Čest je slučaj da sportisti i sportiskinje koje splet okolnosti spreči da se maksimalno iskažu kao takmičari, ljubav prema sportu nastave kroz trenerski rad. Jedan od takvih primera se ogleda i kroz karijeru Andree Milodanović, odbojkaškog trenera koja je svoju karijeru počela u Subotici, a sada je gradi u Mađarskoj. Trenutno je u klubu UTE, sa kojim se bori za medalje i u tekućoj sezone.
- Moja igračka karijera sigurno nije bila zapažena. Trenirala sam u vreme kada su na našim prostorima kuljali ratovi, kada su bile restrikcije, inflacija..., kada baš nije bilo mnogo mogućnosti za napredak. Sve svoje igračke dane provela sam u Spartaku, a jednu polusezonu sam igrala u Kruševcu, gde sam prvenstveno bila trener, ali sam uskočila u igru kada nam se jedna od igračica povredila.
Trenerska karijera počela je veoma rano, a Andrea se „sa druge strane“ odbojke našla još pre osamnaestog rođendana.
- Jedan dan se na vratima naše porodične kuće pojavio čika Josa Marković. Došao je sa idejom da ja, iako sam tada bila još srednjoškolka, preuzmem školu odbojke koja je u tom momentu ostala bez trenera, gotovo i bez dece. Kada sam počela da radim bilo je svega desetak devojčica, a za nepunih godinu dana taj broj je prešao 150. Počela sam sa školicom odbojke i tu sam se zaljubila u ovaj posao, a ljubav, evo, traje i danas.
Andrea je učila, radila i polako napredovala u svom poslu.
- Postepeno sam išla gore, preko pionirske i kadetske ekipe, a onda sam se odjednom našla u stručnom štabu prve ekipe, kao pomoćni trener i statističar. Radila sam pored Gorana Ilića i trudila se da upijem mnogo od njega. Oktobra 2000. godine je usledio poziv iz Kruševca, da preuzmem ekipu u Prvoj srpskoj ligi i bio je to prvi izazov. Mlada i neiskusna sam se otisnula u trenerske vode, gde nije bilo nikoga da me zaštiti ili pomogne. Bila je to velika škola za mene. Upisala sam i Trenersku školu u Nišu, a kasnije preuzela ekipu Studenta koja se borila za opstanak u Prvoj „B“ ligi. Iako je klub bio bez para, gotovo i bez igračica, taj cilj je ostvaren.
Tokom rada u Subotici naša sagovornica je imala dosta prilika za radost.
- Najveći uspeh je sigurno osvajanje šampionske titule u pionirskoj konkurenciji sa ekipom Subotice, sa generacijom u kojoj su bile Sanja Malagurski i Sonja Klisura. Nakon toga je usledio poziv da radim i kadetskoj reprezentacije Srbije i Crne Gore, sa generacijom u kojoj su bile Jovana Brakočević, Ivana Nešović, Sanja Malagurski, Amadea Duraković, Nataša Ševarika, Bojana Živković, Ana Bogdanović. Mnogo od tih devojaka je i danas aktivno, neke su stigle do velikih rezultata, pa i srebra iz Rija. U tom periodu sam radila pored legendarne Zorice Lazić, od nje sam mnogo načula, delila je svoje znanje, i zahvalna sam joj na tome.
Ubrzo je stiglo i vreme da se Andrea oproba u inostranstvu, a splet okolnosti joj je otvorio vrata u Mađarskoj.
- Za odlazak u inostranstvo mogu da se zahvalim jednom roditelju čiju sam decu trenirala, Stevanu Jelačiću. Sasvim slučajno, došao je do informacije da jedan klub iz Mađarske traži pomoćnog trenera iz Srbije, a koji zna i mađarski. Usledio je telefonski poziv i u sezoni 2012/13 sam se preselila u Bekeščabu. Uzele smo te godine bronzu, a godinu dana kasnije i prvu šampionsku titulu. Danas je to najveći klub u Mađarskoj, i sada su šampioni, ali sa mojim kolegom i sugrađaninom Sašom Nedeljkovićem na klupi.
Vraćajući se na odlazak iz Subotice, Andrea iskreno ističe jedan problem.
- Što se tiče odlaska iz Subotice, biću iskrena i reći jasan razlog – diskriminacija žena u trenerskom poslu je bila izražena. Kakav god da sam rezultat napravila, to nikada nije bilo priznato i primećeno. Konstatno sam bila sputavana u napretku. Čak i kada su u Spartaku saznali da pregovaram sa klubom iz Mađarske, pokušali su i tu saradnju da onemoguće. Nazvali su predstavnike Bekeščabe, govorili su im da nisam dobar trener i da neće dobiti ništa u saradnji sa mnom. Govorili su da sam dobra u organizaciji dece, ali da sam slaba po struci. Hvala im na tome! Samo su me još više motivisali! Za deset meseci sam od početnika napravila šampione države u mini-kategoriji, nagrađena sam kao najbolji trener, a za nepune dve sezone sam postala deo šampionskog tima u Super ligi Mađarske.
Početak u Mađarskoj nije bio lak, ali se uloženi rad brzo vratio.
- U oktobru 2012. godine sam se preselila u Bekeščabu i odmah počela da radim sa seniorkama, juniorkama, pionirkama i kategoriji super mini. Radila sam dnevno po 4-5 treninga dnevno, bilo je izuzetno fizički naporno, ali sam želela da se dokažem da se vidi da mogu nešto novo da im donesem. Ponosna sam na tu titulu sa najmlađom kategorijom, jer su ta deca imala prvi kontakt sa odbojkom preko mene. Sama sa gradila njihovu tehniku, nisam morala da ispravljam pogrešno naučeno, a deca su bila sjajna, poslušna i radna, uz odličnu saradnju sa roditeljima. I danas, kada moja ekipa igra u Bekeščabi, ta deca i roditelji me dočekaju posle utakmice... Te iste sezone je seniorski tim bio treći u Mađarskoj, što je bio veliki uspeh. Naredne sezone stigle su dve titule u mlađim kategorijama, a što je još važnije i seniorska. Usledile su tada ponude iz drugih klubova, ali sada da radim kao prvi, a ne pomoćni trener. Bio je to novi izazov u karijeri i prihvatila sam ponudu mog sadašnjeg kluba, ekipe UTE (Ujpest Torna Egylet), i u avgustu 2014. godine sam se preselila u Budimpeštu. To je jedan od nasjtarijih klubova u Mađarskoj, sa tradicijom od preko 135 godina u 19 sportskih grana. Ambicije su bile da se sa dna tabele popnemo na četvrto-peto mesto. Dobro smo radile, profesionalno. Devojke su pratile moj program, a ja sam bila „gladna“ dokazivanja. Te sezone smo osvojile dve bronze, u Prvenstvu i Kupu, a na putu do bronze u Kupu smo izbacile aktuelnog šampiona države, upravo moj bivši klub Bekeščabu. Radeći i protekle dve godine, kao šef stručnog štaba, uzela sam tri medalje sa ekipom i svim silama se borim da i ova sezona bude jednako uspešna. Moram da spomenem da su svoj potpis na te medalje stavile i igračice iz Srbije, Nevena Iričanin i Kristina Češljar, ali i nekadašnja subotička košarkašica Angela Đelmiš koja je u ekipi već treću sezonu kao fizioterapeut-maser.
Vraćajući se na početak priče, Andrea Milodanović ponavlja da nije lako biti žena u trenerskom poslu.
- Na žalost, sve je manje žena koje se bave ovim poslom. Kada sam došla u Mađarsku, imala sam 2-3 koleginice koje su radile u Super ligi. Sada sam ostala samo ja, i to samo zato jer iza sebe imam uspehe i medalje. U protivnom, ko zna šta bi bilo. Ženama jeste mnogo teže, opstaju samo one sa najboljim rezultatima. Čak i sudije strožije reaguju, u odnosu na trenere muškarce. Na primer, kod jedne sporne lopte sam doživela da dobijem crveni karton, jer sam mahala rukom i promrmljala nešto na srpskom, a kolega je uleteo na teren, psovao sudiju, a dobio samo usmenu opomenu. Definitivno živimo u takvom svetu gde žene jesu diskriminisane u sportu. Evo još jednog primera koji mi smeta. Odem, na primer, na trenerski seminar, sastanak u Savezu, ili bilo kakvo drugo ificijelno dešavanje. Prilaze kolege jedan drugome, javljaju se, rukuju sa svima, osim sa mnon. Zašto? Jer sam žena, a Mađari se ne rukuju sa ženama! Nema veze što sam koleginica – trener!
Na kraju razgovora saznajemo da je trenutna ambicija da se izvuče maksimum iz sadašnje ekipe, ali i da postoji želja da Andrea ostane u Budimpešti.
- Obožavam taj grad, ali to ne znači da nemam ambicija za nešto više. Što se Subotice tiče, rado joj se vraćam, ipak je to moj rodni grad, ali dolazim samo u posetu!
