Суботица, 28. септембра, љета Господњег 2018. ( петак ), коноба ``Тинел``, Хуга Бадалића 14, с почетком у 18 часова
Било је прелијепо вече!
За свакога по нешто.
Од синоћ смo срећнији и радоснији, јер се племенита Јованка из нашег најљепшег села на свијету - Плавно поред Книна - представила народу Суботице у пуном сјају. Било је част и задовољство бити из Плавна, гдје је 1769. и 1770. године боравио и учио људе писмености најумнији Србин 18. вијека, бесмртни Доситеј Обрадовић.
Допутовати више од 600 км ( Подгорица – Суботица ) и толико назад, за жену њених година није лако ни једноставно. Учесници у програму на нивоу задатка, којима искрено захваљујемo. Публика више него добра. Услови и амбијент у етно ресторану ``Коноба Тинел`` одлични.
За оне који мање познају Јованку Савић Вукановић ево и њене краће биографије:
Јованка Савић Вукановић је рођена 1948. год. у Плавну код Книна. Гимназију је завршила у Книну, а потом Педагошку академију и
Филозофски факултет у Задру – Одсјек за француски језик и југословенске књижевности. Радила је шест година као новинар у Радио Приштини, а доласком у Црну Гору, 1980. године, као новинар Телевизије Црне Горе, прати теме из области културе и образовања. Пет година касније, прелази у дневни лист “Побједа”, у којој десет година прати исту проблематику. Одлази, затим, у “Просвјетни рад”, лист
културних, просвјетних научних радника Црне Горе, у којем , као новинар – уредник, ради 17 година, тј. све до пензионисања. Живи у Подгорици. Објавила је четири збирке пјесама: Просторне вертикале; Ко те за кућу пита; Погрешно третирани случајеви; и Отићи. Двије књиге есеја: Вријеме стиха, и Наслови. Припрема за штампу нову збирку пјесама, под радним насловом „ На пола пута“.
Водитељица програма била је Јелена Мандић, прелијепа млада дјевојка у народној ношњи из Далмаџије (фотографија у прилогу).
У програму поред Јованке Савић Вукановић, којој је посвећено ово вече и њеном књижевном и пјесничком опусу, учествовали је и Гордана Ђилас, позната пјесникиња из Новог Сада, која иначе ради у Матици Српској, у библиотеци. Она је осебујним ријечима и стручно приближила публици цјелокупан књижевни и радни опус гошће из Подгорице, Јованке Савић Вукановић.
Бесједа госпође Гордане Ђилас:
``У потрази за завичајем: Шта није ваљало на почетку? (о збирци Отићи Јованке Вукановић, Сремски Карловци, 2012)
Јованку Вукановић, песникињу, знам однедавно. Упознале смо се пре две године на манифестацији Пјесничка ријеч на извору Пиве, у Плужинама. Слушала сам је како надахнуто и убедљиво говори о поезији Радојице Бошковића о којој сам тада мало знала. Њен сам текст прочитала непуних годину дана касније, учествујући у припреми зборника о Радојици Бошковићу и израђујући његову библиографију. Тада сам се сусрела и са Јованкином поезијом коју је објављивала у тадашњим књижевним листовима, схатајући да је у нашем књижевном животу активна више десетљећа, али не само као песникиња већ и као књижевни критичар и есејиста. Отвореног ума, радознала, у сталној жељи да што више чује, прочита, сазна, давала је свом говору изузетну меру озбиљности, стручности и
посвећености. У одласку, поклонила ми је антологију Пјесникиње Црне Горе: антологија 1970-2015, коју је приредила, са жаљењем што нисмо биле у прилици да се боље упознамо.Среле смо се још једном, ове године на сусретима у Плужинама. Тада смо се дружиле и упознале ближе. Схватила сам да своју посвећеност и озбиљност једнако носи и у приватном животу. Све је било у складу, а код Јованке морам да кажем, и у покрету. Било је време да је упознам и као песникињу, питајући се повремено да ли нас је живот, случај комедијант, како би рекао Милош Црњански, повезао и ево, трећи пут, због поезије. Посебно ме је интересовало како Јованка успева да упреде нежне и осетљиве нити које је држе за корене у поетску реч, реч која измирује, успављује и опстојава у другој свакодневици. То је место на пола пута како каже у истоименој песми која отвара збирку Отићи. Она је нежна на један тих и ненаметљив начин, сета која проблесне у стиховима зрела је и стишана, и део је колективног осећања којим се потврђује као део заједнице из које је поникла. Певајући о емотивним везама са завичајем, завичај доживљава као место где једино можеш бити то што јеси. Свако измештање је инцидент, губљење матрице из које си поникао. Осећај неприпадња другом месту стално је присутан, или како каже песникиња кад-тад нагњечиће ти прсте. Уз осећање измештености из завичаја у поезији Јованке Вукановић доминира и осећање које је у вези са овим, а тиче се немогућности да се поново доживе аутентични тренуци заједништва, живота испуњеног напорним радом, и чини ми се, једне митске матрице колективног несвесног где се за свако живо биће зна све, где припада, куда иде, како мисли и где нема изненађења. Као сигуран и заштићен животни простор, као колевка човечанства.
Јованка сведочи о поезији и о несталности људских живота, о измештености, усамљености, свакодневици која се пјенуша у садашњем тренутку и која поништава све наше напоре. Њу као да интересују тренуци између: тамо и овде, пријатељства и усамљености, пријатељства и непријатељства, прошлости и садашњости, завичаја и туђине (јер све што није завичај је туђина), споља и изнутра, суза и смеха, здравља и болести („Оно што недостаје”). Свет је отуђен и одљуђен, али прво од себе сама, па потом и од осталог. Својим стиховима песникиња сведочи о једном стању, осећању, али и мирењу са њим, о потреби да се оно изрази кроз поезију, тј. речју, где стално присутан фатум судбинског осујећује било какав покушај побуне, већ води ка прихватању, без жеље да се било шта промени. Њој је важније да у поезији опише, дочара то стање, да влада речима, јер је и поезија оно чиме треба овладати како би могла да омогући, дозволи, призове, ублажи, излечи све оно кроз шта човек пролази, доживљава и тако му дарује мисао (не емоцију) која разумева и осмишљава.
У циклусу „Ријеч” песникиња промишља о поезији, о мукотрпном и тегобном занату, њеном сталном измицању док трагамо за смислом бивствовања. Бива да је реч јача и моћнија од човека. Али, ипак, песникиња види у њој и могућност за доживљај смисла, за духовни простор у који се могу сабрати сва сирочад света, не у смислу материјалном, већ у метафизичком смислу. Не без самоироније и горчине коју изазива покушај да се поетски закони савладају и доживе као једини смислени закони, што би могло да се схвати и као да Јованка поезију доживљава као виши или истински начин постојања. У том смислу песма „Посјета пјеснику у болници” једна је од најупечатљивијих и најлепших у овој збирци, где се песникиња, у разговору са доктором о операцији пријатеља песника, распитује и о стиховима које је он говорио током операције јер „... ако сте у њих дирнули, / сви ћемо умријети”.
Сугестивне стихове читамо у циклусу „Не градите кућу”. Наше вечите сеобе тема су овог циклуса, испеване из личног угла. Емоција је, као и увек у другом плану, Јованка емоцију преноси на индиректан начин, кроз слику, повремену риму, мудру мисао, поенту. Стиховима „сада лагани као вјетар / можемо на било коју страну / у било које вријеме” сведочи о сталној спремности на нову сеобу која као судбина управаља нашим животима. Не именујући разлоге дешавања, а сви их знамо, песникиња стиховима дарива ванвременост, општост, универзалност једног усуда. Судбине су помешане, ко зна чије животе живимо, живимо ли своје животе или животе оних које волимо, или животе наших непријатеља, родитеља и колико су наши животи зависни од прошлости или колико су у вези са животима наших ближњих. Може ли јединка било шта да промени, осим да о томе сведочи? У том животу мудрост и зрелост имају укус горчине и опорости, јаких ветрова зими и врелог сунца лети. Лирски субјект, заробљен у оковима сећања, као припадник једног измештеног национа сведочи не о неприпадању, већ о оним тренуцима сабирања, усредсређености на известан међупростор који је место одмора, предаха за душу, међупростор у којем се сабира прошло и будуће, љубав и мржња, пријатељство и непријатељство... О узалудности хтења, немогућности љубави, лажних веза и лажних пријатеља.
Остаје као мисао водиља ове збирке жеља за враћањем времена, за бивањем у ишчезлом свету детињства, родне куће, где је све нежно, мило, радосно, али и једно снажно осећање судбинског уплива од кога све креће да се одмотава у животу онако како баш и не бисмо желели. Шта није ваљало на почетку? Овде се срећемо са чувеним стихом Владислава Петковића Диса „то је онај живот где сам пао и ја”. Док песникиња покушава да проникне у одговор на то питање, а питање је на разне начине старо од кад је света и века, догађа се живот, у који смо сви пали, и свако на свој начин покушава да дође до одговора. Начини су разни и не морају нужно да буду песнички. Песник је ту да нас уведе у простор где се једино речима може одгонетати смисао и исклизнуће човеково у живот. Јованка то одлично зна. Она својом поезијом утискује самосвојан и препознатљив одговор. Да одговора нема. Има само питања.
Гордана Ђилас``
У умјетничком програму учествовали су: госпођа Софија Гердијан и господин Цвијетин Милаковић.
Као што је устаљена пракса на манифестацијама у организацији Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица и вечерас на самом почетку програма господин Шпиро Лазиница, предсједник Управног одбора Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица, је поздравио Јованку Савић Вукановић, Гордану Ђилас, Софију Гердијам и Цвијетина Милаковић, као и све присутне. Наравно, предсједник Лазиница је укратко о ангажману Удружења, тј. о његовој спремности да својим, поред осталог, и културним програмом жели да окупља сав мирољубиви свијет. Да чува своје коријене, а и да иде у сусрет савременим стремљењима у култури и друштву уопште.
Извод из поздравног говора Шпире Лазинице:
- Радили смо на омасовљењу чланства ( до 24. септембра примљено је 10 нових чланова ) и успостављању сарадње са завичајним клубовима и удружењима у другим срединама на подручју Републике Србије,
- - Организован турнир у картању – бришкула и трешет, Станишић, 03. март 2018,
- - Организовано вече ``80 година Обрада Милића Руса``, Суботица 26. март 2018,
- - Организован Седми турнир у балотању – боћању, Бачка Топола, 28. април 2018. године,
- - Организовано извођење монодраме ``ПУ СПАС ЗА СВЕ НАС``, Суботица, 18. мај 2018.
- - Организован излет у манастир Крушедол – традиционални Црквено – народни 12. Крајишки сабор ``Крушедолска звона``, 26. мај 2018. године,
- - Организован излет у Бању Јунаковић, ``9. Личка олимпијада``, 30. јун 2018,
- - Организовано вече Симе Матавуља, Суботица, 06. јул 2018,
- - Организован излет у Жегар 27 – 30. јула 2018,
- - Одржан састанак 02. августа 2018. у Суботици са представницима Министарства одбране Републике Србије ( Весна Вујић Мијатовић ) у вези приређивања и организоваеа изложбе фотографија у Суботици ``Дијанина деца``,
- - Присуствовали смо 06. септембра 2018 у Новом Саду сусрету удружења у организацији Фонда за помоћ избеглим, прогнаним и расељеним лицима ( Душко Ћутило ),
- - Одржане су редовне сједнице Управног одбора и...
СЛИЈЕДИ:
- 1. Живот и дјело Милоша Паренте,
- 2. Годишња Скупштина,
- 3. Вече Весне Томић,
- 4. Завичајно вече Далматинаца,
- 5. Крајишки ликовни салон, Суботица, 03 – 12. 12. 2018.
Госпођа Софија Гердијан је на изричиту жељу госпође Јованке Савић Вукановић изрецитовала пјесму Милана Тодоровића са Полаче код Книна
СА КАМЕНА ЖЕНА
Дви вучије вуку земљи леђа,
Под ногама сваки камен врјеђа,
Без кривице, од часа рођења,
Осуђена на разна трпљења.
Товар дрва скрио јој рамена,
Читав вијек, јадна, погурена,
Клања Богу, клања и човјеку,
У очима крије суза ријеку.
Крај мотике, у сред бразде љуте,
Падале су тешке ноге, круте,
Кад покуца у њој живот нови,
У мараму сама чедо пови.
На рукама огњишту га носи,
Од небеса тихим гласом проси,
Ој, анђели чувајте ми дијете,
Свим свецима њене мисли лете.
Кад сурова сустигне је шака,
Без јецаја, попут грома јака,
Неправду је сваку претрипила,
Ноге прала, нога јој судила.
Под мукама клетим вене, зрије,
Старост бједна шиба је и бије,
У постељи од свих остављена,
Зрну мира тежи душа њена.
Од праха је најмање и била,
То на земљу спустила се вила,
Небеско огњиште је њено,
Вјечно хвала са камена жена
Милан Тодоровић – Милан Од Динаре
Заиста дивна пјесма о нашим бакама, мајкама, сестрама... из наше родне и камените Далмације.
Наша гошћа из Подгорице жељела је да се мало чује и музички инструмент. То задовољство свима нама приредио је свирањем на фрули наш суграђанин Цвијетин Милаковић.
Јованка Савић Вукановић је прочитала четири краће пјесме из њене посљедње збирке.
На самом крају Милорад С. Кураица, секретар Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица захвалио гостима, учесницима у умјетничком дијелу програма, публици, подјелио скромне али из срца поклоне учесницима у програму и чланске карте Удружења новопримљеним члановима.
Такођер, објаснио садржај чланске карте ( на лицу је у позадини карта Далмације из 1840. године, ту је и лого Удружења – грб Далмације из 1495. године, а текст на чланским картама је исписан рукописом светог Гојка Стојчевића, који је рођен у Кућанцима код Доњег Михољца. Иначе, тај светац јесте Патријарх Павле ) и начин од идеје до реализације да се изради новоурађени покретни плакат ( рол бар ) Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица. Идеја је госпође Татјане Вукша Мандић, креација Милорада С. Кураице и одлука да се уради Управног одбора Завичајног удружења ``Далмација`` Суботица.
По завршетку програма за све учеснике књижевне вечери посвећене Јованки Савић Вукановић приређена је свечана вечера.
Суботица, 30. 09. 2018.
Завичајно удружење ``Далмација`` Суботица:
Мр Милорад С. Кураица. секретар
