Kulturna politika grada: Boško Kovačević

„Kada je Pitagora došao do novih otkrića u matematici, tada je odlučio da žrtvuje bogovima dvanaest volova. Od tog dana, vele, svi volovi se boje novog.“

Uvodne napomene

Ovaj narativ je nastao iz nastojanja Boarda Otvorenog univerziteta da se kritički promotri kulturna politika grada i ponudi neki konzistentni skup ideja u ovoj oblasti. Naime, sve više sazreva uverenje, ne samo u teoriji, već i praktičnoj politici, da nema ozbiljnog (održivog) razvoja društva bez artikulisane kulturne politike države, regije, lokalne zajednice. Autor ovog teksta je radnu verziju ponudio uglednim svaraocima i novinarima u gradu i šire kako bi dobio od njih sugestije. Zahvaljujem im na trudu i dobrim sugestijama. Materijal pred Vama je dakako podložan daljim kritičkim opservacijama i predlozima.

Konstelacije i stanja

Kontradiktorni socijalni i politički procesi u društvu, u različitim intenzitetima, doprineli su marginalizaciji, mutiranju i potiskivanju kulturnog, (serioznog i postojanog) digniteta grada, odnosno njegove celovite duhovne vertikale. U osnovi politički ambijent i konstelacija socijalnih i političkih snaga i odnosa, u protekle dve decenije, uzrokovali su, u posve izmenjenim društvenim uslovima, drugačije komponovanje kulturnog obrazca. Ima dosta istine u tvrdnjama ozbiljnih analitičara; da su u osnovi centralizacija vlasti (radi stvaranja nacionalne države), etnonacionalno nepoverenje i konflikti, te partitokratski model vlasti umnogome doprineli, odn. generirali ovakav "kulturni realitet" u gradu. Izgrađeno je nepoverenje i model življenja pored, između socijalnih grupa i zajednica, a time se nije mogla konstituisati ozbiljna razvojna politika u optici građanina i celovitog grada. Prednosti nasleđa, geo-politička lokacija, institucionalna razvijenost, multietnički sastav sredine, topili su se, odn. tope se pod pritiskom i navalom (ne)nabrojanih, u osnovi retrogradnih uticaja po grad, u rakursu celovitosti.

S druge strane u generatore osrednjosti i duhovne okljaštrenosti grada, koji neminovno proizvode partikulariteti, svakako valja navesti procese koji dolaze iz rezervoara vlasničke transformacije društvene svojine. Ne radi se samo o evidentnom "račundžijskom individualizmu" i "lumpen-buržoizaciji vlasnika kapitala" (K. Kosik), već o socijalnoj polarizaciji stanovništva, destrukciji uskog sloja građanstva – srednje klase, odn. o nelegalnoj "sivoj" ekonomiji, o nezaposlenosti, brojnosti stanovništva ispod "praga siromaštva", besperspektivnosti ne samo mladih generacija etc. Ovi retrogradni procesi ni u kom slučaju ne mogu raditi za kulturni dignitet grada.

U posmatranom periodu Subotica je bitno promenila svoju društvenost. Srpski kontigent stanovništva je povećan za gotovo 10%, mađarsko manjinsko stanovništvo je smanjeno za gotovo 5%, hrvatsko-bunjevački živalj (nije iz zle namere) ostao je manje više isti, dok je opredeljivanje za Jugoslovene smanjena za gotovo 5%. Na stranu što se krajem prošlog veka nije povećavalo stanovništvo u gradu (podaci iz popisa 2002. godine). Socijalna konstelacija se takođe bitno promenila. Istraživanja pokazuju da ¼ stanovništva živi dobro i relativno dobro, da ½ stanovništva živi u osrednjim uslovima, a da ¼ živi sa deficitom i ispod egzistentnog minimuma, odnosno "praga siromaštva" (podaci iz "Toribosa"). Ruralni segment sredine koji čini 33% ukupnog stanovništva lokalne zajednice, takođe se socijalno i etnički polarizovao. Ovo tim više što je selo marginalizovano i ispalo iz optike osmišljenog ekonomskog i socijalnog razvoja. Transformacija vlasništva započeta u poslednjoj deceniji prošlog veka je ostavila traga. Ne samo da su redefinisani ključni privredni subjekti, ili pak ugašeni, već se povećavao i broj nezaposlenih (oko 20% od radnog kontigenta stanovništva). Stari/novi privredni subjekti, sa novim vlasnicima, se uspostavljaju i stabilizuju uz velike teškoće i nepovezivanja.

Nesporno, Srbija je još uvek državni provizorijum sa teškim bremenom nedavne, neslavne prošlosti, sa reinterpretiranom istorijom, koju je uzgred ponavljala, sa neutvrđenim granicama, neobavljenom nacionalnom katarzom, nepoverenjem okruženja, neizgrađenom "kulturom sećanja", a u novije vreme retoričkim izlivima evropeizacije, etc. Ova društvena/politička stanja i procesi se konfuzno, u kontradiktorijima, kako proizvode, tako se i spolja ulivaju u grad. Hteli to ili ne, oni imaju uticaj na njegovu duhovnu konfiguraciju.

Subotica je razbijeno duhovno/kulturno ogledalo. U parčićima se ne vidi celina, a figuriraju i profitiraju samo oni koji mogu stati u te krhotine. Nije za zanemarivanje ocena da je ova politička i ina nomenklatura u osnovi obilato zlorabila grad iz sredine 80-tih godina, kada je bio vodeći po kulturno-duhovnim i privrednim rezultatima u tadašnjoj Jugoslaviji. "Povijesna šansa" koja se namešta u narednih 5-6 godina, putem procesa evropeizacije Srbije – naprosto se ne može iskoristiti sa postojećim fragmentacijama i zakovanostima. Nedostaju ideje, nosioci, programi koji mogu nadilaziti sadašnje partikularitete, etno-nacionalna i institucionalna nepoverenja, sve uočljivija mediokritetska dosezanja u stvaralaštvu, folklorna tumaranja i konzumerizam masovne kulture.

Trebanje

Uspostavljanje emancipatorske duhovno/kulturne paradigme grada, naprosto je uslov za ozbiljan (održivi) razvoj. Upravo kulturna sfera treba da prednjači, da pomera, nadilazi atavizme, prepreke, da postavlja ciljeve, da podstiče kreatore na javni angažman. Nerealno je i neizgledno očekivati, da se sa društvenim realitetom "duhovno/kulturnih krhotina", kao što je to nažalost sada, može ostvariti ozbiljnija razvojnost, prosperitet, modernizacija i evropeizacija grada.

Kao usporedba i argumentacija za ovakvo nastojanje neka posluži kompariranje Subotice sa sličnim gradovima u okruženju. Šta je danas Maribor, Osijek, Pečuj, Segedin, pa čak i Arad u odnosu na Suboticu. Ne radi se o tome da se ovaj grad upoređuje sa onim urbanitetima koji zaostaju (Leskovac, Niš, Kragujevac...) već sa boljim. Tim više, jer su u protekle dve decenije gradovi na granici (Sombathelj, Košice, Pečuj, Segedin, Osijek, Maribor, Arad) daleko odmakli od Subotice. Tapkanje u mestu i trošenje potencijala koji su se stvarali u vremenu do poslednje decenije prošlog veka – postala je odlika ovog političkog i kulturnog karusela. Vojvodina realno, i pored svih bojazni centralista i nacionalista u Srbiji, o navodno njenom snevanju separiranja, jeste evro-regija. Subotica je tim više, jer poseduje izglednu geo-političku lokaciju, ali i unutrašnje (potencijalne) kapacitete, koji su potisnuti i marginalizovani, ili pak nedovoljno artikulisani.

Za ozbiljan, osmišljen i utemeljen razvoj grada, nužno je promovisati projekat modernizacije, sa identifikovanim i artikulisanim evropeiziranjem u ključnim oblastima rada i življenja. Dakako, tu je i duhovno/kulturni segment, kao uvodna emancipatorska poluga evropeizacije, odn. modernizacije. Iz zadatosti projektovanja (održivog) razvoja grada, duhovno/kulturna sfera, kao jedan od generatora modernizacijskih procesa, nalazi se pred ozbiljnim redefinisanjem kako programski i manifestaciono, tako i u političkoj podršci. Redefinisanje podrazumeva pre svega jedno ozbiljno vrednovanje postojećih sadržaja i programa, odn. kritičko sagledavanje, novo institucionalno pozicioniranje u kriterijima kvaliteta i racionalnosti, ali i postupnu promenu odnosa lokalne vlasti prema ovom sektoru. Radi se o stvaranju stimulativnog društvenog i političkog ambijenta za duhovno/kulturni iskorak. To je naprosto nepremostiva prepreka koju grad mora savladati, ako želi da se evropeizira. Naredne godine, do ulaska Srbije u EU (?), mogu se promišljeno, znalački i efikasno iskoristiti.

Valja imati u vidu da Subotica realno ima ozbiljne razvojne šanse ne samo u turističkoj privredi. Turizam se uzima kao, na žalost, razvojna floskula, ali malo sredina artikuliše konkretno sadržaje i koordinate. Radi se o privredi i razvoju koje će meandri i putevi oplodnje kapitala (?) pronaći bez velikog upliva politike i javnosti. Apostrofiranje turizma u ovom narativu u suštini provocira mega-projekat SE o "kulturnim koridorima". Ne radi se samo o gradu, već i o Paliću. Novi modeli turističke privrede i te kako preferiraju "kulturnu ponudu" u paketima. Oni šire lepezu, jer pored spavanja i ishrane, imaju i sadržaje ne samo etno i zavičajne kulture sredine. Valja nuditi i sadašnje stvaralačko/umetničko bilo sredine. Ozbiljna artikulacija turističke privrede u gradu je nezamisliva bez postojanih kulturnih sadržaja, koji nisu u tretmanu "priveska", već duhovnog (održivog) i razvojnog habitusa grada.

Buduća kulturna konfiguracija ovih prostora, naprosto je neodvojiva od evro-inicijativa, uslovljavanja i potenciranja. Naime, traže se optimalne kopče kulturne, stvaralačke produkcije i tržišnih uzusa plasiranja, uz saglasje sa proizvodima i uslugama. Tu negde treba tražiti "sretan spoj". Očito je, hteli to ili ne, ali se radi o idejama koje afirmišu kulturnu privredu, ili ti industriju, a nisu na nivou reprodukovanja masovne kulture. Radi se o idejama da tržišni proizvodi kao što su usluge u turizmu, hrana, vino, zanati, etc, budu bazični stožeri uvezivanja kulturnog digniteta imagea, trajnijih vrednosti u stvaralaštvu sredine, a potom i putem razmene i tržišta. Očito je da etatizovani modeli kulture ne mogu da pokriju sve zahteve i apetite duhovne sfere. Valjda tragati za tržišnim (in)direktnim kopčama, na "višem" nivou vrednovanja i ponude, nego što nude proizvodi masovne kulture. Ova orijentacija evro-gabarita i ne mora unapred biti osuđena na neuspeh. Valja joj dodati naša pristajanja, iskustva i imaginacije.

Takođe u korpusu ideja SE oko „kulturnog koridora“ nisu bez značaja i dužnog razmatranja ideje o kulturnoj inteligenciji, odnosno o pokušaju da se u koncept kulturne politike ozbiljno ušanče pored ostalog i informacione tehnologije, pre svega kao vid informisanja i dostupnosti, kao mogućnost i izbor, bez velikog broja posrednika i (re)inpretatora.

Ovaj grad bi trebao da narednih godina provocira ove ideje i model. Ne samo, da bi uhvatio priključak, da bi se kvalifikovao u centar optirajućih kulturnih modela, već da bi samosvojno tragao za modelima povezivanja države (alimentacije) i tržišta (profita), te i otvorio nove koridore podrške vrednim i vrednosnim kulturnim sadržajima.

Kod konstituisanja nove kulturne paradigme svakako valja voditi računa o spoljnim uticajima (iz Srbije i okruženja) političke i socijalne naravi, koji će i dalje (in)direktno destruirati/podsticati duhovno/kulturni ram grada. Retoričko opredeljenje za evropeizaciju Srbije sporo se, uz velike (ne)javne otpore, potvrđuje. Naprosto nedostaje specifikacija i policy. Etno/nacionalna ekstremna zalaganja se i dalje uvlače na javnu scenu, ili pak preoblače u razne, dopadljive odore. Centralizovana vlast u Srbiji teško može biti motor evropeizacije, odn. ona ima svoje limite. Partitokratska dominacija u konstituisanju i funkcionisanju (i lokalne) vlasti, naprosto relativizira i marginalizuje sve one procese, koji je (in)direktno skidaju sa pijedestala dominacije. S druge strane (ne)formalno utiču razne ideje i inicijative iz regionalnog, prekograničnog okruženja. Ne radi se samo o poticajima institucionalne, etablirane saradnje, već i personalnim, grupnim odnosima i vezama. Uzmimo kao ilustraciju da su subotičani bili, do poslednje decenije prošlog veka, rado viđeni i "superiorni", počesto "osioni" posetioci okruženja. A sada?

Ono što je uputno kod ovakvih koncipiranja i projektovanja, valja pregnantno definisati u imperativ. Šta se projektuje? Osmišljavanje, realizacija, potvrda Subotice kao vodećeg evropskog grada u Srbiji (kolokvijalno rečeno). Dakle, ne Evropa samo na osnovu argumenata tradicije, zatečenosti, lokacije, nasleđa, multietničkosti, već Evropa na osnovu kvaliteta života, perspektivnosti, otvorenosti, vrednih umetničkih dometa i novih razvojnih sadržaja, materijalnog i duhovnog bogatstva. Je li ovo preambiciozno? Svakako jeste, ali i magnet za sabiranje ljudi, ideje, institucija - rečju potencijala koji to mogu potvrđivati. Ovde se ne radi o ponavljanju političke i javne retorike o evropeizaciji grada, već o sadržajnoj i programskoj materijalizaciji, verifikovanju - sada i ovde. Ne radi se o političkom voluntarizmu zarad zasluga i kolajni, zarad dopadanja, već o kvalitativnim pomacima u enklavama rada i življenja sredine. Kulturna politika grada ima misiju, da ne bude determinisana postojećim, već da pripremi uslove, da se prekorače granice postojećeg i zakorači u prostore mogućeg.

Kritički diskurs

Iole ozbiljna kritička analiza kulturnog ambijenta grada u ovim tranzicionim vrenjima, koja traju gotovo dve decenije, pokazuje sledeće:

1. Kulturna svakodnevnica grada je dominantno etno-nacionalno fragmentirana i rezervatski situirana. Radi se o tome da je negovanje etno/nacionalne posebnosti, kao jedno od civilizacijskih nacionalno/manjinskih prava, postalo nažalost samo sebi svrha. Formirane su etno/nacionalne institucije, što je dobro, ali nije dobro što su one kreativno, programski i kvalitativno ostale u svojoj posebnosti, najčešće mediokritetne, za sebe, bez ozbiljnih sadržaja transcendiranja, nadilaženja, povezivanja i stvaranja nove duhovno/kulturne konfiguracije u sopstvenom etno-nacionalnom interesu.

Retorika koja se često čuje ovih godina (decenija) od etniziciranih političkih elita; recimo "ako je nama Srbima u ovom gradu dobro, onda će i Mađarima, Hrvatima Bunjevcima, etc biti dobro" - naprosto ne drži vodu. Radi se o tome da građani žive dobro, bez straha, bojazni sa izvesnosti, a onda će i etno-nacionalni identiteti živeti dobro. Monteskje je davno rekao: „Ja sam prvo čovek pa onda Francuz, Nemac, Italijan...“.

Etnonacionalni eksponenti u vidu intelektualnih i partijskih elita zatvorili su se u svoje "kule od slonovače", u svoje socijalne i duhovne partikularitete, tako da se izgubila celina grada. Etno-nacionalne elite počesto prozivaju i etiketiraju one stvaraoce, koji se nisu svrstali u njihove ešalone. Retradicionalizacija, umnogome, emituje se od ovakve države i religijskih (istorijskih) zajednica, odn. proizvodi matrice etnokulture i etnopolitike, sa neprimerenim dozama onostranosti. Religijske (tradicionalne) zajednice kao subjekti duhovnosti i kulture grada, prevashodno su ostale u vodama resantimana, insistiranja na "slavnoj prošlosti" i negovanja etno sadržaja svojih verničkih aglomeracija. Verske svetkovine i manifestacije tradicionalnih religijskih zajednica, postaju zgodan povod da se, ne retko, promovišu prevashodno kulturni sadržaji, koji zazivaju i aktualizuju minula vremena i njihovu dominacijuu javnom (i političkom) životu sredine.

Jezici u gradu, postali su u protekle dve decenije velika prepreka za povezivanje i prožimanje etno-kultura, za participiranje u kulturnim sadržajima drugih, trećih i obrnuto. Iz škola izlaze generacije koje ne znaju srpski ili mađarski jezik. Zbog toga se ne treba čuditi da mladi Mađari odlaze organizovano na vikend zabave u ruralna naselja, gde je dominantan mađarski živalj. Tekovine bilingvizana su se istopile. Za transcendiranje postojećeg stanja - bilingvizam je nasušna potreba. (Ovde nije posebno potenciran hrvatski jezik, jer su još uvek razlike natopljene politikanstvom i političkom profitiranjem. To ne znači i da ne treba negovati njihove jezičke posebnosti i omogućavati onima kojima je stalo da ga koriste)

2. Institucionalni, etablirani akteri kulturnog života grada su ostali manje-više u anahronim vodama preživelosti, bez ozbiljnije rekonstrukcije na fonu "hvatanja koraka", sa inače usporenom, blokiranom tranzicijom u Srbiji. Njihovo birokratizovanje, dovijanje i preživljavanje očito je i evidentno. U institucijama kulture se naselilo pretežno nekompetentno činovništvo (ne samo njihovom krivicom), koje dobrim delom ne korespondira sa novom ulogom u protagoniranju kulturne misije. U toj matrici oni nisu postali podsticajna čvorišta, ili pak servisi stvaralaštva. Oni se alimentiraju, sa uvek nedovoljnim budžetskim sredstvima i gotovo po pravilu imaju deficit sredstava za stvaralaštvo. Oni se prethodno namiruju, najčeće sa "siromaškim uverenjem". Partitokratska kompozicija lokalne vlasti, u mnogome je etnizirala institucije u kulturi, naseljavajući ih svojim podanicima ili pak etno-nacionalnim pripadnicima. Dakle, suočavamo se sa etnoinstitucionalnom fragmentacijom, koja uporno podupire življenje pored, a ne sa.

3. Poplava tržišnih produkata, odn. artefakata kulture je evidentna. To su, obično proizvodi krajnje upitne vrednosti, bez unutrašnjih emancipatorskih sadržaja da oplemene, "kulturalizuju" društveni realitet. Masovna kultura po pravilu proizvodi prosečnost. Masovni mediji (od nacionalnih do lokalnih) preko tržišta su "pojeli" kulturu i pretvaraju je u robu sa potrošačkim odlikama konzumiranja i "gutanja". Oni opasno nagrizaju ozbiljne, vrednosne kulturne sadržaje, koji u sebi nose zasade emancipacije i ljudskog dostojanstva. S druge strane dobra knjiga, slika, muzička kompozicija nemaju tu vrstu nužne javne logistike i podrške - da bi bili šire dostupni i potvrdili se kod publike u svojoj serioznosti. U tom mnoštvu nevrednovanih autora i njihovih proizvoda, sa najčešće etiketama etno-branika. te bez senzibiliteta da mediji osete vrednost - kulturni dometi se utapaju u prosečnost, ili pak neshvaćenost.

Pomodnost, bizarnost, "parohijalni mentalitet" u osnovi rade za neku statusnu promociju i povlađivanja "pričama sa naslovne strane", ili pak dodvoravanju političkim elitama. Radi se o pristajanju na periferne uloge, na metropolizaciju, na palanačku, parohijalnu identifikaciju. Da li je u pitanju novac, vlast ili etno/nacionalni centar – sasvim je svejedno. U osnovi radi se o marginalizaciji, o sledbeništvu i povlađivanju. Svaki pokušaj transcendiranja ovog mentaliteta najčešće je osuđen na "borbu sa vetrenjačama", odn. na ponavljanje obrazaca osrednjosti i već viđenog. Vlasnici kapitala, najčešće, ako i podržavaju kulturne sadržaje, simboličnim izlivima mecenaštva ili pak podrškom, kroz reklame - u osnovi podržavaju kulturu sa niskim vrednosima i oveštalim porukama. Ona najčešće ima etno, folklorni i kafanski karakter.

4. Poneki projekti manifestacione kulture, ustoličeni u protekle dve decenije, pokušavaju da nadiđu ovo sivilo i da iskorače iz osrednjosti. Drugi festivali i manifestacije uporno produciraju svoje anahrone sadržaje i poruke u gradu. Sa njima se javlja problem što usisavaju ogromnu energiju i sredstva, što traju kao događaj - nekoliko dana u godini. Oni su "završena predstava" i nemoćni, kako su postavljeni i komponovani, da ostave dublji trag u kulturnoj panorami grada. Festivali nisu postali kulturni serkl sa pipcima i podsticajima nadilaženja "stvaralačke" osrednjosti i banalnosti raznih partikulariteta. Poplava manifestacija i festivala u gradu, poslednjih godina, može biti i te kako indikator zatvorenosti kulturne produkcije u etno-rezervate i pokušaj da izađu iz svojih okvira i namame publiku, koja nije poznata. Iole kritička valorizacija kvaliteta će dovesti do ocena o krajnje bizarnim i sumnjivim vrednostima sadržaja i programa ovih manifestacija.

Razbijena čvorišta

U protekle dve decenije, pod nespornim političkim uticajem proizašlog iz tranzicije, najčešće stihijno, ušančili su se stari/novi emiteri kulturne politike, koji su dolazili iz sledećih rezervoara:

1. Stara/nova mreža kulture u gradu je pokušavala da spasi sopstveno institucionalno postojanje, na preživeloj matrici programa, organizovanosti i finansiranja. U osnovi ovi subjekti životare, obezbeđujući kakvo - takvo "siromaško" trajanje. Nije izvršena ozbiljna institucionalna transformacija i redefinicija, tako da su iz njih najčešće dolazili oveštali i neinventivni programi, koji ne korespondiraju sa novom socijalnom i političkom zbiljom. Može se reći da je ova mreža spašavala sopstveno postojanje u staroj matrici delovanja. S jedne strane centralizovani transmisionizam države darivao im je restlove, a s druge su se instalirale nacionalno/manjinske institucije, kao vid prava i odbrane sopstvenog identiteta. Državni uticaj na njih je branio srpstvo u gradu, a etnocentrična lokalna vlast je formirala svoje etnocentričke kulturne institucije ili pak preuzimala postojeće. Ta polarizacija je (potencijalno) vodila međusobnim (hladnim) konfrontacijama, i oni su se iscrpljivali u njima. Nepostojanje modela i mreža novog sponzorstva i donatorstva u kulturnoj politici grada, proizvela je praksu "prosjačenja" i eventualnog doticanja dodatnih sredstava na logici veza i poznanstava.

Izgradnja pozorišne zgrade, kao stuba kulturne politike (?) je ujedinila centralizovanu državu i etnocentričku lokalnu vlast, iako su aspiracije jednih i drugih radikalno različite. Tako se i gradi "kulturni mastodont", koji će po završetku otvoriti brojna pitanja funkcionisanja, sadržaja i finansiranja. Ako se nešto, koliko danas, ne uradi u programskoj i finansijskoj pripremi za rad ovog objekta; realno postoji opasnost da će on svojim postojanjem, održavanjem "pojesti" gotovo sve materijalne, pretpostavke za kulturno stvaralaštvo, koje se izdvajaju iz lokalnog i inog budžeta. Ovde se radi o jednom neumnom i neodgovornom potezu političke elite i svrstanih intelektualaca. Grad odn. javnost su plavile i konfrontirale teme izgleda, obima, ornamentike zgrade, a ne optimalizacije budućeg kulturnog sadržaja, funkcionisanja i finansiranja. Sadašnja nomenklatura vlasti u gradu se mora pod hitno ozbiljiti i posvetiti maksimalnu pažnju budućem programskom i inom delovanju ovog mastodonta.

2. Etnocentrička mreža institucija instalirana u svežoj prošlosti je naprosto stavljena u funkciju očuvanja nacionalno/manjinskog identiteta aglomeracija u gradu. U osnovi ona neguje jednu resantimansku kulturu, koja se vrlo lako stavlja u funkciju tekuće politike i služi za potkusurivanja u političkim konfrontacijama, ili pak nagodbama. To je u osnovi jedna mediokritetska kultura (čast izuzecima), postulirana na reprodukciji i reinterpretaciji narodne kulture, emocija i "slavne prošlosti". Rezervatski virus prevladava u ovim institucijama, društvima. Još uvek se ne vidi da se čuvanje i razvoj kulture različitosti upravo najbolje ostvaruje i potvrđuje u matrici multikulturalizma, odn. interkulturalizma. Oni najčešće uzimaju matricu multikulturalizma kao floskulu za pokriće samodovoljnosti, za optuživanje drugih, i ne retko, protagoniranje suptilnijih nacionalističkih sadržaja.

Ne dovodi se u pitanje postojanje ovih etno-konglomerata, već njihovo delovanje i uticaj u ukupnom gradskom ambijentu. Ne radi se o tome da samo imamo "zaokružene" etno-kulture same sebi dovoljne, već da one budu generator bogatijeg, raznolikog i kvalitetnijeg kulturnog panoptikuma grada. Radi se o kreativnim ishodištima, a ne samodovoljnosti i ponavljanju. Radi se o stvaranju duhovnog/kulturnog ambijenta u kojem će se protagonirati matrica života jednih sa drugim, trećim; a ne samo pored drugih, trećih. To jeste težak i složen zadatak, na koji i te kako može uticati lokalna nomenklatura vlasti. Kulturna politika grada ne može se samo sastavljati od etno/nacionalnih krhotina, već mora biti celovita - u kojoj će se vidljivo prepoznavati različitosti. Takvo zasnivanje kulturne politike iznad svega preferira kvalitet, vrednost i kreaciju.

3. Pod plaštom (simulirane) demokratizacije društva, pa i u kulturi, nikli su brojni "stvaraoci" organizacije, društva, pokreti i kulturni događaji. Brojnost štampanih naslova, izložbi, muzičkih priredbi javnih nastupa, svetkovina za uzak, partikularni, rodbinski krug, nije vrhunilo novim dometima u poruci, estetici, poetici i trajanju. Snižen je prag vrednovanja i sve što ima oblik kulturnog proizvoda, proglašava se za kulturu. Vulgarnosti i banalnosti, opštih mesta ne manjka. Ovi sadržaji najčešće i ne mogu da pređu svoj "ćepenak".

Njihovo postojanje je ogledalo opšteg stanja duha u gradu, nepostojanje javne kritičke reči. Ne radi se o zagovaranju samo elitne kulture, već o kvazi amaterizmu i provincijalizmu, koji hoće da se namesti kao mera vrednosti u kulturnoj panorami grada.

4. Ne može se reći da nema, da nije bilo zasada emancipatorskih kulturnih sadržaja u posmatranom periodu. Međutim, oni su pretežno na nivou pojedinaca, društvenih grupa i novih društvenih pokreta. Delovali su, uz gotovo stalno uperene oštrice prema njima, od strane centralizovane države, ali i etnocentričke lokalne nomenklature. Emancipatorski sadržaji u njihovom delovanju, najčešće su bili pod lupom podozrenja, diskvalifikacije i marginalizacije. Projektna zasnovanost nije omogućavala kontinuitet i postojanost. Međutim, i pored svega, u ovim kulturnim enklavama valja tragati za novom "kulturnom paradigmom grada". Ovako, kakvo je sadašnje stanje, ovi projekti i programi mogu biti samo četvrti/peti rezervat, bez sadržaja i energija nadilaženja i transcendiranja kulturnog realiteta grada.

Idejna i teorijska polazišta

Očito je da širi okvir i društveni realiteti idejnih i inih uticaja i konstelacija uzrokuje smer i sadržaj definisanja lokalne kulturne politike. M. D. Šešić i B. Stojković (1996, 40), razlikuju četiri modela kulturne politike u ovom prostoru:

• 1. liberalni – presudan značaj tržišta kulturnih dobara, masovna publika i potrošnja.
• 2. birokratsko/prosvetiteljski – država preko svojih instanci vlasti kontroliše, usmerava i planira kulturu
• 3. nacionalno/emancipatorski – u kojem se nacionalni identitet uzima kao srž ne samo kulturne, već i političke promene društva.
• 4. paradržavni model – počiva na kombinaciji državnog uticaja i tržišta, centralne i lokalne vlasti, te paradržavnih subjekata i civilnog društva.

(Dakako, postoje i drugi modeli i tipologije kulturne politike, ali se čini da ovi ovde nabrojani najviše korespondiraju sa našom situacijom. U osnovi kulturna politika u Srbiji/Vojvodini, ako je ima, kreće se u rasponima retradicionalizacije – retribalizacije i neoliberalne trabantizacije, odn. zavisne modernizacije).

Ako se ima u zadatku da se definiše model kulturne politike, onda je nužno promotriti optirajuće modele društvenog razvoja, te iz njih izvoditi kulturnu paradigmu, odn. model. On je kod nas nažalost, stihijan i neartikulisan, ali se mogu nazirati ideje i putevi kojim se segmentarno materijalizuju. Ovde treba imati u vidu sledeće ideje društvenog razvoja:

• 1. konzervativne (retradicionalizacija društva i etnocentrizmi)
• 2. (neo)liberalne (u poluperifernom zavisnom društvu, kultura se podređuje stihiji tržišta)
• 3. etatističke (sa naglašenom ulogom države)
• 4. socijaldemokratske (počivaju na osmišljenoj optimalizaciji uticaja vlasti i tržišta, na pluralizmu subjekata)

Opredeljujući se, uslovno, za poslednji skup ideja društvenog razvoja, a time i postulata kulturne politike, tada se izvodi njegova specifikacija u sledećim koordinatama (Lj. Mitrović: 2008, 182-183):

• a – građanska zasnovanost kulturne politike
• b – multikulturalnost
• c – demokratsko-participativno obeležje
• d – pluralizam
• e – razvojno-civilizacijska misija
• f – otvorenost, ali ne i potčinjenost tržištu
• g – humanističko-emancipatorska uloga
• h – evropski horizonti (regionalni, povezivanje, saradnja gradova, etc)
• i – očuvanje i razvoj nacionalno-manjinskih identiteta

Ovakvo/slično koncipiranje kulturne politike nesporno traži identifikaciju aktera, mehanizama i puteva otvarivanja. Subjektivacija ovog modela u prvi plan stavlja sledeće aktere:

• a – stvaraoce
• b – obrazovne i naučne ustanove i institucije
• c – državnu/lokalnu vlast
• d – stare/nove institucije kulture
• e – masovne medije
• f – civilne organizacije i pokreti
• g – političke stranke
• h – mreža sponzorstva i donatorstva

U ovom društvenom realitetu očito je da se profilisanje, pa i finansiranje kulturne politike može izvoditi putem mešanja, institucionalno/projektnog pristupa, s tim da se finansira kako institucija, tako i sadržaj, reprodukcija i sl. Institucionalno alimentiranje ne bi smelo da prelazi iznad 15% od ukupnih sredstava koje država/vlast putem budžeta izdvaja. S druge strane sledeći neke kriterije i iskustva Evrope, onda se mora poštovati kriterijum da se od ukupnog godišnjeg prihoda institucije odvaja oko 1/3 sredstava za plate zaposlenih, odn. nameštenika. To su neki standardi kojima valja težiti u ovoj oblasti.

Pledoaje za građanina i grad

Ovaj grad sa svojom geo-političkom lokacijom na granici, pretežno je sazdavan uz prethodne (samo) selekcije življa i ostajanja onih kojima ne smeta život sa različitima. Matrica ovog življenja se dakako uči, stiče, navikava. Pristaju oni koji su spremni da prihvate različitost. U osnovi tako je nastajala Subotica. Mnogi su dolazili, odlazili, ali i ostajali u ovom gradu. Navike, jezici, kulture, religije (pre)uzete tradicije tribalističkih, primordijalnih, narodnih i naciolnalnih zajednica ovde su stvarale jedan specifičan nerv i stil života, koji nastaje iz življenja jednih sa drugima, trećima, ili pak pored drugih, trećih... U pojedinim kriznim naplavinama zamutlja se ta različitost i uperi protiv sastavnica.

U tom subotičkom potencijalnom multi/inter kulturnom rezervoaru postoji niz gradivnih elemenata, koji odolevaju raznim izazovima (zlo)upotreba, prisvajanja i manipulisanja. To je nesporna geografija, istorijsko iskustvo, način proizvodnje života, granica - spremnost da se prihvati različito, drugačije. Ovde očito postoji neka iskustvena mera trpljenja, tolerancija i uvažavanja jednih, drugih, trećih,... Na tim koordinatima se kristali(o) mentalitet grada, koji nadilazi primordijalne zakovanosti i koji doziva civilizacijske naloge transcendiranja konflikata uzrokovanih etnonacionalnim i drugim partikularnim japajakanjima. Subotica je "naučila" i iskusila da plameno ne prihvata vladajuće (političke, ideološke) ideje, programe i uspostavljene poretke. To argumentovano pokazuje i rezimira etno-distanca sa kraja prošlog veka, milenijuma (videti istraživanja TORIBOS od 1995 - 2000. godine i Bogardusovu skalu etno distance).

„Multi/inter kulti“ zasadi življenja su ishodišta i gradivna determinanta ovog grada. Ma koliko se ona razbija i dovodi u pitanje raznim rabotama nacionalnih/manjinskih, ideoloških, političkih i novčarskih elita, ona opstaje i održava ovaj grad prihvatljivim za život u različitostima. On se svakodnevno i kolokvijalno danas naziva kao „evro-oaza“ srbijanskog vidokruga. Neko će reći da je to malograđanski, ruralni nerv opreznosti, tromosti i parohijalnosti. Možda su u pravu? Ali je, isto tako, očito da je to način odbrane od raznih svojatanja i manipulisanja od strane raznih elita i ešalona vlasti. Zbog toga Subotica ne izlazi na javnu scenu, kao producent jakih reči, plamenih obećanja, bezrezervnih pristajanja. Ta odbrana od preterivanja i odsudnosti, počesto stvara privid kloake učmalosti i zatamljenja emancipatorskih energija i imaginacije. Ona počesto prevladava i traje u kontinuitetu. To joj i te kako podastiru razne skorojevićke, dakako nacionalizirane, političke i novčarske elite, koje svoj „rezervatski pupak“ vide kao središte sveta. Zbog toga je ovaj grad, po ko zna koji put, predmet manipulacije „ribara ljudskih duša“ (Đ. Šušnjić). Primarni identiteti žitelja ovih krajolika koji izviru iz rada, kao uslova opstanka (naučeno i iskustveno), opiru se raznim sekundarnim identitetskim naplavinama (komunističke, etnonacionalne, posedničke, separatne i ine naravi). U ovom gradu se radi o postojanju "komplementarnih, višestrukih identiteta" (Linc i Stepan), koje uporno žele marginalizovati nacionalizirane intelektualne i političke elite.

Subotica je dakako sublimat agrarnog, ruralnog, fiškalskog, trgovačkog, građanskog (pro)evropskog mentaliteta, koji živi u oprezu prema svemu što je etablirano, javno i gromoglasno. To su žitelji ovog grada iskusili, ali i domislili. To je logika opstanka na granici. Zna se dobro da spoljne granice imaju svoje korene u čoveku (A. Heler). Koje su granice subotičana? Državne, političke, nacionalne, ideološke - verovatno i one! Ali valja ih tražiti u (ne)poverenju, (ne)mogućnosti, (ne)sigurnosti življenja i stvaranja u ovim prostorima. Rezervoari tolerantnosti ovde se ipak svakodnevno izlivaju i pored raznih ustava i brana koje se povlače, grade i koje se za sada neumitno erodiraju iznutra.

Upravo o toj golemoj provaliji, praznini između javnog i privatnog, između (pred) građanske društvenosti i ljudskog (elementarnog) opstanka putem rada, nasađuju se razni mešetari koji nude razne partikularističke i egoističke interpretacije života i učvršćuju svoje pozicije. Uvek iznova za njima se svrstavaju razni kalkulanti i prišipetlje koji tumače i nameću svoje egoističke i grupne interese i zlorabe trebanje, a u osnovi manipulišu sa civilitetom. Oni se i danas pokušavaju namestiti kao ključni akteri multi/interkulturalnosti, smatrajući svoj partikularitet merom stvari.

U osnovi radi se o civilizacijskom (krupna reč) nalogu ovog vremena u ovom gradu, da se razotkriju i marginalizuju razni manipulanti iz redova intelektualaca, kvazi-stvaraoca, novčarskih i političkih mešetara, radi razotkrivanja i potiskivanja bastiona račundžijskog i egoiziranog individualizma - kao mere stvari u sadašnjem politčkom životu grada.

Zašto nam je nacionalna i politička elita dobrim delom, kalkulantska i egoistička? Ovi prostori, te i grad nisu dovršili svoj građanski duhovni habitus. Predgrađanski mentalitet, između opanka i cipele, između kaldrme i asfalta u kojem se lomata i opire nije odnos, koji je korespodentan sa mentalitetom radinosti, čestitosti i poštenja. Intelektualne vedute grada su, od ranije i sada, još uvek u prolazu, na „staničnom peronu“, koji vodi do (državne, etno i stvaralačke) granice. Zašto oni ponekad, u nekim deonicama života stanuju ovde, ali se ne nastanjuju. Njihove energije i imaginacije se opiru i bune protiv tog primitivizma, javnih kloaka periferijskih i graničarskih staništa. Najčešće ostaju na nivou protesta i potom bega. Muke su duhovnim uzletima i podizanjima vrednosne lestvice, javnih kriterija - postaje jedna od ključnih. neapsolviranih zadatosti ovog grada. Njemu su potrebne duhovne istitucije (ne misli se ovde na zgrade) koje će nadilaziti tu mediokritetsku i parohijalnu zakovanost i ustaljenost. Da li je to moguće u ambijentu različitosti, tolerantnosti i prilagođavanja? Ispisane stranice prošlosti i ova dvodecenijska realnost, počesto će dovoditi u pitanje te mogućnosti.

Dakle, radi se o iskoraku sa kojim se muči ovaj grad, od kada je ishitrio prve nanose obrise građanstva. Ovaj vek je novi izazov da se nadiđu te zakovanosti i samodovoljnosti, bez uskraćivanja drugih, različitih, uz poštovanje individualiteta i pluraliteta društvenosti. To je nalog koji valja ostvariti. Multi i inter ideje i programi jesu za sada ključni stimulatori i producenti građanskosti. (E. Bilibar). Kompenzirajućih svetih i profanih ideja i programa će biti na pretek i sutra. Ali, valja se nadati da se neće „ponavljati (nerazumevati) istorija“ (I. Bibo). Deficit vremena je očit, jednako kao i kreativnih i odgovornih intelektualaca.

Stubovi kulturne politike

Podržavanjem socijaldemokratskog modela kulturne politike, treba računati sa izraženim otporima, konfliktima, naponskim poljima i sa dezavuisanjem pre svega, u fazi materijalizacije, odn. praxis-a.

Međutim u instaliranju, dizanju i ostvarivanju rezultata nove kulturne politike valja vršiti selekciju i markirati glavne poluge i "alate" koje će krčiti puteve drugim sadržajima i programima kulture, odnosno u ukupnom razvoju sredine. Ovde se javlja nekoliko konkretnih problema, koji traže apsolviranje i specifikovanje.

1. Izgradnja pozorišne zgrade otvara sijaset pitanja i problema njenog programskog, organizacijskog i finansijskog delovanja i stabilizovanja. To je toliko veliki, ne samo graditeljski, već i programski poduhvat, koji se mora ozbiljno i profesionalno već sada osmišljavati. U osnovi završetak ove zgrade, nameće da teatar bude jedan od nosećih stubova nove kulturne politike. Bez obzira koliko nije uputno ponavljati matricu iz sredine 80-tih godina prošlog veka, sam objekat nalaže novo fokusiranje. Ne radi se samo o uvođenju etno-drama, već i o profilisanju pozorišta, zgrade kao sabirališta i zborišta, kao saborne kulturne istitucije.

2. Da li redefinisane manifestacije (FEF i FDP) sa svojim celogodišnjim programima i projektima, uvezane sa postojećim institucijama i pokretima, mogu biti "kulturni stubovi" grada? To je pitanje za ozbiljnu analizu i definisanje pravaca reprogramiranja. Dakako, valja kritički valorizovati i ostale festivale u gradu, te utvrditi koji od njih imaju emancipatorsku i humanističku prohodnost. U osnovi manifestaciona i festivalska kultura treba da ima svoju "spoljnu i unutrašnju misiju" u gradu.

3. Kao o zamajcu nove kulturne politike može se razmišljati o Pečuju 2010. godine – gradu kulture Evrope. Očito da tu činjenicu treba dobro sagledati i videti - blizina ovog grada i kulturna prezentacija - mogu biti jedan od generatora uspostavljanja nove kulturne paradigme. Tim više, ako su postojale i postoje ponude da se Subotica uključi u onu mapu.

4. Vredi pomno analizirati sadašnju kulturnu situaciju u gradu u rakursu ideja da muzika, slika, knjiga, te njihovi stvaralački, institucionalni i organizacijski kapaciteti, mogu biti okosnica za konstituisanje "stuba". To svakako podrazumeva da se postojeća razlomljenost i fragmentarnost pokuša pametno transcendirati, ne ugrožavajući misije negovanja etnonacionalnih različitosti. Posebnu pažnju valja posvetiti izdavaštvu i definisati okvire, meru i misiju izdavačke produkcije.

5. Projekat SE o "kulturnim koridorima" može se iskoristit kao povod za instaliranje kulturne privrede, odnosno industrije. Subotica, realno ima startne proizvode, ima regionalne i ine veze za uključivanjeu u ovaj projekat. Ove se pre svega misli na festivale, zanate, vinske puteve, organsku hranu. Uz podršku države (lokalne zajednice) i evropskih fondova moguće je ozbiljno artikulisati učešće ove sredine u ovom projektu.

Kadrovi i politika

Neretko se čuju ocene i vapaji da grad nema kadrova u kulturi, da nema "gradsku" publiku. Ove procene imaju svoje utemeljenje i argumentaciju. Međutim, obično sa razvojnim programima, kada se zna šta se hoće, idu i kadrovi, širi se publika. Sa idejama i projektima ide nova, drugačija organizacija, šira lepeza finansiranja, medijska podrška i sl. Ovako, kakvo je stanje sada, kadrovi u kulturi, "grizu vlastiti rep" (M. Kangrga). Sa artikulisanim kulturnim projektom, koji podrazumeva animaciju kadrova, stvaraoca i publike dobija se jedna posve drugačija konfiguracija kulturne zbilje. Kao što se stvaraju, neguju kreatori i stvaraoci, to isto važi i za korisnike. Danas kulturna svakodnevica ima deficit modernih organizatora, deficit veza između države i tržišta, pokidani stvaralački (generacijski) kontinuitet, deficit javne kritičke valorizacije i korisnika. Ona nema deficit oblika, formi, institucija, konzumenata, amaterskih reproduktivaca. Sa ovim potencijalima i odlukama kulturne zbilje nije moguće očekivati emancipatorske prodore ne samo u kulturi, već i prohodnost razvojne politike grada. U osnovi radi se o dimenzioniranju kulturne politike, koja će uspeti da pomiri, optimalizuje ulogu države i ulogu tržišta, u funkciji stvaranja celovite (uz sve različitosti) kulturne politike. Masovna kultura je neminovna realnost (post)modernih društava. Ona će imati svoju tržišnu valorizaciju, svoje konzumente i "individualističke osame" (Ž. Lipovecki), ali ne i emancipatorsku, demokratsko-participativnu, razvojno-civilizacijsku, humanističku misiju. Ovde se radi o kulturnim sadržajima koji nadilaze i prevazilaze postojeće i generiraju, otvaraju razvojne vidokruge ovog društvenog realiteta.

Stvaraoci su (do sada) retko bili miljenici etablirane politike. Oni su gotovo uvek bili nekako skrenuti u drugi plan. Da li je u pitanju njihovo viđenje budućeg, koje negira, dovodi u pitanje postojeće, ili pak kritički, nezavisan odnos prema etabliranom-ostaje otvoreno pitanje? Ne radi se o sinekurama, bez pokrića, za stvaraoce. Neka egzistenciju obezbeđuje njihova imaginacija. Radi se o stvaranju, obezbeđivanju "pristojnih", normalnih šansi i uslova za život i stvaranje. Radi se o tolerantnosti prema stvaraocima, ako i drugačije misle. Posthumna svojatanja, ako ih i ima, obično su kompenzacije sa prošla vremena nerazumevanja i netolerantnosti.

Korisnici, a ne konzumenti kulturne produkcije, ili neutralno rečeno publika, takođe treba da se odgaja, kultiviše. Tu je nezamenljiva uloga sistema edukacije, stvaranja sistema vrednovanja i selekcije. Između tržišne zaraze i emancipatorskog humanističke poruke, doista postoje velike provalije. Postojana društva i politike zanimaće ovo drugo. U osnovi, i u serioznom političkom delatništvu, ne radi se samo o prisutnosti na "naslovnoj strani", već o učinku koji traje i ostavlja trag. Tako je i sa publikom.

Policy projekta

Najčešće se postavlja pitanje konkretne materijalizuje ovakvog/sličnog, ili drugačijeg skupa ideja, koji tvore konzistentu kulturnu politku grada. Kako ostvariti? Najčešće se događa ono što veli R. Muzil: Dobar, celovit i emancipatorski skup ideja se razbija u parčiće i delove, te svako uzima ono što mu treba, gde sebe prepoznaje.

Ovde je već rečeno da imamo jednu fragmentiranu ne samo kulturnu, već i političku scenu. Grad, kao celina poslednjih decenija je (ne)umno i (ne)namerno dovođen u pitanje. S pravom se govori da Suboticu danas čine tri sela i po koji zaseok. Radi se o nužnosti i potrebi da se utvrde zajednički sadržaji, iz postojećih različitosti rada i življenja, kulturne politike i da se potom konzistentno materijalizuju.

Mi, nesporno, živimo u političkom društvu. Dakle, ključni uticaji na ukupne društvene (ekonomske, socijalne, kulturne) tokove dolaze iz političke arene, od političkih aktera i subjekata. U ovoj optici se nameštaju adrese političkih stanaka koje tvore vlast i opoziciju u gradu. Nije nepoznato da je danas, ne samo u Subotici, potrebna ozbiljna rekonstrukcija političkih aktera i njihova promena na fonu modernizacije društva. Političke stranke sada protagoniraju jedan anahroni, počesto stihijni politički ambijent, koji potom determiniše ostale sektore rada i življenja. Izricanje ovakvog suda, ocene, nesporno traži argumentaciju.

• U početku višestranačajne političke partije imaju deficit članova sa kapaciteteima političke imaginacije i policy-ja. Čak ni institucija simatizera (M. Diverže), kao obeležje unutrašnje strukture modernih političkih partija, nije ozbiljno atrikulisana. Ne radi se samo o njihovom animiranju u toku izbora, već i o komunikaciji, i angažmanu između dva izborna ciklusa. U simpatizerima se, u mnogome, nalaze potencijali političke imaginacije i policy-ja.
• Neizgrađeni kanali javnosti, javnog mnjenja, te različiti oblici građanskog (samo)organizvanja, (novi društveni pokreti - A. Turen), kao vid, ne samo kontrole, već i uliva dobrih, optimalnih i izvodljivih ideja, inicijativa u toku vršenja vlasti, ili ozbiljnog opozicioniranja - koje nije rušilačko i primitivno.
• Obilata prisutnost "račundžijskog individualizma", posebno kod vođstva političkih stranaka na svim nivoima. Opšte je mesto da su političke stanke u Srbiji, Subotici i te kako inficirane i preokupirane raznim putevima namirivanja, sinekura, klijentelizma. Tu se u osnovi koreni mita i korupcije, a one se potom posredstvom vlasti (države) umnožavaju i etabliraju.
• Deficit demokratije u unutar partijskim odnosima, te političke kulture u vršenju vlasti i opozicionom delovanju. S jedne strane prepoznaje se direktivnost vođstva i lidera, odnosno podaništvo i zavisnost nižih nivoa organizovanja od viših. Politička nekultura se ispoljava drastično u shvatanju partija kao "ratnih štabova", ali i u dominaciji političkog voluntarizma.
• Deficit policy-ja u političkom životu u angažmanu partija. U modernoj politici se delovanje na završava samo na donošenju odluka već uključuje i traženje puteva za najefikasniju realizaciju, vrednovanje učinaka, minimiziranje negativnih društvenih produkata političke odluke, etc.
• etc

Višestranačje, odnosno (o)poziciono delovanje političkih stranaka trebalo bi da se zasniva ne samo na imaginaciji, na donošenju odluka iz budućnosti društvenih i političkin konstelacija, već i na traženju najoptimalnijih puteva, modela realizacije. Sučeljavaju se alternative, putevi realizacije, a ne uvek iznova koncept, projekat (ako ga uopšte ima).

Kada je u pitanju ovakav/sličan ili drugačiji konzistentan skup ideja koji tvori kulturnu politiku grada na fonu evropeizacije, onda valja promisliti i operacionalizovati zajedničke, stajne tačke političkih aktera (stranaka) koje tvore vlast. One mogu biti direktno/indirektno artikulisane i predstavljaju osnovu za taktičko pozicioniranje projekta.

Na kojim pitanjima ne bi trebalo biti spora kod (o)pozicionih partija:

• 1. Evropeizacija (ona nije samo stvar vođstva države, već lokalnih zajednica i korespodentnost projekta sa intencijama lokalnih zajednica)
• 2. Shvatanje, odnosno saglasnost da nema ozbiljnog i utemeljenog razvoja lokalne zajednice bez artikulsanog kulturnog projekta (to je uostalom i intencija, preporuka SE i EU)
• 3. Identifikacija nosećih, ključnih sadržaja kulturne politike grada (celine a ne fragmenata) u kojem nema bitnih razlika. Za političke stranke u višestranačju kod nas, opasan je "narcizam malih razlika".
• 4. Većinsko prihvatanje takve (specifikovane) kulturne politike na opštinskom nivou.

* * *

Ovo su ključni poslovi koje bi politički akteri vlasti trebali uraditi. Međutim, za stvaranje javnog (političkog) ambijenta u "razrovanoj svakodnevici" grada, potrebno je naći, artikulisati zgodan i prijemčiv povod za transcendeiranje fragmentacije i rezervatstva. (Recimo, to je mogla bit Gradska kuća kao jedno od sedam graditeljskih čuda Srbije - ili nešto slično). Da je pameti?

* * *

U optici i u determinantama policy-ja nameću se potom sledeće aktivnosti:

• 1. Razrada projekta u alternativama (nosioci, vremenski okvir - etapiranje, "slabe tačke" projekta, otpori, etc.
• 2. Preuzimanje primenjenih istraživačkih i studijskih elaboracija u funkciji realizacije.
• 3. Animacija pojedinaca, institucija, organizacija i njihovo instruiranje.
• 4. Obezbeđivanje javnosti i medija - plan projekta.
• 5. Treba računati da se projekat u toku realizacije kritički proverava, redefiniše, a u pojedinim segmentima i dopunjava.
• 6. Polaganje računa skupštini lokalne zajednice (dva puta godišnje).
• 7. etc.

U ovakvoj/sličnoj kostrukciji policy-ja moguće je očekivati uspeh i rezultate.

Gde je tu Otvoreni univerzitet?

OU ulaskom u etatizovani status, po vlasničkoj liniji, može biti mesto definisanja te nove kulturne politike i njeno artikulisanje. Tim više, jer raspolaže sa kapacitetima i može bit garant nenavijanja za bilo koju partikularnu opciju. OU ima ljudske resurse (profesionalne i spoljne saradnike) i brojne regionalno/nacionalne veze, ima kapacitete za eksponiranje i promociju, ima logistiku. Sve to daje uverenja da može uspeti u ovoj misiji. Dakako, OU ima ne male animozitete i protivnike, pre svega u gradu, koji će u startu napasti ovu orjentaciju.

Radi se o definisanju jedne emancipatorske kulturne politike grada, o njenom (postupnom) instaliranju i svakako kritičkom vrednovanju rezultata. OU nema nameru da se meša, da recenzira stvaranje, ali ima nameru da definiše, obezbedi podršku i promociju nove kulturne paradigme grada.

OU će svakako svojim etatizovanjem biti u manjoj/većoj meri zavisan od lokalne politike. Njegova uloga se može (i pored toga) prepoznavati u sledećem:

• 1. Aktivnosti na elaboriranju i konstituisanju nove kulturne politike grada, uz elementarnu podršku lokalne vlasti
• 2. Promocija kriterija i vrednovanja koji će nadilaziti postojeću osrednjost i fragmentarnost.
• 3. Javna eksplikacija i organizovanje raznih rasprava, tribina, vrednosnih matrica u prilogu nove kulturne politike.
• 4. Otvaranje i profilisanje bilingvizma u gradu i stvaranje prostora za učenje "domaćih" jezika.
• 5. Rekonstrukcija medijske scene i uvođenje javnomnjenske mreže na konceptualnom i logističkom nivou.
• 6. Razni vidovi osposobljavanja, inoviranja znanja sadašnjih/budućih kulturnih delatnika u gradu.
• 7. Ako manifestacije iz depoa OU budu stubovi kulturne politike grada, onda treba da se ozbiljno redefinišu i reprogramiraju.
• 8. Instaliranje mreže i sadržaja kontinuirane regionalne i transnacionalne saradnje, razmene i sl.
• 9. Podrška institucionalnoj rekonstrukciji mreže kulturnih ustanova.
• 10. Izgradnja modela mreže sponzorstva i donatorstva.

* * *

Valja imati u vidu da su ovde nabrojane samo neke aktivnosti, od mnoštva, koje izviru iz projekta. Svakako bi u daljoj elaboraciji trebali detektovati druge nosioce, ali i okvire delovanja - ako se namerava ući u instaliranje i materijalizaciju projekta

autor: dr Boško Kovačević