Retko se ima prilika čuti za nekog, a kamoli videti, ko je doživeo sto godina života. I tako, ja sam prvo čuo za njega...
Pre izvesnog vremena na otvaranju svoje izložbe Nebo i Zemlja, g.Terek i sam u godinama, u svom obraćanju gostima, spomenuo je svog oca rekavši da ima sto godina. Tada sam pomislio da bi bilo zanimljivo čuti čoveka koji je doživeo stotu.
- Da li bi vaš otac hteo da popriča malo sa mnom? Ja ne znam mađarski ali vi bi prevodili i tako nemamo problem sa razumevanjem.
- Možemo - reče Terek junior - On voli da priča, i to mnogo. Živi sam, retko mu neko dođe, i onda kada razgovor počne, krenu da mu naviru sećanja i tada ga je dosta teško pratiti pri tome :)
- Nema veze, pokušat ćemo. Snimit ću na diktafon pa kasnije prevesti.
*
Posle izvesnog vremena, jednog sunčanog subotnjeg prepodneva, krenuli smo zajedno sa Palića, do naselja Šupljak. Po ulasku u naselje posle nekoliko kuća s leve strane puta suvozač mi reče:
- Evo ovde stani, stigli smo.
Gledam, u dubini tihog dvorišta omanji objekat bočno okrenut ulici gde pored njega naslonjen leđima na zid, sedeći na sedištu skinutog sa karuca, ispruženih nogu oslonjenih na džakove slame postavljenih preko jabučara, u crnom šeširu i naočarima, u senci, posmatra pridošlice i miruje, Terek senior, stogodišnjak.
**
"Intervju" je trajao nešto preko sat vremena i pokazalo se tačnim da će biti teško razgovor držati u fokusu a ovo što sledi je priča koji je uspeo da sastavi Darko Kovačević slušajući Lein prevod kazivanja.
***
Živi sam, dođu mu njegovi nekad da ga obiđu. Penziju nema, nešto bude novca od arende.
Rođen je 1913. godine, na Nosi.
Kako se seća, malo je živeo sa porodicom, malo sa ujakom, na Paliću i na Nosi.
- Malo onamo, malo ovamo, i na kraju sam se vratio, - kaže.
Nisu se nešto bavili njime. Nisu se pitali gde je i šta radi, pa je radio šta je hteo, što mu se dopadalo. Bilo je zemlje, četiri lanca, pa su ga naučili zemljoradnji. Radila se zemlja, a bilo je još 2-3 krave, živine, bio je voćnjak... Tako.
- Najviše sam voleo da se sankam. - seća se.
Voleo je golubove i konje. Držao je svog omiljenog konja još dugo nakon što se pojavio traktor.
Ipak, 1927. godine, učitelj je tražio da završi školu. Četiri razreda za godinu dana.
- Preko dana sam radio na zemlji, a uveče bi dolazili uvek neki gosti, pa mi je bilo interesantnije njih da slušam nego da učim.
Ipak je nekako završio školu, sa 14 godina nekako je položio 4 razreda.
- Malo sam kopao, malo čuvao svinje kod direktora i učitelja, - možda je i to pomoglo, - Progledali su mi kroz prste.
Ludaško jezero je izgledalo drugačije, kaže. Bio je to rit, a ne jezero, Sve je bilo u trsci, jedino čistina na samoj sredini jezera. Bilo je ptica koliko hoćeš, a najvažnija je bila trska, koju su brali iz čamaca, sušili i koristili kao građevinski materijal. Nivo vode se podigao tek nakon što su stavili branu. Palić je, kako se seća, imao kvalitetniju trsku od Ludaške. Išao je i na Palić, na neki komad zemlje, da je obrađuje.
Da li su se kupali?
- Nekad smo se i kupali, - kaže.
A ribe?
- Kad me ovako iznenada pitate, ne znam ni da odgovorim. Pa bilo je ribe. To se nekad vadilo mrežama.
Pa se priseća.
- Jednom su isto ovako došli nekakvi kulturni pridnjaci, pa postavljali pitanja... Ma, nije ni važno.
A zdravlje?
- Eto, sa 19 godina je imao tuberkolozu. Nekako je ozdravio. Jeo je kokošija jaja, presna.
U to vreme redovno se pio csukamájolaj, riblje ulje iz bakalarove jetre. To je bio lek.
- Imao sam posle čir, - kaže.
Da li je to bilo '48, možda od teške situacije.
Nije hteo da operiše, pa je morao na strogu dijetu. Neki nisu izdržali, ali on je izdržao. Pio je mleko, i jeo malo kuvanog krompira, a setio se još jednog recepta.
- Divlji kesten. Skuvaš, u litru vode, 8 komada divljeg kestena. Kuvaš dok ne bude pola litre. To ti je lek. Popiješ 1dl pre jela. Gorko je, ali posle 10 minuta je dobar osećaj.
Seća se da je dugo držao dijetu, mesecima. Nije smeo ni piti ni pušiti. Za Božić je samo popio jednu čašu vina. Na kraju je otišao kod doktora:
- Doktore, mogu li ja već nešto da jedem? Razboleću se!
Ako popije, kaže, popije gutljaj rakije. Toliko. Najviše je voleo da pije rampaš, kad smo već kod pića.
Imao je i bruh, to su mu operisali.
- Moralo se raditi. I preko zime smo morali raditi. Eto.
Išao je i kasnije u bolnicu, bio je i 90-ih i 2000-tih na operaciji. Imao je i šlog, nedavno, pa je puzao, nekoliko sati, dok nije stigla pomoć.
- Tu mi je sestra rekla da ne častim doktora, jer sam mator - sigurno ću umreti. Ali, eto, nisam umro.
Imao je, žali se, puno problema sa zetom. Stalno su bili neki procesi oko imovine, mogao je već i pravnik postati. Uvek su se nadali da će umreti, ali on ih je sve nadživeo. Možda je postao stogodišnjak, eto, njima u inat.
Prati li danas šta se dešava?
Ako ima određenu distancu, onda može da prati. Ne figurativno nego doslovno.
- Bolje čujem iz daljine nego iz blizine, - kaže.
A duhovni život?
U ono vreme se išlo u crkvu.
- Kad je praznik, onda je trebalo da se ide. Bila je čitava kolona, 200 ljudi. Prebrojao sam.
Da li se obraća Bogu?
Kad mu je žena umrla, jedno dve godine se vraćala kući. Čuo je papuče, osećao je neku težinu dok spava, pa kako prolazi pored kreveta. Dodirivala mu je noge. Barem jedanput, dvaput mesečno ga je posećivala. Nekada je šetala i po krovu, jer se crep smakao.
Pitala ga je da li je usamljen.
Naravno da je usamljen, pa živi sam.
Eto, možda na kraju nije pitanje kako doživeti stotu, već, kako preživeti 100 leta.
