Doprinos Koste Petrovića razvoju i oblikovanja grada danas je gotovo potpuno zanemaren i zaboravljen iako je podigao neke od najvažnijih objekata u centru i zalagao za ozelenjavanje našeg grada.
Ko su bili vizionari čije odluke su menjale grad? Ko su bili ljudi koji su imali dovoljno hrabrosti i znanja da izmene postojeće urbane matrice i postave nove? Uvek je složena tema odnosa koji se uspostavlja između pojedinca i grada, i životnih tokova koji se odvijaju unutar urbanog prostora. Možda i svoju prošlost bolje možemo da razumemo ako upoznamo ljude koji su stvarali grad u kojem živimo.
Na toj listi stvaralaca urbane Subotice neizostavno je ime inžinjera dr Konstantina Petrovića. Ipak, tek malobrojnima je poznato da je on podigao neke od najznačajnijih građevina u gradu, da je izgradio gradski stadion, da je u centru grada zamislio oazu zelenila i igrališta i to još na početku 20. veka.
Radom i životom Konstantina Petrovića bavila se Viktorija Šimon Vuletić, etnolog - antropolog i donedavno muzejski savetnik u Gradskom muzeju kada je od prijateljice, koja je živela u nekadašnjoj Petrovićevoj kući, dobila dve kutije pune dokumenata. Ispostaviće se, pravo blago jer u hrpi prepiski, planova i proračuna dokumentovan veliki deo rada Konstantina Koste Petrovića na urbanom oblikovanju grada. Ponegde tek, u nekoj belešci mogao se nazreti i obris njegove pedantne, radišne i introvertne ličnosti.
Viktorija Šimon Vuletić o njemu beleži da je rođen 31. maja 1891. godine u Klanjcu, u Krapinsko-zagorskoj županiji, od oca Srbina i majke Hrvatice, što će verovatno kasnije uticati na njegovo jugoslovenstvo i prihvatanje panslovenstva kroz sokolski pokret. Studije građevine završio je u Gracu, a 1920. godine na konkursu dobija posao kao šef gradskog Građevinskog odeljenja u Subotici. Pred njim je bio ogroman posao.
„Kostu Petrovića najtačnije je okarakterisati kao svestranog, vrhunskog urbanistu. Činjenica je da je odmah nakon zapošljavanja u Subotici sa neverovatnim elanom krenuo da radi na infrastrukturnom sređivanju i osavremenjivanju grada, stavljajući istovremeno sve svoje ideje na papir. Vrlo brzo je sagledao haotično stanje u Subotici u pogledu građevinskih evidencija, numerisanja kuća, planova ulica ili upisa u gruntovni list“ kaže Viktorija Šimon Vuletić.
Petrović je iznenađen da ni Gradska kuća nije upisana u zemljišne knjige, istovremeno on već piše priručnik „Subotica i kupalište Palić” koji je izdat 1928. godine. Tu je zapisao: „osnovu savremene uprave gradova čini sređenost temeljnih tehničkih podataka i statistika, na kojima se baziraju komunalni programi, koji se godinama i decenijama sprovode u život”. Ovom njegovom načelu ni danas se ne bi imalo ništa prigovoriti. Kada je popisao ceo grad, sva njegova nadleštva, sve prosvetne, socijalne, zdravstvene i verske institucije, celokupnu industriju i trgovinu, on polako počinje da formira grad po ovim, za ono vreme savremenim načelima.
Uz svoj predani inžinjerski rad, Kosta Petrović bio je i ličnost širokog interesovanja. Viktorija Šimon Vuletić beleži da je bio mason, što je manje poznato, ali i starešina sokolskog pokreta. Otuda ne čudi da kada je postavljen za inžinjera gradskog kupališta Palić na njegovim obalama gradi Sokolovac, vežbalište na otvorenom.
„Stvarni značaj i obim rada Koste Petrovića najbolje je prikazan u sveobuhvatnom delu „Razvoj urbaniza i arhitekture u periodu od 1918. do 1941.godine u Temišvaru, Segedinu i Subotici – Regionalni identitet pod uticajem moderne“ gde jedna od autorki mr Gordana Prčić Vujnović arhitekta navodi da se radilo o novom i jedinstvenom planskom pristupu u rekonstrukciji gradskog tkiva. To je podrazumevalo da načelo urbanizma postane formiranje mreže gradskog zelenila u cilju humanizacije gradskog prostora i života. Plan koji je izrađen 1934. godine predvideo je da se na više mesta u gradu izgrade do tada nepostojeća dečija igrališta, narodni parkovi, šetališta“ kaže Viktorija Šimon Vuletić objašnjavajući kako je Petrović gradu doneo onaj fini komfor jer je njegovo načelo bilo da „savremeni grad mora svakom stanovniku pružati podjednaku mogućnost za život dostojan čoveka.“ Ipak, njegova ideja o potpunom ozelenjavanju grada nije ostvarena.
„Petrovićev pristup urbanizmu nosi pečat dubokog humanizma i želje da gradski život svima omogući sportske aktivnosti i raskošno prirodno okruženje“ ocenjuje Šimon Vuletić.
Petrović je i u centru grada na početku korzoa sagradio Sokolski dom i sokolski stadion, danas jedini sačuvano sokolsko vežbalište, kao deo projekta „Veliki narodni park“ koji je trebao da se proteže na prostoru današnje stambene četvrti Prozivka. Autorka studije o graditelju kaže da je gotovo potpuno nepoznato da je učestvovao i na umetničkoj Olimpijadi 1936. godine u Berlinu upravo sa svojim nacrtima sportskih objekata, a u isto vreme ozbiljno je razmatran i kao autor sportskog stadiona u Beogradu. Za vreme Drugog svetskog rata, nakon što je porodica njegove supruge Milane pobijena u Žablju, on se ženom i dve ćerke beži u Budimpeštu. Nakon rata, vraća se u Jugoslaviju, ali njegovo znanje i umeće kao da više nisu bili potrebni.
„Kosta Petrović kao da je potonuo u zaborav zajedno sa Kraljevinom Jugoslavijom. Smatran je predstavnikom bivšeg režima, starešinom nepopularnog Sokolskog društva i članom ozloglašenih masona, i tek zalaganjem pojedinih mlađih kolega dozvoljenu mu je da se zaposli kao profesor, a potom bude i direktor Srednje građevinske škole. Danas u Subotici njegovo ime nosi neugledna ulica u prigradskom Železničkom naselju, mada bi bilo primereno da se na adresi Maksima Gorkog 6 gde je živeo postavi tabla sa njegovim imenom“ kaže Šimon Vuletić.
