Svešteničke odežde – vrednost koja se čuva
Erika Gajdoš do sada je šila i restaurirala crkvene odežde za sveštenike iz Subotičke biskupije, iz Novog Sada, iz Mađarske, Nemačke. Godišnje kroz njene ruke prođe oko 50 odeždi koje ili treba spašavati da potraju i novoj generaciji sveštenstva ili sašije potpuno nove.
U porodičnoj kući u selu Tornjoš nadomak Subotice, Erika Gajdoš jednu od soba porodične kuće pretvorila je u svoju radionicu. Veliki sto prekriven je komadima garderobe na kojoj radi, tu su i pegle, tri radna stola, na svakom različite generacije „Bagatovih“ šivaćih mašina. „Najbolje su“ kaže dok stavlja ruku na glavu mašine na kojoj upravo radi.
Pred njom na stolu su duge trake zlatno-žute boje od pomalo skliskog sjajnog materijala. Pedantno ih savija po dužini i pričvršćuje pribadačama. Ovako formirane sjajne uzane trake u stvari su buduće kragne ukrasnog gornjeg dela koji preko ramena stavljaju mladi đakoni u rimokatoličkoj crkvi. Upravo šije 16 kompleta odežde za đakone i žuri da ih završi pre božićnih praznika. Na stolu u trpezariji već su uredno složene njihove bele odežde besprekorno sašivene.
Erika Gajdoš je ekonomski tehničar, radila je u mnogim preduzećima jer 90-tih godina posao se lako gubio. Ipak, kaže, ono što nikada nije prestajala da radi je njen hobi – šivenje.
„Prvo sam šila pored mame, uz nju. A, onda i sama. Imam tri sina, uvek je bilo šta da se sašije, popravi, skrati, i nama i drugima“ priča Erika.
Njena spretnost i umeće rada poslednjih godina odveli su je u potpuno nenadnom smeru.
Pre nekoliko godina, iz lokalne crkve u kojoj je aktivna na administrativnim poslovima, doneli su joj jednu staru svešteničku odeždu da je popravi. „Prvo sam radila na tkaninama koje se koriste u crkvi, prekrivačima za oltar, popravljala ih na mestima gde su bili iskrzani. Onda su mi doneli svešteničku odeždu koju je trebalo restaurirati i rekli: znaćeš ti to“ priča Erika.
U tom trenutku i epidemija korone je uticala na Erikin posao. Do tada veliki deo novih odeždi i delova garderobe katoličkog sveštenstva nabavljan je u Poljskoj. Sa raznim ograničenjima u trgovini, preostalo je da se potraže nova rešenja.
Erika Gajdoš počela je prvo oprezno da na mašini za vez popravlja i spašava stare odežde. Pojedine odežde je tokom spašavanja tkanine morala potpuno da rastavi i tada bi precrtavala šemu po kojoj su šiveni. To je bila polazna tačka za krojenje i šivenje novih odeždi.
„Sveštenici jako vole stare odežde, one i jesu vrednost koju treba sačuvati. Delove starih odeždi vezle su opatice, ili devojke i žene iz viših slojeva koje su mogle tome da posvete vreme. To je strpljivi ručni rad“ kaže Erika. Pokazuje nekoliko starih odeždi, plaštova koji su nekada verovatno bili purpurno crveni, za središnjim delom u zlatno tkanim nitima sa jasnim verskim simbolima. Boje su izbledele, tkanje je ponegde pohabano. „Središnji deo sa zlatnom trakom i simbolima biće sačuvan, gde je potrebno vez popravljen, a ispod ću sašiti novu odeždu“ objašnjava Erika i razmotava plaštove koje je već spasila. Tek kada ona pokaže mesta na odeždi moguće je pratiti trag njene igle kojom je spašavala ponekad i sto godina star vez.
Nove odežde šije od materijala koje kaže kupuje u dobro snabdevenim privatnim prodavnicama u Beogradu. Novi materijal znači i zahtevan posao krojenja za koji nema dovoljno mesta u svojoj kući. Inače, u trpezariji porodice Gajdoš za stolom ima mesta za 16 ukućana, toliko ih je kada se okupe njena tri sina sa porodicama, suprugama i sedmoro unučadi. Ipak, ni ovaj dugi sto nije dovoljan za krojački tabak kakav zahteva nova odežda, pa ga kroji u društvenim prostorijama župe gde sastavi stolove i nesmetano može da radi.
Erika Gajdoš do sada je šila i restaurirala crkvene odežde za sveštenike iz Subotičke biskupije, iz Novog Sada, iz Mađarske, Nemačke. Godišnje kroz njene ruke prođe oko 50 odeždi koje ili treba spašavati da potraju i novoj generaciji sveštenstva ili sašije potpuno nove. To znači da svakodnevno nagnuta nad mašinom provodi najmanje četiri i više časova, i da, iako je već nekoliko godina u penziji za nju nema odmora.
Priča kako su dvorište i okućnica, i negovanje cveća briga njenog muža i da to nju ne interesuje.
Svaki vernik verovatno ima svoj način na koji ispoljavanja religioznih osećanja. Erika Gajdoš kaže da je ona to pronašla u strpljivom radu na odeždama.
„Ovo je moj hobi, dobro se osećam kada šijem i volim to da radim. Ništa mi nije teško i nekako osećam, dok to radim, dok spašavam neke stare vezove i plaštove da sam povezana sa svojom verom, da sam tada bliža Bogu.“
