Parkirao sam ispred JKP “Čistoća i zelenilo”, u ulici iza katedrale Svete Terezije.
Moj sagovornik za ovo veče, Antun Salata, čistač ulica iz noćne smene mi je rekao da dođem u devet sati. Ispostavilo se da je to sat vremena pre nego se kreće u pranje i čišćenje ulica grada i da trenutno još ljudi nisu pristigli na posao.
Dok ga čekam, prisećam se da smo se upoznali na odsluženju vojnog roka, u lepoj zemlji koja se zvala SFRJ. Kasnije sam, tokom godina, par puta naišao na njega u centru grada kako metlom čisti trotoare i uvek se javlja nasmejan sa - Di si Tumbas?
Neko veče pre, odlučio sam da ja njega pozdravim.
Prepoznavši ga u farovima, zaustavio sam iznenada auto ispred njega, dok je meo duž ivičnjaka u Petefijevoj ulici, kod Zanatske komore. Osvetljen farovima, bio je nakratko zbunjen dok se nisam javio i stao ispred njega naslonivši se na haubu.
- Hteo bih da da napravim intervju s tobom, može onako usput, dok radiš, recimo kao da radimo zajedno i metemo trotoar?
- Misliš, da ti meteš, imaš prsluk i sve to? - nasmejao se.
- Da.
- Mož. - i dodao - Ali to moraš dogovoriti sa šefovima.
- U redu. - Razmenili smo telefone. - Javim ti se kada dogovorim.
I dogovorio sam. Direktor dao dozvolu i rekao da će javiti Salatinom šefu.
I sada sam, eto, čekao, listajući vesti na mobilnom.
Došao je biciklom oko pola deset i stao mi pored auta.
- Došo si. - nasmejao se.
Ušli smo u dvorište. Ljudi su pripremali svoj alat - metle. Glavu metle od pruća su nabijali na dršku i vezivali je. Potom su ušli u sobu za dogovore, seli za stol gde im je poslovođa, Sakač Nandor, objasnio moje prisustvo i njihove večerašnje zadatke.
- I dalje se ne čiste parkinzi, sa izuzetkom oko “Borova”. Tako je rekao direktor. - ostatak dogovora je izgledao uobičajeno.
Ljudi su krenuli van.
Salata mi je pružio prsluk, a i metlu mi je sastavio. Čekirao je svoju karticu pri izlasku i krenuli smo na “našu” destinaciju. Dok ne stižemo na poziciju, Salata objašnjava posao, a ja pazim da mu ne gazim metlu koju vuče za sobom.
- Idemo levom stranom, čistimo trotoar na taj način da pravimo gomilice koje kasnije pokupi druga ekipa. I tako ćemo do Nepkera, pa Petefijevom, Mlečna pijaca i nazad do početka Rudića. Lipo nam je vrime. Suvo je i lakše je mesti. Kad je jesen i kad žuto lišće pada, kad je kišovito, zalipi ga, ne možeš ga mest. Ne možeš ga kečat doli. No večeras nam je lakše: danas peru trotoare i onda oni to sa mlazevima zbace sve.
- Koja je zona koju vi čistite?
- Čitav centar grada.
- Vas dvanaest?
- Pa, sada je dobro! Ima kad nas je pet, šest. Ima nekad ljudi na godišnjem.
- Uspete li to sve uraditi?
- Pa uspemo, kad moramo. Vidiš, noćna smena je taka. Mi nemamo državni praznik, ni Božić, ni Uskrs, ni doček (Nove), kako te zakači - tako radiš. Nedilja, subota… Svaki dan se radi i mi metemo od kraja do kraja. A ovi po danu metu tamo gde mogu, gde je slobodno. Ne mogu oni mesti od građana. Oni što urade od šest do osam, urade, a kad građani “ulaze u grad” onda je gotovo. Onda, ovamo isprazni korpu, onamo... i tako... gde je kritičnije. Oni rade prečišćavanje. A mi čistimo.
Stigli smo na ugao Biskupije i Salata zamahnu metlom:
- Mi ćemo odavde krenit!
- U redu! I šta sad mogu ja da radim?
- Isto tako kao i ja.
- Idem za tobom?
- Ne tribaš. Niko ne iđe za mnom. Sad će tu naić ona čistilica i ona sa svojom malom četkom to pokupit.
Gledam, u toku dana, kako ovog tako a i prethodnih, bilo je dosta kišovito i voda je prilično oprala grad, tako da nema baš šta da se omete. Pikavci dominiraju, poneka plastična flaša, papirnate maramice...
- Dosta je čisto - primećujem.
- Da, ali inače sve moraš omest. Ispod oluka, vidiš tamo, oni koji peru ne mogu to izbacit, pa mi moramo to izvuć.
- Salata, od kada si se zaposlio ovde? - pitam.
- Od devedeset šeste.
- Di si bio do tada?
- U Medoproduktu sam radio, trinaest godina.
- I, šta je bilo?
- Kupio Đorđević i ne radi ništa. Radi neku uslugu, zamrzavanje...
- I...?
- Imao sam platu od nekih 300 maraka, devedeset šeste, i zaposlim se ovde na 760. To ne snimaš, ne?
- Snimam, snimam. Tako je, kako je.
- Dupla plata i ja dođem. Sporazumno sam prešao, nisam davao otkaz, došao i ostao. Šta bi ja tamo, preduzeće puklo. Imam pedeset dvi godine i kome bi ja tribo?
Huššš, huuuššš - grebu metle trotoar, pravimo gomilice…
- Tu, na svetlo, ostavi da vide gomilicu kad naiđu. - uputi me Salata.
- To je dosta ovako? - pokazujem na par papirića što sam skupio.
- Tamo, na onu gomilu - pokazuje Salata. Posle će naić skupljači iz korpa. Inače, naš grad je milina u odnosu na druga mista. Vidio si onaj kamion u dvorištu? Svako veče dva taka puna odu na deponiju.
- Dulevo? - odgovaram upitno. Taj kamion-uređaj je primetan u gradu, dok radi sa svojim natpisom “Dulevo” na sebi.
- Ne. Onaj manji, čistilica, tamić.
- Razumem, i kako je ovde? - pokušavam da nastavim razgovor.
- Ovde je super!
Huššš, huuuššš…
- Građani su dobri, - nastavi Salata, - što se tiče smeća, kažem, nego ovi koji idu gledaju po kontejnerima i kantama za smeće, oni su problem. Vade ostatke i naprave nered, ne vrate nazad.
- Da, to jeste problem. Trebalo bi ih edukovati.
- Oni iđu ujtru, oko četri - pola pet, a mi onda ne možemo to počistit za njima. I onda kad ovi iz Direkcije izađu napolje kažu: "Niste radli ništa…", a mi radili. Al u suštini, dobro je! - komentariše Salata.
Sviššš, Svišš…
- Hmm, ovog lišća u stvari ima tokom čitave godine, stalno pada - primećujem dok metem.
- Pa, da! Ono stalno pada. Nije žut, zelen pada. Nama, list ko list, ne tretiraju kao smeće.
- Nego?
- Ali triba očistit grad. Mi ga ometemo, al ono opet padne. Bitno je da čiklići ne ostanu. Od kada su zabranili pušenje u radnjama, čiklića na ulici kolko oćeš. To je ono! Njih triba sklonit.
- A šta sa ovim ? - pokazujem smeće na travi.
- To ne. To je zelena površina.
- Znači, samo trotoar.
- Zelena površina samo po posebnom naređenju. To poslovođa kad kaže.
- Aha. Ti si uvek noćna smena? - nastavljam na uglu kod Medlaba.
- Da, tako sam se zaposlio - jedan prolaznik nam se užurbano sklanja sa puta, pripijajući se uza zid… Vidim, kolega Zlatko, Zlatko Romić. Ne gleda u nas.
Hvuššš, hvuššš - ima vode na trotoaru od popodnevne kiše..
- Nemoj to radit. Nemoj mest vodu…
- Dobro…
- Idi gore, (ispred njega), i pobacaj papire dole - komanduje Salata, - tamo gde ima više mesta između auta, jer sada će naić perači i sve će to oduvati na gomile i posle skupljači to odnose.
- Pa ovo su ustvari parking kazne - smejem se, shvativiši šta to guram na gomilu - Ima toga dosta?
- O-jooj!
Kod spomenika Kostolanjiju pojavljuje se cisterna sa dva čoveka koji peru trotoar. Sklanjamo se. Završili smo ulicu Petefi Šandora, krenuli ka Mlečnoj i propuštamo deo do samog početka Mlečne pijace. Gledam parking prostore.
- To su kazli da ne čistimo. To je između njih nešto - objašnjava Salata.
- Kaži mi, odlučio si se za noćnu smenu, zašto?
- Pa bila mi mala plata, dok sam bio u Medoproduktu, nije bilo dosta za struju i obdanište. A onda, kada sam došao ovde u noćnu smenu, nisam morao plaćat obdanište za dvoje dice. Ja sam pre podne bio sa dicom.
- I na taj način si uštedeo, zaradio…
- Pa da. A sad su mi dica velika, i sad mi je svejedno.
Nastavljamo rad u zoni trotoara oko Mlečene pijace, od “žute” zgrade na uglu s leve strane.
- Di sad pravimo gomile? - pitam. - Da bacam dole?
- Ne. Sad pod zid, pravimo gomile da se vidi.
Policajac nas pozdravlja dok komunicira s nekim sa sprata žute zgrade. Metemo dok se Salata opet vraća na svoju istoriju privatizacije Medoprodukta u kojoj su učestvovali subotički ”tajkuni”. Nekako mi intervju ne ide kako sam mislio…
- Salata, molim te, pričaj mi o tebi, kako ide ovaj noćni posao? Kako idete, jedan ili po dvojca?
- Jedan kreće od Zagrebačke pa preko autobuske kod Lifke, pa u Felgijevu, pa u Zmaj Jovinu itd... I onda od nas zavisi koliko smo sposobni da završimo naš teren.
Pogubio sam se u slušanju. Nije to to.
- Ako je noć dobra, brže se u radi. Uđe se “unutra”, večera, malo se odmori, i onda u pola četri, sve zavisi kad šef obađe, i onda on vidi koliko ima još smeća. U to vrime kaže "ajmo još to da uradimo do pola šest". I tako, kada se vratim kući, onda još ako nađem neki posao, može se još radit.
Stigli smo do kraja Mlečne pijace. Prelazimo na drugu stranu. Osvetljena, oprana, zaključana Mlečna pijaca lepo izgleda. Ličimo na Grad.
Kod prodavnice Warnera baš ima čiklića. Mučim se, neće da iziđe iz zelja oko drveta
- Kad zima dođe, kad snig padne, očistiš, onda je milina - priča Salata.
- Onda je milina?
- Posoli se kad je lipo suvo, otopi se, pa kad se smrzne onda nema šta da čistiš. Al kad se snig otopi, onda je najgadnije, ili ledena kiša kad padne, onda se čitavu noć soli. Potroši se po četri, pet, tona soli. Tri, četiri traktora sole i mi ručno radimo. I tako, radi se... Al ne mož grad bez ovog. Mi moramo čistit - zaključuje Salata.
- Naravno! Kako se ljudi odnose prema vama. Ignorišu vas?
- Pa, znaš, od kada vlada ova besparica, baš i nema naroda u gradu u ovo vrime (oko 23.00). Koga si vidio? Par ljudi je prošlo.
- Da, - shvatam da smo samo par mladih videli na ovom našem delu obilaska.
- A pre deset godina u gradu u ovo vreme znaš šta je bilo? Grad pun u ponoć! U centru grada nisi mogo omest u ponoć! A sad, za vikend samo, po parkovima se skupe mladi i pravu žurke. A i nema u gradu nekih kafana da iziđu. Ja nemam problema sa građanima nikaki. Dobro, ponekad naiđu pijandure, tako, mladi momci pa dobacivaju: "Di ste smećari?!" Filozofiraju. Al onda okreneš glavu i ne slušaš.
- Ovaj ovde spremio smeće. - vidim ispred vrata prodavnice ostavljena kesa.
- Neće on to u velik kontejner odnet, tamo kod Matijevića, već ode ostavi. Tako i ovi iz kafića. Uzmu smeće i stave u prvu kantu za smeće, ne nose u kontejnere. U Gombaš sokaku i u Nazorovoj naročito. Često vidiš, u pola pet ujutro, kada neko iđe na poso, nosi smeće i u prvu kantu - “bu” - baci. Inače, ako je u vratima kesa, smećar ga neće odneti, ali ako je ispred vrata, na trotoaru, smećar ga mora odnet.
- Kako stojiš sa slobodnim danima?
- Pa, moji su subota i nedilja. A osam godina su mi bili utorak i srida. To se menja svakih nekoliko godina, a i jedno drugog menjamo kad triba.
Polako napuštamo zonu Mlečne pijace…
- Danas je lepo veče, pala kiša, sveže, prijatno je radit - zaključujem.
- Jeste. I meni je lakše noćom radit. Nema naroda. Ne moram se sklanjat, ne moram obilazit. Onda, kad mi stane na metlu - "Šta si je tu stavio?" - viču. Više imaš konflikata po dnevnoj smeni nego noću: "Šta prašiš? Vidiš da iđem!" Noću sam sebi određuješ vreme, pauzu. Procenim kad ću završit pa možem sist i zapalit. Oko ponoći se obično ide na večeru. U suštini, u pola šest grad je ometlan.
- I kad onda ideš kući ?
- Oko šest. Dođem kući, ako imam neki poso, još odradim, inače legnem i odmorim. Naporno je ovo nespavanje, pet uzastopni noći.
- Pa zato te pitam, nije to normalno. Inače, ja sam mislio da vas ima više?
- Ma kak'i! No, znaš, kada sam se zaposlio, bilo nas je 25 - 26 - 27 u smeni. Večeras, eto, dvanaest.
- I zašto se smanjilo?
- Pa dadu ljudi otkaz. Otišli u penziju, umrli. Šta ja znam? Razišlo se.
- Kad se zaposlio zadnji?
- Tata mu otišao u penziju, a i mama i tata radili u firmi, pa on nastavio. Firma ga primila.
- Lepo. Firma pazi na svoje ljude…
Hvušš, polako završavamo u Rudić ulici naspram Bodiša.
- Imaš problema ako uprskaš auto dok meteš?
- Pa da, zato nam i politika firme kaže, ako ti smeta obađi ga, da ne dolazimo u konflikt sa ljudima.
Salata se oslonio na kantu za smeće i polako najavio kraj intervja, - Sad, mi smo gotovi. Ako te ne interesuje još nešto, možeš ić kući!
- Koliko imaš radnog staža?
- Trideset dvi, a triba 40 godina rada, ili 67 godina starosti za staračku penziju. Plata iđe na vrime, dolazim na poso, zdravlje dobro. Nema šta da se žalim!
- Salata, hvala ti za ovo iskustvo i razgovor. Vidimo se! - pozdravih ga, i odoh da ovu noćnu smenu uploadujem u internet.
Antun Salata preminuo je iznenada 22 aprila u 60toj godini života. ( hvala za informaciju Stevanu Mačkoviću)
