Drugi govornik je bila Marija Šimoković:
Budimo vatropirci
Za mene Subotica će uvek biti grad kulture. Znam da je teško verovati u to u ovako složenim vremenima a još pred skeletom zgrade pozorišta koje smo svi voleli, jer način na koji je arhitektura koja je bila neodvojiva celina Trga Slobode nestala nikada neće izbledeti iz sećanja svih onih koji su ikada bili ovde, a kamoli Subotičana. Ali „Za svaku fatalnu bolest postoje ljudi koji su je misterioznu preživeli“, kaže Dipak Čopra u svojoj sjajnoj knjizi „Kvantno isceljenje“, pa zašto ne bismo i sve ono što se u našoj kulturi desilo, pored već pomenutog ekscesa narušavanja celine jezgra grada, mogli podvesti pod stavku nade u neku misterioznu, a uspešno okočanu terapiju.“Jer svest stvara realnost i očekivanja definitivno utiču na ishod“ kaže Čopra.
Zato bih prvo predložila da pokušamo da oprostimo sebi i drugima. Priznajem teško mi ide, ali svakodnevno napredujem. Zatim da ukinemo u sebi i oko sebe ravnodušnost za druge. Egoizam koji je sverazoran. Od kojeg ne vidimo nebo nad nama i moralni zakon u sebi. Da tako zazovemo onu svetlost koja je bila unutar našeg grada uvek prisutna, i koja nam je davala osećaj bezazlenosti i bezbrižnosti verovanjem da umetnost uvek spašava i nas i svet. Jer - “Ko hodi bezazleno“, pišu svete knjige „hodi pouzdano; a ko je opak na putovanjima svojim, poznaće se“.
Sad kada nas grad zaziva jer oseća da joj se svetlosti lagano utuljuju jedna za drugom, mi moramo biti vatropirci. Duvajmo u vatru, u žar koji nije zgasnuo, opet ćemo, sigurna sam u to zapaliti plamen koji ćemo dodavati dalje,u naredne decenije,kao što smo ga mi zatekli, a on će po prirodi stvari vratiti svetlost koje se sećamo.
Ako bi trebalo da izgovorim svoju definiciju kulture bila bih načas i zbunjena. Možda bih rekla da je ona, sem svetlosti, piramida, katedrala.To je moja definicija, uzmite je uslovno. Za mene je kultura uvek bila čitav svet, sve što pamtim i želim da znam. Jer zaista ne umem da navedem ni jednu jedinu stvar koja u ovu oblast ne spada. Možda jer je njen začetak u igri koja je igra mnogo starija i iskusnija od svake kulture (Johan Huizinga) „Plašim se ljudi koji ne umeju da se igraju“ pisao je Jožef Atila, a ja mu se, zdušno pridružujem. Ne bih ga navodila da nije tako. Zato predlažem da ustanovimo nova pravila igre, ako su stara prestarela i više ne deluju, i to na osnovama kategoričkog imeprativa filozofa iz Kenigsberga koji potiče iz najčitanije knjige sveta Biblije „Ne činimo drugima ono što ne želimo da nama čine“. Tako ćemo u sebi moći da vratimo sećanje na sebe i grad, i uspeti da se nadjemo u stanju bezazlenost i beskonačnosti igranja. Koje donosi samozaborav bića. I vemena.
Znam da nam medjustranačke nagodbe koje su korak do i korak od ambisa, posebno u oblasti koju zovemo kutlruom, remete redosled dana i sati, da nam se prozori otvaraju na bezdan kontejnera i onih koji se oko njih okupljaju, da nam se usta suše od svakodnevnog prekoračivanja onih linija koje su ranžirna rampa za estetski lepo i etički dobro, ali imajmo strpljenja.“Jer sve dok postoji ijedan prosjak postojaće i mit“, rekao je Bendžamin. Sve to u zbirnom sočivu stvarnosti zaziva stvaranje i održavanje mita o gradu kao središtu, kao zbiru različitosti jer, kako je zabeležio Djuro Šušnjić „Svaka velika kultura, ustvari, je pobeda uma koji je umeo da bude strpljiv i trpeljiv i koji je iz aznih izvora, da bi sagradio veličanstvenu gradjevinu, u kojoj razlike ne smetaju, već su uvek novi izvor nadahnuća za nešto drugačije i novo“.
A mitološki prostor grada ponovo će se roditi samo treba da nadjemo pravi pristup i pravi trenutak kako bismo dobili svetlost. Jer ona se možedobiti, kao i zlato, kada su pripreme za nju temeljne i dugotrajne, znalačke i učinjene iz najboljih namera. Zato treba da koristimo i sva alhemijska znanja i nadjemo najbolju formulu da dobijemo ono to tražimo. A to, očigledno, možemo samo i pre svega zajedno,odloživši isključivost pogrešno definisane posebnosti, dok zajedno duvamo u žar koji postoji, žar koji možemo zvati igrom, tradicijom, nasledjem, ali koji je, uprkos svemu, ostao kao sleme kuće, oltar katedrale,centralna osa piramide koju zovemo kulturom.
Kako ja to zamišljam:
Kao prvo moram da kažem da me je umnogome obradovao tekst dr Boška Kovačevića koji je, hrabro i odlučno, dobro naoružan naučnim instrumentarijem i empirijom, zasekao duboko na bolna mesta, tražeći i od nas da ga sledimo u tom postupku odstranjivanja patološki deformisanog tkiva koje preti da razjede čitavu konstrukciju i zatamni svetlost od koje polazimo.Da ugasi žar koji smo dobili u nasledstvo.Dopada mi se njegov pristup koji sugeriše da, kao što i Bernar Anri Levi kaže „Povratak intelektualaca u svakoj oblasti garantuje uspostavljanje demokratije“.I valjda smo zato danas svi tu da, svako iz svog ugla, predloži način i da nadu.
„Kada vreme ne bude ništa osim brzine, trenutačnosti i istovremenosti, kada vreme kao povest bude iščezlo iz svega života, kada bokser bude predstavljao velikane neke nacije, kada milioni ljudi okupljeni na nekom masovnom skupu budu trijumf, tada, da, tada nas pitanje opseda poput sablasti izmedju svih fantoma: Zašto?Kuda?I šta onda?“zapisao je Martin Hajdeger. Ali Niče je već imao odgovor pre njega „Raznolikost koja se sliva u jedinstvo bila je pretpostavka svake kulture“. Mi raznolikosti imamo. Treba samo da pokušamo da je slijemo u jedinstvo. I harmonija će ponovo biti uspostavljena. Prvi nam je zadatak da uspostavimo kulturu dijaloga medju različitostima. Svesni da je različitost ogromno bogatsvo a ne nedostatak.Da je ono velika sinteza koja uvek daje. I stvari će krenuti pravim putem.
Kome dati tako složen i tako dugoročan zadatak? Evo mog predloga.
Da bi Subotica opet dobila svoju svetlost iznutra, trebalo bi o kulturi brinuti kao o životodavnom bilju. Svakodnevno, redovno, stručno. Zato je moj predlog da se oformi Bord za kulturu ili ekspertski tim koji bi bio savetodavnog karaktera, a u čijem sastavu bi bili stručnjaci iz oblasti kulture, umetnosti, kritike, stvaraoci, ljudi vanstranačkih opredeljenja različite starosne dobi koji bi funkcionisao u okviru gradske skupštine. Tako bi, u ovim teškim vremenima, čelni ljudi grada koji pokazuju dobru volju da stvari reše na najbolji mogući način, mogli da se na njih oslone. Oni bi predstavljali onaj kontinuitet bez kojeg nema kulture ni u jednoj sredini, a pogovoto ovako komplikovanoj kao što je naša. Taj bord bi razmatrao predloge programa, konkurse za projekte u kulturi,sugerisao nove forme , pratio njihovo izvodjenje odnosno realizaciju programa i projekata, brinuo o valorizaciji, i tu ću posebno da naglasim kako je upravo procenjivanje onog što se radi osnovni nedostatak kulture i ovog grada,nadalje, on bi predlagao sanckionisanje nerealizovanog a predvidjenog i plaćenog, ustanovljavao kriterijume za postizanje nivoa koji se u kulturi očekuje, pokušao da od malogradjanske načini gradjansku sliku sveta u kulturi podizanjem lestvice uvek naviše, sanckionisao intelektualnu kradju,mešanje amaterizma sa profesionalizmom, odbijanje da pravi stvaraoci, kao što je to bio slučaj recimo i sa Danilom Kišem, dobiju svoju ulicu,ili zasluženo priznanje, kao što se to desilo velikom Radetu Konstantinoviću, on bi imao zadatak da pokrene stavljanje stvaralaštva na pojedestal u ovom gradu i razlikuje od njega agresivno nametanje neutemeljenih vrednosti, on bi verifikovao način ophodjenja u kulturi prema onima koji to zaslužuju a netalentovani ih guraju u zapećak ne bi li izgledali bolji, a stvaralac je uvek sam, netalentovani večito okupljeni u grupi, jednom rečju izradio repere za oblast koja je toliko važna a u kojoj, nažalost, ti reperi nisu postavljeni. Nadalje, u saradnji sa kritičarima, medijima, školama postavljao pitanja i davao odgovore, okupljao oko sebe sve što je valjano, pratio talente, predlagao članove upravnih odbora institucija u kulturi koji bi bili stručno profilisani a ne birani po drugim ključevima i koji bi bili u stanju da usmeravaju i prate sve ono što se u odredjenim ustanovama radi, dakle bili od pomoć a ne na teretu, bili aktivni sudionici kulture a ne manipulisani pasivni članovi, koji bi tom istom Bordu podnosili rezultate svoga rada.I onda bismo imali svakodnevni pregled i reagovali u trenutku. Bilo bi to, jednom rečju mesto protoka korisnih i stručnih informacija na sveopštu dobrobit. Jedan od mogućih načina da se grad ne pretvori u etnoselo sada kada je najzad dobio status grada.
Dakle, ako smo se dobro razumeli, ne zagovaam kontrolu već odgovornost u kulturi, ne zagovaram presiju već borbu za kvalitet, ne zagovaram kažnjavanje već zakonomernost uzroka i posledice, postupka i snašanja posledica izgovorenog i učinjenog, neizgovorenog i neučinjenog kada je trebalo,moralo, bilo predvidjeno. Odgovornost i profesionalizam na svim linijama. Uspavanost i letargiju zamenilo bi budjenje, jer bi se svi kulturni dogadjaji budno pratili, valorizovali, neko bi vodio računa sa mnogo dobre namere i stručnosti o produktima kulture, o projektima, o konkursima. Neko bi imao sveobuhvatnu viziju koja bi se korak po korak sprovodila, i uklapala u sliku grada kakavog želimo. A vizija, ona dugoročna, nasušna je potreba u vremenu fraktalnosti i vremenu, kako je to Boško Kovačević nazvao, razbijenog ogledala. Taj bord bi bio onaj stručni, objektivni, temeljni organ koji bi bio vanstranački, demokartski u najboljem smislu te reči i stvaralački.
Osnovna njegova orijentacija bila bi: širenje umetnosti i kulturnog izraza, interkulturalni dijalog, jačanje kultrnog identiteta, razvoj kulturne saradnje izmedju stvaralaca, kulturnih radnika i institucija, razmena umetnički dela, stvaranje jedinstvenih evropskih vrednosti, realizacija aktivnosti jedinstvenih umetničkih i kulturnih vrednosti koje pokazuju potencijal za uspešnu implenetaciju u evropske tokove, brigu da se proizvode rezultati koji mogu biti predstavljeni na odgovarajući i vidljiv način, generiranje rezultata koji mogu biti čvrsta osnova za saradnju na duži period i podsticanje budućih inicijativa kulturne saradnje na evropskom niovu.
Na tim temeljima Bord bi izradio dugoročni program koncept kulture promovišući različitosti medjukulturalnog dijaloga, kulturu kao katalizator kreativnosti i kulturu kao vitalni element svakodnevice.Neko mora da drži ključeve duhovnosti grada, inače će doći vetrovi,podići prašinu, i neće se čak ni moći videti kako je nestalo sve što smo imali.
Imala bih još mnogo toga da kažem,s obzirom na decenije svog rada u kulturi, ali u cilju vraćanja svetlosti gradu, pa makar kroz prašinu peska koje još uvek vijori nad ruševinama pozorišta,a za koju, nažalost, niko nije podneo odgovoronost mada je sve što je učinjeno učinjeno mimo volje Subotičana koji su svojim protestima uzalud branili grad, njegovu celovitost i svoju sliku sveta, mimo volje stručnih ljudi koji su jednako opominjali na opasnost od takvog postupka jer je učinjeno nešto što se u svetu ne čini i čemu više, nažalost, nema pomoći, što je uostalom krajnje neevropski i bumerang je, pri čemu nas je mnogo koštalo i duhovno i materijalno a tek u narednom periodu će se ispostaviti enormni računi, ali i u cilju znatiželje koju imam kako bih saslušala sve vas za sada toliko.
23. decembar 2008. Marija Šimoković
