Овом приликом се нећу освртати на сталне нападе којима сам, под плаштом „историјских текстова“ изложен на овом порталу. Јасно сам навео да ћу одређеном злонамерном младом човеку, који злоупотребљава велики простор који добија у овом медију, одговорити само једном.
Радије него да се бавим бескрајним препуцавањима са онима који ме нападају по задатку, одлучио сам да јавности Суботице предочим моје размишљање о Карољу Бироу, старом градоначелнику, чију успомену је, од недавно, оживео један леп споменик у самом центру нашег града. Он је био на челу Суботице од 1902. до 1918. године. Током тих шеснаест година заиста су започети и успешно окончани велики пројекти Градске куће и бањског комплекса на Палићу. Те грађевине су и до данас, неспорно, симболи овог града. То је оно што Бироа издваја од многих људи који су водили Суботицу пре и после њега и што потпуно оправдава чин његове јавне комеморације једним достојним спомеником.
Они који су против српско-мађарског пријатељства и зближавања, од дана откривања споменика пласирају тезу да је Карољ Биро учинио некакав неопростив грех према суботичким Србима, због којих није требао да добије јавно обележје. Други мисле да је подизање споменика чин исправљања неправде према личности коју су Срби обесправили, његов допринос заташкали и учинили да умре у сиромаштву. Обе идеје су дубоко погрешне и штетне за односе српског и мађарског народа и градски дух Суботице.
Историјске личности морамо увек посматрати и вредновати у контексту времена у којем су живеле. Шта се дакле, у контексту, може рећи за Кароља Бироа? Да ли је он био мађарски националиста? Да, неспорно. Да ли је мрзео Србе и учинио какво зло према њима? Не, нипошто.
Био је син учесника Мађарске револуције из 1848. године, која је била извориште грађанског рата у којем је српски народ много страдао. Царска Русија сломила је 1849. ту побуну против Беча и отац Кароља Бироа био је затворен у арадску тврђаву, где је могао да посматра погубљења челника револуције, које Мађари данас зову „арадским мученицима“. Мало је вероватно да Антал Биро своје сведочанство те мађарске историјске трагедије није поделио са сином, који се родио 1864. године. Не чуди, дакле, што је касније, вођа мађарске Националне странке, ванредно образовани гроф Алберт Апоњи, при свом боравку у Суботици, одсео управо у кући младог Кароља, тада већ доктора права, са пореклом које је сваки Мађар морао да цени. Биро је након тогао постао предводник десне мађарске политичке опције у граду, перјаница једне велепоседничке, аристократске, величанствене али недемократске и горде културе, чији пад је следио одмах након њеног врхунца, на почетку двадесетог века.
Вреди се подсетити да је то било време врло ограничене демократије. Не само да жене нису имале право гласа, већ се и највећи број грађана није могао изјашњавати и учествовати у политичком животу, јер је у Аустроугарској монархији постојао низ услова везаних за личну непокретну имовину, које сте морали да испуните, да бисте били питани за мишљење и да би ваш глас био вреднован. Карољ Биро је, због свог великог поседа у близини Старог Жедника, овакав услов испуњавао. Био је човек свог времена и ондашњег политичког и друштвеног система. Већинска, у великој мери обесправљена словенска Суботица, није га се много тицала али није био ни сасвим одвојен од ње, некаквим зидом презира и шовинизма.
Да ли то значи да Градска кућа и палићки комплекс не припадају чак ни Мађарима, него се искључиво тичу оновремена мађарске елите? Нипошто. Ти пројекти били су једно свесуботичко прегнуће, у којем су учествовали представници свих народа у граду. Тако, када уђете данас у Градску кућу, након што се попнете уз прве степенице после вестибила, са леве стране можете прочитати занимљиве податке, уклесане у камену плочу. Ту је, за вечита времена, наведена „лична карта“ овог објекта. Текст на плочи нас обавештава да је објекат изграђен за владавине цара Франца Јозефа и даље набраја разне нивое власти који су били актуелни за време градње и опремања, дакле од 1908. до 1912. године. Посебно ја занимљив попис Грађевинске комисије која је, заједно са Градским већем и градоначелником, реализовала пројекат. Ту су уклесана имена Мађара, Јевреја али и Буњеваца и Срба, који су били део овог тела. Нарочито су знаменита имена др Врање Сударевића, који ће бити други по реду градоначелник Суботице после ослобођења и уједињења 1918. и др Владислава Манојловића (1869 - 1938), једног од најугледнијих суботичких Срба тог времена, који ће такође имати велику улогу у окончању аустроугарске власти у граду и интеграцији Суботице у нову југословенску краљевину.
Дакле, изузетно важне друштвене и политичке личности Срба и Буњеваца биле су сарадници др Кароља Бироа у процесу изградње Градске куће и њихова имена су јасно истакнута на почасном месту, заједно са угледним Мађарима. Наравно, та имена нису исписана ћирилицом, већ су усклађена са мађарским изговором и правописом. Не може се дакле говорити о некаквој великој равноправности, поготово када узмемо у обзир положај обичног словенског народа у том периоду, нарочито буњевачког. Детаљ из Градске куће је важан јер један шовиниста не би никад укључио припаднике других народа у свој животни пројекат, а нарочито не истакнуте представнике и борце за национална права.
Поставља се питање какав је био однос тог ватреног мађарског родољуба Бироа и друштвено-политички активних Срба његовог времена? Да ли су они, за време власти таквог градоначелника, били угњетавани, онемогућавани у својим тежњама и на друге начине обесправљени? Управо активност Владислава Манојловића даје најбољи одговор на та питања.
Као што је Бироа отац задојио мађарском идејом, тако је српство било породична ствар у дому Манојловића, чији је отац Самко толико волео ћириличко писмо, да је био спреман да сам, давне 1864. године, руком исписује први суботички лист на ћирилици, који се звао, врло симболички, „Љубав“. Такав је био стандард родољубља у којем су се родили Владислав и његов брат Јован. Њихов успон међу суботичким Србима поклапа се врхунцем моћи Кароља Бироа. Манојловићи, доктори права, као што је био и градоначелник, отпочели су адвокатске праксе негде у време његовог доласка на власт. Владислав је 1901. године постао председник Српске православне црквене општине, што је била вероватно најважнија функција коју је неко могао имати у српској заједници. Он ће на њој остати до своје смрти 1938. године, што сведочи о легендарном статусу који је изградио међу суботичким православцима. Осим снажења Цркве, Манојловићи су се организовали и око оснивања Српске штедионице 1906. године, која је имала своје седиште у Рајхловој палати и која је успешно пословала на корист Срба и осталог словенског живља, за које су многе мађарске и немачке банке биле затворене. Под влашћу „шовинисте“ Бироа у граду се развијала и слободно деловала једна српска банка.
Кључни тест односа Кароља Бироа према Србима била је детаљна обнова храма Светог Вазнесења Господњег, која је, великим трудом Владислава Манојовића и свих парохијана, предузета 1909. и 1910. године. Мало је познато да је највећи добротвор те обнове, која је дала настаријој суботичкој цркви изглед који има и данас, био управо Град Суботица, на чијем челу је био Карољ Биро. Иако су одобрена мања средства од тражених, са 20.000 круна, допринос града је био убедљиво највећи, од 109.632,50 круна укупно прикупљеног новца. При његовом доласку на освећење храма, 13. новембра 1910. године, Епископа бачког Митрофана Шевића, на Железничкој станици дочекао је читав (доминантно мађарски) Градски сенат, на челу са градоначелником Биром. Кроз окићен град, српски владика прошао је у свечаној поворци, а у част освећења, пред црквом је 86. Суботички коњички пук Аустроугарске војске испалио два почасна плотуна. Куртоазија, политичка вештина Манојловића, шта год да је био разлог подршке Града Суботице обнови српске цркве, до тога сигурно није могло доћи да је некакав шовинистички настројен градоначелник био против.
Они који желе да докажу некакво велико антисрпство Кароља Бироа, највише истичу његов однос према Србима и Србији током Првог светског рата. Као највећа кривица приписује му се наводно ауторство пропагандног плаката из 1914. године, у којем, између осталог, стоји: „Рука истине силовитом снагом оружја наших херојских војника удара главу Хидре и народ који је сладострастан у убиству бива заслужено кажњен.“ То пише на плакату који се обраћа „грађанима“ без ичијег потписа. Јасно је да се Краљевина Србија ту идентификује као зло митско биће Хидра и да се алудира на убиство Франца Фердинанда, као оправдање за кажњавање српске државе. Ми не можемо данас знати да ли је аутор текста на том плакату био сам Биро или је то просто био део државне политике и пропаганде, да се грађани „мотивишу“ директним бодрењем градоначелника за учешће у рату. Да се и није слагао са таквом формулацијом, тешко да би могао да одбије да изда такав плакат, имајући у виду доминацију централних власти у ратним условима.
Ако је заиста он аутор те спорне поруке и ако је у њу веровао, да ли можемо да му опростимо? Истина је да не морамо да му опростимо. Можемо и да му замерамо и да такве његове ставове не прећуткујемо. Да ли ратни поклич поништава његове заслуге као градоначелника? Да ли острашћена порука доказује да је србомрзац? Ја бих ту препустио суд његовим савременицима, који га нису осудили, погубили или протерали након ослобођења 1918. године.
Политичка каријера Кароља Бироа окончана је вољом самих суботичких Мађара и чињеница да је Иштван Пастор то јавно рекао приликом откривања споменика, јесте јако важна за разбијање погубног мита да су сецесијског градоначелника отерали Срби. Биро је препознао да се, поразом у рату, његов аристократски политички свет урушава, а долази време демократских и социјалистичких снага, како у Мађарској, тако и у Суботици. Пружио је руку свом дугогодишњем ривалу Шимуну Мукићу и поднео оставку. Политички противници нису били тако витешки расположени, па су одбили да га похвале јавно и да му признају право на пензију. Чини се да ни опстанак мађарске власти на овом простору не би Бироу гарантовао бољи статус, него што га је имао у југословенској краљевини.
Његова јавна комеморација у 21. веку је разуман чин добре воље према мађарској заједници, која је, кроз посебну фондацију, сносила трошкове израде и постављања споменика. Град Суботица је на такав чин дао сагласност преко изабраних представника Суботичана, који су у Скупштини града, на исти дан донели једногласну одлуку да се подигну споменици краљу Петру I Ослободиоцу, бискупу Ивану Антуновићу и градоначелнику Карољу Бироу. Оно што је важно са аспекта српског идентитета и достојанства јесте чињеница да се не ради о злочинцу, да мимо тог једног пропагандистичког парчета папира из 1914. не може да се пронађе нити један доказ о томе да је он икада учинио нешто нажао припаднику српског народа или да је позивао на насиље против суботичких Срба. Он је то насиље, да је желео, врло слободно могао да спроводи, било у Првом или Другом светском рату.
Оптуживати га за мржњу према Србима, зато што је поздравио, као и највећи број војвођанских Мађара, повратак мађарске државе на овај простор 1941. године, је просто сулудо. Тим током мисли, неко би могао да оптужи Бироа да је био сагласан да његов пријатељ и један од архитеката Градске куће Марцел Комор, буде убијен од припадника мађарске нацистичке „Партије стреластог крста“ 29. новембра 1944. године. Мислим да овај податак добро илуструје сав апсурд колективизације кривице за злодела која су чињена за време Хортијеве и Салашијеве власти у Мађарској и на територијама које је она окупирала. Биро је наставио да живи у Суботици, седам година после другог глобалног сукоба, у тоталитарној комунистичкој држави, која би му одузела живот, да је постојала и најмања сумња у његово учешће или подстрекавање на злочине током Другог светског рата.
Смрт је Биро дочекао у истоветним условима као и Јован Манојловић, брат поменутог српског великана Владислава, који је имао такође велике заслуге. Обојица су живот окончала у дубокој старости и материјалној беди, коју је изазвало отимање вековима стицане имовине. Ово помињем да илуструјем како су заслужни Србин и заслужни Мађар поделили исту судбину у револуционарном вихору обрачуна са прошлошћу.
Мој десетогодишњи активизам на очувању, унапређењу и афирмацији српске завичајне историје и културе Суботице, захтевао је од мене да изнесем своје мишљење о споменику Карољу Бироу, нарочито када су се, као велики заштитници српског достојанства, појавили људи које, за тих десет година, нисам видео ни на једном од сигурно бар стотину српских догађаја у којима сам учествовао, а многе и организовао.
Нарочито сам поносан на свој допринос у настанку прилога о Манојловићима, у оквиру серијала „Сведоци историје – присаједињење 1918-2018“ у продукцији РТВ Војводине:
Нашим мађарским пријатељима свака част на успешно реализованом пројекту споменика Карољу Бироу. Суботичким Србима предстоји још дуг пут упознавања са личностима попут Манојловића, Радића, Остојића, Међанских и многих других заборављених српских великана Суботице. Након што се освестимо о њиховом значају, ваља нам да се подухватимо и ми око неких достојних споменика, који не могу сви бити финансирани из градске касе. Јавна власт подиже споменике државницима, попут краља Петра I Ослободиоца, који ће поносно посматрати суботички Корзо. Локалне знаменити личности су наша одговорност и наше огледало. Око почасти њима треба да се ујединимо, организујемо и поднесемо и по коју личну материјалну жртву, да би српски савременици Кароља Бироа заузели своје место у јавном простору Суботице.
Сава Стамболић,
Заменик председника Управног одбора
Удружења Срба Суботице „Арсеније Чарнојевић“
Извори:
- Силард Паћи „Животни пут Кароља Бироа“, издање Фондације „Карољ Биро“, Суботица, 2021
- Светислав Рајшић „Српски православни храм Св. Вазнесења Господњег (1723-2000), Суботица, 2000.
::
