Ivana Dulić Marković rođena je u Zagrebu 1961. godine, gde je i diplomirala na Fakultetu poljoprivrednih znanosti na odseku za voćarstvo, vinogradarstvo i vinarstvo 1985. godine. Magistrirala je 1991. godine na istom fakultetu u Zagrebu, a doktorirala 1999. godine na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je preko 40 naučnih radova, a usavršavala se u laboratorijama za istraživanje biljnih virusa u SAD, Italiji i Škotskoj.
Nakon studija radila je u Institutu za voćarstvo u Čačku do 2001. godine. Bavila se dijagnostikom virusa koštičavog i jagodastog voća, kao i proučavanjem virusa voća. Od 1995. godine do 2000. godine bila je saradnik Centra za PCR na Biološkom fakultetu u Beogradu. Od 1999. godine aktivno se uključila u akcije građanskog parlamenta, Otpora i ekspertsku mrežu G17 PLUS u Čačku. U novembru 2000. godine postala je direktor Zavoda za genetičke resurse, koji je bio deo Saveznog ministarstva poljoprivrede. Od 2003 do 2008. Dulić Marković je bila i profesor fitopatologije na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Banjaluci.
Za ministarku poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi Republike Srbije izabrana je 2004. godine, a od juna do novembra 2006. godine bila je potpredsednica Vlade Srbije. Ivana Dulić Marković je 2008. godine izabrana za potpredsednicu Izvršnog veća AP Vojvodine i pokrajinsku sekretarku za regionalnu i međunarodnu saradnju a tu funkciju je napustila 2009. godine i od tada radi kao konsultant za poljoprivredu u kompaniji SEEDEV.
Majka je dvoje dece. Živi u Subotici.
Darko: Vi predvodite, kako Dinkić kaže, tim ljudi koji je napisao program za poljoprivredu URS-a. Da li možete napraviti neki erratum, neki pregled osnovnih problema i grešaka u politici poljoprivrede i na koji način mislite to da ispravite?
Ivana: Ja sam u timu koji je napisao program Ujedinjeni za poljoprivredu. Naslov Ujedinjeni je zato što je URS prihvatio ovaj program kao jedan o stubova kampanje, ali i zato što je jedan od ciljeva Programa da ujedini poljoprivrednike oko Programa i zaustavi političko motivisane podele Vojvodina - centralna Srbija, ratari - stočari, mali - veliki itd. Svi moraju da shvate da sektor može da napreduje samo ako se uspostavi stabilnost, predvidljivost i ravnoteža u agrarnoj politici.
Problema ima mnogo, grešaka još više, nabrojaću samo nekoliko. Prvi problem (greška) su neizvesnost i konfuzija koje su stvorene činjenicom da u je poslednje 4 godine jedna stranka imala tri ministra i tri različite agrarne politike. Zamislite kako je poljoprivrednicima u takvoj situaciji, kad nemaju pojma kakvo ih okruženje čeka, ni kad seju, ni kad žanju.
Na to se nadovezuje milion pogrešnih, neusaglašenih poruka i signala koje šalje država, a posebno tzv. dvorski stručnjaci, profesori koji su plaćeni, preko različitih projekata, da potvrđuju "mudre" misli ministara i pomoćnika ministra. Na primer - često se čuje "poljoprivreda je razvojna šansa", "poljoprivreda je motor razvoja, prioritet, ona će spasiti Srbiju", a u isto vreme agrarni budžet je dostigao istorijski minimum i pao na 2.4% od ukupnog budžeta, a samo 75.000 od 700.000 (po "staroj" statistici) poljoprivrednika dobija subvencije. To je već u koliziji sa tvrdnjom da je poljoprivreda razvojna šansa, nosilac razvoja a naravno svi koji imalo znaju nešto o poljoprivredi znaju da postoji potpuno jasna korelacija između razvijenosti zemlje i učešća poljoprivrede u bruto nacionalnom dohotku. Dakle, poljoprivreda nigde nije nosilac razvoja.
Zato u našem programu piše da poljoprivredi treba dati značaj kakav zaslužuje, jer zaslužuje više, a to više je 5% budžeta. Program jasno govori i o tome da poljoprivreda ne može da bude nosilac jer zavisi od subvencija koje treba da zarade drugi sektori, ali poljoprivreda može da bude mnogo bolja, može da doprinese većem ekonomskom bogatstvu i može jedan deo populacije pristojno da živi od poljoprivrede (u Evropi je to u proseku 2% od ukupnog stanovništva).
Drugi veliki problem je što tranzicija kod nas predugo traje, što ljudi umesto da se zapošljavaju u drugim sektorima oni se još uvek vraćaju u poljoprivredu te je konkurencija na nivou proizvodnje veoma velika. Problem je što nema konkurencije na nivou otkupa i prerade! Imate najnoviji primer prezentacije jedne kompanije na nacionalnoj konferenciji koja s ponosom pokazuje podatak, prepisujem "Tržišno učešće od 50% suncokreta, 60% soje, 70% uljane repice". Ukoliko Srbija želi da poveća vrednost proizvodnje i izvoz poljoprivrednih proizvoda, moraće da privuče investicije u preradne kapacitete, investitore koji će biti spremni da ulažu u organizovanje tržišnog lanca čija bi osnova bili produktivni i konkurentni primarni proizvodjači. Da bi se to uspelo potrebno je eliminisati barijere za investiranje koje se tiču ukupne poslovne klime bez obzira na sektor (prava vlasništva, birokratske procedure, poresko okruženje, garantovanje istih prava za sve, konkurentan obrazovani sistem, pravna sigurnost...) ali i one koji se direktno tiču sektora proizvodnje hrane, kao što su stabilizacija cena, otvorenost tržišta, poštovanje ugovora male vrednosti, smanjivanje sivog tržišta, sprovodjnje zakona o bezbednosti hrane - isto prema svim učesnicima, predvidljivost u subvencionisanju.
Darko: Ko govori istinu? Da li oni koji kažu da je poljoprivreda neodrživa (odn. zavisna od subvencija) ili da može da opstaje samo intenziviranjem proizvodnje, ili drugi, npr. pokret organske poljoprivrede, koji pokušava da dokaže održivost malih farmi?
Ivana: Poljoprivreda u evropskim okvirima zavisi od subvencija, bila ona intenzivna ili zasnovana na nekim specifičnim tržištima, i svaki poljoprivrednik zavisno od uslova na svojoj farmi, svog znanja, okruženja, odlučuje da li će njegov proizvod biti konkurentan cenom ili konkurentan kvalitetom. Nema dve poljoprivrede. Poljoprivreda je jedna, a različiti proizvođači imaju različite strategije za svoje gazdinstvo. Sukobe među ova dva koncepta pravi politika po sistemu zavadi pa vladaj!
Darko: Da li je vraćanje poljoprivredi, pre svega proizvodnji hrane, lokalni, regionalni ili globalni trend i šta možemo da očekujemo, kakve promene u odnosu prema poljoprivredi? Da li će doći do nekih strateških zaokreta (npr. hoće li biti mesta za male proizvođače, ili će doći do još većeg ukrupnjavanja)?
Ivana: U doba kriza, recesije, poljoprivreda dobija na značaju pre svega jer je u tom periodu naglašena briga za hranu na nivou pojedica ili briga o prehrambenoj sigurnosti na nivou države. Za male proizvođače ima manje mesta u ovakvim vremenima jer oni, ako su dobri - proizvode skuplje proizvode za koje u krizi - ima manje potrošača.
Darko: Može li, uzmimo na primer Suboticu, danas neki grad napredovati i razvijati se na poljoprivredi (i preradi), a ne na, velikoj industriji i, šta ja znam, uslugama i finansijama? Da pojednostavim, mogu li poljoprivreda i urbani razvoj jedno sa drugim?
Ivana: Poljoprivreda i urbani razvoj u idealnim uslovima razvijaju se zajedno. Ali poljoprivreda, kao što sam već rekla, ne može da bude nosilac razvoja. U uslovima ekonomske stabilnosti, nekonkurenztni poljoprivrednici nalaze posao u drugim sektorima koji se sele iz urbanih sredina ka ruralnim područjima. U razvijenm zemljama građani sa dobrim zaradama žive u ruralnim predelima i tako se otvaraju mogućnosti za razvoj sektora usluga i drugih proizvodnji. I sama ruralna politika EU daje veliki značaj i subvencije diversifikaciji ruralne ekonomije.
Darko: Znači li to da zemlja postaje luksuz koji sebi mogu da priušte samo bogati?
Ivana: Ne, to znači da oni kupuju kuće u ruralnim područjima i žive daleko od buke i gradske vreve. Oni se ne bave poljoprivredom i uglavnom ne poseduju zemljište, jer u normalnim zemljama se na posedovanje zemljišta plaća porez. Pravilo za razvoj poljoprivrede je da posedovanje zemljišta bude skupo, a obrada jeftina. U takvom sistemu zemlju poseduju oni koji je obrađuju. Ali u Vašem pitanju ima neke istine jer moje mišljenje je da će poljoprivredici u budućnosti biti elita, biće ih malo i biće jako teško ući u sektor. Na primer - Vi, ja, moći ćemo (teoretski) školovati decu ali, ako bi oni hteli želeli da se bave poljoprivredom potrebne su stotine hiljada evra za npr. zemljište, ili farmu ili mehanizaciju da bi mogli da se takmiče sa dobrima. Tu će biti šansa za decu poljoprivrednika, jer oni će imati taj kapital.
Darko: Imam utisak da poljoprivreda jednostavno nije važna tema današnjim političarima, pretpostavljam zato što sela ne donose baš previše glasova. Da li zbog toga zapostavljamo neke važne potencijale i resurse?
Ivana: Da poljoprivreda nije važna tema, kao i sve druge konkretne životne teme. Nijedna stranka nema tim i program za poljoprivredu ili ih formira pred same izbore. G17 PLUS je od osnivanja imao tim, mislim da smo u periodu 2004-2006. uradili puno i jedino je tad rađeno na promeni sistema: Agrarni budžet je duplo uvećan, doneta je Strategija razvoja poljoprivrede koja je po prvi put u sedište agarne politike stavila porodično poljoprivredno gazdinstvo, okretanje agrarne politike ka strukturnoj podršci i ruralnom razvoju kroz uvođenje brojnih mera podrške investicijama i ruralnom razvoju, uspostavljen je Registar poljoprivrednih gazdinstava, podela gazdinstava na komercijalna i nekomercijalna gazdinstva (stariji od 55 godina, ceo život poljoprivrednici i želja da budu nekomercijalni a ne komercijalni proizvođač), i obezbedjena podrška od 500 EUR po članu za nekomercijalna gazdinstva, sistem kreditiranja putem kratkoročnih i dugoročnih kredita preko banaka (kamatne stope 5, odnosno 3%), čime su banke postale zainteresovane za poljoprivredu,
Državno zemljište pod jednakim uslovima postalo dostupno svima a ne samo vlasnicima privatizovanih imanja. Zakon o poljoprivrednom zemljištu prvi je uveo suštinsku decentralizaciju, jer lokalne samouprave prave program korišćenja zemljišta, Formirana je Fitosanitarna uprava, Veterinarska Uprava i po prvi put u okviru ministarstva sektor za agrarnu politiku i sektor za ruralni razvoj, uspostavljen Sistem tržišnih informacija u poljoprivredi (STIPS).
Sve to nije bilo dovoljno da bi u okviru koalicije kasnije dobili nadležnost nad ovim resorom. Posledice nekompetentnog upravljanja su vidljive i vraćaju nas opet na početak reformi.
Darko: Šta je sa vodom? Ne znam da li sam u pravu, ali kanal Tisa-Palić se uglavnom ne koristi, kažu, nema novca?
Ivana: Problem upravljanja vodama u Srbiji i Vojvodini je što njima upravlja državno tromo leno preduzeće koje ima monopol. Svi dobijaju plate, a ne polažu račune nikom, a kamoli poljoprivrednicima.
Darko: Ima li mesta ekologiji u svim ovim velikim, strateškim projektima poljoprivredih reformi?
Ivana: Mislim da ima previše strategija koje obuhvataju i ekologiju ali problem je u primeni. Svaka mera agrarne politike treba da ima ekonomski ili socijalni efekat, većina ekonomskih mera moraju da vode računa o zaštiti životne sredine, ali... Teoretski imamo EU propise ali npr. od 800 registrovanih pesticida, 500 je generika; imamo zakone o ambalažnom otpadu ali nema sistema za prikupljanje ambalaže pesticida; i još 100 ovakvih primera samo iz oblasti poljoprivrede.
Ne trebaju nam velike strategije nego jednostavni mali koraci primene...
Darko: Ne krije li se đavo baš u tim detaljima? Nekako, najlakše je (pretpostavljam) lobirati za te male korake. Tako, vremenom, i poljoprivreda prelazi u ruke velikih igrača (koji sebi mogu da priušte lobiste)?
Ivana: Upravo tako, uvek je đavo u "malim" stvarima. U najvećem broju slučajeva je teško ukloniti baš one stvari koje su ključne ali koje su predmet interesovanja onih koji su ih nekad namestili tako da im omoguće, olakšaju posao i tačno znaju kako i gde treba da lobiraju. Sećam se, na primer, kad smo 2005. donosili novi zakon o semenu, kako su sve partije imale iste amandmane... Znači, neko je izlobirao sve. Ma kakvi lobisti, u pitanju je čista korupcija! Ti meni to, a ja tebi platim bilborde ili već nešto...
Darko: Ok, hajde da ne završimo ovako, negativno, nego da za kraj predstavimo rezime Vašeg programa.
Ivana: Program predviđa da poljoprivreda u Srbiji treba da dobije značaj u skladu sa očekivanjima od nje. URS će udvostručiti ulaganja u poljoprivredu (agrarni budžet najmanje 5% od ukupnog budžeta) i sprovesti reforme započete u periodu od 2004 do 2006. Ukinuće se uslovljavanje dobijanja subvencija s plaćenim PIO, a merama agrane politike i ruralnog razvoja postići će se pravednija geografska (Vojvodina - centralna Srbija) i sektorska (biljna proizvodnja - ratarstvo) dodela podrške poljoprivrednicima.
Ekonomske i socijalne mere će biti razdvojene. URS predlaže da trećina agrarnog budžeta bude potrošena na investicije - na svaka 3 dinara sopstvenih sredstava koja ulože poljoprivrednici, država treba da obezbedi 2 do 3 dinara bespovratnih sredstava iz budžeta. Zadržaće se isti iznos kao do sada za subvencije za đubrivo i gorivo a procedure za dobijanje subvencija će biti pojednostavljene. Ponovo će se uvesti podrška od 50.000 din svakom članu nekomercijalnog gazdinstva. Posebni deo programa čine mere kojima bi trebalo poljoprivrednike uključiti u socijalni sitem podrške ravnopravno sa svim građanima.
Program Ujedinjeni za poljoprivredu predviđa hitno stavljanje u funkciju mreže nezavisnih laboratorija, početak uspostavljanja Agencije za intervencije na tržištu po ugledu na EU, reformu istraživačkih instituta itd.
Program Ujedinjeni za poljoprivredu je dostupan na web stranici
