За своју трећу књигу Дарко Ковачевић призвао је из сећања своју младост, упоредио је са детињством своје деце, али и са економским анализама последњих година пре распада Југославије
Писати о свом граду и о детињству чини се као једноставна тема, на дохват руке, нешто о чему сви довољно знају, међутим, пре него што је сео да напише књигу „Братство гневних“ Дарко Ковачевић годинама је сакупљао материјал. Почело је необавезно, из родитељских разговора о томе шта му деца, а син је тада ишао у пети а ћерка у други основне, раде у школи.
Почео је да пореди колико се њихови несташлуци разликују од оних у којима је он учествовао, колико се школа и градиво променило. То му је дало идеју: „Брзо сам се договорио са децом и они су били моји мали истраживачи и препричавали ми ангедоте којe се иначе не испричају кући, причали ми о тучама и насиљу које се прећуткује“ каже Ковачевић како се припремао за своју трећу књигу.
Почео је да позива своје вршњаке и испитује их о томе како се сећају појединих догађаја из детињства, укрштајући њихова сећања са оним шта је он запамтио. А онда се упутио у архив и прелистао старе бројеве локалног недељника „Суботичке новине“, прегледао статистичке годишњаке, извештаје економских аналитичара. „То је била димензија која се појавила из разговора, јер тада смо били на прекретници дугорочне стабилизације и то је требало истражити. То је било и време када се одустајало од Југославије, земље пролетера и тражио нови политички пут и прелазак у грађанско друштво. Имам истраживања о томе ко је себе доживљавао Југословеном, и испоставило се да је само „владајућа класа“ најбоље стојећих имала доживљај југословенства док остали слојеви баш и нису“ прича Ковачевић. Признаје, то није слика која се поклапала са његовим сећањем и повратком у прошлост које је навигирала носталгија према младости.
U polja omeđena, s jedne strane, dečjim dobom i gradskim kvartovima, a sa druge društvenom i ekonomskom realnošću „onih“ osamdesetih godina kada smo preživljavali prvu stabilizaciju i racionalizaciju, Darko Kovačević smestio je svoje junake, pione i kraljeve uličnog života. Njihovi nestašluci, borbe, međusobni razgovori na tipično subotički način gde se ponekad i u rečenici mešaju srpski, sa svim svojim narečjima, i mađarski jezik, ispunili su stranice „Bratstva gnevnih“.
Прикупљени материјал далеко је превазилазио оквире носталгичне приче о детињству, те је својим читаоцима, између поглавља приче, поделио мале есеје у којима се обрачунава са многим појмовима наше стварности. „Мислим да сам се ту сакрио изa жанра. Као особа, био бих веома суздржан да коментаришем неке ствари, међутим, у књизи могу да навучем ту маску, рецимо крлежијанску, да се разгоропадим и кажем оно што лично не бих рекао. Мени се чинило да има и потребе и простора за то како би књига била убедљива, а био је то, на неки начин, и мој лични одушак. Речено је да срећни људи немају историју, можда нас исувише оптерећују историјске неправде, немогуће их је заборавити, али треба заокружити и затворити да нас не притискају демони прошлости. То сам и ја покушао да урадим“, каже Ковачевић.
Нуди још једно поређење, већини деце ништа није јасно на часу, али седе 45 минута и слушају, што се дешава и његовим јунацима, и каже, често тако почнеш живот, али га и наставиш седећи, слушајући и не разумевајући шта се дешава. Зато је у књизи настојао да се поигра са језиком, биологијом, локалном историјом и привредном сликом. Рецензије потписују др Слободан Владушић, професор Филозофског факултета у Новом Саду и мр Борјана Гаврилов Болић, професор у Гимназији „Светозар Марковић“.
https://www.subotica.info/bratstvo-gnevnih
Александра Исаков (Политика)
