i Velika Britanija imaju metode političkog nemešanja (npr. preko umetničkih saveta koji određuju vlastite politike trošenja sredstava). Holandija je primer srednjeg rešenja sa znatnim nivoom decentralizacije ali ipak uz učešće nacionalnog saveta. Kulturno nasleđe može biti snažno sredstvo marketinga za privlačenje potrošača i ulagača. Da li dovolno eksploatišemo naše poznate festivale? Kulturna politika daje prednost nacionalnoj kulturi, što se može gledati kroz podršku nacionalnim institucijama i naglasak na nacionalne umetnike. Mnoge zemlje to čine, nastojeći da promovišu svoje nacionalne kulture, ali i nacionalna kultura mora da bude ostvarena kroz učešće u drugim kulturama. Pluralizam je vitalan u kulturnim pitanjima, ali i medjunarodnoj i regionalnoj saradnji kao kontrabalans kulturi nacionalizma. Evropa se razvija na činjenicama regionalne saradnje.
Mile Tasić, slikar: Priča o kulturi grada skrajnuta je već dvadesetak godina. U ostalim gradovima u Srbiji dešava se da prestižu Suboticu zbog njene ukopanosti u njene tri etno celine odn. dela. I tu se razvodnjava logistika kulture. Dobro je ako grad ima sluha da čuje, jer na taj način će moći da se ostvari komunikacija i sa svetom. Ono što se dobije na izborima smatra se plenom a to ne može da dovede do kulturnih iskoraka. Dve decenije u tri rova. Preporučuje neko vrstu savetodavnog i koordinišućeg tela. Da pomogne da se artikuliše haos koji sada samo odmaže.
Ilija Mrkić, profesor: Smatra da je sve nemoćno prema viziji Z. Đinđića ili Andrićevim mislima. Svi smo mi razapeti između onoga što smo hteli ili mogli i onoga što je naša realnost. Ali treba imati nade za ovaj grad jer, ako bi se od toga odustalo, bili bismo potpuno poraženi. Postoje zablude o gradu i građanima, demokratskim i kulturnim potencijalima, o našoj podeljenosti na tri ili više delova. Postoje i duboke podele koje se neprestano šire. Treba da se pitamo šta hoćemo, koliko možemo i s kim to želimo da uradimo. Prva prepreka su političke stranke. Kada one budu imale viziju o kojima govorimo onda mogu da se pokrenu i mediji (koji su sada takvi kakvi su: nikakvi) a koji su jedini put dolaska do letargičnih građana, kojima treba probuditi ovu svest i nadu. Malo učimo od onih u okruženju i onih u svetu, koji su ponegde vekovima ispred nas. Ističe se “socijaldemokratski” model kulture. Zaključak je: “virus moralne truleži razara društvo i to treba zaustaviti”.
Deak Ferenc, pisac: Ovu studiju koja ima karakteristike naučnosti detaljno je proučavao. Izražava opreznu sumnju da kao čovek koji tek nekoliko godina živi u gradu može značajnije doprineti formulisanju strategije kulture na osnovu stečenog saznanja iz izuzetno kritičke studije. Najviše ga brine, u odnosu na sudbinu inicijative, razdrobljenost i neuhvatljiva priroda kulturnih tokova, te običaj da se kultura samo fasadno prikazuje kao fenomen umesto suštinski, kritički. Iza akcidentalnih programa ispostavljaju se kvazi kodirane inverzije humanističke prirode kulture. Brojna udruženja, institucije, nacionalni saveti, trebalo bi da formulišu osnovne kulturne vizije, što i čine, ali ne dovoljno, odn. postoje problemi. Vizije i problemi treba da se oslone na tlo na kojem nastaju. Ovom elaboratu je potreban nastavak, uz usaglašavanje političkih činilaca, umesto trbuhozbornog kukanja i mucanja. Kriza, novčana kriza, jeste i postoji, ali duhovna i kulturna kriza može da nas košta još više.
Blažo Perović, direktor OU: Najavljuje da će gađati u centar, a to je upravo kulturna politika Subotice za koju pretpostavlja da niko od prisutnih ne može da ima pozitivno mišljenje. Postoje objektivni razlozi zbog čega je ona takva kakva jeste. Srbija je partitokratska država. Stranke, partije, sve se kroz partije sagledava i rešava kroz partijski interes. Koliko se izdvaja iz državnog proračuna za kulturu? Ministar se hvalio da se izdvojilo 1%, što je izuzetno malo za jednu državu. Sad, što se tiče institucija koje nose kulturu, čuo je od ministra i gradonačelnika, da 70% budžeta odlazi na plate, 20% na održavanje objekata a 10% na delatnosti. Imali smo 15 godina etnocentričke vlasti a sad je na snazi nekakva koaliciona vlast između građanske i etnocentričke. Ne mogu etničke stranke voditi građansku politiku i vice versa. Dogodilo se da svi projekti kulture u gradu budu etno profilisani da bi tu i tamo bile i nekake pukotine građanske kulture. Sada je kulturna politika mehanički agregat dva bloka odn. građanske i etničke opcije. Opet pozorište, kao partijski projekt, nema nikakvog smisla. Neće biti promena u kulturi dok se ne pojavi isključivo građanski orijentisana vlast. Dotle neće biti kulturne politike u interesu svih građana. Dok se ne promeni kontekst, nije moguće promeniti situaciju.
Saša Vučinić, gradonačelnik: Zahvaljuje se na ovoj inicijativi i elaboratu B. Kovačevića i nada se da će ovaj vid sastanaka prerasti u stalni okrugli sto za razmenu ideja. Slaže se da je potpuno izražena vlast političkih partija donela postojeće izobličenje. Danas, grad izdvaja 12% budžeta za kulturu, znači oko 410 miliona dinara od oko 3,9 milijarde. Znači, realno se danas izdvaja oko 400 miliona dinara za kulturu i informisanje, a najveći deo na plate, troškove režijske i održavanje objekata. Najveći sukobi nastaju nad beznačajno malim delom sredstava, usmerenim na npr. festivale koji su upravo najizaženiji sadržaji gradske kulture. Znači, više se raspravlja o 10 miliona dinara, a sve ostalo se smatra kao nasleđena stvar, koja se ne dovodi u pitanje ali mnogo košta građane. Sigurno je da se danas samo partije bore za sve vidove uticaja u društvu, ali ovaj sastanak i neke druge ideje vode ka tome da se Gradska kuća otvori što više te da se rasprava o kulturnoj politici vrati u Gradsku kuću. Glede nacionalnih i građanskih opcija, čak i da je građanska opcija sama, morala bi da vodi računa o interesima nacionalnih zajednica, odn. uvek se mora ispoštovati i posebnost, verovatno u nekoj drugoj meri. Važno je u kulturne projekte ulaziti promošljeno. Zato što se kulturne institucije osnivaju po partijskim zahtevima, odn. mnogi projekti nikada ne bi došli na dnevni red da nije bilo partijskih zahteva, a tek u hodu se tražio sadržaj takvih institucija. Nasleđe od 12% budžeta govori da je tako bilo i u prošlosti. Neke institucije ni danas nisu našle šta da rade, a trošak su u budžetu. Rade sa nekritičkim odnosom prema sadržaju zbog čega je takva institucija formirana. Nemamo pozorišta a imamo festival pozorišta, nemamo bioskope a imamo festival filma itd. A s druge strane, gomila zgrada, gomila zaposlenih ljudi od kojih se očekuje pojačani sadržaj. Taj debalans između ovih situacija nije nešto što može da se reši preko noći. Nasleđe u kulturi je najosetljivija tema. Ostala nasleđa mogu se rešiti političkim odlukama, bez zadiranja u ličnu intimu, ali kod kulture, kao intimnog doživljaja svakog od nas, potrebna je pojačana opreznost. Nisam pobornik radikalnih rezova, ali sam jasno vezan i opredeljen za unapređenje kulturnog modela i oplemenjivanje konkretnim sadržajima. Problem su i političke poruke koje stižu u proteklih nekoliko meseci i zbunjuju birače svojom kontradiktornošću. Ponekad izgleda kao da imamo dve vlasti u gradu, a to je pravac koji može da izazove i zbunjenost i tenzije. Otvoren sam za buduću saradnju, imam volju da saslušam savete, ali uz apel na razumevanje da ovaj proces ne može da se reši dekretom, već pre konsenzusom. Postoji velika opasnost tenzija, sukoba i suprotstavljanja u odnosu na veličinu sredstava, jer može budžet za kulturu da se posmatra i kao da je oduzet od ljudi koji nemaju dobre, ni minimalne uslove života. Tu je opasnost od sukoba sa ljudima od egzistencijalnih problema. A što se tiče partija, stiče se utisak kao da se odvija neprekidan izborni ciklus, svi se ponašaju kao da su u kampanji a ne u periodu kada treba nešto konkretno i uraditi.
nakon uvodnih izlaganja usledila je debata, koju ćemo preneti 24. decembra.
II deo - diskusija (sažetak)
Petar Mitrić - Problem je što ima puno institucija, koje su se stvarale kako su se partije smenjivale, a sada treba da se ta praksa nastavi, pa da se stvore još dve krovne partijsko – kulturne institucije. Stoga bi bilo razložnije da se preispita rad postojećih institucija i budžeta koji primaju.
Spartak Dulić - Ukoliko već postoje ovakve ustanove kulture, možda je bolje da se upitamo može li nacionalno biti profesionalno, i na koji način da se uvede koncept edukacije, i promocije mladih autora. Na primer, kada nam dolaze gosti iz vana, poklanjaju im se umjetnička dela upitne kvalitete i niko ne ulaže u mlade suvremene umjetnike, koji su i jeftiniji.
Dragan Rokvić - Skrećem pažnju da se govori o ustanovama, a ne o institucijama kulture u gradu.
Viktorija Šimon Vuletić - Svakako bi političari pre svega trebalo da traže radove mladih autora a ne da pozajmljuju slike od muzeja. Ne treba suprotstavljati nacionalno i građansko, nego amaterizam koji je izjednačen sa profesionlaizmom. Radije se zapošljava birokratija a ređe osobe koje imaju kulturnu zaleđinu odn. obrazovanje. Kriterijumi da ne budu po nacionalnom ili partijskom ključu, nego po kvalitetu. Jer jedan jedini kvalitetan čovek može jako mnogo da ponudi.
Savo Halugin - Ovakvo okupljanje dogodilo se posle dosta vremena i podsetilo ga je na vreme Agore, kada se dosta raspravljalo o društvenoj i kulturnoj pokretljivosti, i tamo se zajednički kristalisale, verifikovale vrednosti prostora na kojem živimo. Zajedništvo je ipak prioritet ovog prostora. Svaka nacija ima svoje vrednosti koje treba potencirati ali treba sinhronizovati i zajednički graditi jedan viši nivo. Subotica možda i prednjači u odnosu na jednonacionalne sredine. Ovaj tekst je javno izrekao, izneo u javnost stvari i probleme koje su pojedinačno bili poznati. Unutar naše sredine postoje različite kulturne asocijacije i lično smatra da su sa jedne strane institucije koje postoje razložno i treba da filtriraju događaje u gradu, da imaju ljude koji su tragači za vrednostima i podižu ih na nivo opšte poznatosti u sredini. Postoje već institucije koje su formirane kao međunarodne, i one su kulturni fenomen. Sa druge strane postoje grupacije istomišljenika stvaralaca, i to je dobro, npr. Bosch + Bosch, koja se verifikovala u većim sredinama pa tek povratno delovala na lokalnu zajednicu. Znači, tu su pojedinci, pomalo kao egoisti, kao grehovni čin, kao slučajevi u okviru svojih samoća, i možda tek tada postaju lični i samosvojstveni, ali ne vidi se dovoljna sinteza između pojedinaca, institucija i nekako ne postoji dobra frekvencija unutar grada. Razložno treba da ih povežu interesi koji ne treba da se eliminišu kao činjenica. Stvaralaštvo ne treba da bude pojedeno animatorima, jer treba se pitati kakvi su uslovi rada pojedinaca pored postojanja gigantskih institucija. Postoje i ljudi međuprostora, koji nije možda oficijelne prirode i ne pripada nijednoj stranci niti institucionalnom kazivanju, niti opštem pristupu sagledavanja i tumačenja. Grad ima mogućnosti, geografske i geološke, potencijale, ali ostaje kompleks inferiornosti, budžaka.
Boško Krstić - Čini mi se da postajemo sve više svesni ozbiljnosti ovoga problema koji je elaboriran u predlošku. Predložak je dobar i objektivan presek grada, ali ako je to tako, zašto se svi neće okupiti oko ovoga teksta? Nikada nije bilo više uticaja političkih partija na kulturu, i svaka, bilo šta da počne, ima kulturu kao segment bavljenja. Tako se uspostavlja naopaka logika, u kojoj svaka partija mora da ima svoje kulturne prvake, i tako se multiplicira broj prvih mesta, a od dole raste pritisak da se to nastavi, kako bi bilo što više mesta na koje se to može rasporediti. U ovom trenutku kulturno lice Subotice je glavni artikl koji grad ima, tu se misli i na istoriju, i na različitosti, na ponašanje ljudi, arhitekturu, sudbine, i to je najznačajnije što Subotica sada ima. Sada, čini se, ovo blago više troši nego što se gradi. Da li smo mi ovde koji sedimo u stanju da razgovaramo i pregovaramo sa ljudima sa kojima se ne slažemo ili da ulazimo u sukob nakon koga ostaje muk i zle slutnje? U ovom momentu valja razmišljati. Opravdana je gorčina zbog skrajnutosti kulturnih radnika iz ozbiljnog promišljanja grada jer postoji želja i potreba da se učestvuje i pomogne, ali ne može se praviti još jedna nadstruktura. Kultura ne voli politiku, ali bez politike nema kulture. Na koji način istaviti ove teme pred petnaest političkih partija koje različito razmišljaju, kako bi se došlo do nečega što se može zvati kulturnom politikom? Danas se odluke donose u političkim strukturama a ustanove koje pripadaju strankama to sprovode. Pred nama nije lepa mekana priča o kulturi i umetnosti već jedna ozbiljan politička tema o promeni političke slike i pokušaju da se demokrtizacijom vrati ljudima ono što su im političke partije uzele. Na primer: skupština Mađarske donela je odluku o izradi novog srpsko - mađarskog rečnika, poslato je pismo u Beograd, odakle nije stigao odgovor. A konkretno, mi ne možemo da krenemo u Subotici bez jednog novog srpsko - mađarskog rečnika. Možemo li se sada izboriti za fond koji će stimulisati prevod, saradnju i izlazak stvaralaca u druge gradove i inostranstvo? Neka to bude otvoreno kao konkretna mogućnost da se nešto uradi. Drugi primer: Pozorište, kao najveći objekat posle gradske kuće, gradi se u potpunoj tišini, niko ništa o tome ne govori. Da li smo ljudi koji mogu da razgovarjau sa onima sa kojima se ne slažemo?
Blažo Perović - zalažući se za građansko ne želim da se ističem kao građanski fundamentalista, ne negiram nacionalno i smatram da građanska svest ne ugrožava kulture. Naprotiv, ona ih može promovisati. Govoreći o opticajnim modelima, s pravom se opredeljujem za socijaldemokratski model. Ako je to najbolji model, koje su to političke i društvene snage koje bi stale iza tog modela kulturne politike? Ako svi smatramo da je socijaldemokratija dobar model, ko bi takav model u Subotici mogao da definiše i da je politički sprovodi?
Dejan Zvekić - dosta je rečeno ali nešto treba dodatno naglasiti. Halugin je rekao da kulturni život treba da počiva na pojedincima. Sprovoditi model u kulturi je nešto drugo, drugačije. Može da postoji neki policy, ali morate imati umetnike sposobne da nešto kreiraju ili stvore. Postoje oni koji mogu to samostalno ali i oni koji očekuju od institucija da im pomognu. Potreban je dakle pedagoški rad. Od amaterizma do profesionalizma - mora da postoji način da pojedinac živi od svog rada. Model zapošljavanja u institucijama kulture nije najidealniji ali ko će i na koji način obezbediti da pojedinac živi od svog rada? Subotica može kvalitetno da napravi sadržaj za 20 dana, možda i za mesec dana, na primer, kada bi se predstavljala kulturna proizvodnja Subotice u nekom drugom gradu ili državi. Ali da li je to model, i ko će da bude selektor novog modela? U diskusiji su zanemarene institucije i ustanove, šta one rade?
Dragan Rokvić – Treba se vratiti na evropsku Suboticu i Srbiju. Analizirajuci sva strateška dokumenta u protekle 3-4 godine, a to su prostorni, generalni urbanistički plan, strategija lokalnog ekonomskog razvoja, došao sam do zaključka da u gradu vlada atmosfera potpune entropije. Tako se zakoni praktično razlikuju i suprotstavljaju. Na nivou države nema zakona o kulturi i očekuje se neka strategija Republike. U zadnje vreme, sve o čemu smo pričali palo je u vodu, jer se pokazala naša nesposobnost da ono što smo evidentirali kao vrednost realizujemo u evropskom kontekstu. U Subotici deluje 11 ustanova kulture, preko 80 civilnih organizacija (NVO) koje se na neki način bave razvojem kulture. Pored velikih festivala, imamo preko 110 manifestacija kulture i kulturnih sadržaja ali nemamo strategiju i kriterijume. A bilo bi dobro da je to formulisano u obliku nekakvog boarda, i potrebno je da postoji neka strategija, neki dokument sa kojim bi se svi složili. Ovakvih razgovora treba da bude i češće i više. A način na koji je ovo inicirano je pravi način. Subotica nikada nije imala takav dokument.
Boško Kovačević - Imali smo, 1985. godine.
Dragan Rokvić - Imali smo, ali ne tog obima. I ne možemo čekati vlasti u Beogradu, niti u Novom Sadu. Smatram da u opštini ne postoji vrsta napetosti kako se ovde predstavlja. Ova koalicija sasvim lepo funkcioniše. Nikada vlast nije imala 66 od 67 odbornika. Sada su svi na vlasti. Još od Stipana Kopilovića nismo imali jaču koaliciju na vlasti.
Geza Vaš - Pričate o klturnoj politici, a koliko znam, od svih gradova u Srbji, Subotica izdvaja najviše za kulturu. Ako pogledate program, i pokušate da se snađete, nema nigde toliko manifestacija, sijaset, čak više nego što možemo konzumirati. Ono što Subotica stvara... to je par ekselans, a govorimo o nekakvom problemu i krizi. U ovom smislu, došli smo do nekog negativnog prilaza, da se nešto mora prekinuti i napraviti kulturni program. Između ovih protivrečnosti treba naći rešenje. Sada je deflacija kulture odn. superproizvodnja. Koliko samo ima profesionalnih kulturnih radnika, finansiranih iz budžeta? Ima 300 radnika profesionalaca u kulturi, pa samo jedan da napravi jedan događaj za jedan dan, biće za svaki dan. Grad je daleko iznad proseka sa stručnjacima za kulturu. Da li je ovde kultura u krizi? Smatram da postoji dobra osnova za subotičku kulturu.
Zoltan Šifliš - Drago mi je da je Geza to spomenuo, jer postoji i drugačije viđenje gradske kulture. I sad se nameće problem kulturne koncepcije strategije grada. Da li razrađena kulturna strategija može puno da utiče da se to poboljša? Ona zavisi od pojedinaca, od pojedinačnih talenata koji se nagrađuju u prohodnosti. Grad ima četvoronacionalne kulture a građanske kulture nema jer npr. lajkova muzika potiče iz nacionalne kulture. Decenijama se živi kulturni suživot, a etničke zajednice mogu da definišu naiconalne strategije koje daju zamajac gradu. Da li mi dovoljno poznajemo kulturne vrednosti koje stvaramo? Mađari stvaraju evropske produkcije, koje su ugled, pa i uzor u drugim sredinama. Jedino što u Subotici to nisu, a tu je problem jezička barijera. Vrednosti su prisutne, prisutna je individualna tolerancija. Zašto se sad želi predstaviti naša izuzetno razuđena i bogata gradska kultura kao nedovoljno koordinirana? Kultura se ne može koordinirati. Politika treba da stvori usluve i da parametre. U suštini već smo pronašli o čemu govorimo samo treba osvetliti iz drugog ugla. Tu je problem, u prohodnosti vrednosti za koje ne znamo. Ali velike vrednosti same se afirmišu. Kako je kulturna politika loša ako se mogu obezbediti sredstva? Bilo bi dobro da upoznamo kulturne interese Hrvata i Mađara u gradu, ne onih koji obavljaju neku funkciju, nego neke nacionalne zajednice ne mogu ni da hoće da izbiju iz etno kulture u građansku, zato što su trenutno to njihova kolektivna stanja. Ali postoji oplođavanje nacionalnih kultura, i to su savremeni trendovi koji postoje i u Evropi. Te Evrope slabo funkcionišu u lokalnoj sredini. Kulturna politika već postoji i fleksibilna je i neće se menjati, a naš zadatak je da pokušamo takvu diskusiju: Kakva je kulturna vizija građanskog, a kakva etničkog dela grada i kako od toga napraviti celinu? Teško je voditi razgovor sa političarima, ali ne treba odustajati.
Sutus Áron - Jelašić je rekao da ne treba verovati političarima... Pitanje je ko nas je pozvao na ovaj skup, da li civilna sfera ili opština? Ako je civilna sfera, znači da sad sedimo zajedno i govorimo pametne stvari jedni drugima, i gradonačelnik nas je posetio, ali rezultat ostaje samo nama. Opština i rukovodstvo treba da nastupi otvorenije prema civilnoj sferi, posebno kada se govori da nam trebaju dobra scenarija za budućnost. Gradonačelnik je dobio 5 pomoćnika, predsednik skupštine je dobio 2 pomoćnika, ali grad nema kulturni savet koji bi učestvovao u izrađivanju kulturne strategije grada. Ukoliko govorimo o kulturnoj strategiji grada, onda treba da to bude simultano, zajedno sa socijalnim, ekološkim i ekonomskim razvojem. Potrošili smo milione na osvetljenje gradske kuće a, koliko mi je poznato, beskućnici se šalju u Bečej. Znači, nemamo ni socijalni program. Ukoliko želimo dobro da vodimo projekte, što znači, da istovremeno vaspitavamo kod dece ekološku svest, ukoliko proglasimo jedan dan danom solidarnosti i damo šansu beskućnicima da se pokrenu, u tom slučaju možemo da organizujemo i elitističke fstivale i da sarađujemo i u drugim sferama. Gradonačelnik je obećao da će sledeća sesija kod njega da se dogodi, i ne treba da je sačekamo nego da formiramo kulturni štab, možda, duhovito rečeno, i kulturnu revoluciju. Doživeti kulturu za mene znači zadovoljstvo da se prošetam gradom, ali sada bih radije pobegao. Primer pozorišta: tim treba da se formira obzirom da ne znamo za koliko godina će se pozorište otvoriti ali već sada treba znati kakav će sadržaj imati i kako će se održavati ta zgrada. Ima mnogo neiskorištenog prostora. Subotica bi mogla da formira i umetničku stipendiju na osnovu koje bi mogla da se pokrene razmena. Ako bi opština proglasila nešto kao godinu civilnog sektora, onda bi se mogle razraditi ideje iz ponude civilne sfere, koje u okviru konkursa mogu pozitivno da se ocene.
Viktorija Šimon Vuletić - jeftinoća se vidi na svakom koraku i rezultat je socijalnog momenta ali bode uši kada se priča o nacionalnim okvirima koji realno postoje. Ako je naš zadatak kao kulturnjaka i prosvetni rad, mene zapanjuje što smo mi tokom 10 godina dobili deo stanovništva koje tek sada postaje subotičko i s njima je teško raditi, pa praktično postoji određena neproporcionalnost u kulturnim ustanovama. Sada kada se gleda senzibilnost prema manjinama, sada se treba pitati čija su briga ova nova deca, novopridošlih. Treba naučiti omladinu da voli grad, i zašto treba da ga voli. Treba stvarati omladinske platforme na kojima će deca bez obzira na nacionalnu i etničku pripadnost osetiti potrebu da urade nešto.
Darko Kovačević - Okrugli sto je veoma koristan kao institucija poverenja, i kada sam pročitao tekst pitao sam se kako i na koji način su nestale institucije poverenja, odn. koje su služile da okupe ljude različitih esnafa, različitih uverenja i opredeljenja i da kroz samu mogućnost razmene mišljenja, dijaloga, monologa, doprinesu gradnji poverenja. Možda je zaista nedostajala pozorišna zgrada? Treba istaći i sledeće: kultura može da ima 163 (hiljada ;) ) definicija ali, kada se priča o strategiji gradske kulture, treba misliti na kulturu kao na način života i kvalitet života građana. A izvan kruga dvojke (oko gradske kuće), ljudi ne žive kvalitetno. Tako treba promišljati kulturnu strategiju, od načina na koji se odlaže ili baca smeće, dakle, početi od našeg svakodnevnog života, pa tek onda, kada se to uredi, doći i do elitističkih događaja. U gradu imamo mnogo manifestacija kulture, koje se često samo nama manifestuju, i možda je problem što ove manifestacije nemaju bolju korespodenciju sa globalnim pitanjima i problemima.
Sava Halugin - Mislio sam da će više biti reči o umetničkom, istraživačkom, stvaralačkom, jer ne vidi se vrednost nacionalnog bez umetničkog. Na primer, udruženje likovnih umetnika Subotice, koje ne postoji već 20 godina. Zašto ne postoji manifestacija koja bi objedinjavala ljude?
Boško Krstić - U osnovi svakog čina je ekspresija, želja da se pokaže. Svaka manipulacija ekspresijom je kulturni zločin i postoji veliki problem sa tim. Zatvaranjem u određen obor umetničkog dela, stvara se nasilje nad njim, a umetničko delo, kultura, mora da se širi, da deluje. Tu su i mediji kod kojih ne postoji nikakva uređivačka politika, nikakva obaveza da se nešto zabeleži i imamo strašan problem da se dešavaju takve stvari....
Marija Šimoković - Otvoren je fin razgovor. Zaista, zašto se ne beleže kulturni događaji, zato što ljudi za njih ne znaju. Kakve forme dajemo? U kakvim formama prezentiramo ono što imamo? Jedini način napretka u kulturi je sučeljavanje mišljenja i razgovor intelektualaca. Ovo o postranačenju pojedinih kulturnih institucija, to stoji. Etika bi morala, pored estetike da se uvede u ustanove, pa da vidimo šta rade, kako rade i kome rade. I kome odlaze tolike pare na potpuno neinteresantne projekte?
Branislav Filipović - Zahvaljujem se TIC, Draganu Miljkoviću i prisutnima. Tiče se pitanja, ko je organizovao ovaj skup? E, pa organizovao ga je Boško Kovačević. Dobro je što je on organizovao, ali nije dobro što smo čekali da to on organizuje. Pa to je trebalo da organizuje lokalni sekretarijat za kulturu. Ovakvi skupovi treba da se organizuju u sistemu. Ukoliko želimo da menjamo sistem, moramo postati njegov deo. Kada se govori o strategiji. Da postoji strategija, bili bismo deo te strategije i deo sistema, deo spiska ljudi koji treba da se nađu barem kvartalno. Ne postoji nikakva strategija, postoji samo stihija. Ali nije budućnost našeg grada da se oslonimo na talentovane pojedince koji će vući naš grad. Ko će biti selektor vrednosti? Danas nema nikakvih parametara, postoji promiskuitet vrednosti. Upravo kulturna, moralna, intelektualna zajednica treba da bude ta koja će odlučivati. A ako političke partije i oni koji se zvanično bave kulturom nemaju obraza da pozovu ljude u svoj sistem, onda....
Boško Kovačević - Gradonačelnik je govorio o agoniji jednog sistema i pucanju, propadanju skupljačkog koncepta kulture u gradu. Postoji mnoštvo, nije sporno, postoji poplava časopisa, knjiga, ali da li je to emancipatorsko? Da li ti sadržaji emancipatorski deluju na grad i građane? Po onome što se dešava, po pomacima - očigledno je da ne deluje. Jedno je politizacija etnosa, a drugo je civilnost etnosa. Naš problem proizilazi iz drastične politizacije etnosa... I odvaja se 12% iz budžeta, što nije malo, ali šta se dešava sa tih 12%? Počinje unutrašnje gutanje, jer se sve umnožava, a nema emancipatorsku vrednost. Ne treba kulturna strategija da određuje šta će ko da radi, nego se moraju poređati kockice, napraviti procedure, kriterijumi, vrednsoti. A ono nije moguće bez celovite, sveobuhvatne politike. Etnonacionalni identiteti velika su vrednost ali je još veća vrednost ako se oni prožimaju, a to je moguće samo iz sistemske strategije.
Gerhard Wagner – Ja sam predstavnik najređe manjine u Subotici – ja sam strani turista. Moja supruga je iz Subotice, dolazim ovde već 15 godina i ništa se nije suštinski promenilo. Ovaj grad nema prepoznatljive manifestacije, ni u Evropi, ni na Balkanu. U Austriji je pre desetak godina promenjen policy finansiranja javnih ustanova, i on danas odlično funkcioniše. To je jedan miks sponzorstva i prodaje kulturnih proizvoda, uz podršku budžetskog finansiranja. Kulturna politika, strategija, mora biti horizontalna i mora obuhvatati sve, od socijale do ekonomije, ona mora i privlačiti turiste, i kreirati nova radna mesta i doprinositi kvalitetu života, ali i proizvoditi uštede u budžetu. Pored vašeg grada nalazi se auto-put kojim milioni ljudi prolaze svake godine, i nije mnogo teško, uz malo tehnološke inovacije, objaviti tim ljudima da se nešto interesantno dešava u gradu, i da svrate da to pogledaju. I ako dođe samo 2-3% tih ljudi, ceo grad će imati posla.
***
Pozivamo čitaoce da se aktivno pridruže ovoj raspravi o kulturi, možda da pokušaju da se uzdrže od zlonamernih komentara i umesto toga da iznesu svoja mišljenja, viđenja i ideje kulturne politike grada Subotice.
