Kiša je padala popodne u subotu 1. juna, a OŠ Sečenji Ištvan bila je mesto dešavanja gde sam planirao stići. Ovogodišnja manifestacija, žetvenih svečanosti, ima svoju predigru kao “Dužijanca malenih” i sala ove škole je bila izabrana za mesto održavanja, jer bi učesnici pokisli da se ovo dešavalo na predviđenom mestu, na trgu u centru grada. Našao sam parking i ušao. Deca su na sve strane trčkarala u narodnim nošnjama pripremajući se za nastupe.
U toj gužvi sam se susreo sa Vesnom Weis, direktoricom škole, koja me odmah odvela na sprat škole da vidim šta se priprema kao iznenađenje osnovncima ove škole, a takođe i njihovu muzičku radionicu, grupu pevača koja priprema nastup, o kojima će verovatno biti posebna priča.
Imalo se šta videti. Na hodniku pored zbornice bila je postavljena jedna omanja “hala” a u njoj velika maketa jednog gradića sa svom infrastrukturom i naravno željeznicom kao osnovim prevoznim sredstvom, pored zakrčenih autoputeva. Tu “lete” i avioni: Air Serbia, PanAm, helikopter i omanji dvokrilac. Sve je to bilo lepo upakovano u pleksiglas i nedodirljivo za posetioce, jer bi to inače momentalno bilo onesposobljeno, institktivnom željom da se makete svega i svačega opipaju svojim rukama.
U samoj maketi unutra bio je i autor iste Borivoj Vujić, Beograđanin, koji je dorađivao čitavu stvar u sitnim gotovo neprimetnim detaljima. Dogovorili smo se da dođem u ponedeljak, danas, kada mi je ispričao svoju kratku priču kako je sve nastalo i kako je stigao do našeg grada.
- Ideja mi je da pokažem deci šta se marljivošću kreativnošću može ostvariti. Obišao sam 55 mesta u Srbiji sa tom željom gde su deca ovo prihvatili, ne samo kao posmatrači već i kao aktivni učesnici. Maketa je u stvari nastavno sredstvo koje obraćuje nastavne tema, poznavanje prirode i tehničke kulture.
Maketa je najveća na Balkanu, veličine 44 m2 sa pet hiljada eksponata a potrebno je oko 24 radna sata da se montira, a 12 da se demontira. Sa svojim bogatim sadržajem ona i kroz nagradnu igru (recimo, naći neki predmet ili ustanoviti nešto na osnovu detalja u maketi) omogućuje da deca uvide mnoštvo detalja tražeći rešenje igre. Zanimljiv slučaj je bio kada je maketa bila postavljena ispod Avalskog tornja, gde se jednom prilikom ambasador Japana oduševio istom i učestvovao u igri da bi posle dvadesetak minuta uspeo da pronađe zadanu stvar.
Oko stotinu životnih situacija je prikazano u njoj: od štrajka do penjača - alpinista, od saobraćajne nesreće do snimanja filma i jurenja fudbalskog sudije.
Čitava stvar je počela od momenta kada sam odlučio napraviti svoju prvu maketu, košarkaški teren u šestom razredu osnovne škole. I onda sam godinama nešto pravio, nešto sklapao i tokom 2000-te godine maketa je bila gotova. Pozvao sam tada ljude iz Ministarstva prosvete i kulture i ona je bila odobrena kao nastavno sredstvo.
Na pitanje na koji način funkcioniše sve ovo “čika Bora” nastavlja:
- U želji da ovo podelim sa decom ja pošaljem dopis gradskim ocima u vezi makete i ideje saradnje.Ovde sam stigao preko Bajmoka, gde je bila postavka i onda je direktorica škole na aktivu direktora predstavila ovu ideju i tako sam i ovde stigao u OŠ Kizur Ištvan, gde sam igrom slučaja sreo gradonačelnika koji je bio u obilasku novouređenih sportskih terena i pošto mu se dopalo, rekao da će biti organizovano da se ovo prikaže još na nekom mestu u gradu.
Kada sam već u Subotici, javio sam se ostalim školama i tako je direktorica ove škole rekla da možda postoji prostor kod njih i evo uspeli smo ovde postaviti maketu.
Inače ideja je da se ova maketa prikaže u mnogim mestima ali na neki organizovan način, hronološki, da se uvrsti u nastavni plan, i bilo bi dobro u nekom logičnom nizu, nizu gradova koji su relativno jedan “iza” blizu drugog. Jer prevoz iste je problematičan, na vozače kamiona se ne može osloniti jer kako ih neki posao povuče oni jednostavno meni otkažu. Tako da sam iznajmio kamion koji sam vozim. Ima tu još dosta raznih problema koji mogu da ometaju planove, ali to nije tema...
Pomislio sam da je čovek penzioner, i da je ovo jedna dopuna aktivnosti u “zlatnoj jeseni života” kako se penzionerima tepa o iluzija lepog života kada živite od penzije.
- Nisam u penziji, nemam dovoljno radnog staža, još sam mlad, nemam godine starosti (65). Bio sam zaposlen u Fabrici boja i lakova Duga, koja je propala, odnosno pošto se nalazila u centru grada na lepom mestu ona je ugašena i prodata u staro gvožđe. Ideja je kažu bila, da se nešto drugo napravi na tom mestu. Firma je bila dobra, jaka, sa izvozom za Rusiju, gde smo im sve mogli prodati. Duga je hranila je 1200 porodica.
Zvono je zazvonilo, bio je to kraj razgovora, u nastavku sam otišao do direktorice Vesne Weis za kratku izjavu povodom ovoga.
Naša škola u svom programu ima saradnju sa širom društvenom zajednicom, pa i na ovaj način sarađujemo sa određenim ljudima koji mogu da ponude obrazovni sadržaj našim učenicima a istovremeno naša saradnja ima i vaspitnu funkciju. Učenici mogu da vide jedan rad koji je dugogodišnji, gde deca mogu da vide kako čovek svojim zalaganjem i trudom može da stvori nešto što ima vrednost. U ovom slučaju učenici mogu da saznaju da izrada ovakve makete zahteva dugotrajan posao, strpljenje i znanje, ali da rezultate takvog rada danas mogu da vide.
***
Na kraju...
Nadam se da će gospodin Borivoj uspeti da zainteresuje još neke direktore škola u našem gradu pa da ga angažuju iz generacije u generaciju da deca mogu videti ovu "čaroliju" kojoj ni odrasli ne mogu odoleti.
Vozovi su oduvek budili lepa sećanja onima koji su ih koristili na dužim putovanjima na željene destinacije.
