DANIJELA I PAVLE BUDIMČEVIĆ U AMERICI BORAVILI MESEC DANA I VRATILI SE PUNI POZITIVNIH UTISAKA
U Njujorku ne možeš da se izgubiš!
Amerikancima nikakav problem ne predstavlja činjenica da dolazimo iz Srbije za koju malo ko zna gde se uopšte nalazi...
Iako sama činjenica da je neko proveo mesec dana u Americi, zvuči kao dovoljno vremena da se upozna jedna zemlja i njeni ljudi, mladi bračni par, Subotičani Danijela i Pavle Budimčević već nestrpljivo čekaju novi odlazak koji bi trebalo da usledi sledeće godine. S obzirom da Danijela, inače koordinator za jezičku edukaciju na Otvorenom univerzitetu, ima rodbinu u Americi, ona i njen suprug Pavle, direktor sektora za poslovnu i stručnu edukaciju (takođe na Otvorenom univerzitetu) uspeli su da spoje lepo sa korisnim
(razlog za Pavlovo putovanje bio je i poslovne prirode), premoste vremensku razliku i ogromnu prostornu distancu i po prvi put zakorače na tlo zemlje koja se u svetu najviše hvali i – kritikuje.
Parkirati se na Menhetnu
Njihova “baza” bio je grad Portervil sa pedesetak hiljada stanovnika, koji se nalazi u blizini Los Anđelesa. Obilazeći Danijelinu rodbinu (već treća generacija rođena u Americi), uživali su u gostoprimstvu i čuvenoj američkoj piti sa jabukama, koja je, naglašava Danijela, fenomenalnog ukusa i jede se sa sladoledom. Zanimljivo je da se uz većinu jela služi čips (i to kukuruzni), a na pitanje da li upravo čips doprinosi dokazanoj američkoj gojaznosti, naši sagovornici kažu:
-- To je možda jedan od razloga (i hrana im je stvarno ukusna!), ali činjenica je da oni nigde ne idu bez auta! Inače, uopšte nisu opterećeni fizičkim izgledom i ne pate od toga da se lepo obuku – garderoba nije bitan faktor u životu jednog Amerikanca jer mogu sebi da priušte mnogo drugih stvari koje su iznad toga. Tako se, na primer, po Beverli Hilsu šetaju i u najskuplje prodavnice ulaze ljudi u japankama, teksas šorcu i -- belim čarapama.
Ipak, praktični Amerikanci neće po svaku cenu sesti u auto, vozati se po gradu i stati gde požele. Sve je organizovano, pa tako i saobraćaj. A tome doprinose i cene (na Menhetnu sat parkinga košta 30 dolara): -- Uđi na Menhetn i probaj da se parkiraš! Pravi Njujorčani skoro i da nemaju auto, a oni koji žive u prigradskim delovima dolaze autom bliže grada i sedaju na metro. U Njujorku, koji je sinonim za veličinu, sistem je jako dobro organizovan i nema šanse da se možeš izgubiti ako pratiš uputstva. Oduševilo me je to što u Njujorku ima info-centara gde možeš besplatno da koristiš internet, da pitaš, saznaš sve moguće cene karata i ulaznica, dobiješ besplatne mape... -- priča Danijela. Haljina za 10 i 10.000 dolara
-- Kod njih je hrana jako jeftina, kao i garderoba, ali ona nemarkirana. Nove kolekcije su skupe, ali prošlogodišnji modeli mogu da se kupe za male pare. Tako na primer, original “leviske” koštaju 10 dolara, a za 30 dolara može se kupiti markirana muška jakna – ističe Danijela, dodajući da je roba u izlozima na Beverli Hilsu naravno skupa (zato i cene ne stoje u izlozima), posebno na “Rodeo Drajvu”, koji je, možda, najpoznatija ulica za šoping na svetu.
Ipak, kupovina skupe garderobe za Amerikance nije stvar prestiža:
-- Oni opsolutno ne obraćaju pažnju na to! Danijelina rođaka koja živi na Beverli Hilsu i čiji muž popravlja zube Harisonu Fordu, može da kupi šta god hoće! Muž joj je stomatolog, predaje na univerzitetu, ima izuzetno imućne pacijente, a žena mu kupuje u “Rosu”, lancu prodavnica čiji je glavni slogan: 
DRESS FOR LESS (“obući se što jeftinije”), gde možeš da nađeš haljinu za 10 dolara. I ona kupi sebi tu haljinu i kaže: “Zašto da odem i bacim 10.000 dolara na sličnu?” Ona će radije da ode na večeru, izdvojiti novac za putovanje, ili će uložiti u dete koje ima šest godina, a govori četiri strana jezika! Generalno, Amerikanci mnogo ulažu u decu – naglašava Pavle.
Međutim, to “ulaganje” traje do momenta dok dete ne napuni 18 ili 21 godinu, a onda stupa na snagu parola: “Sad idi i snađi se!”.
-- Deca i roditelji su ekonomski otuđeni, nema onog “Hajde, mama će ovo da ti kupi”. Naravno, kupuju se rođendanski pokloni, ali da ti roditelj finansira život -- taman posla! Može eventualno da se desi da deca pomažu starijima (ako su u škripcu), mada je to retka situacija – kažu. Posao čeka u izlozima
Kroz razgovor sa Amerikancima, Pavle i Danijela zaključili su da sa adekvatnim obrazovanjem (koledžom) u Americi bez problema može da se nađe posao. “I bez koledža!” -- dodaje Danijela i kaže:
-- Gde god smo šetali, u bilo kom gradu da smo bili, oglasi za radna mesta stoje u prozorima, izlozima butika... Svuda piše “HELP WANTED” (“Potrebna pomoć”): trebaju im menadžeri, asistenti, prodavci... Praktično, u jednoj ulici, bar četiri ili pet prodavnica traži radnu snagu.
A da li su za posao koji obavljaju i adekvatno plaćeni?
-- Kod njih se sve meri u satnicama, nemaš mesečnu platu. Računaju koliko zaradiš na sat ili kolika ti je godišnja zarada. Satnica za najjednostavnije, fizičke poslove, je iznosi između 10 i 15 dolara, a medicinska sestra (što je jedno od traženijih zanimanja) zarađuje oko 70 dolara na sat (oko 100. 000 dolara godišnje). Cena stanova zavisi od grada u kom se nalaze, ali činjenica je da sa prosečnom platom možeš da pokriješ sve troškove. Tamo je normalno da žene jako malo rade ukoliko imaju decu. One se bave odgojem dece, voze ih u školu, iz škole, na časove... Dovoljno je da radi samo muškarac i da porodica sasvim lepo da živi. Jedna plata je dovoljna. Upoznali smo ženu koja u životu nije radila ni dana, a muž joj je vatrogasac! Živeti tamo ili -- ovde
Dokaz da je Amerika zemlja kontrasta, jesu i bajkovite vile poznatih ličnosti koje raspolažu ogromnim bogatstvom – sa jedne strane, i beskućnici sa druge (mada ih, kažu našu sagovornici, nisu videli puno). “ Primera radi, u Potrervilu je jedan hotel pretvoren u sklonište, smeštaj za beskućnike. U Njujorku ih ima više, videli smo nekoliko, ali Njujork je i grad od ne znam koliko miliona stanovnika” -- priča Pavle, i nastavlja:
-- Mogu zamisliti da tamo živim, a kada bih mogao da dobijem posao sličan ovome koji koji ovde obavljam, otišao bih bez razmišljanja! Ali ovako je teško, moraš krenuti od nule, da se dokazuješ lagano i sa vremenom. I Danileja bi verovatno prihvatila poziv da živi u Americi, ali pod uslovom da, kako kaže, može slobodno da cirkuliše i da se u Suboticu vraća kad poželi – zbog prijatelja... Boraveći u Americi, ni Pavle ni Danijela nisu stekli utisak da Amerikancima bilo kakav problem predstavlja činjenica da dolaze iz Srbije za koju malo ko zna gde se uopšte nalazi:
-- Kada se pričalo o bombardovanju, možda su i znali gde je, ali kratkog su oni pamćenja. Kada smo rekli da smo iz SCG, malo ko od njih je imao pojma gde je to uopšte: ne znaju ni da li je u Evropi ili negde drugde. Od 11. septembra i terorističkih napada, su malo zabrinutiji, ali kada smo mi bili tamo glavna tema bio je uragan Katrin. On je zahvatio područje prilično daleko od mesta gde smo mi bili, ali svi su gledali televiziju. Bili su zabrinuti, ali niko nije dramio.
Pavle i Danijela, kojih se Subotičani sećaju kao simpatičnog para koji je učestvovao u kvizu “Milioner” na BK televiziji i osvojio 375.000 dinara, unapred se raduju sledećoj poseti Americi, koja bi trebalo da usledi sledeće godine...
Vino koje hladi
-- U Americi se vino pije u velikim količinama, pogotovo u Kaliforniji, s obzirom da su temperature visoke i ne opadaju (oko 40 stepeni Celzijusa). Preko dana je tolika vrućina pa moraš da piješ nešto što te hladi. Najčešće se pije “vine cooler” (vino koje hladi) sa ukusom narandže, borovnice, jabuke... Pravi se tako što se čaša prvo napuni ledom do vrha (čak i preko vrha – koliko može da stane) pa se sipa vino. Glavna razlika je što su naša vina daleko jača, a njihova daleko slađa. Kalifornijsko vino je jedno od najpoznatijih na svetu i kupuju ga na petolitarke, a ne na flaše – priča Pavle.
“Najamerikanizovaniji” Evropljani
Danijela i Pavle su se trudili da upoznaju sve čari Amerike. Zato su se u kazinu u Indijani kockali, u Holivudu se fotografisali kraj čuvenih zvezda na pločniku, šetali se po ulicama Njujorka, išli u Nevadu, posetili grad Virdžinija siti “zamrznut” u vreme zlatne groznice iz 1870 i neke... Osim što su obišli sva ta mesta, Subotičani su se u potpunosti uklopili u američki način života, sleng i ponašanje: “Rekli su nam da smo najamerikanizovaniji Evropljani koje su u životu videli! To nam je rekla Amerikanka kod koje smo bili na jezeru Tahou u gostima, zato što smo se smejali njihovim šalama, slengu... Pitali su nas otkud znamo te izraze, na šta smo im rekli: Gledali smo Simspone!” -- kažu uz smešak.
