- Ja sam Branislav Trifković, žitelj grada Subotice od avgusta 1993. godine, znači, tačno dvadeset godina, što će reći da sam već skoro pola života proveo u ovom gradu, i to je onako baš dobar jubilej. Zaposlen sam u Dečijem pozorištu u Subotici, oženjen, imam jedno dete, ćerkicu Emu i mogu reći da sam sretan i zadovoljan čovek.
- Da krenemo od '93. Godina koja zvuči kao da smo Brana i ja imali problema u staroj Jugoslaviji. Šta je to bilo '93. za tebe?
- Pa to su bile stvarno ružne i čudne godine, za koje nisam ni verovao da će se dogoditi, ali ...
- Iz kog mesta si, gde si rođen?
- Ja sam rođen u Zenici, '70. godine, u decembru, i tamo sam živeo do te '93. Bio je to jedan normalan, fin život, vratio se iz vojske '90, upisao faks u Sarajevu, studirao, svirao u bendu (Schmaisser)... I onda se izdešavalo ono što se desilo, prvo u Hrvatskoj, pa posle u Bosni. Znači, razlog mog izlaska u tom periodu je bio to što ja nisam hteo da se priključim ni jednoj od tih vojski što su postojale...
- Kako je bilo konkretno u Zenici tada?
- Zenica je bila u nekom čudnom položaju u to vreme. Faktički, ona nikad nije stradala preterano u ratu. Bila je u okruženju, ali tu nisu bila glavna ratna dešavanja, znači nisu bile borbe i granatiranja velikih razmera, kao što su bila u Sarajevu ili u nekim drugim gradovima.
- Kako se počela osećati ta tenzija u Zenici, kako je to počelo?
- Ono, recimo, što je čudno i što je zanimljivo, znači, rat kad je počeo u Bosni, mi ga u Zenici nismo tako osetili, fizički ga nismo osetili, jer je grad bio, kažem, u okruženju, i nije bilo sukoba. Do momenta, kad su '93 sukobile se vojske Armije BiH i Hrvatskog vijeća odbrane, znači kad su muslimanske snage stupile u sukob sa hrvatskim, onda su nastali problemi u gradu, jer tada se otvorio neki novi front, i onda je Zenica i bila par puta granatirana.
- Kakva je bila etinčka struktura stanovništva?
- Ja to ne znam, ne znam te procente, pošto mi to nikad nije nešto značilo. Grad je u principu bio mešovit, tamo je živeo veliki broj Hrvata, Srba i Muslimana. Pošto je grad bio industrijski bilo je ljudi sa svih strana, recimo ja imam dobrog drugara Mađara, koji je glumac (Ištvan Gabor), i penziju tamo zaradio... Bilo je i Crnogoraca, bilo je Dalmatinaca, Hercegovaca, Albanaca, znači bila je baš, baš, ona mešana gradska, radnička sredina.
- Šta konkretno znači ta tenzija u odnosu na tebe, šta se to dešavalo, kakvi su se problemi pojavili?
- Pa u suštini, kako da kažem, ja sam uvek nekako kroz tu ratnu priču izlazio da nisam puno obraćao pažnju. Samu tenziju nisam osećao u gradu. Ja sam igrao basket sa nekim tamo strancima-mudžahedinima. Oni su prolazili tuda, a mi smo ispred zgrade imali košarkaško igralište, igrali smo basket... Došli su ljudi, pa smo igrali sa njima. Hoću da kažem da nisam obraćao puno pažnje na njih, ali je problem bio kad sam dobio taj papir – crno na belo – „Slušaj, druže, ti treba da se javiš tu i tu i ići ćeš na neki front...„ Tada je nastala jedna problematična situacija - šta uraditi?
I naravno, ja sam tu odlučio da ne želim da se priklonim ni jednoj vojsci, i odlučio sam da izađem. E, taj moj izlazak je bio... To je priča koja bi zavredela posebno mesto nekom drugom prilikom, jer je... Uh, baš ne volim da se vraćam u to vreme, ali sad već kad smo se zapričali, neka ti bude… Čudno je, recimo, to što smo mi, jedan moj prijatelj i ja – koliko je to apsurdno – sam izlazak dvojice Srba, tako da kažem, pomogla jedna Muslimanka, koja je našla čoveka koji je bio Hrvat da nas izvede iz jednog malog mesta koje se zove Kakanj. Ta priča je nekako vezana i za Suboticu. I vrlo je zanimljivo koliko je svet mali, jer taj moj prijatelj – tj. njegova majka je bila dobra drugarica sa tom ženom, Muslimankom, a one su zajedno, u neka fina vremena, dolazile u Suboticu, na Buvljak, kupovale su, putovale zajedno, imale su ovde i prijatelje, i eto, tako se desilo da nam je ona pomogla. A do Kaknja gde smo nju našli, mi smo faktički ilegalno izašli iz Zenice.
- Čekaj, tu su bukvalno postojali check-pointi na putevima. Kako je to izgledalo, taj izlazak? Mislim, mi znamo da smo ovde imali check-pointe, na izlazima iz grada, recimo prema Žedniku, ili... Pa kako je bilo tamo, gde je bukvalno bio rat?
- To je stvarno filmska priča, i ja stvarno o toj životnoj priči nisam tada razmišljao.
Posle mog izlaska prošlo je i nekoliko godina, i ja sam tek onda o tome počeo razmišljati i koliko puta sam mogao glavu izgubiti. Jer kad čovek spašava glavu, stvarno ne razmišlja o tome šta bi moglo da se desi... Znači, prvo je bio odlazak iz Zenice do tog malog mesta Kakanj, i to je bila kao neka prva baza iz koje si se ti mogao prebaciti na sledeću teritoriju. Do Kaknja smo išli vozom. Bio je pijačni dan, i na sreću smo izbegli kontrolu. Na pola puta voz se zaustavio, i ušla je naoružana ekipa. Ali, pošto je voz bio pun a i vrućina velika, kao danas, pojedini ljudi su izašli iz voza da puše. I mi smo izašli iz voza, kao da pušimo, i čekali da kontrola prođe kroz naš vagon, pa smo se vratili.
- Znači izbegli ste kontrolu.
- Prvu kontrolu.
- Kakva je to kontrola, kada vi tako izađete, šta oni u stvari traže?
- Upravo su nas i tražili. Ne nas lično, nego ljude koji su bili vojni obveznici. Vojni obveznici nisu mogli da izađu iz grada bez dozvole.
- A kako se to desilo da ste vi tako jednostavno izašli?
- Nije to bilo jednostavno, to je bila sreća. Mi nismo ni znali da će se to desiti. Bilo je kao u nekom filmu. Izašli iz voza, napolju stojimo, i vidimo da su oni prošli kroz vagon. Izlaze oni posle i iz voza da kontrolišu ljude vani, ali mi smo onda ušli u voz, ugrabili smo znači taj momenat da se diskretno provučemo. Tako smo došli u Kakanj, tu nas je čekala prijateljica, Muslimanka, koja nas je primila. Zaboravio sam reći da su sa nama u istom tom vozu bili prijatelji raznih nacionalnosti i oni su nam pomogli tako što su nosili naše stvari, jer su imali pravo da putuju.
- To znači da je bilo restrikcije kretanja uglavnom za mladiće?
- Jeste. Nisi ti mogao tek tako putovati. Gde si ti krenuo, kako se zoveš? Sa nama to je bila jednostavno sreća. Jer ne znam šta bi se desilo da su nas oni tamo pronašli. Misterija je to i dan danas za mene. Znači, kada smo došli u Kakanj ta gospođa nas je prihvatila. i odvela u svoju kuću. Bili smo kod nje, ja mislim, dva-tri dana, dok ona nije našla vezu, koja će da nas prebaci dalje.
- To prebacivanje je kako: auto, peške, biciklom?
- Ma ne... Ona nam je našla jednog čoveka - Hrvata. On je bio planinar, i sa svojim sinom, snahom i unukom planirao je da iz Kaknja ode u jedno mesto – kojeg ću se setiti, jer sad ne mogu – jer je već i u Kaknju postajalo gusto. On je prihvatio da i nas prebaci, ne tražeći čak ni novac, jer se u to vreme visoko plaćao izlazak... Posle sam čuo svakakvih priča, koliko su ljudi nasamareni u tim prelascima. Uglavnom, mi smo krenuli sa njima, i pešačili smo dva dana preko nekih brda i planina. I mi smo njima pomogli tako što smo im nosili unuka. Nije to bila neka velika razdaljina, recimo kao od Subotice, pa možda do Topole.... Vareš! Vareš se zove mesto. Znači, krenuli smo peške, spavali jednu noć u nekom napuštenom selu koje je bilo totalno spaljeno. To je bilo neko gastarbajtersko selo, mislim da je bilo hrvatsko, i oni su tamo gradili svoje kuće... Neverovatno - sve je bilo spaljeno i srušeno, ali se videlo da su to bile nove kuće. Mi smo prespavali u tom selu, a ujutru smo nastavili dalje. To je neka druga situacija u kojoj si mogao da izgubiš život, da uđeš npr. u neko minsko polje. U centralnoj Bosni, su bile smeštene sve tri strane. Sve je vrvelo od vojske, ali je interesantno da o tome u tom momentu nisam uopšte razmišljao. I tad, dešava se čudna stvar: pre ulaska u Vareš, na silasku sa planine presrela nas je vojna patrola armije BiH. Njih trojica, ono - paf! Dali smo im papire, vide oni ko smo i šta smo, međutim, to je zanimljivo, oni su već pripadali opštini Vareš, i to je totalno druga politika bila od one odakle sam krenuo. On gleda dokumente i sve mu je jasno, i samo je rekao: „Mhm, dobro. Ok, sretno!“ I tako nas pustio.
Ono što je sad zanimljivo, mi u Vareš dolazimo, gde je bila oaza mira, tog avgusta '93. godine. Neverovatno, kao neko pusto ostrvo gde su se mogli sresti vojnici srpske, hrvatske i muslimanske vojske, ne u uniformama, ali su pripadali različitim vojskama a bili su žitelji istog grada. Grad je bio u okruženju. Sa jedne strane su bili Srbi, s druge strane su bili Hrvati i Muslimani. Oni su imali neko svoje nepisano pravilo - grad se nije dirao. Recimo tu je bila i ekipa RTS-a. To nam je neka žena rekla, da su juče bili beograđani i pravili reportažu To su bile priče koje su nam ispričali žitelji Vareša. Neverovatno. Tamo, kad smo došli, pita nas mama jedog našeg prijatelja, da li hoćemo da jedemo punjene paprike. Mi punjene paprike nismo videli danima. Prodavnice su bile pune, otvoreni putevi, pretpostavljam da se tu i švercovalo, svega je bilo, mogao si i cigarete kupiti u prodavnici, znači neverovatno za nas u to vreme. Ja sam čak razmišljao da ostanem tu, dok je drugar bio za to da se ide dalje. Valjda sam se potajno nadao da će se sve to ludilo ubrzo završiti pa da se vratim kući. Na kraju smo se redovno prijavili za organizovan izlazak autobusima na srpsku teritoriju, i čekali nekih 6-7 dana.
Po dolasku na srpsku teritoriju, gde nas je sačekala vojska, po izlasku iz autobusa, bili smo legitimisani i razdvojeni na levu i desnu stranu. Levo znači da možeš da ideš dalje, a desno je značilo da treba da ostaneš tu, i da obučeš uniformu. Desilo se da je moj prijatelj pušten - levo, a mene su zadržali - desno. Uzeli mi pasoš i dokumente. Neki momci su mi rekli, nešto kao: "Nemoj da se brineš, malo budeš ovde i posle simuliraj da si bolestan, pa odeš u bolnicu, VMA, ili već nešto skontaš kako da zbrišeš." Ma koji VMA! Meni je bio problem da su sestra, mama i tata ostali u Zenici. I onda ja tu napravim jednu zanimljivu rolu, pravu glumačku,koja mi je možda po treći put spasila život, i kažem: "Ja bih trebao razgovarati sa vašim pretpostavljenim!" I kada me primio rekao sam mu da bih ja trebao ići do Banja Luke jer mi je tamo mlađa sestra od 7 godina upravo izašla sa konvojem iz Zenice legalnim putem – žene i deca su mogli da izađu. To sam blefirao i onda rekao: Pustite me do Banja Luke, a ja ću se tamo prijaviti. Pogledao me je samo i rekao: "Uh, Trifkoviću, baš si mi problematičan". Vratio mi dokumente i rekao: "Možeš da ideš". Tako da sam tu izbegao zadržavanje, mobilizaciju. Međutim, mi naravno nismo hteli da ostanemo u Bosni, pa smo se zaputili na granicu, prema Zvorniku, i tamo se desila opet neka čudna stvar.
Kada smo došli u Zvornik hteli smo preko Drine, i otišli na stanicu da kupimo kartu za Loznicu. Žena nas gleda, kao, gde ćete vi, vas dvojica, jer nije bilo jednostavno preći preko Drine samo tako. I ona nam kaže: „Nemojte tu čekati bus, stanite tamo.“ Pokazala nam je neko drugo mesto. Mi stanemo gde nam je pokazala. Nikoga nema. I tako stojimo, i zaustavi se autobus, prazan autobus, otvore se vrata, čovek-vozač nas gleda: "Ajde", kaže, "uđite". I ništa, mi ušli, on vozi, i posle naiđe neka druga stanica, i on stane. Kasnije se ispostavilo, da je to bio bus koji je prevozio žene iz Bosne za Srbiju, gde su radile. Radnički bus, koji ih je svako jutro kupio. I kada su te žene ušle, mi se uopšte nismo videli u autobusu. To se sve desilo, ne znam kako, čista slučajnost, i to je stvarno jedna neverovatna priča. Bili smo blindirani u toj masi žena, i niko nas nije spolja mogao videti - da dva dečka rokera idu preko Drine u Srbiju. A kontrola na granici nije ulazila u bus jer su mislili da su tamo samo žene, radnice. I tako smo prešli bosansku i srpsku granicu.
Kada smo se našli u Srbiji, prijatelj je zvao svoje rođake, i rekao da ne znamo šta ćemo dalje, šta nam je činiti, a oni su rekli samo sedite u prvi autobus i pravo za Beograd, nema šta da brinete. I tako smo krenuli za Beograd. Znači, sve kad pogledaš, od Zenice do Beograda put je trajao nekih desetak dana. Inače nešto posle našeg odlaska iz Vareša došlo je do sukoba između Armije BiH I HVO, na tim prostorima.
Pamtim taj dolazak u Beograd. Bio je fascinantan za nas dvojicu prijatelja, jer smo upravo izašli iz tmine... Pojavio se Beograd, pojavila se svetla, i osećao sam se baš neverovatno kada sam izašao iz onog mraka bosanskog. Bilo je baš fascinantno.
- To je bio šok. Dakle, dolaziš na nekih 150 km od granice i ulaziš u drugi svet.
- Pa jeste. To je kao kad dete ode u Disneyland, upravo to se i nama desilo. Jer, od situacije gde si ti dva sata lovio struju, i za tih dva sata si slušao muziku, pa si napravio ručak, pa si malo pogledao TV, odjednom ti dođeš u osvetljen grad. Za nas je to bio šok. Šok je bio i kad smo kupili kutiju cigareta, jer cigarete smo na komad kupovali – sećam se da smo jednu nemačku marku davali za jednu cigaretu. Čudan je to neki osećaj i životna škola, pa tako od tog doba ne bacam stari hleb. I još jedna stvar: Sve ono što sam slušao na medijima bosanskim, sve je to jako uverljivo delovalo. I ti si imao jednu vrstu informacija. Kada sam došao u Srbiju, imao sam drugu, totalno suprotnu informaciju, i to mi je isto bilo fascinantno, a znao sam da lažu i jedni i drugi. I gde je onda istina? Tražio sam je u Slobodnoj Evropi, jer sam uvek pokušavao da sagledavam stvari realno.
- Desilo se to mnogima... I sad nam se dešava...
- Pa, jeste.. Mi nismo svesni gde živimo. Tek kad odeš malo negde, pa vidiš bolju stranu ili lošiju stranu, shvatiš gde si. Da prosto ne poveruješ kako čovek može da se uljuljka, a to nije dobro. I tako, iz Beograda sam došao u Suboticu sa namerom da se vrlo kratko zadržim.
- Imao si neki link prema Subotici ili je to samo ... ?
- Ne, Subotica je bila zato što ovde imam ujaka. Tu sam imao bazu, ali mi nije bila uopšte namera da tu i ostanem. Inače, u Subotici, sam bio i ranije, '85 godine gledao sam u ovom gradu, preko TV, Live Aid, i sećam se, imao sam neki stari walkmen, slušao new primitives, mislim da je bio Elvis J Kurtović, kada sam dolazio u Suboticu. Bilo je leto, i ponekad sa suprugom pričamo o tome, da smo se možda sreli, možda prošli jedno pokraj drugog.
Dakle, došavši u Subotici planirao sam da ostanem vrlo kratko vreme, jer imao sam želju da se hvatam noge, ka zapadu. Međutim, ispostavilo se da je ta '93. bila malo problematična i za zapadnu Evropu, jer je veliki broj ljudi već otišao i više nisu primali u tolikom broju prognane iz ex Yu. Sećam se ogromnih redova ispred nemačke ambasade, ljudi su dolazili dva dana ranije, pa su spavali tamo, na ulici ispred ambasada čekajući u redu. Ja sam mislio da će to ići lakše, međutim, nije se moglo regularnim putem, ništa nisam mogao da dobijem. Konkurisao sam od Nemačke, Holandije, Kanade, Amerike, Belgije, ne znam šta sve nisam popunjavao, hiljadu nekih upitnika, ali ništa nisam uspeo da rešim u svoju korist. Neka ilegalna priča prelaska granice mi je bila bezveze, nisam se hteo u to upuštati, tako da sam ja ovde ostao tu zimu. Imao sam neku sreću da sam preko jednog prijatelja, kojeg sam slučajno sreo, uspeo naći posao na Buvljaku. Radio sam za neke ljude, prodavao za njih robu, radio sam od 5 ujutro do 5 uveče, i to je bila baš jedna fina paklena zima, jer sam negde krajem jeseni počeo da radim, i radio sam do kraja godine, puna tri meseca.
- Kako ste radili, na procenat?
- Imao sam dnevnicu. I to je bila super dnevnica u to vreme, '93, kada su plate bile stvarno niske, i merile se sa par maraka, maltene.
- Zima, dobra zarada na Buvljaku...
- Pa da, u principu je bila ok zarada, 20 maraka dnevno, jeste da je bilo baš žestoko, ali vredelo je... I u međuvremenu, dok se čitava ta priča dešavala oko Buvljaka koji mi je bio izvor preživljavanja, čitav taj turbo folk, ratne priče, i svi ti ljudi sa kojima sam se sretao i radio bila su dva različita sveta. Vrlo značajnu ulogu u tom periodu odigrao je jedan klub, kafe Gustav, Petra Drapšina. Taj rock klub meni je bio jako blizak što se tiče muzike koja se tamo slušala, ali i ljudi, alternativa je bila dole, i ja sam tamo imao priliku da upoznam vrlo brzo ljude iz različitih sfera umetnosti, sve sam mogao na jednom mestu videti. Leonida Pilipovića, Oto Oltvanjija, Lajko Feliksa, Damira Šmita, Damira-Riju, Mirčeza, Ludolfe, Šerbet Andergraund, Džukele, Stipana Milodanovića itd. To je bila jedna ekipa mladih entuzijasta, ljudi koji su se bavili umetnošću, i koji su živeli kao da u to vreme nisu bili u ratu. To je bila jedna oaza mira, oaza ljudi koji su se izolovali od spoljašnjeg sveta. I onda se desilo to da sam ja krajem godine dobio ponudu na pijaci gde su me pitali „Da li želiš da se osamostališ?“ Ljudi su hteli da me uvedu u posao, znam prodaju, sve, a u to vreme isto sam dobio ponudu i u Gustavu, jer je jedna konobarica otišla, da radim kao konobar. I ja nisam tu puno razmišljao, mada, da sam ja tada ušao u tu priču sa trgovinom, ne bismo sad sedeli ovde i razgovarali - možda bih ja bio finansijer tvog sajta, ili nešto slično, ne znam. Elem, ja sam izabrao drugo, da radim u Gustavu, i ne kajem se zbog toga, jer je ta odluka odredila moj život. To su oni čudni putevi koji su uticali na dalji život. Ja sam se tim ljudima sa Buvljaka zahvalio, ostali smo i dan danas u dobrim odnosima, čak je bila i smešna situacija kad sam pre dve-tri godine sreo tog lika za koga sam radio, došao je sa nekim ogromnim džipom. Kad me je video, zaustavio je saobraćaj da bi sa mnom pričao. Meni je bilo jako neprijatno, a on stoji, niko ne sme da svira... Bilo je i njima drago, što ih ja nikad nisam u životu prevario, i to im je bilo OK. Za njih sam ja bio neki ludi trubadur, pesnik, umetnik... Ja tako prihvatim rad u Gustavu, i tu se stvarno desi neka nenormalna promena. To nije bio posao samo konobara – nego, ko je tamo radio, puštao je i muziku, pravio je atmosferu, a ja sam bio vrlo uspešan u tome.
Gustav je bio moja prva javna scena u Subotici. Tu su, kako sam rekao, dolazili razno-razni likovi iz raznoraznih umetničkih sfera, i ja sam kroz vrlo kratko vreme – za mesec-dva – stekao veliki broj poznanika i drugara, što je rezultiralo time da sam dobio poziv od Petera Ferenca, glumca KPGT pozorišta u Subotici, da zaigram u predstavi Gyíkok (Gušteri) U predstavi su igrali Peter Ferenc, Zoltan Pletl i Zoltan Molnar-Moles. Moja uloga je bila da pravim uvod u samu predstavu koja se odigravala u sali, ali je zapravo počinjala još u kafani, u hodniku YuFesta. Ja sam igrao Boga - anarhistu, sa dugom kosom, kožnim crnim mantilom, upaljenom bakljom, a iz pozadine je treštala Bandiera Rossa. Bio sam Bog koji se razočarao u sve i postao turistički vodič koji je publiku uvodio u predstavu. To je bio performans, od nekih 15 do 20-ak minuta. Čak sam imao i priliku da sa tom predstavom igram u Nišu, na YUFEST festivalu koji se odigravao na Tvrđavi. Na putu do Niša dobio sam još jednu “noseću” ulogu, uskočio sam u Ričarda III. Boris Isaković je igrao naslovnu ulogu, i bio je na nekim velikim štulama, a pokojni Gogili i ja smo ga nosili, tj pridržavali dok je hodao. Pre predstave Guštera, Ljubiša Ristić mi je rekao: „Slušaj, mali, nemoj da publici psuješ majku, ovde to nije baš pametno“ – jer sam imao tu neku improvizaciju sa vređanjem i psovanjem, pa je dodao: „Nemoj da psuješ, neko može da te razbije.“ Igrali smo napolju, tamo je bila neka bašta sa stolovima koju sam ja pošutao, ali bez psovanja. Ferenc je bio jako zadovoljan tom mojom ulogom, i često smo mi nešto pričali o nekoj narednoj saradnji i on me je pozvao u svoju sledeću predstavu - ”Mara/Sad”. Predstava se igrala na mađarskom jeziku, gde sam ja dobio tekst sveštenika i dobio sam tekst na mađarskom. Snimili smo tekst na diktafon i na papir napisali kako se izgovara i ja sam to danima, danima učio. I kada sam pred glumcima rekao svoj tekst bili su svi jako sretni i aplaudirali su kada sam završio. Bio je to mađarski sa bosanskim akcentom. U predstavi su igrali Zoltan Pletl, G. Erdelji Hermina, Kalo Bela i još par glumaca. Zašto sve ovo pričam? Zato jer su jako bili dobra ekipa i niko me nije krivo pogledao ili rekao „šta on amater radi ovde, bez akademije i sl.?“ Pravi profesionalaci.
Međutim, tad se desi jedna stvar, opet se vraćamo na rat i ludilo, u to vreme je počela Oluja u Hrvatskoj, pa su počeli kupiti ljude-izbeglice na ulicama po Srbiji i slati ih na front. I upravo se to desilo jedno veče, sedeli smo u YuFestu, posle probe, i pogledam prema robnoj kući Centar i vidim policija se skuplja. Ja kažem Ferencu: „Ćao, druže, ja idem.“ Zbris’o sam, a on mi je posle rekao, sutradan kad smo se sreli, da su policajci preplavili Trg, čak su ušli i u Pozorište. Znam neke moje drugare – oni su imali sve regularne papire a poslati su u rat na silu. Ja sam inače regularno bio prijavljen, imao sam izbeglički karton Crvenog Krsta, bio sam zaštićen u tom nekom smislu. Međutim, to naravno ništa nije značilo, i kada sam video da je vrag odneo šalu, ja sam Ferencu rekao da ne mogu više dolaziti na probe. Bilo mi je jako žao što tu predstavu nisam odigrao. Pisac Zvonko Sarić je upao umesto mene. I to je bio neki početak mog teatarskog posla, koji se, eto, na neki loš način prekinuo.
Za sve to vreme ja sam radio u Gustavu. Posle toga taj klub se zatvorio, a Relja Burzan i Dejan Zekić otvorili su Speak Easy na Otvorenom Univerzitetu, i znajući me, bili smo i drugari, pozvali su me da im se pridružim u toj priči. Tako sam počeo da radim u tom drugom klubu, i eto, zahvaljujući Spiku desi se da jedan dan dođem ujutru na posao, i prijateljica Olga Konkolj, koja je inače bila glumica u KPGT-u, kaže mi da će u Dečijem pozorištu biti audicija za glumce lutkare. To je '97. godina. Čista sreća da sam to jutro došao da radim, a ona svratila na kafu i znajući da sam radio sa Ferencom, rekla mi je: „Ako te zanima, možeš otići.“ Ja inače u to vreme nisam pratio dečiju scenu ali videvši predstavu “Balada o cigančetu i sreći” ostao sam bez teksta i opasno se zaljubio.
Najprostije rečeno - bila je to čarolija.. Na samoj audiciji zatekao sam punu salu ljudi, i u uži izbor je ušlo nas petnaest, i posle smo prošli kroz jednu vrstu škole koja je trajala par meseci. Imali smo 3 mentora, koji su sa nama radili sa tri vrste lutaka, i uz to smo imali još neke teoretske časove. Posle obuke imali smo opet ispit, u komisiji je bio Živomir Joković, mislim da je bila i Ljubica Ristovski, kao i glumica Gabrijela Jonaš. I od tih 15 ljudi nas 5 je primljeno u stalni radni odnos. Primljen je jedan momak i jedna devojka na mađarskom, dve devojke i ja na srpskom jeziku. Bitno mi je stvarno, što sam u tu priču ušao sasvim sam, bez ičije pomoći, tu nisu bile ni rođačke, ni političke, ni nacionalne, ni nazovi neke „bosanske veze, niti sam koga potplatio. Čist posao.
- Znači, to si bio zadovoljan što si sam sebe zaposlio...
- Da. I ponosim se time. Inače, problem dečijih pozorišta u to vreme je bio da su oni manjkali sa glumcima. Ljudi sa završenim akademijama nisu bili voljni da dolaze u lutkarska pozorista, teatri su manjkali sa ljudstvom, i onda je tadašnji direktor Slobodana Marković našao rešenje kako da dođe do novih kadrova.
- Dalji tvoj razvoj?
- I sada jedna bitna stvar. Klub Gustav je opet meni vrlo važan, jer sam tamo upoznao i svoju sadašnju suprugu. I u tom nekom periodu, '97. godine, kad ja dobijam posao u Dečijem pozorištu, meni su se ti „repovi“ od slanja aplikacija po raznoraznim ambasadama vukli negde po inostranim fiokama, a zapadne sile sve dobro slože u svoje fiokice, i ništa ne zaboravljaju, i te '97. dođe mi poziv da mogu ići u Kanadu, ali - sam. I ja sam odlučio da ostanem. Zvanično ja kanadskoj ambasadi nikada nisam napismeno dao odgovor da odustajem od odlaska, a par puta su mi to tražili, tako da je ova priča ostala da „lebdi“. Počeo sam da radim u pozorištu, i imao sam tu ogromnu sreću da mi prva predstava bude sa doajenom jugoslovenskog lutkarstva Srboljubom Luletom Stankovićem. Bila je to predstava „Smrt Omera i Merime“, koja spada u antologiju srpskog lutkarstva, jedna od najboljih predstava ikad napravljanih na ovim prostorima, i stvarno mi je bila velika čast da sa takvim čovekom i sa takvom ekipom radim na tom projektu. Vrlo brzo sam se zarazio lutkarskom čarolijom – bio sam oduševljen šta se sve može uraditi uz pomoć jedne krpe ili svetla. Oduševljen sam i dan danas, pokušavam da budem na zemlji, ne lebdim previše, učim, kupim sve što mogu, i moram reći da sam imao jednu lepu saradnju sa jako mnogo reditelja i saradnika. Nekih četrdesetak predstava je iza mene, a neke od predstava koje su mi posebno drage su: “Smrt Omera i Merime”, “Car Trojan” (monodrama) Srboljuba Luleta Stankovića, “Slavuj”, ”Pepeljuga”, ”Mišiko i Mišisan”, Živomira Jokovića, “Muzikanti” Vladimira Predmerskog, “San kuhinjske noći”, Voje Soldatovića, “Ružno pače”, Emilije Mačković, “Tramvaj u žitu” (muzika Bata Kovač), “Snežana i sedam patuljaka” i “Petar Pan” Predraga Štrpca, “Mirko u Samosvetu” (monodrama) Rite Kiš, “Pokondirena tikva” Ljubosava Majere, “Bura” Sabi Sabeva, “Kameno srce” Veselina Bojdeva, “Pao s’ kruške” (muzika Kiki Lesendrić) Biljane Vujević, “U tami” i “Dah” Veselke Kunčeve. A imao sam i tu čast da igram dve predstave u Narodnom pozorištu – „Kola mudrosti, dvoja ludosti“ u režiji Predraga Štrpca, i „Sabirni centar“ u režiji Urban Andraša, koju smo igrali i na BITEF-u, što je za jednog glumca – u našim okvirima – jedan lep uspeh. Kroz čitav taj rad u teatru ostala je i povezanost sa ljudima o kojima sam pričao. Pa bih tu, u svojoj nekoj biografiji izvukao lepu saradnju sa drugarima i Želimirom Žilnikom, gde smo na Otvorenom univerzitetu imali radionicu kratkometražnog filma. Tako da sam se i u tu priču o kratkom metru i dokumentarcu baš zaljubio... Žilnik je bio stvarno interesantan i mi smo tad napravili popriličan broj naših radova. Nedugo potom Stipan Milodanović je napravio sjajan festival jeftinog filma – Jugoslovenski Festival Jeftinog Filma (JFJF)– koji je par godina privlačio i dovodio underground umetnike iz čitave zemlje, pa i sa strane. Tako sam upoznao i kralja treš filma Radomira Belaćevića... Neki od mojih kratkometražnih filmova koje sam režirao pod pseudonimom Schmaisser bili su “Tačno u pedalj”, “Blood is not H2O”, “Pogled sa visine”, “A dan je tako lepo počeo”, “Čuvari treša”.
I u ovoj lepoj priči dolazimo opet do te neke mračne strane - bombardovanje. Sve kad je bilo lepo krenulo, kad se moglo lepo raditi, desi se to što se desilo, opet se vraćaju neke ružne slike i pomisliš: Do kad ću bežati, skrivati se, do kad će se ovo dešavati? I onda se desi da se, to da baš pred izbore, pred 5. oktobar, meni se ponovo jave Kanađani sa pismom da li još uvek želim da idem u Kanadu. Supruga i ja smo sabrali dva sa dva i rekli smo - treba probati - jer nismo znali šta će se dešavati ovde. Odlučili smo da ću otići, a u razgovorima sa raznim ljudima, dobili smo informacije i tvrdnje da ja mogu suprugu u roku od pola godine, a najdalje u roku od godine dovesti. Ja se spakujem i sve ispočetka. Sve u svemu, ja sam u Kanadi proveo godinu dana, u Vankuveru, išao u školu engleskog jezika, bio na socijalnoj pomoći. U međuvremenu sam se i oženio i regularno podneo zahtev za dolazak supruge. Međutim, zbog komplikovane kanadske administracije moja supruga nije uspela za tih godinu da dobije papire i ja sam odlučio da se vratim. Tadašnja direktorica pozorišta, Agošton Pribila Valerija rekla je da ako se odlučim vratiti, da me posao čeka i ja sam tu rekao: Canada, Good bye! Vratio sam se ovde, nastavio sa radom u Pozorištu, a u međuvremenu rodila se Ema, moja najlepša priča.
Po povratku sam se malo “osilio” i počeo sam da se bavim, amaterski, režijom. Osnovao sam svoju neformalnu trupu “Teratarska družina Shadowplay”, i evo već osmu godinu sa mališanima, osnovcima “izbacujemo” svake godine po jednu predstavu. To je jedan divan rad, koji me ispunjava i dozvoljava da se baš bavim nekim svojim viđenjem umetnosti, bez tutora - potpuna sloboda.
- Da li su se neki klinci iz tog shadow perioda koju si ti sproveo, da li su se opredelili za glumu?
- Oni su sad srednjoškolci, tako da ćemo tek videti. Prva predstava “Dečak i devojčica” je bila sa petoro dece. Od tih petoro, četvoro je imalo samo 6 godina. Bili su predškolci, i ja nisam znao šta da radim sa njima, koju predstavu da napravim. I onda sam došao na ideju da radimo teatar senki. Snimio sam tekst sa njihovim glasovima, izmiksovao sa muzikom, i tako je krenulo. Posle toga trupa se proširila. Urađene su predstave: “Dobro drvo”, “Engleske ruže”, “Mili, Džek i razigrani mačak”, “Neću da odrastem”, “Sedam Snežana i patuljak” i “Lepotan i Zverčica”. U jednom periodu trupa je sarađivala sa decom iz Škole za slušno oštećene osobe, tako da smo predstave radili i sa gestovnim prevodom. To je bila jedna lepa saradnja, a imao sam i to zadovoljstvo da sam sarađivo sa učenicima srednjoškolcima iz Doma učenika, kod gospodina Roberta Đivanovića. Njih sam pripremao četiri godine za takmičenja dramskih prikaza tzv. Domijada, i taj posao mi je bio vrlo drag i njega uvek volim da spomenem, jer rad sa srednjoškolcoma je bio pravo uživanje. Veliki uspeh ostvarile su predstave ”Gospođica” Ive Andrića, “Dobro drvo” Šel Silverstejna, “Smrt Omera i Merime”, “Mala Ema” Čat Geze, “Nikola Tesla” grupa autora. A navešću i jedan podatak, a taj podatak nigde nemate, da je poslednja predstava koja se odigrala u Narodnom pozorištu, pre nego što je srušeno, bila predstava „Mala Ema“ i igrali smo je u foajeu, jer već scena nije radila. Deca su je odigrala u hodniku, publika je bila na stepenicama, postoji i snimak te predstave. Posle 15-ak dana YuFest je iseljen i dalje se zna šta se, na žalost, desilo sa zgradom.
U dosadašnjem životu pomalo sam igrao i u filmovima. Otpočeo sam kod Stipana Milodanovića, za koga bih u svako doba snimao i radio šta god poželi! Uh, ovo možda nisam smeo da kažem... Hvala mu za poverenje u “Laredu”, “Blajndmenu” i “Prvom random danu”. Tu je slatka rolica kod Sabolč Tolnaija u “Peščaniku”, i ono što baš željno priželjkujem je premijera filma Marina Maleševića “Apofenija”.
- I finalno pitanje: Neka tvoja ocena, odnosno sagledavanje tvog života ovde u Subotici. Da li se Subotica, subotičani, koliko se Subotica promenila u tom periodu?
- Čini mi se da su se ljudi mnogo, mnogo više ranije družili, tih devedesetih godina, kada sam ja došao. Ljudi su se previše uvukli u geta, u sobe i sebe, u kafee. Možda su malo razočarani, ne malo, malo više razočarani. Ja dosta često razgovaram sa suprugom da smo onda, devedesetih, imali neku nadu da ne može doveka da traje zlo, da će biti bolje. Biće da smo svi više od promena očekivali. Zanimljivo je, recimo, da pošto imam dosta prilike da putujem sa pozorištem – bio sam odušavljen kad smo otišli u Rijeku, bio je novembar mesec, grad je bio preplavljen ljudima. Vratilili smo se u Suboticu, centar grada je bio pust, kao da je kuga zavladala. Sad je lepo vreme, pa se mogu ljudi videti na ulicama, a već sa onim prvim kišama Subotica opusti.
To je ono što meni ovde počinje da nedostaje. Ljudi na ulicama. Ja baš pričam sa ovim čovekom koji kokice prodaje, da sa prvom kišom nema ljudi, kao da ih kiša sve počisti. Hoću na kraju da kažem da meni život u Subotici jako odgovara. Ova mirnoća, jedna specifična sporost koja mi prija i, naravno, različitost. Ja nisam imao nikakav problem sa prilagođavanjem, uspeo sam odmah da se prilagodim, jer sam našao ljude sa kojima sam mogao razmeniti neke informacije, neka iskustva, muziku, umetnost, život uopšte. Dopala mi se jedna sloboda koju sam ovde osetio. Nažalost, čini mi se da je u ovih zadnjih par godina nasilje u ovom gradu veće. Valjda nam je stigao ceh odrastanja uz loše filmove, lošu politiku i muziku, uz loše idole…
- Za kraj možeš da kažeš nešto...
- Priču o Subotici sam počeo sa Buvljakom, a nedavno sam snimio reklamu za Buvljak. Pa možda za sledećih desetak godina, kad budemo pravili novi interview ja ti kažem: Slušaj, Nino, kupio sam Buvljak na tenderu… Ma, šalim se. U Kanadi sam shvatio: Gde god da odeš, neki belaj te može sačekati. Jer bukvalno pred povratak kući u Suboticu, desio se 11. septembar i napad na kule bliznakinje. Ja sam desetak dana posle toga trebao putovati, i poprilično mi je bila frka kad sam se leteo avionom. Shvatio sam koliko je čovek mali i ranjiv, bez obzira gde se nalazio.
