Pre 19 godina, na današnji dan, subotička pozorišna publika imala je veliku privilegiju da na sceni Narodnog pozorišta pogleda adaptaciju drame Džordža Bihnera „Vojcek“ (Woyzeck e L'Anatomie du fauve) u režiji Jožefa Nađa (József Nagy, Kanjiža 1957) u izvođenju njegovog teatra „Jel“ (Théâtre Jel) iz Pariza.
Ovaj veliki mađarski umetnik rodom iz Kanjiže postavljajući ovo dramsko delo nije propustio mogućnost da ostavi dragoceno svedočanstvo o tome kako duh provincije može u isto vreme da bude groteskan, apsurdan, netrpeljiv prema razlikama i posebnosti i destruktivan. Prema sopstvenom priznanju, na početku svog stvaralačkog rada, Nađ se mnogo bavio piscima poput Ota Tolnaija, Geze Čata i Oskara Vojnića, što ga na izvestan način povezuje i sa našim gradom i ljudima koji su za sobom ostavili upečatljiv umetnički trag. Narednih godina često će boraviti ovde i subotička publika će upoznati njegov rad.
Aktuelnost Nađovog „Vojceka“, iako je od prikazivanja ove predstave prošlo skoro dve decenije, ne prestaje. Teme lutanja, putovanja, iskušavanja granica koje se mogu dovesti u vezu sa identitetom „stranca“, emigranta, i dalje su veoma aktuelne. Sticajem okolnosti, Subotica i Kanjiža se poslednjih meseci nalaze usred „migrantske krize“, a u predstavama Jožefa Nađa, naime, lokalno funkcioniše kao globalno. Ova teza dobija svoju očiglednu potvrdu svakodnevno.
Vojvođanska ravnica povod je (kao i uvek) za promišljanje identitetskih svojstava i razmišljanja o kategorijama kao što su prostor, relativnost granica, (ne)mogućnost kretanja. O apsurdima koje donosi život u Srednjoj Evropi sâm autor duhovito donosi kao „Mađar sam rođen u Jugoslaviji, gde sam postao Srbin pre nego što ću dobiti francuski pasoš“. Koincidencija sa francuskim državljanstvom na uzbudljiv način ga dovodi u vezu sa Danilom Kišem i ne može biti puka slučajnost jer kao što su Kišova dela obavezna literatura za razumevanje mehanizama demokratije, tako su Nađove pozorišne predstave ključ za razumevanje mnogo čega što nam se ovih dana dešava.