U pauzi između dva trenerska agnažmana Ranko Popović govori o svojoj sportskoj karijeri.
Ime Ranka Popovića itekako je poznato ljubiteljima sporta, pre svega u fudbala, u Subotici. Iako je, kako sam priznaje „dođoš” na severu Bačke, Subotica ga je prelepo primila, pa nije ni čudo što se upravo posle putešestvija po „belom svetu”, a bilo ih je dosta, uvek vraća u Suboticu.
Ljubimac Graca
Fudbalska karijera počela je u rodnoj Peći, u mlađim kategorijama Budućnosti, potom je nastavljena u beogradskom Partizanu, zatim Leotaru iz Trebinja, a Spartak i Ranko Popović sreli su se 1992. godine. Dve godine kasnije Popović je već bio član grčkog Etnikosa, ali je Subotica ostala mesto povratka.
Grčka je bila odskočna daska za špansku Almeriju, a potom je od 1997. do 2001. godine Popović zabeležio sjajne nastupe u austrijskom Šturmu iz Graca gde je postao miljenik publike, pogotovo u mečevima čuvene Lige šampiona. – Kada sam završavao igračku karijeru u Austriji, nekako je paralelno počela i trenerska karijera. Tako sam bio igrač-trener u dva manja austrijska kluba. Prvo je to bilo u Amfelsu, usledio je ulazak iz četvrte u treću ligu, dva puta smo kao jedina amaterska liga stigli među osam ekipa u Kupu. No, klub je otišao u stečaj, tadašnji predsednik nije našao zajednički jezik sa gradskim vlastima oko poboljšanja infrastrukture. Potom sam radio u jednom petoligašu, takođe smo ušli u viši rang, a nakon boravka u Austriji usledila je promena – govori Ranko Popović.
Ponovo u Subotici
Japanska karijera počela je 2006. godine, kada je Popović bio asistent Mihailu Petroviću u japanskom prvoligašu Sanfrezu iz Hirošime. A po isteku te saradnje, bilo je vreme da se Popović i Subotica ponovo sretnu.
– Stigao sam u tadašnju ekipu Zlatibor vode, počeli smo u trećoj ligi, a godinu i po dana posle ostavio sam Spartak Zlatibor vodu pet kola pre kraja u zoni ulaska u Super ligu Srbije, što se te sezone i ostvarilo. No, uprava Spartaka i ja smo imali različite poglede na budućnost, došlo je do prekida saradnje, ali smo se rastali u prijateljskim okolnostima.
Spartak je 2009. godine postao Superligaš, a na pitanje da li mu je žao što nije ostao do kraja i proslavio uspeh koga je velikim delom upravo on kreirao, Popović odgovara: – Onaj ko prati fudbal, a znam i ja, koliko je tu bilo uloženog rada i tu je moja satisfakcija. Spartak je moj klub, a Subotica je moj grad. Prihvaćen sam ovde kao da sam rođen u Subotici, a iako sam „dođoš” nisam se nikada tako osećao. Srećan sam što sam mogao da pomognem Spartaku, i kao igrač, i kao trener. Spartak je tu gde jeste, možda će ovo zvučati malo neskromno, ali dobrim delom i mojom zaslugom. Iskreno, mnogo sam srećan zbog Spartaka, a iako sam boravio u mnogim klubovima, Spartak zauzima posebno mesto. Uvek vikendom prvo pogledam šta su uradili Subotičani, pa tek onda ostali klubovi u kojima sam bio. Pratim i dalje šta se dešava, iako nemam direktan kontakt sa ljudima iz Spartaka. Sa vremena na vreme kontaktiram sa nekim igračima iz tog perioda, Ubiparipom, Torbicom…, sa Milidragom koji mi je bio pomoćnik, kao i sa Ćirićem, koji je sada takođe u inostranstvu. Moj brat je i dalje u Subotici i on me redovno izveštava odmah nakon svakog meča.
Novo „japansko” poglavlje
Kraj saradnje sa Spartakom ponovo je otvorio „japansko” poglavlje u Popovićevoj karijeri. I kako to već u životu često i biva, dobre stvari se dese slučajno.
– Japanski prvoligaš, ekipa Oite, želela je da angažuje Osima. Međutim, njegovo zdravstveno stanje to nije dozvoljavalo. I, tada je jedan japanski novinar, koji je često izveštavao iz Srbije, između ostalog napravio je i jedan inervju sa mnom, a pravio je knjigu o predsedniku Oite, predložio da razmisle o meni, kao Osimovom učeniku, te o osobi koja je već imala iskustvo u Japanu. Gospodin Hara, tada sportski direktor Oite, a sada moj kućni prijatelj, došao je do mene u Beč, na putu do Subotice, a potom i Beograda, smo se sve dogovorili veoma brzo. Bio je to početak jednog divnog prijateljstva, ali i zajedničkog rada koji je bio fantastičan.
Iako se Popović sada rado seća iskustva u Oiti, sam početak i nije bio toliko lak. – Preuzeo sam ekipu koja je na kraju prvog dela sezone imala samo četiri boda i četrnaest vezanih poraza. Uspeli smo vrlo brzo da se stabilizujemo, a iako početak nije bio lak, napredak se video. U drugom delu sezone smo bili peta ekipa po učinku, no, veliki zaostatak iz prvog dela nas je ostavio za tri boda u zoni ispadanja. Kako je ekipa bila u finansijskim problemima, dosta igrača je otišlo, a iako sam imao važeći ugovor, nije bilo moralno da dalje ostanem. Korektno smo se razlišli i tada sam napravio malu pauzu. Vratio sam se u Suboticu, bilo je određenih ponuda, ali sam ja želeo da se vratim u Japan.
Nova ponuda je ubrzo i stigla, a ona je ponovo iziskivala od Popovića da se odluči na rizičan potez. Ambiciozna ekipa Maćide želela je srpskog fudbalskog stručnjaka, a jedini je problem bio što je to bila ekipa iz treće japanske lige. – Rad u Oiti je bio itekako primećen, iako je ekipa ispala iz Prve lige. Pet igrača iz te ekipe je pozvano u reprezentaciju Japana, od toga trojica koji nikada nisu bili ni blizu reprezentacije i jedan koji je bio u aspolutno silaznoj putanju. Iako je ponuda Maćide bila ne toliko povoljna ni finansijski, a nosila je i veliki rizik za moju reputaciju kao trenera, odlučio sam se za taj potez. Bio sam tada čak i kandidat za selektora olimpijske reprezentacije Japana, bio je to potez čelnika Maćide. Ubrzo smo počeli da igramo fantastičan fudbal, ušli smo u viši rang, odigrali nekoliko dobrih mečeva u Kupu Japana protiv prvoligaša, pa čak i gotovo do kraja egal meč protiv reprezentacije.
Rad kao najbolja preporuka
Dobar rad je oduvek bio i najbolja preporuka za Popovića, pa je usledilo poverenje prvoligaša Tokija u kojem je radio od 2012. do 2014. godine.
– U Tokiju sam proveo dve fantastične godine u Prvoj ligi. Bila je to priča slična kao u Spartaku, napravili smo dobru ekipu, čak i konkurenta za titulu, ali je došlo do određenih razmimoilaženja.
Na scenu je tada stupila ekipa Sereza iz Osake, još jedna mlada ekipa, ali ovoga puta u Prvoj ligi Japana. – Ekipa je imala dosta dobar potencijal, ali je, na žalost, bilo i dosta euforije umesto realne analize stanja. Počeli smo sa problemima, jer su igrači koji su trebali da budu nosioci igre, Dijego Forlan i Gojko Kačar, stigli nedelju dana pred prvenstvo. U prvih šest-sedam kola smo bili pri vrhu, jer su nas držale pripreme i zajednički rad, a potom je usledila serija mečeva na svaka tri dana. Malo smo pali, ali, kada se sve sabralo i nije bilo toliko loše. U odnosu na zacrtani plan bili smo lošiji za tri boda.
Do rastanaka je došlo u junu 2014. godine, a Popović ističe da je došlo do različitih pogleda na budućnost, te koreknog rastanka dve strane. – Zaista sam neko ko voli da radi, ali sam se zaista bio malo i umorio. Proveo sam četiri godine bez godišnjeg odmora, eto, najmlađa ćerka mi ima tri i po godine, a nismo imali ni jednu zajedničku sliku sa odmora. Pauzu sam iskoristio da se dobro odmorim, da budem zajedno sa familijom. Naravno, uskoro se nadam novom angažmanu, ima tu već kontakata, ineteresovao se Šturm, jedna ekipa iz Rusije, klubovi iz Evrope...
Japan kao Jugoslavija
Kako sam priznaje, Japan ostaje uvek otvorena priča. Popović je, kao retko koji trener, ostavio dubog i dug trag u dalekoj zemlji.
– Jeste, istina je da malo ko preživi ovako dugo. To svakako znači da i u meni postoje neke vrednosti koje je ova zemlja prepoznala. Tokom moga rada, nisam tačno brojao, ali sigurno je desetak mladih japanskih igrača stiglo do reprezentacije i to je svakako odlična preporuka. Volim Japan, narod me je odlično prihvatio, i mislim da neće biti problema oko nastavka rada u toj zemlji. Naravno, bilo je tokom karijere mnogo odricanja, ali i mnogo lepih stvari koje ostaju u sećanju. Jedino imam problema sa japanski jezikom, iako sam neko ko ima sluha za strane jezike. Jednostavno, teško mi je što ne mogu da čitam i to otežava napore da naučim japanski. Naravno, jezik znam toliko da se razumemo na terenu, mogu da ostvarim neku osnovnu konverzaiju, ali tu je moj fantastični prevodilac Takaši. On je proveo 4-5 godina na studijama u Srbiji, odlično je naučio srpski jezik, ali je, što je čudno za Japance, naučio i naš mentalitet.
A kada govorimo o mentalitetu, Popović ističe da je istina da postoje značajne razlike, ali da da bar njemu one i nisu bile nepremostive. – Stanje u japanskom društvu me podseća na ono u bivšoj Jugoslaviji. Da je sve nastavilo da se razvija tim putem, možda bi i mi danas bili kao Japanci. Nisam ja jugonostalgičar, ali sam neko ko poštuje vrednosti iz tog perioda. Držim do tradicije, da se prošlost koristi kao temelj za budućnost. U nekadašnjoj Jugoslaviji je osnovni princip funkcionisanja bilo poštovanje, a sada vidimo koliko se međusobno (ne)poštujemo u Srbiji. Japan neguje moralna, socijalna i mnoga druga načela po kojima sam ja odrastao u nekadašnjoj Jugoslaviji. Malo smo se od toga otuđili, zaboravili neke stvari...