Miljan Vuksanović, menadžer, čovek za koga možemo reći da stoji iza novog master-plana razvoja turizma na Paliću.
Mnogi ljudi pričaju o Paliću i šta treba uraditi, a rezultate ne vidimo. Zbog čega je to tako? Prva stvar koja se ovde dešava jeste da ljudi ne vide jasno ono što treba da vide. Pre nekoliko meseci napravili smo anketu koliko Subotičani znaju o Paliću. Subotičani malo znaju o Paliću, Subotičani su napustili Palić. Pogledajte ovaj parking, videćete kola iz Beograda, Novog Sada, Budimpešte, ali ne toliko mnogo iz Subotice. Subotičani nažalost ne znaju više toliko mnogo o Paliću, i to je jedan od razloga zašto se stvari ne dešavaju kako bi mogle da se dešavaju.
Da ste hteli da vidite ono što ste mogli da vidite, otišli bi ne samo do 4. sektora, jer u drugom sektoru voda je druge kategorije, značajno bolja voda nego u Tisi, bolja nego u Bačkoj Topoli, gde se dosta Subotičana kupa. Ove godine, iako su bile ekstremne temperature, nije bilo pomora riba, to je prošlo nezapaženo. Niste imali žabokrečinu, niste imali taj loš miris, ali to se nije videlo, ljudi su bili slepi kod očiju, to je jedan veliki problem.
Da ste videli jedno jato mrtvih riba, bilo bi ovde jato novinara okolo-naokolo slikajući loše stvari, smatrajući da loše stvari prodaju novine. To nije tačno. Istovremeno, ja bih otišao i napravio noćnu zasedu sa infra-red kamerama, da vidimo da li mogu da uhvatim vidru, jer vidra je viđena u drugom sektoru - što je znak veoma čiste vode.
Šta se dešava na Paliću?
Dešava se da je proces započet. Dosta je bilo uloženog truda da se prečistač dovede u red, da se napravi registar zagađivača. Prečistač je ključni, daje 10-12 miliona kubika vode godišnje. Ima tu hiljade stvari koje se rade paralelno i koje su dobrim delom urađene, a dobrim delom se taj rad nastavlja. Posledice toga su da se u prvom i drugom, sada i trećem sektoru, voda prečišćava. Znači, dobra voda gura prema četvrtom sektoru. Tu je jedna velika akumulacija svega onoga što ulazi kroz njive, jezero je jedna vrsta kalote, i to sa njiva ide godinama u jezero. To se u jezeru skuplja. Sada je počeo jedan proces, koji, ako hoće čovek da vidi, može da vidi. Ako neće da vidi, onda ne može da vidi.
Ne postoji nijedno rešenje. Vi ako budete napravili u procesu istraživanja 20 intervjua ili 50 ili 350, imaćete toliko mišljenja. Svako ima neku ideju. I šta se događa? Dešava se da ono što treba da se vidi, da se ne vidi. Zagađenje je jedan proces. To je rezultat antropogenih uiticaja, prirodnih uticaja, kombinacije uticaja, zbog kojih je jezero dolazilo u proces da bude zagađeno. Ako jezero želi da se oslobodi zagađenja u pitanju je reverzni proces. To je proces, nema jednog rešenja. Jedno rešenje ne postoji, nema ga. To je samo u glavama ljudi koji traže svoje mesto. Kod njih postoji jedno rešenje i nude jedno rešenje. To ne postoji. Nema panaceje koja će da reši sve te probleme.
Šta rešava problem?
Problem rešava započinjanje i pravilno rukovođenje procesom, koji će trajati onoliko koliko je precizno definisan cilj koji se želi postići. Imamo prvu stvar – proces. Treba pokrenuti proces. Za to je važna jedna stvar – potrebno je znanje. Ovde je urađeno puno studija, to su bila različite ideje, neke studije su pokazale jedan aspekt, druge nisu, treće su zanemarile, ali činjenica jeste da postoji jedan kontinuitet, ljudi su se interesovali, i postoji jedan kvantum znanja koji je u to uložen. Izazov je pretvoriti kvantum znanja u nešto korisno - onda znanje postaje korisno. Inače postaje znanje koje imate u bilbioteci. U biblioteci ne možeš da kažeš da nema znanja i podataka – ima, ali biblioteka tamo stoji, ona neće ništa da promeni. Promeniće oni koji to znanje stave u neku funkciju - to je korisno znanje, i taj deo nedostaje. I onda dolazi do trećeg dela, a to je rukovođenje tim procesom. Proces niti će nastati spontano, niti će se usmeriti spontano, niti će se održavati spontano. Procesom se mora rukovoditi. Taj proces ozdravljenja, za njega je potrebno napraviti adekvatan upravljački mehanizam. Nikakve šanse nema da se drži ta vrsta procesa sa ljudima koji nisu za to osposobljeni. Sada kada pogledate tu stvar, šta se dešava, znači, pod jedan – hiljade ideja, nema sloge; drugo - nije upotrebljeno znanje; i treće – nema adekvatnog upravljanja. Kako ste onda mogli da očekujete rezultat za jedan ovakav kompleksan ekološki, privredni itd. sistem. Pri tom valja imati u vidu da i priroda zagađuje. Ne zagađuju samo ljudi, zagađenje postoji i prirodno. Ovo jezero je bilo poznato kao prvi industrijski objekat, bila je fabrika sode na jezeru. Jezerska voda nije bila prikladna za ljudsku upotrebu. Mi sada kreiramo, želimo da kreiramo nešto što će biti primerenije za ljudsku upotrebu, a imajući u vidu i ne samo ljudsku upotrebu, poštujući naravno i sve ostale komponente života: biljnog, životinjskog, koji tu egzistira. Sada se ta stvar traži, taj novi ekvilibrijum se traži. I šta je interesantno? Taj novi ekvilibrijum će biti ovakav ove godine, sledeće godine će biti drugačiji (možda), u pet godina drugačiji, a za 30 godina verovatno jako drugačiji. Mi sve vreme treba to da pratimo. Treba stvoriti mehanizam da se to stalno prati. Kada se to stvori, onda je napravljen održivi razvoj.
Da kažem još jednu stvar: Ovo možda izgleda kao jedna akademska priča, i u nekim elementima i jeste. Još jednom da pomenem tri stvari koje su napravile ovde problem, ako se to kombinuje sa stručnom postavkom da je razvoj jezera privredni razvoj - ne može se to ostaviti kao netaknuta priroda. Ovo jezero u ovom okruženju ima veliki privredni potencijal. Najveći izazov je stvoriti takav privredni ambijent, oni to nazivaju turizam, kome će od ključnog značaja biti kvalitet životne sredine. Ako imate skup privrednih subjekata kojima je u biti važno da sredina bude dobra, oni će ulagati pare u to i kontrolisaće to, i tako ćete stvarati mehanizam da se jezero čisti. Prošla su vremena kada je za to bilo zaduženo neko ministarstvo ili neki zavod, toga više nema.
Danas ne možemo da kažemo – „ti si zadužen“. Danas je drugačije. Imamo skup ljudi koji imaju svoje ekonomske interese, oni su jedan deo. Postoji šira zajednica koja želi da održi privredne resurse, to je drugi deo. Treći deo su ljudi koji žive u neposrednom okruženju. U dinamici tih odnosa se traži rešenje. Za pojedine aspekte zaduženi su regulatorni organi, što mi kažemo vlast. Oni treba da uvedu i održavaju određene norme ponašanja, propise, inspekcije - ono što održava red. Ali neko u toj stvari mora da pronađe neki ekonomski interes, i da taj interes bude povezan sa stanjem jezera. To je veliki izazov.
Recimo, ako bi ovde bila neka banja, i ako bi dobro radila, kad god bi došlo do kakvog poremećaja ekoloških uslova, ljudi iz banje bi skočili i rekli „hej, neću da gubim klijentelu“. A imao bi snagu da ode kod gradonačelnika ili ministra, i kaže - „Hej, ja sam uložio pare, neko mi tamo pravi klanicu i to mi ide u jezero. To želim da stane“. Sada nema velikog brata koji će da kaže - „Ej, uradi to!“ Sada je malo drugačija situacija. Imamo niz subjekata koji u toj dinamičnoj ravnoteži prave program i održavaju ga.
Koliko je novca ušlo u Palić?
Ako pogledate koliko je u okruženju investicija, to je oziblja suma. Od malih, nekoliko ozbiljnih objekata, do značajno velikih, tu su desetine miliona evra gotovine. Pare se ulažu. To je jedan ozbiljan potencijal koji pokazuje dve stvari: pod jedan - ti ljudi su spremni da ulažu u Palić; pod dva - ako bi se ti ljudi skupili, predstavili bi ozbiljnu investicionu snagu. Jer u finansijama se ne gradi nešto tako što neko izvuče keš, nego je deo keš, ostalo je u banci, i odnos je otprilike 1/6 keša, dok ostalo ide iz različitih izvora. Šta je tu važno? Imamo „n“ malih objekata koji vraćaju koncept turizma na priču da će neko biti u ovom pansionu, onom pansionu, ali nema jedinstvene priče. Ovde mora da postoji jedinstvena pozicija, a ona se kreira preko ključnih objekata. To su noseći objekti preko kojih će da se kreira razvoj jezera.
Napravili smo ovde jedan hotel, tamo drugi, tamo ima jedna kafana - to još nisu ključni objekti. Palić još nema ključni objekat. Da bi se napravio ključni objekat, neophodna je vizija razvoja. Ona se bazira na pitanju - šta su resursi koji ovde postoje.
Šta su stvarni resursi Palića?
Resursi su prilično ozbiljni. To je dobar ambijent, to je mesto koje je prepoznato kao turističko, prepoznatljivost je važna stvar, i to je skoro dodirljivo - imati nešto što ima istoriju veka i po kao banjsko lečilište. Palić ima odlično okruženje sa jako puno objekata - postoji jedno prirodno, veoma specifično okruženje koje jeste resurs. Postoji jedno kulturno nasleđe, postoji socijalna kulura - to je milje koji je jedinstven. Ljudi se ovde osećaju dobro i sigurno. Gde god da prođeš, vidiš nešto što je lepo uređeno, ljudi se lepo ponašaju - to je nešto što se gradi godinama. Ovde postoje i humani resursi - tu je bolnica, zdravtsvo ima doborg kadra, postoji medicinska škola. Postoje humani resursi koji mogu da podrže određenu vrstu razvoja. Palić je veliki resurs, a veliki resursi se čujvaju od malih ideja. Ne može tu trambolina, a tamo akva-park. Akva park pravi Bački Mačkovac - to su mesta koja imaju skučene resurse. Ovde to ne može da prođe.
Veliki resursi se čuvaju malih ideja. Mali dođu pa kažu - „Imam ovu ideju! Imam onu ideju!“Jezero se čuva dok se ne nađe prava ideja. U poslednjoj iteraciji, u poslednjem master-planu ta ideja i vizija razvoja su formulisani. To je definisano kao „mesto gde ljudi dolaze i stalno se vraćaju u potrazi za zdravljem i srećom“. To je ono što Palić može da omogući. Malo mesta to može da omogući. I pored nedostatka sadržaja, ljudi dolaze na Palić. Zato što se ovde osećaju dobro. Jedna šetnja na Paliću znači, dovodi ih u red. Palić je bio vazdušna banja. Palić je bio banja gde su se koristili i voda i blato, on je pružao, i dan danas pruža odlične uslove za rehabilitaciju. Ispostavilo se da je, u poslednje vreme, upravo to trend u medicini koji fantastično odgovora onome što Palić ima. Medicina se okreće ka preventivnom delovanju. Zapadne osiguravjauće kuće aktivno podržavaju procese preventivnih delovanja, iz humanih ali i komercijalnih razloga. Ako ne vodi neko računa o sebi, u 65. godini zvekne infarkt, onda ga skupim mašinama, procedurama i lekovima vraćaju. To je neodrživa situacija za medicinske osiguravajuće kuće. Mnogo je bolje uložiti novac u to da čovek održava svoje zdravlje. To je bolje za naciju, i bolje za osiguravajuća društva. Zato se finansijski tokovi usmeravaju ka prevenciji. To je tako jasno - da je Palić bogom dan upravo za takvu vrstu sadržaja. To su posetioci koji dolaze ovde na tretman, da se lepo osećaju, mogu da naprave kulturne izlete, turističke sadržaje, da odu u lov, vide konjsku trku, odu na degustaciju vina... Ima tu sadržaja dobrih i za dušu i za telo. Palić upravo to može da ponudi, kao retko koje mesto.
Da se ovo pokrenulo 15 godina pre - bilo bi isuviše rano. Sada dolazi vreme za Palić. Preduslov jeste da to treba prepoznati. Treba da vidite da je jezero sad u boljem stanju, a ne vidite. Tako treba da vidite da je Palić pogodan za ovako nešto, ima sve – dobre veze, dobar kadar, dobar prirodni ambijent, i što je najvažnije, proces revitalizacije jezera je pokrenut.
Ko je pokrenuo proces?
Proces nije do jednog čoveka. U različitim trenucima to su bile rezličite zajedničke inicijative. Mi smo stvorili tim ljudi koji su zajedno nešto naparavili. Bio sam deo tog tima, ne bih preterivao sa svojim zaslugama - onoliko koliko sam mogao, to sam doprineo. Krenuli smo pre nekih godinu dana, pa smo videli - ajde šta imamo od toga znanja i ajde da ga stavimo u funkciju. Usvojen je dokument koji među nama nazivamo platforma - to je plan zaštite i sanacije jezera. Gradska kuća je to usvojila i sada se tačno zna šta da se radi, nema više ideja. Taj element razdora, kada je svako imao neku ideju, to je za nama. Kada smo uočili da Palić prosto rečeno ima 3 problema, pored nesloge, neznanja i lošeg menadžmenata. Prvo - prečistač mora efikasno i dobro da radi, jer godišnje napuni jezero. Drugo – mora prestati unošenje kanalizacionih tokova u Palić. Treće – mora se uraditi zaštitini pojas kako bi se sprečilo da ocedne vode sa njiva unose nutrijente u Palić. Kada se te stvari naprave, jezero će polako uzeti svoj deo, preko trske, biljaka, počeće polako da diše i to je proces. Pokrenuli smo prvi deo, vrlo važan deo, onda smo došli do zaštitnog pojasa, pa su rekli „da, ali mi ne možemo da radimo zaštitni pojas, zato što nije urađen PDR (plan detaljne regulacije)“, zato što je bio master-plan koji nije bio u sinronu sa vlasničkim strukturama i sa urbanističkm planom. To nije bilo u saglasnosti. Onda smo rekli – ajde da to dovedemo u red. To smo priveli kraju, u procesu smo da se to ozvaniči. Kada se to ozvaniči, mogu ljudi da krenu da rade. Šta god da je urađeno, ako se ne obezbedi kvalitetan menadžement, ta stvar ne može da uspe, i tu ne treba istraživačko novinarstvo. Gde ljudi ne znaju da rukovode, gde formalno nisu obučeni, nemaju iza sebe rezultate, takvim ljudima da date ovakve resurse na raspolaganje, nikakve šanse nema da se to završi.
Ima li tu kapaciteta za kvalitetan menadžment?
Po odluci Vlade Srbije, Palićem rukovodi preduzeće Park Palić. Da li imaju kapaciteta? Naravno da nemaju. Šta se napravilo? Imaju priču. Uvek mogu da objasne zašto nisu mogli, ili da objasne šta se dogodilo. Nažalost, ne bih ja tu krivio pojedine ljude, da se razumemo. Neki ljudi su dovedeni i bez precizno definisanog cilja, nije to krivica tipa: „Petre, nisi dobar, nek dođe Laslo“. Treba da se stvori okruženje u kome će se znati, ako si direktor, rukovodilac, da imaš tačno definisano šta ćeš da radiš. Da bi neko bio dobar menadžer, mora jasno biti definisano šta se od njega očekuje. Definisati tačno zadatke i naći čoveka ili ženu koja to zna da radi. Nije to tako komplikovano.
Park Palić je napravljen i institucionalno je dobro rešenje. Naravno, to mora malo da se dovede u funkciju - nadležnosti, oblast rada, sučeljavanja sa gradskim službama - to je rešenje koje može dati rezultat. Mora neko da se odredi ko je za to zadužen. Mora se reći i čime je zadužen, šta se tačno radi. To se zove KPI – key performance indicators. Svaki menadžer mora da dobije ključne indikatore. To se definiše po osnovi prihoda, zaštite životne sredine, razvoja kadrova, komunikacije sa medijima. Šta se očekuje, stavi mu se na sto i – „izvoli, Džoni, sad ćeš da radiš“. Ne možeš dovesti nekog, a da mu ne definišeš šta treba da radi.
Uvek ima problema. Šta rade menadžeri? Rešavaju probleme. Zato se zapošljavaju ljudi. Nema stvari koje nemaju probleme. Ovo ti je cilj, onda počinje, dolazi do problema, i oni se moraju rešiti. Menadžerova uloga je da rešava probleme. U toj stvari, to je jedna od te tri stvari koje su kočile razvoj – nesloga, neznanje, neadekvatan mendažment. To je jednostavno.
Iz nekog razloga, da kažemo, da se vratimo na prvu priču, jednostvane stvari ljudi često neće da vide. Kao što je bila situacija u kojoj većina ljudi do dan danas nije videla da je jezero krenulo dobrim putem. Oni bi videli mrtve ribe, ali nisu sad hteli da vide da mrtivh riba nema.
Šta je sa pričom o namernom medijskom krivljenju slike o Paliću zbog interesa u Moraholomu?
Morahalom - to je teorija zavere. Da vam pravo kažem, to je jedna teorija zavere, i mnogi ljudi tu traže alibi za nešto što nisu uradili. Mislim da čovek uvek treba da se trudi da nešto uradi, i da ta ideja vodilja bude, a ne zašto nešto nije urađeno, a drugi su uradili. Toje pogled unazad. Prošetaj se pa gledaj unazad, a idi napred. Brzo ćeš da se spotakneš. Moraš da gledaš napred.
Nije li ova Vaša priča o Paliću danas elitistička? Ima li tu mesta za običan svet?
Mi smo isprobali populističku viziju, i rezulat ste mogli lepo da vidite. Dolazi do raubovanja prirodnog resursa. Populistička vizija je odgovarala jednom vremenu kada su ljudi za to imali mogućnost, takvo je bilo vreme, to je bilo nešto primereno tome. Okolnosti su se jako promenile, to mora da se vidi. Odlazak na Palić, kao nekada, više nije moguć. To nije primereno. Ne zato što, kako da kažem, ne zato što ih neko sprečava - ljudi mogu da dođu na Palić. Da li Palić treba da bude elitistički ili populistički, to je lažna dilema. Da li je elitistički prošetati se pored jezera, otići obalom do trećeg sektora, gledati ptice, napraviti jednu finu šenju i vratiti se nazad? Da li je to elitizam? Da li to zahteva frak, velika ulaganja? Ne zahteva. Da li to elitistički da ti možeš da se proštaš pored jezera, da vidiš crnog galeba, da li je to elitistički? Jeste, jer to ne možeš da vidiš na drugom mestu. Ti dolaziš na mesto gde možeš das vidiš takve stvari, da se lepo osećaš, možeš na lokalnoj pijaci kupiti med od divljeg duvana, suncokreta, uljane repice, bagrema. Ti možeš da se prošetaš, otići ćeš na pijacu, kupiti nešto čega nema na drugim mestima, takva je kultura ovde. Možeš preko puta da piješ odlična vina od Tonkovića, izvanredna vina Zvonka Bogdana. Istina, i čovek koji ima elitne zahteve moći će da dođe ovde. Onaj koji ima ne tako popularne zahteve moći će to da ostvari. Ali, oni kažu, „ja hoću da dođem na jezero, uzmem peškir i sendvič“, da li je to moguće? Nije moguće. Tako se raubuje jezero. To ne određuje Miljan. To košta. Da bi jezero bilo onakvo kako hoćemo da bude, mora da se ulaže. Jezero traži održavanje, i ne može da bude ostavljeno da ljudi dođu tek tako. To jezero odlučuje, ne odlučuje neki planer.
Šta je elitni turizam? To je turizam kad ljudi dođu i ostave dnevno 150 evra, to su navodno elementi elitnog turizma. Za to je potreban dobar hotel, medical spa, gde će ljudi upravo da dolaze u potrazi za zdravljem i srećom. Sreća je vrhunska forma zdravlja. Ljudi koji su zdravi su srećni, i Palić to omogućava ljudima. Palić je elitna destinacija, to ga čini elitnim. Palić nije desitnacija koja je dominantno za radnog čoveka. Može da dođe i radni čovek, neće biti u ničemu sprečen. Na kraju krajeva, obični ljudi odlaze u Morahalom. Odlaze tamo i ljudi koji imaju para, i oni koji se za 5 evra kupaju ceo dan, ali možeš i tamo da imaš elitni pristup. Zagovornici populizma bi da se vrate na 30 godina, a sada imaju 65. To ne može da im pruži Palić. To su glasnogovornici ideje, „kada sam imala 25 godina, odlazila sam na Palić sa peškirom“. Otiđi sada. To je nostalgija. Mada to nije loše, zato što pokazuje ljubav prema Paliću. Ljudi vole Palić.
Kako da ispričamo priču o Paliću?
Za priču o Paliću važna je jedna stvar: Ne može da se ispriča priča kao omnibus - šta kaže Pera, Laslo, Đorđe. Ne može tako, to je bez ideje. Mora postojati noseća ideja. Napraviti priču o Paliću tako što će svako da kaže svoje - to je recept za neuspeh, To nikad nije davalo piču. Suština stvari jeste - ako hoćeš da ideš napred, moraš da gledaš napred. I to nije novina, mi smo to koristili na prezentaicji. Ljudi su shavatali i ranije, početkom XX veka, shvatali su da razvoju Palića mora da se pokloni određena pažnja. To nije ništa novo, samo što su danas ljudi to pozaboravljali. Onaj deo koji je dosta važan a niste pitali - kako da se postigne ta sinergija, kako ljudi da se udruže, kako da se to napravi? Jer Subotica, iskreno da kažem, ima dosta resursa i u znanju, i finansijski, da pokrene razvoj Palića. Kada bi bilo sloge, to bi se i pokrenulo. Kako se pokreće, kako se stvara zajedništvo? Stvara se konkrentim projektima. Pogledajte, ovde preko puta (park), uspeli smo da od jednog ružnog šumišta nešto napravimo, jer smo se složili. Bila je radna akija, ljudi su došli, pa su radili i dobro su se osećali. Kroz projekte lokalna samouprava i mesna zajednica treba da dobiju svoje mesto u tome. Kada bi se to napravilo, Palić bi krenuo.
Važno je čuti ljude koji su uložili pare. Oni su pokazali da sagledavaju potencijale Palića. Treba ih saslušati u svakom slučaju. Ljudi koji su znali, nije ih se dovoljno slušalo, bili su potisnuti. To je inače naša boljka. Dnevna politika je uzela maha. To je jedan od problema, ali ne i ključni problem. Ima ovde ljudi koji znaju, ali kako da kažem, znaju za sebe. Ta razna znanja treba sklopiti u nešto što će dati rezultat.
Da li bi značilo da Palić više ne bude MZ nego opština?
Značilo bi da Palić ne bude MZ nego opština. Ali, pre nego što pojedeš šljivu, budi siguran da ti koštica ne napravi problem. Palić kao opština je veliki zalogaj. To je nešto o čemu još treba razmišljati i verovatno će i to doći na dnevni red, ali za sada to nije ograničavajući faktor. Jer ako imate gradsku vlast koja je opredeljena i želi dobar razvoj, Subotica ima veće resurse na raspolaganju nego što bi imala neka novoostvarena opština. Mnogo važnije je da Subotica svoje resurse opredeli za razvoj Palića. Jedna stvar je potpuno jasna - ako imate ovde nekoliko jakih objekata, ukoliko imaju regionalni značaj, pogotovo u domenu razvoja zdravstvenog turizma, Palić može da bude perjanica zdravstvenog turizma u Srbiji. Turci su, pre nego što su krenuli sa time, imali nekih 70 miliona evra od zdravstvenog turizma. Turci su shvatili da ljudi dolaze u Tursku da se leče, od zuba do većih zahvata. Turci su u to uložili pare, i prošle godine imali su nekih 400 miliona od lečilišnog turizma. Da li tu ima potencijala? Ima! Dal li je Palić takvo mesto? Jeste. Da li ćemo to napraviti? Potrebni su sloga, znanje i menadžment.
Da li ćete Vi lično i dalje gurati tu priču?
Ja ću da utičem, naravno, tu ste kod mene. Nisam od onih koji hvale Palić, a ulažu u stanove po Beogradu. Ljudi koji su ovde uložili pare pokazali su da veruju u budućnost Palića.
*
(razgovor vođen u jesen 2015. godine)
Tekst je (u odnosu na video zapis) prilagođen lakšem čitanju
*
