Ako su do sada postojale nedoumice u vezi sa pravim raspoloženjem naroda, nedavni prizori u Beogradu su definitivno dokaz da ova vlast ne uživa ni poverenje ni simpatije velikog broja građana Srbije. Situacija u drugim gradovima zavisi od slučaja od slučaja. Međutim, i tamo postoji znatan broj nezadovoljnika koji su željni promena. Krupnih promena, koje uključuju, eto, i taj scenario da odgovorni elementi počev od predsednika vlade Miloša Vučevića pa na dole momentalno podnesu ostavke na svoje položaje. To bi naravno značilo pad vlade, ali i više od toga... Možda čak i formiranje privremene ili prelazne vlade. To se naravno ne sviđa vlastima, jer bi u tom slučaju mogle da izgube neke važne poluge vlasti, pa i više od toga. Ako bi, recimo, ministarstvo unutrašnjih poslova pripalo predstavniku opozicije (teško verovatno, ali moguće), mogla bi se dogoditi istraga, koje bi "na neko vreme" onemogućila predstavnike SNS-a u predizbornoj kampanji ili čak samoj kandidaciji. U praksi, to bi značilo da SNS uopšte ne bi izašao na izbore. Scenario da na sledećim izborima SNS ne bude u ponudi možda zvuči još kao neverovatan, ali je moguć, ne treba ga isključiti.
Subotica se dosad nije pridružila masovnoj eskalaciji nezadovoljstva. Međutim, ne treba isključiti i tu mogućnost. Čak i ako Subotičani propuste priliku da pokažu svoje pravo raspoloženje, prihvatiće kao svršen čin šta god se desi u Beogradu. Drugim rečima, ako se u Beogradu promeni na ulici vlast, promeniće se i u Subotici. Gradske vlasti u Subotici kroz celu istoriju su zavisile od centralnih (sada republičkih) vlasti. Čak i kada je Subotica nosila u eri Dualističke austrougarske monarhije famoznu titulu "slobodan i kraljevski grad", nije bila nimalo slobodna, pa možda čak ni kraljevska. Postojalo je lice u zgradi gradske uprave, koje nije uopšte odgovaralo gradonačelniku, nego centralnim vlastima. To je bio nadžupan ili veliki župan. Tako je bilo u vreme Austro-Ugarske monarhije, ali i Kraljevine SHS. Štaviše, Karolj Biro, poslednji gradonačelnik Subotice austrougarske ere, nosio je zvučnu titulu "kraljevskog savetnika". U praksi, biti kraljevski savetnik nije značilo ništa drugo nego uredno i tačno izveštavati centralne vlasti o prilikama u gradu, ali i više od toga. Karolj Biro je možda najbolje upamćen po gradskoj kući u stilu mađarske secesije, ali su ga Subotičani njegovi savremenici (naročito Srbi) upamtili po "dobrovoljnim" ratnim doprinosima, koje su morali dati, sviđalo se to njima ili ne. Međutim, kad je Austro-Ugarska izgubila rat u septembru 1918. sa vlasti je pao i Karolj Biro. Pao je i njegov naslednik Luka Plesković, liberal po prirodi, poverenik (komesar) mađarske vlade Mihalja Mihalja Karoljija. Pleskovića su jednostavno srpski vojnici, učesnici u proboju solunskog fronta, najurili iz Gradske kuće, jer je hladno ignorisao njihove zahteve, koji su se ticali njihovog opskrbljivanja i smeštaja.
Ova kratka istorijska digresija nije bez razloga navedena. Ako imamo pred sobom jedan istorijski primer od pre više od jedan vek, možemo lako zamisliti šta bi se dogodilo kada bi recimo Aleksandar Vučić bio, blago rečeno, sprečen da se kandiduje na sledećim izborima. Kao što su srpski vojnici, pobednici Kajmakčalana bajonetima izjurili tvrdoglavnog poverenika Karoljijeve vlade, tako bi recimo "Kobre" ili neke druge specijalne jedinice mogle da neke Vučićeve ljude (ili sluge) u Gradskoj kući, s lisicama za leđima i s vrećama na glavi, izvedu napolje. Vučić je ionako rekao svojim stranačkim kolegama šta misli o njima: oni su niko i ništa bez njega. Što bi rekli stari Latini, pametnom dosta! Možda se Subotičani ustežu to da javno kažu, ali svima je jasno da svaki suživot sa SNS-om ne samo što nije moguć, nego je i na duže staze opasan po život. Danas nadstrešnica u Novom Sadu, a sutra ko zna... Da ne ureknem. U svakom slučaju, sa SNS-om nije ništa sigurno i izvesno. Članovi SNS-a i kao političari i kao ljudi su, najblaže rečeno, nepouzdani. Iz ličnog iskustva znam šta znači sarađivati sa njima. Njih trese groznica pohlepe. Njihova usta su puna obećanja, ali njihov pravi moto kao da je: "Bez ugradnje, nema gradnje". U prevodu, ukoliko ne vide lični interes, ličnu dobit, njih ništa ne zanima. Čak i među njima odnosi nisu na zavidnom nivou, jer ih razjeda zavist i pakost. Jedino ih Aleksandar Vučić drži na okupu. Kada bi Vučić nestao sa scene, nestali bi oni sa njim. Upravo zato treba pozdraviti i podržati događaje u Beogradu. Oni ulivaju nadu, koju su mnogi, uključujući i pisca ovih redova, već izgubili. Živeo Beograd! Živela Srbija!
Vladimir Nimčević
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uređivačku politiku www.subotica.info.
