Nekada pusta, pominje se još 1297. godine kao Kelym, danas prema graničnom prelazu Kelebija, prostire se uz granični pojas istoimena mesna zajednica, jedna od većih po površini, na kojoj živi nešto preko 2000 duša. Možemo je podeliti na Kelebiju i Čavoj, gde ovaj potonji označava deo koji se prostire ka severoistoku, do peštanske pruge, a obuhvata i Majdan.
Ovo je šumski i peščarski kraj, kojim na zapadnom delu preovladava crni, a na istočnoj žuti pesak, gde je crni, kažu, povoljniji za povrtarstvo a žuti za voćarstvo i vinogradarstvo.
Kelebijci i Kelebijke, pretežno Mađari (do 60%), od neke '76. godine žive uz granični prelaz (do tada postojao samo na Horgošu), i danas im je Evropa preko plota. Devedesetih je ovde bio pravi haos, kada su hiljade i hiljade ljudi dnevno prenosile alkohol za benzin, dok se danas siva ekonomija svodi na prenošenje robe široke potrošnje za razliku u AFA (PDV-u).
Za Kelebiju kao naselje ne može se reći ni da je selo, ni da je grad. Nekada je ovaj kraj bio okrenut ka fabrici đubriva Zorka, i, dakako poljoprivrednom gigantu Peščari . Tu su, dakle, rakija i vino možda glavni proizvodi. Kako su Zorka i Peščara nestale u privatizacijama, danas Kelebija više ima karakteristike, ili, da budemo precizniji, potencijale, nekog turističkog ili vikend naselja. Pomenuli smo povrtarstvo, tu su i nove vinarije (npr. Jožefa Kase i Čuvardića salaš), tu je, dakako, Majur i ergela, možda najprepoznatljiviji brendovi Kelebije. Konjarstvo je nekada bilo veoma razvijeno, ali se stari zanati, (npr. kovački) nažalost nisu sačuvali. Pored voćarstva i vinogradarstva koje je krenulo praktično ispočetka (sve su to mlade novoosnovane vinarije), proizvodi se i povrće, na pomenutoj kelebijskoj crnici. Tu je, i dalje, mnoštvo putnika koji svakodnevno prođu kroz Kelebiju.
Danas je Kelebija interesantna umetnicima, intelektualcima i privrednicima, koji ovde mogu da nađu vikend ili stalnu kuću blizu naselja, a opet u šumi. Problem su migranti i ilegalni prelasci, ali pojačanjem kontrole graničnog pojasa, ovaj problem se preselio ka Somboru i manje čuvanim prelazima. Naselje ima ambulantu, ogranak apoteke i ogranak OŠ Sečenji Ištvan od 1. do 4. razreda. Magistralni put vodi kroz Kelebiju, a što se tiče ostalih, atarskih puteva, ova široka i razgranata mreža tek je ponegde rešena tucanikom. Voda je problem, jer je najbliži vodonosni sloj (na 20m) zagađen. Kanalizacije nema, a ideja je da se taj problem reši lokalnim mikroprečistačima, koji bi ovaj otpad mogli da razlažu na tehničku vodu i ekološko đubrivo. Smeće se rešava žutim vrećama JKP Čistoća i zelenilo (ko kupi vreću, odnose mu smeće), a kabasti otpad rešava se periodičnim kontejnerima. To nije dovoljno, pa Kelebija izgleda prljavo i zapušteno, što ne bi smelo biti, jer je jedan od najvažnijih prirodnih resursa (pored Majdana) kelebijska šuma. Kelebijsko jezero je takođe postojalo, kupali se ljudi u njemu, ali je nestalo negde početkom osamdesetih godina.
Šuma je, meštani kažu, problem - prekomerno se eksploatiše, ima divljih deponija, a ni sam mehanizam upravljanja ovim prirodnim dobrom nije baš jasan, mada je suština ovog problema da meštani nemaju ni direktnog uticaja niti interesa (kao stakeholderi) na prirodni resurs oko kojeg žive. Tu je JP Palić-Ludoš koji bi tebalo da ima neke nadležnosti nad zonom Peščare, a JP Vojvodinašume (sedište u Novom Sadu), odn. ogranak Šumsko gazdinstvo Sombor (sedište u Somboru) ima upravu šuma Subotice (bar se tako da protumačiti iz komplikovane sheme na sajtu Vojvodinašume). Otud je stanovnicima Kelebije daleko gazda šume, a gazdi šume daleko je šuma. Na sličnu priču naićićemo i kod svih drugih prirodnih resursa koji okružuju Suboticu.
Svetovni život na Kelebiji, izuzmemo li mogućnosti za izlet, nije baš razvijen. Nema muzeja, biblioteke, galerije ili sličnog hrama kulture. Tu je zato prilično velik i lep rimokatolički hram, crkva Razlaza svetih apostola (izgrađen 1937. godine), a u izgradnji je i hram srpske pravoslavne crkve. Što se tiče manifestacija, najznačajnije je kelebijsko proštenje (Kelebiai búcsú),ujedno i dan sela, kada se organizuje mali vašar i kuvanje ovčijeg, birka paprikaša.
(fotografije su rađene leta 2013, na dan proštenja - dan sela, 21.jula)
