``ВЕЛИКИ СМО КОЛИКО СЕ СЈЕЋАМО НАШИХ ВЕЛИКАНА`` МИЛОШ ПАРЕНТА 1867 – 1943.
Завичајно удружење "Далмација" Суботица, сад већ истинска институција Далматинаца на сјеверу Србије, још једном показало и доказало оправданост свог десетогодишњег постојања.
Синоћ у препуној Читаоници Градске библиотеке Суботица одржано је вече посвећено ректору Богословије "Свети Арсеније Сремац" из Сремских Карловаца, нашем Србину из Далмације или прецизније из Ислама Латинскога, код Задра.
У интересантном и садржајном програму од неких 60 минута, уз дивну публику (није се чула ни мува осим ааплауза учесницима у програму), још једном је Завичајно удружење "Далмација" Суботица у пракси и на дјелу подржало и реализовало максиму "Велики смо колико се сјећамо наших великана", а Милош Парента је и више него великан Србин из Далмације.
Хвала учеснивима у програму, дивној публици и генералном спонзору вечери - Граду Суботица.
ВЕЧЕ МИЛОША ПАРЕНТЕ
Градска библиотека Суботица, 06. децембар, љета Господњег 2019, с почетком у 18 часова
П Р О Г Р А М:
- 1. Водитељ Милорад С. Кураица,
- 2. Поздравна бесједа предсједника Управног одбора Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица Шпире Лазинице,
- 3. Хор Карловачке богосповије - Со свјатими упокој,
- 4. Протојереј мр Јован Милановић, в.д. ректора Карловачке богосповије,
- 5. Хор Карловачке ногосповије - Ирмос Божића ( Ненад Барачки ),
- 6. Светозар Борак, проф.
- 7. Хор Карловачке богосповије - Волсви персидстији ( Ненад Барачки ),
- 8. Бесједа и свирање на виолини Соње Калајић ( магистар виолине, мултиинструменталиста, композитор и аранжер. Ћерка Драгоша Калајића и Весне Вујице а ПРАУНУКА Милоша Паренте. Обратила се публици усмено и на виолини, свирајући сопствену композицију, за виолину соло, по имену "Ватра сузе" коју је и наш чувени виолиниста Немања Радуловић изводио широм света и снимио за најистакнутију европску издавачку кућу "Дојче Грамофон" 2014. ),
- 9. Хор Карловачке богосповије - Свјете тихиј ( Валаамски напев ),
- 10. Подјела скромних али из срца поклона за све учеснике у програму и
- 11. Трпеза љубави и коктел за све присутне.
МИЛОШ ПАРЕНТА:
Милош Парента (1867—1943), био је српски свештеник, писац, професор и ректор Карловачке богословије.
Милош Парента
Датум рођења 1867.
Место рођења Ислам Латински, код Задра
Аустроугарска
Датум смрти 1943.
Место смрти Београд Србија
Биографија
Рођен је 1867. године у селу Ислам Латински, код Задра. Пошто су му родитељи Андрија и Јока, рано умрли, становао је у Задру, код владике Милаша. Основну школу и класичну италијански гимназију је завршио у Задру. Од 1884. до 1888. године је похађао Православну богословију у Задру. Образовање је наставио у Бечу, где је студирао на протестантско-геолошком факултету. Пошто су му прве две године биле признате, јер је завршио богословију, дипломирао је 1890. године. Током боравка у Бечу, паралелно је студирао филозофију и славистику. Ова два факултета није завршио јер му је истекла стипендија и због недостатка средстава више није могао боравити у Бечу.
Из Беча је дошао у Београд, где је поднео молбу за упис на Велику школу, али је био одбијен и тада се поново вратио у Далмацију. По повратку у Далмацију, 1891. године се оженио и постао свешетник. Рукоположио га је епископ далматинско-истарски Стефан Кнежевић. Прво службовање му је било у селу Полачи, код Книна, а потом у Бискупији, од 1893. до 1897. године. Од 1897. до 1905. је био суплент професора Богословије у Задру. Пошто је, због веза са Београдом, био непоуздан за Аустроугарску власт, 1905. године је протеран из Задра у село Голубић, а потом у Доњи Кашић. Године 1907. је постављен за професора Богословије у Задру и све до 1918. године је предавао апологетику и догматику. Упоредо са овим је предавао и италијански језик у класичој гимназији. Године 1918. епископ Димитрије Бранковић га је рукоположио за протојереја-ставрофора.
По завршетку Првог светског рата, 1918. године Далмацију је преузела Краљевина Италија. Убрзо потом Милош је био ухапшен и годину дана је провео у затвору у месту Ноћера Умбра у Италији. Године 1920. се вратио у Задар и одмах се укључио у демонстрације против италијанске окупације Далмације. Године 1921. се са породицом преселио у Книн, а потом 1922. у Сремске Карловце, где је добио место професора на Карловачкој богословији. Године 1923. је изабран за ректора Карловачке богословије.
Пензионисан је 1928. године.
После пензионисања живео је у Београду и био веома активан. Вршио је црквену службу и држао предавања на јавним трибинама. Био је веома активан у борби против конкордата. Објављени су му следећи радови:
- • Жртва новог завјета, Задар 1897. година
- • Има ли душе - је ли душа бесмртна, 1905. година
- • Катихета, Сарајево 1906. година
- • Апологетика
Више година био је уредник „Патријаршијског гласника“ и сарадник у листу „Српски Сион“. У рукопису му је остало највеће дело Моралика.
Умро је 1943. године у Београду. Потиштен због трагичне судбине свог сина Ненада.
Његове ћерке Олга и Гордана, као и син Ненад, били су комунистички опредељени. У току Народноослободилачког рата су били активни у покрету отпора у Београду. Сина Ненада, који је био лекар, септембра 1941. године ухапсила је Специјална полиција и убрзо стрељала. Ћерка Гордана била је ухапшена маја 1944. и умрла је од последица батинања у полицији, а Олга је ухапшена јула 1944. године и стрељана у августу. Ненад је после рата био проглашен за народног хероја. Трећа кћерка Татјана Парента, је била професор математике, а њен син је познати сликар Драгош Калајић.`` - Википедија
БЕСЈЕДА СОЊЕ КАЛАЈИЋ ПРАУНУКЕ МИЛОША ПАРЕНТЕ,
Суботица, Градска библиотека, 06. децембар, љета Господњег 2019.
``ЗА МИЛОША ПАРЕНТУ - Соња Калајић
06. децембар, Градска библиотека Суботица
организатор: Завичајно удружење „ДАЛМАЦИЈА“ Суботица
--------------------------------------------------------------------------------
Поштоване даме и господо, часни оци и чланови Завичајног удружења „Далмација“ Суботица,
Изразито ми је драго што се сви данас налазимо овде због лика и дела мог вољеног прадеде Милоша кога сам, нажалост, имала прилике да упознам једино преко анегдота из његовог живота које су се препричавале у породици, као и путем књига које је иза себе оставио.
Иако овај дан, за мене лично, треба да буде искључиво дан бескрајне захвалности и радости, од тренутка када сам пре недељу дана сазнала да ће се ово вече одржати, па све до сада када вам се обраћам, нада мном се надвила нека чудна туга и стид. Од смрти мог прадеде па до данас немам податак да је ико нешто слично њему у част приредио. Наравно, одвајкада се мислило да је обележавање сећања на великане дужност превасходно државе и државних институција, а да је породица ту само да припомогне.
Ипак, ми не живимо у идеалном свету где дела предака, сама по себи, чине довољно за друштво и њхове ауторе. Ми одавно не живимо у свету у коме је без иницијативе најближих, пуком заслугом дела неког великана, могуће покренути потребну надлежност одређених државних институција зарад неговања и очувања сећања на његове мисли и дела.
Зато могу слободно рећи, браћо и сестре из Далмације, не само да сте иницијативом за Милошево вече престигли све његове потомке и надлежне државне институције, већ сте по ко зна који пут доказали да сте представници најбоље и најлепше људске врсте која се кује на овим просторима. Вечерас сте показали да не постоји никакво просторно, временско, новчано, нити ма какво друго оправдање због кога би се сећање на наше великане могло занемарити. У временима највећих културних посрнућа, бешчашћа и издаја, какво је ово данашње, овакве иницијативе и гестови поштовања спрам очувања српства, заслужују епитете светог и херојског.
Зато вам се овом приликом дубоко захваљујем и клањам у име целе породице као свецима и херојима српске и далматинске културе и традиције.
Сада бих, испричала једну од мени најзанимљивих анегдота о Милошу Паренти коју је Милош причао својој жени Зорки Новаковић и деци, а коју сам ја више пута слушала од моје баке Татјане, Милошеве ћерке. Надам се да ће се и вама допасти. Многима међу вама се вероватно неће допасти њен почетак, али сам готово сигурна да ће вам се свима допасти крај. Наиме, реч је о једном од најдубљих и најинтимнијих Милошевих исповедања везаних за богослужење у раној младости.
На пут свештеника није га упутила никаква искрена вера, већ правило породице Парента да свако мушко чељаде које није физички довољно подобно за војну каријеру може наћи сврху живота само у богослужењу. Ушавши тако, као по каквој казни, у свет који није самовољно одабрао, иако савестан и добар ученик и студент, Милош је дуго у дубини душе крио своју сумњу у постојање Бога. Све је водило ка томе да се ту ништа неће променити, те да ће од таквог животног позива по свој прилици одустати. Све до једног дана, када је присуствовао правом чуду које га је, не само преобразило у истинског верника, већ у њему пробудило несвакидашњу посвећеност у даљем раду, те даљи узлет све до ректора Богословије.
У једној од цркава – чије име, нажалост, није запамћено у породици али по свој прилици реч је о цркви или у месту Полачи или Бискупији – Парента је радио као егзорцист, односно као заклинатељ, дакле радио је веома захтеван и ризичан посао који се обично поверава свештенослужитељима познатог подвижничког живота. Међутм, како је сам Милош причао члановима своје породице, он је такав посао радио веома рационално и готово рутински без емотивног нити ма каквог другог умног уплитања. Ефекти његовог рада су имали мање-више добар исход, али је Парента често заслугу за успешан резултат придавао људској сугестивној природи. Ипак, једног дана, на такозвано свезивање јаког у цркву дошла су чак четри веома снажна мушкарца, једва успевајући да обуздају жену демонског погледа, која се отимала непрестано урлајући. Црквом је почео да хуји какав чудан ветар, а Милош је, изненађен виђеним, пожурио да изговори свој молитвени текст, да би одмах након тога уследио невероватан крик жене који нимало није личио на људски. Истог трена, као од какве експлозије, цела црква се затресла и сва стакла на прозорима цркве су се разлетела у парампарчад. Жена се врло брзо потом вратила себи изгубивши и онај застрашујући поглед. Ништа као то до тада није уздрмало поприлично мирног и сталоженог Паренту. Била је то за њега једна громовита иницијација. У оно време, очигледно одвише блажена и мирисна Далмација успављивала је Парентин религиозни и боготражитељски дух. Било је зато вероватно неопходно да погледа ђавола директно у очи, да му се затресе тло под ногама и да увиди истинску победу коју је донела само једна, могли би се рећи, чак не баш сасвим искрено изречена молитва, не би ли се у њему пробудио истински верник и богослужитељ.
И као у случају младог Милоша, надам се да ће све више младих код нас и у свету, погледом на сад већ превише очигледне демоне садашњице и на све већу моћ мрачних страна света, кренути истим путем, у потрагу за светим и највишим истинама Васељене, те да ће пробудити и продубити у себи истинско богољубље.
На крају, у оваквим приликама, обично недостаје довољно речи да се искаже сва захвалност, ганутост и радост која нас прожима, као и осећај међусобне повезаности и наклоности, те зато препуштам говор музици, виолини и мојој композицији „Ватра сузе” која ће, надам се, бар делимично надоместити оно што нам сада недостаје.
Хвала.
::
Суботица, 07. децембар, љета Господњег 2019.
инфо: Мр Милорад С. Кураица, секретар
