Neke fraze često se rabe, pa se brzo i habaju. Na primer: u etno-srbijanskom multi-etno-vojvodstvu nalazi se etno-multi-festivalski grad etno-Subotica. Ili, da postavimo stvari drugačije, u inter-etničkom paraprostoru multietničke Subotice, obitava, nekako preživljava, jedan mali ali veliki Etnofest, festival koji iz godine u godinu, i spolja i iznutra, uspeva da preispituje subotičku festivalsku paradigmu. O ovom festivalu, festivalima i cirkusima, o našim i svojim doživljajima govori Dejan Vujinović - Denci (37), kako se to sad pomalo meta-jezički, proceduralno kaže, programer i marketing direktor festivala Etnofest. A ja ću biti dežurni skeptik.
Darko: Ispričaj mi priču o Etnofestu.
Denci: Ljudi su sve više zainteresovani za sve što se dešava ovih devet godina života festivala, devet godina koje idu gore-dole, kao jojo, sa usponima i padovima. Ne govorim o inerciji Subotičana po pitanju bilo čega što se dešava u njihovom okruženju, ali za dobrih 9 godina izgradio se auditorijum, stvorila se publika koja dolazi, čak i bez obzira na program koji formiramo ne pitajući publiku šta želi, jer to je, po nama, deo muzičke edukacije koju želimo da sprovedemo u gradu.
Tih devet godina, od prvog festivala 2004, kada su Teofilovići nastupili u subotičkoj sinagogi, pa do danas, prošlo je kao tren. S druge strane, ugostili smo na stotine umetnika koji su manje-više, dolazili sa gotovo svih kontinenata. Ovde godine smo poželeli da se vratimo afričkoj muzici, koju smo mogli da čujemo 2007. godine, kada nam je gost bio Kristo Numpuby, jedan jako interesantan sastav, i to je bila godina saradnje sa francuskim kulturnim centrom gde su oni bili dovoljno otvoreni da prihvate naše ideje.
Festival zapravo uspeva da se programski zaokruži pre svega zahvaljujući saradnji sa evropskim kulturnim centrima kao što su Austrijski kulturni forum, koji nam je već sedam godina partner i saradnik, ili španski Institut Servantes, s kojim takođe sarađujemo već dugi niz godina. Ta saradnja nam omogućava da iz tih zemalja povučemo, na osnovu našeg odabira, izvođače i bendove koji su nama interesantni. To je značajna komunikacija, i veoma sam zadovoljan tom saradnjom, jer ne postoje uslovljavanja koja bi možda ovde postojala, npr. "Ok, dobićete podršku, ali morate to i to zauzvrat".
Što se prostora tiče, počeli smo u Sinagogi, da bismo posle izašli na Palić, pod vedro nebo, jer smo želeli da se festival održava na Letnjoj pozornici koja je festivalska lokacija broj jedan, do nedavno i jedina.
Darko: Zašto više ne može da se koristi Sinagoga?
Denci: Mislim da taj prostor nije dovoljno funkcionalan. Jednostavno, nije bezbedan i ne može da se koristi za takve koncerte. Na Teofilovićima je te 2004. godine, u Sinagogi bilo 1000 ljudi, i to nam je nekako ostalo kao domaći zadatak. Nije tu toliko reč o količini ljudi, nego pre svega o dobroj atmosferi. Stvarno bih voleo kada bismo u narednim godinama mogli ponovo da koristimo taj prostor, koji bi bio fantastičan za akustične koncerte, za velike svetske produkcije.
Darko: Ove godine Etnofest ste locirali na Veliku terasu?
Denci: Nažalost, nemamo drugih prostora koji su toliko funkcionalni. Veliku terasu, koja je od pre par godina postala pomalo funkcionalna, uspeli smo da iskoristimo, nekako da je privedemo nameni, da zadovolji potrebe ovakvog festivala. Ove godine uplašili smo se vremenske prognoze, pljuska, kiše, grmljavine, i sve programe dislocirali na Veliku terasu. Vreme je ostalo lepo i sunčano, ali ne mislim da je bila greška što smo izašli na Veliku terasu, jer je reakcija publike bila izuzezno pozitivna. Program se tu učinio mnogo koherentnijim, interakcija publike i umetnika bila je izraženija, i tu je mogao da se stvori taj festivalski duh koji Etnofest donosi na otvaranju leta, kada imamo tu vrstu opuštanja i rasterećenja. Imali smo ove godine sreće da se sve to poklopilo i da je festival odisao super atmosferom.
Velika terasa izgrađena je 1911. godine, i već tada je projektovana i građena tako da može da ugosti velike umetnike, balove i skupove, ali apelujem na ljude koji to danas vode: za potrebe današnjih događaja trebalo bi još neke stvari da se srede, da bismo imali stvarno savršenu lokaciju.
Darko: Šta nedostaje?
Denci: Potrebno je još toaleta, u svakom slučaju, za publiku, a super bi bilo kada bi raspolagali nekim svlačionicama, toaletima i tuš kabinama za umetnike. Mislim, to su ipak najosnovnije stvari. Mi smo to ove godine nekako improvizovali.
Darko: Šta ste sve imali od muzike ovih godina? Pokušaj da se prisetiš, pa da nabrajamo.
Denci: Sve (smeje se), ili skoro sve. Imali smo afrobeat, flamenco, klezmer, imali smo i muziku sefardskih Jevreja, razne oblike tradicionalne skandinavske muzike, tradicionalnu balkansku i mađarsku muziku, kao i fuziju mađarske muzike sa džezom. Imali smo jako mnogo bendova koji su sami po sebi muzička fuzija, koji imaju svoj sopstveni, jedinstven muzički izraz. Imali smo i orijentalnu psihodeliju, i etno-rok fuzije, i cumbiu i rumbu katalana, imali smo tradicionalnu baskijsku muziku, špansku građansku muziku iz tridesetih godina, a želja mi je, za naredne godine, da imamo i umetnike iz Azije, sa dalekog istoka, što još nismo imali prilike da čujemo, a tu ima nekoliko imena na svetskoj muzičkoj sceni koje mislim da, uslovno rečeno, treba loviti, ili im treba ponuditi završne koncerte, jer u to vreme obično zatvaraju turneje u Evropi.
Darko: A ovogodišnji program?
Denci: Programski, ove godine festival je bio putovanje od centralne Afrike, preko Pirineja, Balkana, do Skandinavije, gde smo imali u jednom trenutku priliku da prisustvujemo stvaranju možda nove muziče saradnje, konkretno, između finske kantele umetnice Arje Kastinen i Teofilovića. Oni su se sreli dan pre njihovog zajedničkog nastupa i kroz jednu malu muzičku radionicu, kako kažu prisutni, već u prvoj minuti pronašli zajedničku žicu. Da li je to u pitanju suptilnost, način na koji ona svira taj tradicionalni finski instrument, ili je to donekle slično sa onim što Ratko i Radiša rade u smislu vokalnog balkanskog nasleđa, ali se pokazalo kao nešto što ima dubokog smisla. I, na kraju, bili smo svedoci saradnje Teofilovića i Feliksa, doduše, samo u jednoj pesmi, ali je čudno da se takva dva imena, koja su tu u našem okruženju poprilično poznata, još nisu muzički srela na istoj bini. To je opet, sa druge strane, i za razliku od saradne sa finkinjom, bio sudar različitih struja i različitih energija. Feliks je u to uneo dozu njegovih improvizacija i slobode, i mislim da je efekat bio odličan, te da je ostavio snažan utisak na publiku.
Ove godine, što se tiče gostiju iz inostranstva, španski sastav Zoobazar doneo je mešavinu severnoafričkih, iberijskih, pa čak i orijentanih uticaja, te otvorio jedno veče koje je kasnije, zahvaljujući gosn. Ebo Tayloru, preraslo u vrhunski doživljaj.
Glavni program je ove godine zatvorio Mizar, makedonski sastav koji je, nakon 25 godina i nagrade publike '87. godine na Omladinskom festivalu, ponovo nastupio u Subotici.
Darko: Na kojim idejama se programira Etnofest? Šta je tu najvažnije?
Denci: Programski, Etnofest pokušava da nas odvede na putovanje od jednog do drugog kraja sveta, ali ne samo da nas upozna sa muzikom naroda, klasičnom ili tradicionalnom etno muzikom, već i sa novim žanrovima i pravcima, sa novim muzičkim eksperimentima koji su ostavili traga u svom okruženju, a da mi to nemamo i nismo imali prilike da vidimo i upoznamo. Etnofest je najviše vezan za pojam World music, muziku sveta, koji sada, budimo iskreni, možda postaje i izlizan, ali svakako je to muzika koja je od 80-ih godina naovamo uspela da zavrti značajan deo muzičke industrije. Na Etnofestu mogu da se predstave i oni muzičari koji idu do arhaične muzike, kao što je to pomenuta finkinja Arja Kastinen, sa karelijskim improvizacijama iz XVIII veka na kantaleu, tradicionalnom finskom instrumentu, ali možemo da vidimo i muzičke pravce koji su ostavli značajnog traga na svetskoj muzičkoj sceni, kao što je to afrobeat, nastao 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, prvenstveno u Nigeriji, zahvaljujući Fela Kutiju (između ostalih), ali i ta ganijska podvarijanta afrobeata i fusion (fjužn) drugih muzičkih pravaca, tada aktuelnih u centralnoj Africi, koji nam je na ovogodišnjem festivalu predstavio Ebo Taylor i njegov Afrobeat Academy. On je čovek od 76 godina, koji je na Palić došao sa svoje turneje iz Južne Amerike, a pre toga je bio i u Japanu. Dakle, godine ne predstavljaju prepreku za putovanje, i za ono što on sa muzičarima koji dolaze ne samo iz Gane, već i iz Nemačke i SAD, ono što on predstavlja na svojim koncertima, a to je muzika koja prosto tera ljude na ples. Imao je dovoljno vremena da se pomalo i odmori na Paliću, i za razliku od nekih umetnika koji bi samo došli i prošli, imao je vremana da na miru pogleda npr. izložbu fotografija Sanje Knežević "Family Matters", i da prokomentariše kako je to jedna jako tužna priča, koja je u nekim stvarima istovetna sa situacijom i u njegovoj zemlji, i to je ostavilo jako dubok utisak na njega. S druge strane, čovek je bio oduševljen Palićem i prijemom, i nije mu bilo teško da uputi direktan poziv, kada kod nas zaveje, kad bude sneg do kolena, da dođemo u Ganu kao njegovi gosti. Na kraju koncerta, imali smo to prilike da vidimo, dok je trajala poslednja numera, on je svoju gitaru ostavio i sišao u publiku da pruži ruku pojedinačno svakom ko je bio tamo u prvim redovima, te da zagrli devojke i odigra sa njima po jedan ples. To je ta pozitivna atmosfera i otvorenost koju Etnofest ima.
Darko: Ali, daj da se odmah mašim za buđelar, Ebo Tejlor, iz Afrike, muzičari iz Amerika, Nemačke, nije li to preskupo za nas?
Denci: Tu su načini na koji se dolazi do tako vrsnih muzičara, načini su različiti, i potrebno je mnogo truda i kreativnosti da bismo došli do takvog programa. Mi imamo tu sreću da kroz mrežu naših saradnika, eto, već 7-8 godina, budemo prisutni na svim značajnijim sajmovima muzike sveta ili World Musica, gde se stvarno okuplja krem muzičke industrije koja se direktno vezuje i za programsko usmerenje Etnofesta. Druga stvar su povoljne okolnosti i iščekivanje trenutka, kada, recimo jedan takav veliki sastav kao što je sastav Ebo Taylora, upravo ima turneju po ovom delu Evrope, baš kada smo i mi zakazali Etnofest. Tu je u pitanji 6 ili 7 evropskih festivala sa kojima smo komunicirali da bismo uspeli da podelimo i putne troškove i da bismo spustili letvicu na prihvatljiv nivo, da bude prihvatljivo, eto, čak i za Etnofest. Jeste, govorimo o skupim produkcijama, ali Etnofest je to ove godine uspeo, šta više, mislim da mora da insistira na programima tog kalibra. Pre dve godine smo imali i jednog Kirila iz Makedonije, sa velikim orkestrom, što je bila velika produkcija, a kada je reč o Makedoniji, imali smo i Vlatka Stefanovskog pre četiri godine. To je nivo programa na kojem želimo da instistiramo, i ispod koga ne želimo da idemo.
Darko: Recimo, problem sa kulturom u gradu, postaviću to kao skeptik, je možda to što se gotovo 15% gradskog budžeta troši na kulturu, dok jedno istraživanje (na nivou Srbije) pokazuje da svega 1% populacije posećuje tu takozvanu "budžetsku" kulturu? Ispadne da puno novca trošimo na elitističke zabave. Šta tu Etnofest ima da kaže u svoju odbranu?
Denci: S druge strane, istraživanja kažu da se u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija, oko 7% populacije aktivno interesuje za kulturu i kulturne manifestacije, te na taj način ovu kulturnu ponudu možemo posmatrati i sa tržišne strane. Ove brojke koje smo navodili su, verujem, duboko vezane za ekonomsku situaciju koju ljudi imaju i standard koji žive. Ne možemo da povlačimo druge paralele nego je to prosto tako. Koliko se troši na nivou grada kroz budžetski razrez koji se zove kultura, možda nije pitanje da li je premalo ili previše, nego mislim da ne postoje dobri mehanizmi koji bi ravnomerno i smisleno raspoređivali sredstva koja se u kulturu troše. Imamo i ogromne budžetske potrošače u kulturi s jedne strane, a sa druge strane imamo male, prilično fleksibilne nezavisne organizacije, koje dolaze i na sto stavljaju nešto što je kvalitetno, upotrebljivo i za čim se iskazuje sve veći i veći interes.
Darko: Etnofest, ako se ne varam, zaista spada u skromne budžetske potrošače.
Denci: Budžetski, grad u Etnofestu učestvuje, čisto finansijski gledano, neto, sa otprilike 1/4 sredstava. Za druge stvari, šta ja znam, na primer, imamo dvadesetak klupa na sceni, tu je Park Palić i neke druge javne institucije koje nam izađu u susret. Istina je da grad iz godine u godinu podržava Etnofest, ali Etnofest ostaje festival koji dobija i troši najmanje novca u ovom gradu, a da programski, to je moje lično mišljenje, to odavno prevazilazi.
Darko: Kako uspevate da namaknete one nedostajuće tri četvrtine?
Denci: Ostalo uspevamo na mišiće, i to su pre svega komercijani partneri, nazovimo sponzori, mada ja baš ne volim da koristim termin sponzor. Tu su značajne pomoći i kroz partnerstva sa stranim kulturnim institucijama, tu su sopstveni prihodi, od kojih smo, eto, ove godine bili uskraćeni za naplatu ulaznica, jer na Velikoj terasi to ne možemo da radimo, i makar koliko mi bilo drago što možemo da pružimo besplatan program našim sugrađanima, toliko budžet i festival to trpe. Generalno sam stava da za dobar program treba da se naplaćuju ulaznice.
Darko: A Etnofest i Interetno? Da li imamo višak etno festivala, ili ne smetaju jedno drugom, ili bi moglo da dođe do fuzije?
Denci: Stalno se povlači ta paralela. Pričali smo već da li je Etnofest pravi naziv onoga što mi već 9 godina pokušavamo da radimo, oko čega se već 9 godina trudimo, a to je World Music, ali mislim da su koncepcijski to dva potpuno različita festivala. Uz dužno poštovanje, volim da odem na Interetno krajem avgusta meseca, ali akcenat našeg festivala je usmeren u potpuno drugom pravcu. Mi govorio o muzičkim produkcijama koje su aktuelne na najvećim evropskim festivalima, i pokušavamo da nađemo takvu vrstu muzičkih fuzija koje možda nemaju mesta na festivalima koji se bave isključivo tradicionalnom muzikom, te rado prepuštamo organizatorima drugih manifestacija da na način na koji su navikli predstavljaju aktivnosti kulturno-umetničkih društava i velikih plesnih grupa u smislu i na način kako je, eto, a baš prikladan za njihov festival. I to je lepo.
Darko: Etno nama, homines balkanikusima, i dalje zvuči kao nešto nacionalno. Može li uopšte resorno podeljena subotička etno-građanština da svari festival koji nije vezan za određenu naciju, nego je, nekako, možda više tržišno orijentisan? Imamo li mi uopšte kapaciteta da ukapiramo jednu takvu priču?
Denci: Mislim da je čoveku trebalo 40,000 godina da mu se izgradi onaj enzim koji će da prerađuje mleko, a nadam se da je 10 godina sasvim dovoljno da se u nas ugradi enzim koji će uspeti da razume i preradi ono što Etnofest kao festival donosi. Mislim da će na ovaj festival u narednim godinama sve više ljudi dolaziti sa strane, da poseti Etnofest i druge festivale, ali treba mnogo više ulagati u promociju i pokušaje da se dosegne što širi ciljni auditorijum. Tu dolazimo do pitanja medija, koji igraju, ili bi mogli da igraju vrlo značajnu ulogu u celom procesu, i pitanje je zašto, na primer, nijedna televizijska ekipa nije došla da napravi reportažu o ovogodišnjem festivalu, koji im je bukvalno pod nosom, i zašto su prisutni samo malobrojni novinari, koji se temljeno i iskreno bave onim što rade, da ne spominjem Radio Novi Sad, koji su kroz svoje programske emisije predstavili festival na način na koji on i zavređuje. Nekim predstavnicima medija nije problem da imaju i polučasovne razgovore putem radio talasa, i da na taj način, iskreno promovišući festival, utiču na ono što si ti pitao - da li će publika to moći da svari? Može, naravno, može da prihvati Etnofest takav kakav je, nevezano za bilo koje uskonacionalno stremljenje, ili pojmove koji se direktno vezuju za etno-stvaralaštvo. Stvar je samo razumevanja i dovoljno otvorenosti da se razume i shvati ono što se u našem okruženju dešava.
Darko: Da li ti veruješ da bi Subotica zaista mogla postati grad festivala? Od onog antičkog panem et circenses, nekako sve manje ima hleba a sve više cirkusa.
Denci: To bi trebalo pitati naše sugrađane. Subotica u nekim svojim okvirima, posmatrana iznutra, jeste grad festivala, jer svake dve-tri nedelje, hop, eto nas negde na trgu ili pozorišnoj sali ili u nekom improvizovanom koncertnom prostoru (pošto pravog nemamo), ali posmatrano u širem kontekstu, čak i regionalno, potrebno je mnogo toga da se uradi, mnogo truda da se uloži, da se stvari pokrenu i preokrenu, da bi Subotica zaista živela sa tim imenom i sa tom, nazovimo je robnom markom grada festivala.
Darko: Imali ste ove godine i mali vašar rukotvorina, uvezali ste nekako našu lokalnu ponudu sa globalnom, i meni se čini da ste uspeli nekako da trasirate ovaj festival na taj famozni treći put, da dođete do humane mere (u smislu omium rerum homo mensura est). Kako to treba da izgleda idealan Etnofest?
Denci: Mislim da festival treba da ima jedan porodični ambijent, atmosferu, da bude još više porodičnih programa tokom dana, na čemu ćemo svakako insistirati. Voleo bih da taj travnjak ispred Velike terase bude ukrašen šarenim ćebadima, da to bude jedan veliki piknik, da to bude jedna zaista opuštena porodična atmosfera kakvu možemo videti na velikm festivalima u inostranstvu. Želimo da stvaramo jednu drugačiju atmosferu, i ne mora to da bude klasičan koncert sa publikom koja stoji ispred bine, već da ljudi dolaze porodično, ili u društvu, da uživaju u Etnofestu.
Svakako mislimo da živimo obe lokacije, i Letnju pozornicu i Veliku terasu. Naredni festival je deseti po redu, i voleli bismo svi da se potrudimo, ne samo mi, nego da nam cela zajednica da vetar u leđa, da to obeležimo na onaj način kako mislimo da dolikuje, te da stvorimo festival na koji ćemo svi biti ponosni.
Darko: Koliko ljudi radi na Etnofestu?
Denci: Ima nas nekolicina koji tokom cele godine pričamo, kombinujemo, pokušavamo da "ulovimo" povoljne prilike, o čemu sam već pričao, da bi se pred sam festival priključilo još ljudi, i tokom samog festivala imamo 30-tak ljudi koji realizuju festival. Ima tu volontera, naravno. Zahvalnost za uspešnost festivala pre svega ide tim ljudima, koji su zavrnuli rukave i omogućili svojim radom da festival bude ono što jeste.
(foto: D. Mamužić, iz arhiva subotica.info)
::
