Imućni plemić zanemario je pravila života svoje klase i postao predani sportista i zastupao demokratsko načelo da sport treba da bude deo života svakog čoveka
– Na obali Palićkog jezera, 26. avgusta 1880. godine okupili su se sportisti spremni da se nadmeću u tri discipline: bacanju kugle, skoku u dalj i rvanju. Rezultati koje su postigli možda nisu izlazili iz okvira tadašnjeg vremena, ali su upisani u svetsku istoriju sporta. Ove igre i u stručnoj literaturi priznate su kao preteča modernih olimpijskih igara, organizovanih 16 godina pre obnovljenih igara u Atini 1896. godine.
Idejni tvorac, organizator i mecena, ali i kako su novinari onog vremena napisali, nosilac baklje koja će promovisati sport, kao do tada nepoznatu oblast čovekove aktivnosti, bio je plemeniti Lajoš Vermeš. Imućni veleposednik imao je sve uslove da život provede bezbrižno. Umesto toga, izabrao je da iskorači iz okvira svoje klase, predstava svog vremena o tome kako treba živeti, i upisao se u istoriju. Koliko je izuzetno to što je činio kazuje i podatak da je porodica Vermeš ovde prisutna od 13. veka, imaju plemićku titulu, a porodični grb im je utisnut na fasadi Franjevačke crkve, u centru grada. Njegov unuk Mihalj Vermeš, sagovornik „Politike“, u matičnu knjigu rođenja upisan je kao Nađbudafalvi Vermeš Mihalj Janoš Lajoš. U razgovoru on danas oživljava sećanje na dedu pre svega kroz brojnu dokumentaciju i porodične priče jer je Mihalj rođen godinu i po dana pre nego što će deda Lajoš umreti 1945. u 85-toj godini.
Mihalj Vermeš je profesor matematike u penziji, ali i dugogodišnji javni radnik. Sada je pravi naslednik svoga pretka, još fizički aktivan, gotovo svakodnevno izlazi na Palić. Priča kako su i deda i njegova braća bili izuzetni sportisti. U javnosti je dobro poznata fotografija Lajoša Vermeša u sportskom trikou i na velosipedu jer je prvi doneo bicikl u Suboticu. Bavljenje sportom odnelo je prevagu nad studijama medicine u Budimpešti, te se u Suboticu vraća kao strastveni i svestrani sportista. Otuda i njegova ideja o Palićkim sportskim igrama koje kako nam priča Mihalj Vermeš, nikada nije nazvao olimpijskim ali su po svemu bile inspirisane antičkim igrama. Internacionalni karakter dala su im 1884. godine troje sprotista koji dolaze iz tadašnje Srbije. Zanimljivo je da je to otvorilo put i Lajošu Vermešu do dvora, gde je pozvan da bude učitelj mačevanja kralja Aleksandra Obrenovića. Na poziv kralja subotički sportisti i gostuju u Beogradu 21. i 22. jula 1900. godine i prikazuju tada novu igru – fudbal.
Za potrebe održavanja igara Lajoš Vermeš počeo da gradi i brojne objekte koji i danas, ne uvek u reprezentativnom stanju, postoje na obali jezera. Ono što bi nazvali olimpijsko selo činili su sadašnja „Riblja čarda“ koja je bila njegova fiskulturna sala, vila Bagoljvar (Sovina kula) predviđena za smeštaj sportista, vila „Lujza“ koju je podigao za svoju majku, te Vermeš vila koja je danas preuređena u Eko centar. Sagradio je i 1896. godine takmičarsku stazu elipsastog oblika dužine 225 metara, oko koje su bile tribine te je dobila naziv Zatvorena arena. Potom je izgradio i asflatiranu biciklističku stazu. Sva ta ulaganja privlačila su i sportiste i gledaoce, ali su i topila porodično bogatstvo. Palićke igre prestale su sa početkom Prvog svetskog rata, u međuvremenu Lajoš Vermeš je bankrotirao.
Međutim, nisu vile niti materijalni problemi, ono što njegov unuk Mihalj Vermeš smatra bitnim. „Za dedu je bilo važno da sport bude dostupan svakom čoveku, da je bitno da uđe u život svakog čoveka. U vreme kada se sport smatrao dokolicom bogatih, on je zastupao ovakvo demokratsko gledište“ kaže Mihalj Vermeš. O tome možda najbolje svedoči anegdota: Lajoš Vermeš je bio i u upravi našeg najstarijeg fudbalskog kluba „Bačka“ osnovanog 1901. godine, ali je vrlo retko dolazio na utakmice. Upitan zbog čega je tako, odgovorio je: dolazio bih češće da njih pet hiljada igra, a da ih je 22 u gledalištu.
Mihalj Vermeš smatra važnim i što je ovakav, za ono vreme neuobičajen pristup, ostavio za sobom legat koji se može pratiti kroz vertikalu sportskih radnika i njihovih učenika. Tako će navesti da Đuro Stantić koji će doneti prvu olimpijsku medalju na ove prostore učesnik Palićkih igara, što je dedin učenik bio Nikola Matković koji će potom učiti rvanju Gustava Šimokovića, inače oca naše književnice Marije Šimoković, a on potom Sretena Damjanovića, svetskog prvaka u rvanju, koji je, opet trener Davora Štefaneka, olimpijskog pobednika. To je tekovina koja je bitna, kaže nam Mihalj Vermeš.
Raduje ga i što ime njegovog dede nastavlja da živi, najlepša obala na svetu kako je opisuje Mihalj Vermeš, na Paliću nosi ime njegovog dede, kao i nagrada koja se na godišnjem nivodu dodeljuje najboljim sportistima u Subotici. Ovoga avgusta vence na spomenik Lajošu Vermešu, postavljen pored Bagoljvara položili su i gradski zvaničnici i sportisti.
izvor - Politika - A.isakov
