Sava Stambolić (1989), student Pravnog fakulteta u Novom Sadu, završio Gimnaziju "Svetozar Marković" u Subotici, član odbora "Svetosavske omladine", pobedio u besedništvu na Pravnom fakultetu 2009, besedom "Pobednik", o stanju u društvu i njegovoj viziji kako ga prevazići. Godinu dana ranije, 2008. godine, bio je nacionalni pobednik besede u Zoranovu čast na temu "Moja vizija Srbije". U ovom razgovoru predstavlja "Svetosavsku omladinu", ali i "Dveri sprske" odn. Srpski sabor "Dveri - Pokret za život Srbije".
Darko: Kakve vrednosti nosi Svetosavska omladina?
Sava: Mi u Svetosavskoj omladini nemamo lidera ni liderski koncept, nego se zasnivamo na ideji sabornosti, jednakosti i napredovanja po zaslugama (pozitivna selekcija, meritorkatija), gde se svako bavi onim aktivnostima koje mu odgovaraju. Sticajem okolnosti, ja se bavim kontaktima sa javnošću.
Svetosavska omladina je skup mladih članova SKC "Sveti Sava", koji su se sabrali radi čuvanja srpskog nacionalnog identiteta, sabiranja rasute pozitivne energije i negovanja kulture tradicionalnih vrednosti i pravoslavne duhovnosti u društvu, a naročito među mladima.
Bavimo se humanitarnim akcijama, pomoći našima na Kosovu, a u Subotici je fokus afirmisanje autentične lokalne srpske kulture vezane za zavičajnu istoriju i podizanje svesti srpskog naroda u Subotici, svesti o njegovoj prošlosti i ljudima koji su je stvarali, jer vidimo da sve druge nacionalne zajednice u Subotici neguju uspomenu na svoje velikane, podižu im dostojne spomenike, i naša je želja da se izborimo za isti tretman srpskih velikana, kojih je u stvaranju Subotice bilo u značajnom broju.
Darko: Kako je biti Srbin u Subotici?
Sava: Srbin u Subotici treba biti kao što smo bili zadnjih 500 i više godina, a to podrazumeva jasnu svest o sebi, svom poreklu, svojoj religiji i tradicionalnim vrednostima, i naravno uključuje i puno poštovanje i uvažavanje svih onih koji sa nama žive u ovom gradu. Kada već pričamo o Subotici treba reći da je jedna od najstarijih verskih građevina u Subotici bila SPC izgrađena krajem XVII i početkom XVIII veka. Trenutni hram potiče iz nešto kasnijeg perioda, negde iz prve četvrtine XVIII veka. Taj podatak nam govori da su Srbi u Subotici već tada bili prisutni u toliko značajnom broju da su imali dovoljna sredstva da izgrade svoj verski objekat.
To je bilo pre skoro 400 godina. Od tog vremena istorija Subotice je prepuna pojedinaca i porodica koje su dale značajan doprinos njenom razvoju i gradskoj kulturi. Tu treba izdvojiti Jovana Pačua, velikog kompozitora koji se rodio u Aleksandrovu, koji je između ostalog komponovao i muziku za himnu "Onamo, 'namo", i značajnu porodicu Manojlović koja je bila veoma uticajna i bogata, a koja je iznedrila ljude kao što su Cvetko Manojlović, koji je zajedno sa Stevanom Stevanovićem Mokranjcem u Beogradu osnovao pevačko društvo i bio dugogodišnji direktor muzičke škole u Subotici.
U Subotici je već sredinom XIX veka postojalo sprsko pevačko društvo, pre nego što je osnovano u bilo kom drugom kraju države Srbije. U subotičku gimnaziju išla su tako značajna imena kao što su Dušan Radović, Stevan Raičković, i akademik i lingvista Pavle Ilić. Za kraj treba reći da nijedan od ovih ljudi nije dostojno obeležen, uspomena na njih nije dostojno sačuvana, i mesta u kojima su oni živeli, radili i školovali se nisu obeležena. Ovo je samo vrh ledenog brega što se tiče istorije Srba u Subotici, i morao sam ovo da navedem kao primer koliko u stvari ne poznajemo zavičajnu istoriju našeg grada, i kolika je nepravda što tako značajni ljudi padaju u zaborav.
Darko: Da li su Srbi većina ili manjina u Subotici?
Sava: Srpski narod je specifičan zato što ovo jeste država Srbija, država srpskog naroda i svih građana koji žive u njoj i u tom smislu se Srbi ne mogu smatrati manjinom, ali u Subotici Srbi i njihovi interesi ostaju često na marginama lokalne politike jer se zna da postoji jedna partija za koju glasaju Mađari, jedna za koju glasaju Hrvati, a Srbi se uvek raspu na razne stranke sa centralom u Beogradu.
Ono što je naša želja je upravo da srpski narod u Subotici dobije jednu alternativu i da izađemo pred naše sugrađane sa jasno definisanim programom - šta mi to želimo u lokalnom parlamentu, na državnom nivou, i da se konačno neke nepravde isprave.
Darko: Koje nepravde?
Sava: Zbog toga što Srbi u zadnjih 20 godina nisu bili adekvatno zastupljeni na lokalu, desilo se ono o čemu smo govorili, a to je da su srpski velikani i srpska istorija Subotice zapostavljeni. Mađarska nacionalna zajednica se sasvim opravdano i razumno pobrinula da svaki iole značajan pojedinac iz istorije bude istaknut. Srbi nisu imali ko da podigne ruku na glasanjima o obeležavanju lokalnih velikana i ti ljudi su tako stavljeni u zapećak.
Darko: Dobro, ipak mi ovo deluje kao opredeljenje prema prošlosti. A budućnost, a poslovi, a radna mesta?
Sava: Problem vezan za radna mesta i pretvaranje Subotice iz industrijskog grada u grad u stagnaciji vezan je za državni nivo. Ono što možemo ponuditi kao rešenje vezano je za državni plan koji Dveri imaju, a to je da dođe do revizije svih pljačkaških privatizacija, da se sedne sa predstavnicima svih preduzeća na terenu i ustanovi koje su realne mogućnosti. U Subotici smo imali da se industrijska zona u Aleksandrovu desetkuje, a onda se na suprotnom kraju grada proglašava velikim uspehom otvaranje nove industrijske zone, dok već postojeća propada. Takođe smo videli raspad velikih sistema, čak i Fidelinke, za koju nijko nije verovao da će ikada moći da padne na tako niske grane, da bi se kasnije opet uspehom proglasilo preuzimanje od strane jedne male slovenačke kompanije. Dakle, nije to način, i tu se slažemo sa predstavnicima sindikata Severa i drugim obespravljenim ljudima, ne vodimo računa i puštamo da propadne ono što već imamo, a da za velika dostignuća proglašavamo stotinjak novih radnih mesta nakon što smo prethodno dozvolili da propadnu hiljade.
Ja ne kažem da je lako voditi jedan grad, niti mislim da bih ja kao mlad čovek mogao da imam rešenje za takve probleme preko noći, ali ekonomski program Dveri u koji su uključeni stručnjaci poput Branka Dragaša i drugih, koji nemaju pristupa državnoj ekonomiji zbog monopola (UMS - "Ujedinjeni monopoli Srbije", kako ih Dveri nazivaju), imaju koncepciju razvoja koja se pre svega zasniva na jačanju malog i srednjeg preduzetništva i sela, i naša je želja da učinimo da poljoprivreda bude održiva, bogata i maksimalno podržana od države. Da se zaustavi pogubna Beogradizacija i Novosadizacija Srbije i Vojvodine, da se ljudima stvore uslovi da ostanu u svojim sredinama i privređuju uspešno.
Širok je to spektar pitanja, ne mogu da adresiram sve, ali ću izneti primer da se Novi Sad u poslednjih 10 godina udvostručio, sa 200 na 400 hiljada stanovnika, što praktično znači da trećina Vojvodine tamo živi. Subotica ima potencijal za razvoj zbog blizine granice, jednake udaljenosti od Budimpešte i Beograda, kao i najplodnije zemlje u Evropi. Samo je pitanje, suština, u tome da se ti resursi čuvaju i razvijaju na jedan ozbiljan i dugoročno održiv način. Za to su potrebni ozbiljni ljudi i za to je potreban konsenzus svih nas koji u Subotici živimo, da sednemo i vidimo kako to možemo ovaj grad vratiti barem na nivo na kom je bio pre sto godina.
Darko: Pominjao si Dveri. Dveri su?
Sava: Srpski sabor Dveri je jedna NVO koja je u proteklih 12 godina svog postojanja dobila puno negativnih kritika i o kojoj postoji mnogo netačnih informacija.
Darko: Zašto se netačno piše o Dverima?
Sava: Nastale kao udruženje studenata Filološkog fakulteta u Beogradu, kao njihov časopis, Dveri su prerasle u ozbiljan časopis posvećen temama od nacionalnog značaja. O Dverima postoji puno netačnih informacija, upravo iz razloga što kroz svoju delatnost afirmišu vrednosti i bave se pitanjima koja nisu u skladu ciljevima i stremljenjima trenutnih vlasti u Srbiji. Saradnja SKC "Sveti Sava", "Svetosvaske omladine" i "Dveri" kao nevladinih organizacija postoji već dugi niz godina.
Dveri su odlučie da aktivnost dignu na viši nivo i istupe kao politički pokret. To su učinile iznošenjem u javnost "Novog narodnog dogovora" u 10 tačaka, kao svojevrsnog nacrta, programa za političko delovanje. Punoletni članovi Svetosavske omladine su se pridružili Dverima, u skladu sa odredbama našeg pravilnika koji kaže da Svetosavska omladina uspostavlja saradnju i teži vrednosnom jedinstvu svih organizacija koje su nam po svom delovanju i pitanjima kojima se bave bliske.
Darko: Znači, ulazite u Suboticu?
Sava: "Dveri - Pokret za život Srbije" nisu stranka, to je politički pokret, slično kao što je pre 11-12 godina to bio "Otpor". Za nekog će čudno ili neumesno biti to poređenje, ali je činjenica da Dveri pružaju upravo otpor negativnim tendencijama u našem društvu, sa razlikom da u odnosu na taj raniji pokret nemaju ozbiljne strane finansije i političku potporu iz inostranstva.
Darko: A dijaspora?
Sava: Dijaspora je ključni oslonac svih srpskih patriotskih NVO, i dijaspora mnogo više od domaćeg stanovništva ima svest o potrebni našeg postojanja i delovanja. Srpski sabor Dveri i ceo patriotski NVO sektor teže upravo srpskim integracijama i to su jedine integracije koje za nas nemaju alternativu.
Svetosavska omladina je i do sada učestvovala u humanitarim akcijama koje su pokretale Dveri, učestvovaće i dalje u svim aktivnostima koje nisu političkog karaktera, a što se tiče same poltike, od punoletnih članova koji su spremni da se angažuju formiraće se lokalni izborni štab koji će na sebe preuzeti bavljenje političkim pitanjima i zastupanje "Novog narodnog dogovora". Pozivam sve čitaoce da posete sajt dverisrpske.com i da se upoznaju sa predlogom "Novog narodnog dogovora", za koji sam ubeđen da je prihvatljiv svim građanima Srbije, te da bi ga svi pozitivno ocenili.
Razlog zašto smo mi odlučili da budemo politički aktivni je upravo u tome što smo shvatili da bi taj dogovor svi podržali, ali je veliko pitanje da li bi ga partije koje su aktuelne na političkoj sceni sprovele u delo. Iz ličnog poznanstva sa čelnim ljudima Dveri ubeđen sam da im ulazak u politiku neće ni na koji način štetiti, da će ostati iskreni u svom ubeđenju i političkoj aktivnosti. Upravo je i poslednji trenutak za političko istupanje, jer su ideje Dveri kao NVO u zadnjih 10 godina često bile meta krađe od strane političkih partija, koje su koristeći činjenicu da se Dveri ne bave politikom njihove ideje plasirale kao svoje.
Darko: Koje su to partije? Daj mi neki primer.
Sava: Na primer, taj "Novi narodni dogovor" - nakon njegovog objavljivanja, LDP je izašao sa "Dogovorom za preokret", u kojem se pozivao na slične postulate.
Darko: Otkud LDP, oni bi trebalo da su leseferisti, neoliberali, globalisti, a vi nacionalisti? Kako to da vas kopiraju?
Sava: To je upravo taj paradoks, Dveri nisu nacionalistička organizacija, one zastupaju mnoge ideje koje su bliske svim građanima, bez obzira na političku orijentaciju. Neke ideje mogle bi se nazvati i socijal-demoratskim i levičarskim, ali je suština da su Dveri odlučile da ne žele da robuju nikakvim idelološkim pretpostavkama, već da iz svake orijentacije treba uzeti ono što je dobro, realno i funkcionalno, i staviti u program. Kad bi morali da definišemo koja je to orijentacija Dveri, moje lično mišljenje je da je to demo-hrišćanski centar, koji, pre svega, zastupa tradicionalne vrednosti i pravo religioznih ljudi da svoje vrednosti ne afirmišu samo u okviru verskih zajednica, već da te vrednosti budu i vrednosti šireg društva.
Darko: Vaše organizacije jesu za približavanje SPC i države. Šta to znači onima koji nisu pravoslavci?
Sava: Dveri srpske su u svim svojim publikacijama do sada, npr. veliki specijal o porodici, za mišljenje pitale poglavare svih tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, kao što su rabin Isak Asijel, koji je učestvovao i u izradi broja posvećenog nacizmu i fašizmu, zatim, tu su bili beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, i poglavar islamske zajednice, veliki muftija Adem Zilkić. Ovo nam ilustruje da Dveri nipošto ne žele da nameću SPC kao model verskog života za sve građane Srbije, već žele da afirmišu SPC kod onih koji jesu pravoslavni Srbi, a to je većina stanovništva, uz puno poštovanje i uvažavanje svih drugih religija u Srbiji.
Ovde bih dodao da taj sistem vrednosti, koji zastupaju SPC i Dveri, to su pre svega opšte ljudske vrednosti, koje nadilaze i samo hrišćanstvo, odn. da su to monoteističke vrednosti, proizašle iz avramovske monoteističke religije. Tako da ćemo se po ključnim pitanjima porodice, solidarnosti, održivog razvoja, bio-etike i drugim važnijim pitanjima lako složiti sa svim onima koji veruju iskreno u Boga, bilo da im se on otkriva kroz Bilbiju, Talmud ili Kur'an.
Trebalo bi istaći porodicu. Naziv pokreta je "Pokret za život Srbije". Zbog čega? Ako se nastavi ovaj tempo mortaliteta i niskog nataliteta, do 2060. godine imaćemo 2 miliona stanovnika manje. Godišnje u Srbiji umre 30,000 ljudi više nego što se rodi. To je ogroman socijalni, ekonomski i bezbednosni problem, i to je suštinsko pitanje kojim se Dveri žele baviti u politici.
Prva tačka je poseban fokus na porodicu i njena zaštita, preko afirmisanja kulture života, formiranja ministarstva za porodicu, donošenje nacionalnog plana, reforme ključnih zakona, i uopšte sve druge tačke dogovora su direktno u službi ove prve. Težnja je da se postigne ono što se postiglo u zadnjih desetak godina u Mađarskoj, a to je da se zaustavi pad stanovništva i stabilizuje demografsko kretanje, a u najboljem slučaju dobije pozitvnu tendenciju rasta.
Darko: To će uticati na poltiku abortusa?
Sava: Naravno, to je upravo tačno. Zabluda je neobrazovanih ljudi da ljudski život nastaje tek odvajanjem deteta od majke, i evo aspekta gde se slažemo i sa Katoličkom crkvom i drugim verskim zajednicama, da ljudski život nastaje od momenta začeća. To dete koje "stručnjaci" nazivaju zametkom, plodom i drugim imenima, da bi ga depersonalizovali, ono ima svoja ljudska prava od kojih je osnovno pravo na život.
Kao pravnik zaprepašćen sam da se moderno pravo suštinski još uvek vodi rimskim principima koji su nastali pre 2000 godina, kada ljudi nisu znali da je dete već u stomaku biće sposobno za život, već su ličnošću smatrali samo dete koje se uspešno odvoji od majke i bude sposobno da postoji samo. Naš postojeći porodični zakon propisuje izuzetno liberalne uslove za prekid trudnoće. Hvala bogu, kakvih zakona ima u Evropi, ovaj je još i prihvatljiv. Ali se, ipak, mora reformisati da bi abortus bio poslednje moguće rešenje, u najekstremnijim i najizuzetnijim slučajevima, a ne da mladi ljudi danas imaju mogućnost da ubistvo deteta u utrobi gledaju kao lako i brzo rešenje za svoju nespremnost da preuzmu odgovornost stvaranja porodice.
Prva politička akcija Dveri bila je porodična šetnja održana 9.10.2010. na kojoj je Svetosavska omladina učestvovala i pre svog formalnog osnivanja. Tog dana na ulicama Beograda bilo je 30,000 ljudi koji su uz zvuke EKV, hora "Kolibri" i drugih pozitivnih pesama prošetali kroz grad sa svojom decom i pokazali koje su to vrednosti koje Srbija ceni. Tu sliku, naravno, niste mogli videti na prestoničkim TV stanicama, sem jednog kratkog i korektnog priloga sa Prve TV.
Dakle, tendencija je i tada bila, kao i sada, da se sve pozitivno što pokrene ili uradi Srpski sabor Dveri ignoriše. Tog dana ljudi čak nisu dobili ni servisnu informaciju koje će ulice biti zatvorene za saobraćaj, i nisu imali pojma kakva se to manifestacija održava u centru prestonice. Zato je veoma važno što imamo ovaj razgovor, i drago mi je što se interesujete za ove teme, jer su internet i neposredna komunikacija sa ljudima postali jedini način da se razbije monopol koji velike i moćne interesne grupe imaju na medijski prostor Srbije.
Darko: Dveri se u svom programu zalažu i za uvođenje Ministarstva za identitet. Zvuči mi, moram da priznam, pomalo orvelovski...
Sava: Koliko zvučalo čudno, ono je danas potrebno. Mnogi su se čudili kada se osnivao SKC "Sveti Sava", mnogi su mislili da ne treba da ima pridev srpski, ako je u Srbji. Međutim, danas je realnost da je većinski narod toliko demoralisan, toliko izgubljen između raznih ideologija koje su ga zbunjivale zadnjih 50 i više godina, da i mnogi Srbi ne znaju šta to u stvari podrazumeva njihov identitet. A to ministarstvo bi se verovatno bavilo usmeravanjem određenih društvenih procesa na taj način da se te vrednosti ponovo afirmišu kroz TV programe, filmsku produkciju, edicije knjiga.
Dovoljno je pomenuti da Narodna biblioteka Srbije još uvek ne radi, jer je u procesu renoviranja već 10 godina. Narodni muzej Srbije ne radi, takođe zato što se zgrada jako dugo, jako neefikasno renovira. To govori o tome na koliko je niskim granama kultura u Srbiji, i koliko oni koji vode ovu zemlju ne vode računa o identitetu sopstvenog naroda, jer su previše zauzeti zauzimanjem mesta u redu za nove kredite.
Darko: Grupu evropskih država čine poprilično etnički čiste nacionalne države. Srbija, za razliku od evropske porodice (uz izuzetak npr. federalne Belgije), ima popriličan broj manjina (preko 20%, ukoliko ne uračunavamo pobunjeno Kosovo), i čini mi se kao jedina multikulturna država u Evropi (Nemačka, npr. iako 20% populacije čine stanovnici emigrantskog porekla, broji manje od 10% nacionalnih manjina). Možda mora da vodi drugačiju politiku?
Sava: Ja se slažem da smo jedna od retkih država sa ovako velikom raznolikošću, i nema potrebe da se mi pravimo fini jedni prema drugima, jer mi jesmo vekovima živeli sa svim tim drugim nacionalnim zajednicama zajedno, kako u Srbiji XIX veka, tako i u Habsburškoj monarhiji. Oni koji nas danas uče da budemo tolerantni, kao što si i sam rekao, imaju države koje su jako nacionalno homogene. Stoga se često može primetiti da iza tih pozivanja na toleranciju i modifikaciju državnog uređenja radi zaštite interesa manjina stoji zlonamerna težnja za manipulacijom tih zajednica.
Imamo primer kako Turska danas, u eri svoje ekspanzije, manipuliše bošnjačkim stanovništvom Sandžaka, pa i same BiH. To nije ništa novo u geopolitici, a ono što mi kao nacionalno svesna organizacija možemo da uradimo je da u svakom momentu dajemo pravi primer svojim sugrađanima drugih vera i nacionalnosti, da smo im iskreni prijatelji i da ne želimo ni na koji način da ugrozimo njihova prava.
Ja sam dete iz mešovitog braka, odrastao u ovom gradu tokom "mračnih" devedestih, gde smo se svi družili i odrastali nikad ne zamerajući jedni drugima poreklo, niti bilo koje drugo urođeno svojstvo, tako da koristim ovu priliku da kažem svima onima koji prate Vaše razgovore, da nemaju nikakvog razloga da se osećaju ugroženim zbog porasta svesti srpske omladine u Subotici. Čak bih dodao da je upravo jaka nacionalna svest Srba najbolji garant interesa manjina. Zašto to kažem? Zato što biti zaista Srbin, u pravom smislu te reči, nosi sa sobom i kosovsku etiku čojstva i junaštva, i hrišćanski duh čovekoljublja i bratstva, koji onemogućavaju svakom ko je istinski Srbin da diskriminiše i ugrožava svog bližnjeg bez obzira na njegovo poreklo.
Darko: Ipak, dosta se patriotizam i "srpstvo" zloupotrebljavalo poslednjih decenija. Danas, na primer, navijačke grupe i huligani... Otud možda strah.
Sava: Organizovane navijačke grupe u Srbiji ovih poslednjih 10 godina su u prvom trenutku izdizane u nebesa: Delije su čak dobile nagradu od TVB92 za svoju veliku ulogu u padu Miloševića. Kada su tada izlazili na ulice i pravili materijalnu štetu, smatrani su junacima sa asfalta, a danas, ako neki od njih, a frustrirani su na isti način kao što su bili za vreme Miloševića, izađe i napadne simbole i sedišta današnjeg režima, bivaju predstavljeni od iste te B92 i drugih kao najgori šljam. Istina je uvek negde na sredini. U navijačkim grupama ima svakakvih ljudi. Ono što ja gledam i što vrednujem su, na primer, činjenice da su Delije u nekoliko navrata sakupile pomoć za Kosovo i Metohiju u vrednosti od preko 100,000 EUR, i što odbijaju da se pojavljuju na utakmicama u vreme velikih praznika.
Dakle, lako je koncentrisati se na negativne apsekte i lako je povoditi se za zvaničnom slikom koja se o nekome stvara, ali baš zato, što se slična slika stvara i o Dverima, i svima drugima koji kritikuju ono što se danas dešava u Srbiji, ne mogu se složiti da su navijačke grupe one koje ugrožavaju građane Srbije. One ugrožavaju samo aktuelni režim.
Darko: Dobro, ali neki ljudi kažu, ovo je "Obraz", "1389", ovo je sve isto... Otkud to?
Sava: Ja sam svestan da vizuelni identitet omladine deluje veoma snažno na posmatrače pa bih uzeo ovu priliku da objasnim npr. činjenicu da mi svi imamo jednake majice kada istupamo u javnosti. To je u duhu našeg egalitarizma - jednakosti koju negujemo među sobom. Da podsetim, ranije su učenici svih škola imali tačno propisanu uniformu, da se ne bi među sobom razlikovali po raskoši svog odevanja, niti na bilo koji drugi način do svojom suštinom i doprinosom kolektivu.
Što se tiče zastava, one ne mogu nikog uplašiti: Imamo jednu veliku državnu zastavu, i jednu zastavu sa grbom omladine, odn. pečatom sv. Save kojim je on overavao, potpisivao svoje dokumente. Dakle, svi simboli koje koristimo imaju duboki hrišćanski smisao, i niko se ne može naći uvređen a kamoli uplašen našom pojavom.
Darko: Neo-liberali vas časte zaista raznim epitetima.
Sava: Mnogi Dveri nazivaju svakakvim pogrdnim imenima, kao što su "zveri srpske", klero-fašisti, a to je zanimljivo upravo zbog toga zato što se Dveri u programu zalažu za takve političke promene koje će upravo zaustaviti i preduprediti bilo kakve fašistoidne tendenije u društvu.
Pre svega, to je objedinjeni elektronski dokument i stvaranje jedinstvene baze podataka na nivou Srbije, poznata priča sa čipovanjem dokumenata koji sadrži sve podatke o ličnosti, koji sadrži sve podatke u jednom dokumentu. To se dešava u društvima koje idu ka totalitarizmu i kontroli države u svim aspektima života. Tome se Dveri izuzetno protive.
Čuvanje privatnosti, prava porodice, da država nema apsolutni upliv u njihovo funkcionisanje je trajno opredeljenje Dveri, kao i čuvanje zdravlja stanovništa, protivljenje GMO, koja na mala vrata, ali sve otvorenije ulazi na tržište Srbije. Dakle, svako ko neguje slobodarski duh i ko se protivi fašizmu i njegovim surogatima upravo treba da podrži Dveri jer one teže ka tome da ovo društvo zaista bude slobodno u tim ključnim sferama privatnosti, slobode štampe, medija, govora, koja je danas u Srbiji ugrožena, a u to se možete uveriti čitajući velike i ugledne novine kap što su Nin i Politika, koje danas uglavnom sve imaju istu uređivačku politiku, kontrolisanu od vlasti. Isti je slučaj sa RTS dnevnikom u pola osam koji uopšte ne odražava realan život u Srbiji.
Upravo ovakvi razgovori i ono što mi govorimo i radimo u javnosti, to predstavlja našu suštinu, i moja je želja i nada da će se ljudi koncentrisati na pokušaj da nas čuju i da uvide da smo u svakom svom javnom nastupu, i svemu što smo govorili bili savršeno korektni i svesni u kakvoj sredini živimo, te da je naša želja da nas prihvate kao najnormalniju pojavu i nešto što će u Subotici postojati dugi niz godina.
Darko: A možda i ući u vlast?
Sava: Ukoliko nađemo dovoljno kvalitetnih ljudi koji budu zainteresovani za naš program, apsolutno ćemo formirati listu kao grupa građana, naravno, tu mislim na Dveri, i izaći na lokalne izbore sa ciljem koji je na državnom nivou, a to je da se ove vrednosti i ove teme o kojima mi sada pričamo čuju i sa skupštinskih govornica širom Srbije, jer je to na žalost jedini način da se te vrednosti zaštite i afirmišu.
Jer, kada radite kao NVO u jednom momentu uvidite koliko je sve u Srbiji danas politika, koliko vas Ujedinjeni monopoli Srbije sprečavaju da bilo šta postignete i promenite bez ulaska u političku, neki bi rekli arenu, a ja sam rekao septičku jamu, u duhovnom smislu. Jer, zaista, srpska politika je to postala.
Dužnost svakog ko se bavi ovim temama je da bez straha obuče to metaforičko ronilačko odelo i zaroni u taj mutni svet, u potrazi za odvodom koji će raščistiti taj prostor, kako bi se ljudi međusobno videli i konačno shvatili da je politika bavljenje opštim dobrom, da je to pitanje koje se tiče svih nas i da ne smemo dozvoliti da razne oligarhije istih ljudi smenjuju jedne druge sa vlasti u nedogled, bez ikakvog suštinskog boljitka za građane.
Darko: Dveri su i protiv autonomije Vojvodine?
Sava: Treba prvo reći, o vojvođanskoj i kosovskoj autonomiji, da su uvedene ustavom iz 1974. godine, pre svega iz političkih motiva, radi slabljenja Srbije kao celine, što se nije činilo ni sa jednom drugom republikom.
Ali, Dveri srpske se protive autonomiji Vojvodine iz prostog razloga što je ona danas postala samo jedan podnivo na kojem političari koji ne mogu da se afirmišu dobijaju lokalne feude i iživljavaju svoju političku ambiciju. Dolazi do dupliranja funkcija koje država obavlja i do nepotrebnog zapošljavanja preko 3000 ljudi u pokrajinskoj administraciji, na čije namirenje godišnje idu ogromna sredstva koja bi se mogla mnogo bolje potrošiti.
Evo primera: Od prodaje NIS-a Vojvodina je dobila, ako se ne varam, 300 miliona evra, i za taj novac mogla se u potpunosti revitalizovati mreža navodnjavanja i kanala, izgrađenih još u austro-ugarsko vreme, kada su bili jedan od najmodernijih sitstema irigacije u Evropi, a danas su neupotrebljivi. Postavlja se pitanje gde je taj novac otišao. Pošto studiram u Novom Sadu, mogu uočiti da je pitanje autonomije u stvari pitanje fanatičnih novosadskih lokal-patriota, koji imaju kompleks niže vrednosti u odnosu na Beograd. To je pogubno za Vojvodinu, da menjamo Beograd Novim Sadom, a to je razlika od samo 80 km vožnje po naša prava.
Darko: Dobro, Novom Sadu kao gradu sigurno se isplati koncept autonomne Vojvodine. To je nekoliko hiljada izdašno (budžetski) plaćenih radnih mesta. Ali, koja je platforma Dveri? Kako se to popularno kaže, a gde sam tu ja?
Sava: Koncept Dveri je jaka jedinstvena centralna država koja će zakonom spustiti na nivo lokalne samouprave sve ono što su servisni poslovi, poslovi suštinski vezani za lokalne zajednice. To podrazumeva i odgovarajuće budžete na lokalu, odn. koncept gradova i opština. Autonomija ima tendencije stvaranja političkog entiteta, koji ima ambicije da preraste u državu. Nama je jasno da nacionalne manjine podržavaju autonomiju, ali ih ohrabujemo da i one uvide da u ovako postavljenom sistemu suštinski nemaju mnogo veće koristi nego da autonomije nema. Nema razloga da se nacionalne manjine boje Srbije kao jedinstvene države, mada znamo da će uvek biti oni koji se zalažu za autonomiju samo zato da kad odu negde mogu da kažu da su došli iz Vojvodine, a ne iz Srbije. Vojvodina je nastala kao autonomni entitet zbog težnje srpskog naroda u XIX veku da se što više osamostali od Habsburške monarhije i približi Srbiji. Nakon ujedinjenja sa Srbijom, prvaci te vojvođanske autonomije rekli su da je cilj ostvaren, i da je, sad kada im se ostvario vekovni san ujedinjenja sa Srbijom, bilo kakva dalja autonomija besmislena.
Treba spomenuti i ovo: Ja volim što živim u Vojvodini, jesam vojvođanin, a to je geografska a ne politička ili nacionalna odrednica, kao što su šumadinci i drugi. Treba da budemo svesni vrednosti, kulture, prožimajućih tradicija na ovom prostoru ali za to nije potrebna poltička i tzv. ekonomska autonomiija.
Darko: A Evropska unija?
Sava: EU je danas, slično kao komunizam 30-tih godina XX veka, jako popularna tema i jako primamljiva ideologija, koja obećava sekularno spasenje i ugodan život u modernom potrošačkom društvu. EU se kod nas mistifikuje i pretvara u svojevrsnu svetu kravu o kojoj se ne sme kritički razmišljati. Mnogi govore kolike ćemo koristi imati ulaskom u tu uniju, ali realnost je da naša privreda ne može da se probije na tim velikim tržiština, nego će se desiti upravo suprotno, što je i cilj vodećih zemalja u Uniji, da otvore još jedno tržište za svoje kompanije. To je kao da ulazite u borbu sa šampionom u super-teškoj, a vi ste perolake kategorije.
Dveri nisu za rigidni protekcionizam našeg tržišta, ali jesu za uređivanje naše ekonomije tako da se pre svega gledaju interesi naših privrednika, pre svega poljoprivrednika, koji su reformama zadnjih 10 godina dovedeni u situaciju da je proizvodnja izuzetno neisplativa i teška. Vlasti koje danas vode Srbiju, pogotovo u ekonomskoj sferi, zastupaju interese velikih stranih korporacija i subvencionišu strance kada zaposle građane u Srbiji. Ta politika se pokazala neuspešnom, mnoge strane kompanije su ekonomski devastirale preduzeća koja su kupila i sa takvom nekritičkom i neopreznom politikom prema strancima u ekonomiji se mora prestati. Karakteristično je da imamo, eto, nekoliko desetina zapadnih stranih banki, a da neko sistematski sprečava ulazak ruskih kompanija, npr. Moskovske banke na tržište Srbije.
Dakle, umesto da stvaramo konkurenciju kapitala sa istoka i zapada na našoj teritoriji, i time teramo i jedne i druge da rade što kvalitetnije, naše vlasti su se gotovo ekskluzivno opredelilie za kompanije sa zapada, što jasno govori o sprezi interesa tih kompanija i ljudi na vlasti. EU će postati nešto slično kao što je svojevremeno bio Sovjetski savez, jer se danas vide tendencije centralizacije poluga vlasti u Briselu, i davanje izuzetno velikih ovlašćenja evropskoj komisiji. Kao pravnik, učio sam da komunitarno (od community) pravo ima apsolutnu nadmoć nad nacionalnim pravom po ulasku u uniju. Onog trenutka kada uđemo, naš i ovako oslabljeni suverenitet će postati fikcija. Postaćemo jedna od provincija novog Rimskog carstva, koje će u budućim godinama i decenijama imati sve veće totalitarne tendencije. Već sada se vidi kako su države kao što su Irska i Grčka, do pre par godina isticane kao primer ekonomskog napretka i prosperiteta EU, ustvari bankrot društva sa socijalnim nemirima, a Grčka je maltene na ivici građanskog rata.
Dakle, jasno je da nešto ozbiljno ne funkcioniše u okviru EU. Danska je nedavno uvela kontrolu na granici, i države-članice polako prepoznaju da odnosi u uniji postaju vrlo problematični. Jedan engleski novinar je tako rekao da je Srbija, izgleda, jedini pacov, koji želi da se ukrca na brod koji tone. Tako da u našem razmišljanju o uniiji i odnosima sa njom moramo biti jako oprezni, trezveni i, ako mene pitate, moja vizija Srbije kao države je švajcarski model, koji, suprotno opštem mišljenju, po mom uverenju nije neostvariv. Naš mentalitet mu ne mora biti prepreka.
Darko: Apropo mentaliteta. Ima jedna, možda neslana ali prilično indikativna šala: Dva najveća srpska neprijatelja su, nećeš nikad pogoditi, Rastko Nemanjić i sveti Sava.
Sava: Ne znam od koga je potekao taj vic, pomalo je besmislen. Treba reći, u odbranu svetog Save, nije stigao da se bavi vladarskim pitanjima kao mladić, ali kao svetac, monah, kao arhijerej crkve, ostvario je najdalekosežniji, najdublji politički uticaj od svih ličnosti u srpskoj istoriji. A što se tiče te podvojenosti, tendencije ljudi da bežeći, bojeći se da se ne ukaljaju, u želji da "spašavaju svoju dušu", ostanu na marginama političkih događaja, za takav stav imam poštovanje, ali mislim da je u ovom trenutku izuzetno poguban. To je i bila jedna od motivacija Dveri da uđu u politiku, da se ti kvalitetni, zaista i čestiti ljudi, koji zaziru od politike, upravo ohrabre da se aktiviraju u njoj i da se izbore da čitavo društvo postane čestito i čoveka dostojno, a ne da mi "spašavajući" jedni druge individualno i bežeći od politike dozvolimo da svakodnevni život za poštenog čoveka u Srbiji postane nepodnošljiv.
Najbolja simbolika sklada koji treba da postoji između svetovnog i duhovnog je nemanjićki odn. vizantijski grb - dvoglavi orao koji simboliše sklad koji je postojao u vizantijskom carstvu između patrijarha i cara, čije su ličnosti predstavljene kao dve glave orla koji kontrolišu jedno telo. Dakle, kroz 50 godina komunizma kod nas je ustaljena pogubna zabluda da su religiozne teme samo za crkve - i to ako imate hrabrosti da odete, a da društvo treba da bude potpuno sekularizovano. Međutim, ono što mi danas, u slobodi koju uživamo treba da shvatimo, je da imamo puno pravo, pa čak i dužnost, da vrednosti koje nam se usađuju preko religije živimo u svom svakodnevnom životu i afirmišemo na svim forumima, tako i na političkom. To je ono što sam spominjao ranije, demo-hrišćanska tradicija koja je postojala u Evropi.
Ne treba bežati od svog identiteta, niti od svog religioznog identiteta.
Evo lokalni primer: Vidovdanski dani - u susret Vidovdanu, koje smo isfinansirali i izneli potpuno samostalno. Slično je bilo i sa paljenjem badnjaka, gde grad ove godine nije platio čak ni binu, što je bila praksa za vreme ranijih administracija. Dakle, u zemlji Srbiji, ako želite da se bavite srpskim temama, praznicima i elementima identiteta srpskog naroda, jako ćete teško dobiti sredstva, jer se to danas smatra anahronim, nekompatibilnim sa modernim evropskim težnjama i teži se da se što manje naglašava ili ističe bilo šta sa primesama nacionalnog. Čini mi se kao da smo, još uvek, u SFRJ i da smo nasledili taj kompleks da se jednostavno bojimo da budemo to što jesmo i da se time ponosimo, iz straha da ćemo nekoga uvrediti. To je po mom mišljenju potpuno pogrešno stanovište. Volim da vidim kako mađarska nacionalna zajednica praznuje svog velikana sv. Ištvana. Moja je želja da svi u ovom gradu jednako i sa istom podrškom slavimo svoje velikane i praznike, da jedni kod drugih gostujemo i da se uvažavamo, a to nećemo činiti ako se odričemo svog identiteta ili njega na bilo koji način sramimo.
Darko: Postoje neke statistike koje ukazuju da SPC uzme dosta para iz budžeta za NVO. Mislim, finansijski mi baš ne deluju kao zapostavljeni.
Sava: Nismo mi osnovani od SPC, mi smo njeni vernici, konsultujemo sveštenstvo kada se bavimo duhovnim temama, i trudimo se da delujemo u pravoslavnom hrišćanskom duhu, da ništa što mi činimo ne bude na sablazan bilo kome drugom.
Ovo o finansijama, ono što je jako bitno, što su Dveri stavile u program, to je zakon o restituciji. Ne samo SPC, nego i druge crkve imale su značajna sredstva u ranijem periodu uz pomoć kojih su ostajale nezavisne od države. To je u vreme komunizma nacionalizovano, a sada je naša dužnost i jedna pravedna obaveza da se to vrati.
Crkva je ogroman organizam koji funkcioniše na svim svetskim kontinentima. Ima pravoslavnih crkvi u Arizoni, Africi, Americi, i te finansije koje si pominjao jako brzo budu potrošene na najelementarnije potrebe tako velikog sistema. Restitucija bi praktično vratila finansijsku nezavisnost crkvama, odn. suština je da verske zajednice moraju biiti oslobođene straha za svoju egzistenciju.
Treba reći da su nekada bogatiji pojedinci davali lepe priloge crkvi, sveštenstvo je imalo dostojan položaj u društvu, što danas nije slučaj, i mnogi manastiri i crkve se bore za golu egzistenciju. Evo, još jednom ću spomenuti subotičkog Srbina, Dušana Radića i njegovog brata, koji su svoje dve zgrade u samom centru Subotice zaveštali SPC. Dušanova kuća je vraćena 90-ih, postala zadužbina Dušana Radića u kojoj funkioniše SKC "Sveti Sava", a u zgradi brata mu Jovana još uvek se nalazi Zavod za izgradnju grada, i to pitanje će morati da bude adresirano.
Darko: Moram da te pitam, pretpostavljam da to intrigira mnoge: Ti si, kao desničar, ili, da kažem preciznije, tradicionalista, pobedio na takmičenju u besedništvu u Đinđićevu čast. Na prvi pogled deluje čudno.
Sava: Zoran Đinđić kakvim ga danas propagira DS - to nije realna slika tog čoveka. Ja sam se prijavio za besede u Zoranovu čast 2008. godine, u želji da se oprobam u govorništvu, ali i na molbu jedne prijeteljice, jer u Subotici nije bilo dovoljno takmičara. Tako sam uzeo tu učešće, napravio jedan dobar tekst, koji je u Beogradu rezonovao sa žirijem (Bjelogrlić, Seka Sabljić...) jer je po mom mišljenu bio iskren. Onaj Zoran o kome sam besedio, kojeg cenim, je premijer koji je rekao da ne mogu strani ambasadori nogom da otvaraju vrata i utiču na formiranje politike u Srbiji, koji je u intervjuu neposredno pre ubistva izjavio da je dosta bilo ustupaka i ponižavanja, da je morao da donese bolne odluke koje sada želi da naplati, da želi da kaže, još tada, svojim prijateljima na zapadu da se pitanje Kosova mora pokrenuti. Prepoznavao je koliko je to važno pitanje, da dok se ne reši Srbija neće biti dovršena država, i u nedavnom intervjuu za "Politku", D. Ćosić u tekstu "Đinđićeva politička prekretnica" podelio je sa čitaocima da je Zoran nekoliko meseci pre ubistva redovno dolazio kod njega i interesovao se za srpska nacionalna pitanja i teme koje danas nikada nećete čuti od nekog ko zastupa politiku DS.
Poslednji TV intervju Zorana bio je dat novinaru-saradniku Dveri srpskih u Banjaluci, gde je Zoran ispoljio, dakle, sve to o čemu je razgovarao ranijih meseci sa Ćosićem: Jedan nacionalno svestan stav, jedan stav samopoštovanja države Srbije, jedna pozicija u međunarodnim odnosima koja bi zbog njegovog autoriteta i kontakata sigurno urodila plodom. Dveri sprske su pre godinu dana imale tribinu o Zoranu, na Mašincu u Beogradu, gde se pričalo upravo o tim manje poznatim aspektima njegove državničke misli. Ta državnička misao je, po mom uverenju, uzrok njegovog ubistva i zbog tog oduševljenja, zbog hrabrosti da se preokrene politika, da se zastupa srpski interes, ja sam iskreno žalio za Zoranom Đinđićem, i još žalim.
DS nema tapiju na njegovu ličnost i nema pravo da ga pretvara u propovednika i proroka evropskih bezuslovnih integracija, jer on to nikada nije ni bio. On je čak u tom tekstu u "Večernjim novostima" rekao da treba dobro da razmislimo ako naš ulazak u EU bude za nekih 10-15 godina, da li tamo treba ići.
To je izjavio 2003, sada je prošla osma godina, a čini se da će proći i petnaesta do našeg eventualnog ulaska. Suprotno mišljenju mnogih koji me danas kritikuju, nisam nikada bio član DS, niti sam učestvovao u takmičenju sa bilo kakvim ambicijama približavanja istoj. Tema je bila moja vizija Srbije, a ne neki partijski referat. U svakoj stranci, naravno, ima dobrih i kvalitetnih ljudi, s kojima komuniciram i sa kojima se često i raspravljam.
Darko: Dobro. Hajdemo još na konačno pitanje. Pitanje svih pitanja, pretpostavljam. Kosovo. Meni, na primer, deluje kao problem, da se naizgled previše napora ulaže na Kosovo, te stoga mogu da steknem utisak kao da se zapostavlja ovo što je ovde, ova Srbija ovde, zarad onog što je tamo.
Sava: Ne slažem se sa tvojom tezom. Kosovo i Metohija je geopolitičko poprište na kojem Srbija brani svoju državnost. To je pitanje od ključnog značaja, ne samo za ponos i samopoštovanje naroda i države, već i za ekonomiju. Zašto?
Decenijama je čitava Jugoslavija ulagala u Kosovo i Metohiju, tamo se nalaze najveći rudnici i najveće rezerve uglja i plemenitih metala. Dakle, ogroman resursni potencijal koji, međunarodno-pravno gledano, ako se hipotetički odreknemo i priznamo Kosovo, za nas odlazi u nepovrat.
Počeo sam sa ekonomskom pitanjma zbog tebe, ali ona za nas nisu najvažnija.
Na Kosovu, po popisu koji su izvršili Albanci, živi negde oko 2 miliona Albanaca. Taj broj je preteran i nedavno su razni mediji objavili da taj broj ne odgovara istini. Srba na Kosovu još uvek ima u značajnom broju (najslobodnija procena oko 100,000). Ti ljudi koji su tamo ostali moraju imati od svoje države maksimalnu podršku jer oni su jedini "kapital" i dokaz postojanja Srbje na Kosovu i Metohiji.
Vremenom, kako propaganda o Srbima iz 90-ih slabi, izlaze na videlo i strašni zločini koje su teoristi OVK vršili nad Srbima. To Srbiji nudi novi manevarski prostor da osporava dosadašnja dostignuća separatističkih vlasti. Oni prosto nemaju više onaj potencijal za pozivanje na njihovo stradanje i korišćenje toga u političke svrhe. Zahvaljujući izveštaju Dika Martija i principijelnoj podršci Rusije i drugih naklonjenim nam silama, kosovsko pitanje neće nikad moći da bude dugoročno stabilno rešeno bez Srbije.
Ono što se tu mora reći je da je politika sadašnje vlasti prema Kosmetu izuzetno neodgovorna. Ja sam se zaprepastio 2009. godine, kada je rezolucija o Kosovu i Metohiji, s kojom se trebalo izaći pred UN, u poslednjem času izmenjena u Briselu, nakon razgovora predsednika Tadića i Ketrin Ešton. To je neoprostivo prekrajanje volje naroda Srbije, jer volja naroda se artikuliše u parlamentu, a ne u briselskim salonima. Takvom promenom u poslednjem minutu pokazali smo se neozbiljni pred našim ruskim saveznicima, koji su zauzeli stav da neće biti veći Srbi od Srba i da, ako Srbija nije spremna da jasno formuliše svoj stav u toj rezoluciji, ona neće moći da očekuje da se Rusija više zalaže za njene interese od nje same. To je samo jedan od primera.
Ono što se sada pokušava je da se u dogovoru sa EU i zapadnim činocima kosovske problematike nađe neko kompromisno rešenje koje, po ubeđenju Dveri, i mom ličnom, ide na štetu naših interesa na Kosmetu. Moramo imati hrabrosti da na međunarodnoj sceni zauzmemo jasan stav i tražimo podršku onih međunarodnih prijatelja koji nam to zaista jesu. Ja neću govoriti sentimentalno, već objektivno, po svim ekonomskim i geostrateškim političkim pokazateljima, zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) su zemlje sa najbržim ekonomskim rastom i tendencijom jačanja u globalnom smislu i sada više nije naivno govoriti da se možemo konfrontirati sa EU.
U vreme kada je to činio Slobodan Milošević, to je bilo jako pogubno zbog činjenice da je Rusija bila izuzetno oslabljena, Kina još nije krenula u najintenzivniju ekonomsku ekspanziju, a Brazil i Indija nisu bili ni na vidiku. Dakle, mi smo se u uslovima unipolarnog sveta sukobili sa najmoćnijom silom, što je bila prava katastrofa. Prošlo je 12 godina od tog momenta, i danas su stvari izuzetno drugačije. Imamo pravo i realnu nadu da ćemo Kosovo i Metohiju, ako ništa drugo, u toku ovog veka, vratiti u okvir države Srbije.
Dok se to ne desi, moramo održavati svest o važnosti Kosova i Metohije za našu kulturu i tradiciju, jer je ta svest održala i one naše pretke koji su živeli skoro 500 godina u ropstvu, bez Kosova. Bilo je i gorih situacija i gorih istorijskih trenutaka, moramo raditi dugoročno, misliti dugoročno i ne mislim da ostatak Srbije može imati bilo kakve štete zbog Kosmeta, a čak i da ima, to je žrtva, duboko sam ubeđen, koju je većina građana Srbije spremna da podnese. Opet kažem, zbog prirode međunarodnih odnosa danas, verujem da nikada više nećemo morati da podnosimo žrtvu kakva je bila ona za vreme NATO agresije.
Jedan novinar je jednom prilikom predložio raznim vlastodršcima u Srbiji da se celokupna državna vlast prebaci na Kosovo, da se organizuje nešto slično kibucima koji su postojali u periodima ranog razvoja Izraela, gde bi se stvarale samodovoljne, samooodržive komune, popunjene obrazovanim i dobro naoružanim ljudima koji bi garantovali opstanak tih komuna. Taj predlog je, naravno, ismejan, i to pokazuje koliko je u našoj politici odsutna spremnost na žrtvu, spremnost da se misli van konvencionalnih okvira.
::
