Ovim tekstom u nastavku, šef kabineta gradonačelnika, Sava Stambolić odgovara na dva teksta istoričara Vladimira Nimčevića objavljenih prethodnih dana u, sada može se reći, prepisci - O Bunjevcima, Srbima i Hrvatima
***
Млади суботички историчар Владимир Нимчевић, поменуо ме је у два своја ауторска текста на овом цењеном медију. Први, под насловом „Da li su Bunjevci uvek bili uz Srbiju?“ објављен је 19. маја, док је други, назван „O Bunjevcima „iz analitičke vizure“, објављен 21. маја текуће године. Оба ауторска рада се баве мојом личношћу на злонамеран начин, те сам приморан да на исте одговорим. Учинићу то само једном, јер је, сваком ко је икада дискутовао са господином Нимчевићем, добро познато да расправе са њим могу трајати у недоглед.
Прво желим да нагласим да сам, све што сам имао да кажем као службеник Града Суботице на тему увођења буњевачког језика у службену употребу, рекао на јавној расправи, којој је присуствовао и господин Нимчевић. Мој наступ је оцењен као коректан и добронамеран и од многих који су противници свега што сам изрекао. Баш због разних потенцијалних манипулација било чиме што је речено снимак свог излагања учинио сам јавно доступним и он се може погледати на приложеној вези:
У свом излагању прочитао сам и формално-правно образложење иницијативе градоначелника Бакића, у којем се не говори о томе уз кога су Буњевци били или нису били током минулих векова. Оно се бави најпре Буњевцима данас, чије само постојање Владимир Нимчевић, као и његов политички покровитељ Томислав Жигманов, својим јавним деловањем покушава да негира. То међутим није спречило младог господина Нимчевића да 18. фебруара 2017. учествује у научном симпозијуму „Култура и идентитет Буњеваца“ где је и приложио свој рад за зборник који је том приликом штампан од стране Музеја Војводине, баш у едицији „Присаједињење 1918.“ коју је уредио др Драго Његован, један од најтемељнијих и најоштријих критичара хрватског национализма. Не знам заиста зашто је млади суботички историчар узео учешћа у том пројекту ако сматра да су Буњевци Хрвати и ако тако вулгарно потцењује значај величанствене српско-буњевачке сарадње те судбоносне 1918. године.
Градоначелник Бакић је на Скупштини града 4. априла изнео свој став да су Буњевци прошли катарзу али да су увек били уз Србију и да су је увек поштовали. Ниједна једина реч такве изјаве није спорна, а Нимчевићеви покушаји да докаже супротно јесу његово право али се не могу сматрати објективном историјском анализом односа Буњеваца и Срба. Ово из разлога што је господин Нимчевић, у последњих неколико година, себе политички и идеолошки потпуно везао за Томислава Жигманова и његову визију хрватске идентитетске политике у Војводини. Важно је да читаоци ово знају. Дакле не ради се ни о каквом објективном разматрању. У оба његова рада се износе једне чињенице, а прећуткују друге, наглашавају одређене личности и догађаји, а ниподаштавају други. Све са циљем да се релативизује блискост и пријатељство између српског и буњевачког народа и да се сви они Буњевци који себе не сматрају Хрватима, са историјског аспекта осуде као настављачи само најгорих личности из заједничке историје и баштиници само негативних појава у међусобним односима.
Тако је прећутао један од најлепших цитата који говори о односу Буњеваца према Србима и Србији, те 1918. године: "Питате ме како су нас Буњевци примили? Зар се то може заборавити!? Зар се то може описати!? Улазећи у Београд био сам затрпан венцима и засут гласним поздравима, па ипак, оно што сам доживео у Суботици, нешто је друго. Томе се нисам надао. То је трајало данима и месецима! Kолико свечаности, дивних говора, излива братске љубави. Kо ће све то набројати! Народно весеље пред Градском кућом, измешани војници и Буњевци у колу. Цео простор пун света, поздрави, беседе, букети, цвеће, цвеће, цвеће! Буњевци траже да им у Шандор пустимо војнике, да их угосте. Ми пустимо чете, а после два, три дана не могу да се скупе и поврате. Међусобно причају: изнесосмо главе из толиких ратова, а овди код Буњеваца изгубисмо." Овако је у књизи Јосе Шокчића „Суботица пре и после ослобођења“ која је издата 1934. године сведочио тада веђ генерал, а 1918. пуковник Владислав Крупежевић, први командант ослобођеног града.
Немам намеру даље да анализирам сваки податак који је изнео господин Нимчевић у своја два, веома обимна, текста. Желим само да нагласим да сам имао пуно право, у емисији у којој сам гостовао, да изнесем своју, поједностављену и кратку анализу сопственог схватања чињенице да у Суботици данас живе Буњевци и Хрвати, а да су некада живели само Буњевци, односно да се поделио буњевачки, а не хрватски корпус. За ту поделу дао сам један шири временски оквир двадесетих и тридесетих година прошлог века и именовао једног од актера. Да је било времена и да сам желео детаљније да говорим дао бих и неколико примера директног уплитања из Хрватске у политички и друштвени живот Буњеваца, па бих навео као пример активизам др Миховила Катанеца, рођеног 1893. године у Карловцу, који је дошао у Суботицу 1920. и био једна од кључних личност које су подстицале стварање хрватске националне свести код дела буњевачког народа, нарочито међу елитом и онима који су били ревносни верници Римокатоличке цркве, како сам и рекао у емисији. Могао сам да говорим и о Драгану Мрљаку, Матеју Јанкачу, Марину Јурасу и другим људима који су дошли са хрватског простора и који нису потицали из Суботице и буњевачког народа.
Ко жели детаљније да се упозна са феноменом хрватског политичког организовања на простору Суботице, може да прочита поучан рад директора Историјског архива Суботице Стевана Мачковића:
https://suistorija.wordpress.com/o-hrvatima-u-subotici/122-2/
Дакле, оно што сам желео да пренесем гледаоцима у емисији у којој сам гостовао јесте информација и свест о томе да су загребачки политички кругови имали велико интересовање за овај простор и за Буњевце у прошлости, што је чињеница која нам помаже да схватимо зашто је увођење буњевачког језика у службену употребу унело такву пометњу и изазвало такву политичку реакцију званичног Загреба. Мало је познато међу Суботичанима да је наш град на мапи „велике Хрватске“ коју прилажем уз овај текст, уврштен у хрватску државу. Хрватски националисти су тридесетих година имали врло јасне претензије на простор Бачке, што су легитимизовали управо рачунањем Буњеваца у свој национални корпус. Само је хортијевска окупација овог простора 1941. године спречила њен улазак у усташку „Независну државу Хрватску“. Уз све ужасе Хортијеве злочиначке окупације ових крајева, усташка би, без сумње, била много гора. Данас бисмо говорили и о суботичким и новосадским жртвама Јасеновца. Тако би било да су се остварили мрачни снови, не само поменутог Катанеца, него и самониклог суботичког усташе Марка Човића, који је заједно са још једним аутохтоним суботичким политичарем, Јосипом Вуковићем Ђидом (који има и улицу у нашем граду), примљен на разговор код Анте Павелића 23. априла 1941. године. Мађарски окупатор није дозволио активност „Друштва бачких Хрвата“ па је Човић могао само из кабинета свог шефа Мила Будака да жали за „великом Хрватском“ што ће наставити да ради и у усташкој емиграцији.
Више о усташким претензијама на наш град можете погледати у радовима угледних историчара:
https://kpolisa.com/KP43/1-5PetronijevcGrbic.pdf
https://vidovdan.org/politika/srpska-vojvodina-kao-predmet-nemackih-madj...
Желео бих да закључим овај једини одговор који ће Владимир Нимчевић икада добити од мене поруком да нико не може забранити нити мени, нити било коме у овом граду, да разматра ова питања и теме које се често гурају по тепих. Наше плуралистичко и демократско друштво омогућава сваком да износи своје ставове и анализира друштвена питања. Немам ништа против оних у нашем граду који заступају хрватство Буњеваца. Међутим, агресивно негирање права Буњеваца на аутохтоност и посебан идентитет, наћи ће у мени увек највећег противника. Моји јавни наступи као службеника Града Суботице и као политичког и друштвеног активисте јасно су раздвојени. Ипак, ја сам, од стране кругова око Томислава Жигманова, којима припада и Владимир Нимчевић, изложен нападу по оба основа. Напада се принципијелна и демократска политика Града да свакој заједници омогући једнака права и да о Буњевцима не иде по мишљење у Загреб, а под ударом је и моје право да анализирам и тумачим друштвену стварност и дубље разлоге недавних догађаја. Време једноумља је срећом прошло и нико више у овом граду неће икога спречавати да слободно мисли и говори, зато што се то не свиђа појединцима који жале за некадашњом потпуном друштвено-политичком доминацијом овим простором.
autor: Sava Stambolić
